{"id":1361,"date":"2011-11-22T18:09:57","date_gmt":"2011-11-22T18:09:57","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1361"},"modified":"2011-11-22T18:09:57","modified_gmt":"2011-11-22T18:09:57","slug":"dimenzije-univerzuma","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1361","title":{"rendered":"DIMENZIJE UNIVERZUMA"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Dr\u00a0 Neboj\u0161a Kova\u010devi\u0107<\/strong><\/em><\/p>\n

Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, \u010dini se kao neoboriva \u010dinjenica.<\/strong><\/p>\n

Me\u0111utim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve \u0161to nam treba kako bismo objasnili prirodu? \u0160ta ako postoji mnogo vi\u0161e dimenzija?<\/strong><\/p>\n

Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uop\u0161te mogli imati saznanje o njima?<\/strong><\/p>\n

Da li se mo\u0107ne pretpostavke o vezi izme\u0111u realnog sveta i sveta teoretskih modela mogu, barem jednim svojim delom, dovesti u kakvo sveobuhvatno stanje, nekom ujedinjenom teorijom svega, ili bar u neko sasvim entelehi\u010dno, kao unija ne\u010dega \u0161to bi te\u017eilo da se dovr\u0161i samo u sebi i tako zapo\u010dne mo\u017eda novi dimenzioni ciklus? Nije li \u010ditav Univerzum upravo energija ovakve entelehi\u010dnosti? Prost trend, u \u010dije se tajne trudimo da proniknemo? Mo\u017eda je tada i na\u0161e vreme za nau\u010dne odluke ograni\u010deno. I nije li, na osnovu toga, na\u0161a dimenzija upravo \u2013 samo jedna od mogu\u0107nosti?
\nIntuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, \u010dini se kao neoboriva \u010dinjenica. Naposletku, mo\u017eemo da se kre\u0107emo samo gore-dole, levo-desno, ili napred-nazad. Primer ovoga nije potrebno posebno ilustrovati. Prisutan je u na\u0161im svakodnevnim \u017eivotima. Me\u0111utim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve \u0161to nam treba kako bismo objasnili prirodu? \u0160ta ako postoji mnogo vi\u0161e dimenzija? Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uop\u0161te mogli imati saznanje o njima? Neki fizi\u010dari i matemati\u010dari koji prou\u010davaju po\u010detak Univerzuma misle da imaju neke od odgovora na ova pitanja. Univerzum, polemi\u0161u oni, ima vi\u0161e od \u010detiri, ili pet dimenzija. Oni veruju da ih ima jedanaest! Ali vratimo se za trenutak korak unazad. Na koji na\u010din mi mo\u017eemo biti potpuno sigurni da se na\u0161 Univerzum sastoji od samo tri prostorne dimenzije? Pogledajmo neke od \u201cdokaza\u201d. Postoji pet i samo pet regularnih poliedra. Regularan poliedar je definisan kao solidna figura \u010dije strane su identi\u010dne poligonima \u2013 trouglima, kvadratima i pentagonima \u2013 i koji je konstruisan na takav na\u010din da se jedino dve strane susre\u0107u na svakoj ivici. Ako bismo se kretali od jedne stranice do druge, pre\u0161li bismo preko samo jedne ivice. Pre\u010dice kroz unutra\u0161njost poliedra koje bi nas mogle odvesti od jedne stranice do druge su zabranjene. Davno je matemati\u010dar Leonhard Euler demonstrirao va\u017enu relaciju izme\u0111u brojeva stranica (F), uglova (E) i uglova (C) za svaki regularni poliedar: C \u2013 E + F = 2. Na primer, kocka ima 6 stranica, 12 uglova i 8 \u0107oskova dok dodekaedar (pentagondodekaedar) ima 12 stranica, 30 uglova, i 20 \u0107o\u0161kova. Primenimo ove brojeve u Eulerovoj jedna\u010dini i rezultuju\u0107i odgovor je uvek dva, isto kao i kod preostala tri poliedra. Samo pet profila zadovoljavaju ovu vezu \u2013 ne vi\u0161e, ne manje.
\nHiperkocka<\/p>\n

Nezadovoljni zbog ograni\u010davanja na samo tri dimenzije, matemati\u010dari su generalizovali Ojlerove veze na vi\u0161e dimenzionalne prostore i kao \u0161to bismo mogli o\u010dekivati, do\u0161li su do nekih veoma interesantnih rezultata. U svetu sa \u010detiri prostorne dimenzije, na primer, mo\u017eemo konstruisati samo \u0161est regularnih solidnih profila. Jedan od njih \u2013 \u201chiperkocka\u201d \u2013 je solidna figura u 4-D prostoru, ome\u0111ena sa osam kocki, isto kao sto je kocka ome\u0111ena sa \u0161est kvadratnih stranica. \u0160ta bi se desilo ako bismo bili mogu\u0107nosti da dodamo jo\u0161 jednu dimenziju prostoru? \u010cak ni najambiciozniji matemati\u010dar koji zivi u 5-D svetu ne bi bio u stanju da sa\u010dini vi\u0161e od tri regularna, stabilna oblika. Ovo zna\u010di da dva od svih stabilnih oblika koje poznajemo \u2013 ikosaedar i dodekaedar \u2013 nemaju partnera u 5-D Univerzumu.
\nZa one koji su nekim slu\u010dajem uspe\u0161no ovladali vizuelizacijom hiperkocke, neka sada poku\u0161aju da zamisle kako bi izgledala \u00abultrakocka\u00bb. To je 5-D analogija kocke, ali ovoga puta, ona je ome\u0111ena jednom hiperkockom na svakoj od svojih 10 stranica. Na kraju, ako na\u0161 dobro poznati svet ne bi bio trodimenzionalan, matemati\u010dari ne bi nikada prona\u0161li pet pravilnih poliedra nakon 2.500 godina prou\u010davanja. Prona\u0161li bi \u0161est (sa \u010detiri prostorne dimenzije), ili mo\u017eda samo tri (ako bismo \u017eiveli u 5-D Univerzumu). Umesto toga, mi poznajemo samo pet osnovnih oblika. A ovo govori u prilog \u010dinjenici da \u017eivimo u svetu sa, najvi\u0161e, tri prostorne dimenzije.
\nPretpostavimo sada da se na\u0161 Univerzum sastoji od \u010detiri prostorne dimenzije. \u0160ta \u0107e se desiti? S obzirom da nam relativnost govori da moramo podrazumevati i vreme kao dimenziju, onda imamo prostor – vreme koje se sastoji od pet dimenzija. Posledica 5-D sveta jeste da gravitacija ima slobodu da deluje na na\u010dine koje ba\u0161 ne bismo pri\u017eeljkivali.<\/p>\n

Gravitacija<\/p>\n

Gravitaciono privla\u010denje izme\u0111u gravitaciono dejstvuju\u0107ih objekata rapidno se smanjuje sa pove\u0107anjem razdaljine izme\u0111u njih. Na primer, ako udvostru\u010dimo razdaljinu izme\u0111u dva objekta, sila gravitacije izme\u0111u njih sada je samo \u00bc njene prethodne snage; ako utrostru\u010dimo razdaljinu, sila iznosi samo 1\/9 prvobitne snage, i tako dalje. 5-D teorija gravitacije uvodi nove matemati\u010dke termine kako bi odredila pona\u0161anje gravitacije. Ovi termini mogu imati razli\u010dite vrednosti, uklju\u010duju\u0107i tu i nulu. Ako su oni nula, ovo bi bilo isto \u0161to i re\u0107i da gravitacija zahteva samo tri dimenzije prostora i jednu vremensku dimenziju kako bi se manifestovala. \u010cinjenica da svemirska letelica Vojad\u017eer mo\u017ee pre\u0107i milione kilometara prostora kroz nekoliko godina i da opet stigne za svega nekoliko sekundi pre njenog predvi\u0111enog vremena je predivna demonstracija \u010dinjenice da nam nisu potrene extra \u2013 prostorne dimenzije kako bismo objasnili kretanje u gravitacionom polju Sunca.
\nIz prethodnih geometrijskih i fizi\u010dkih argumenata, mo\u017eemo zaklju\u010diti (ne naro\u010dito sre\u0107ni), da je prostor tro \u2013 dimenzionalan, na skali merenja od svakodnevnih bliskih objekata, bar do onih u Solarnom sistemu. Ako ovo ne bi bio slu\u010daj, onda bi matemati\u010dari prona\u0161li vi\u0161e od pet poliedra i gravitacija bi funkcionisala druga\u010dije nego \u0161to je to slu\u010daj sada \u2013 Vojad\u017eer ne bi stigao na vreme. Dakle, odredili smo kako na\u0161im fizi\u010dkim zakonima nije potrebno ni\u0161ta do tri prostorne dimenzije da bismo objasnili kako na\u0161 Univerzum funkcioni\u0161e. Me\u0111utim, je li to zaista tako? Postoji li mo\u017eda nekakav druga\u010diji scenario u fizi\u010dkom svetu gde bi multidimenzionalni svet bio presudan faktor?
\nMultidimenzionalnost
\nJo\u0161 od 1920. godine fizi\u010dari su poku\u0161ali brojne pristupe kako bi ujedinili principijelne prirodne interakcije: gravitaciju, elektromagnetizam, i jake i slabe sile u atomskom jezgru. Na \u017ealost, fizi\u010dari su uskoro potom shvatili da op\u0161ta relativnost u \u010detvoro-dimenzionalnom prostor-vremenu nema dovoljno matemati\u010dkih oslonaca kojima bi mogla podupreti okvire za ostale tri sile. Negde izme\u0111u 1921. i 1927. godine, Teodor Kaluca i Oskar Klajn su razvili prvu obe\u0107avaju\u0107u teoriju kombinovanja gravitacije i elektromagnetizma. U\u010dinili su to pro\u0161iruju\u0107i op\u0161tu relativnost na pet dimenzija. Za ve\u0107inu nas, op\u0161ta relativnost je dovoljno misteriozna u obi\u010dnom 4-D prostor – vremenu. Kakva \u010duda bismo mogli o\u010dekivati u ovom pro\u0161irenom Univerzumu?
\nOp\u0161ta relativnost u pet dimenzija je pru\u017eila teoreti\u010darima pet dopunskih vrednosti za manipulisanje, kako bi zadovoljavaju\u0107e definisali gravitaciono polje. Kaluca i Klajn su primetili da \u010detiri od pet extra veli\u010dina mogu biti identifikovane pomo\u0107u \u010detiri komponente potrebne da bi se definisalo elektromagnetsko polje. U stvari, na iznenadjenje Kaluce i Klajna, ove \u010detiri veli\u010dine bile su podre\u0111ene istom tipu jedna\u010dina kao i one koje je izneo Maksvel 1800-te godine za elektromagnetsko zra\u010denje. Maksvel je pokazao kako se jedan elektri\u010dni poreme\u0107aj, nastao na jednom mestu, prenosi kroz prostor brzinom svetlosti.
\nIako je ovo bio obe\u0107avaju\u0107i po\u010detak, pristup se nikada nije pravilno zahuktao i ubrzo je bio odba\u010den napadima teoretskog rada na kvantnoj teoriji elektromagnetskih sila. Tek nakon rada na teoriji supergravitacije 1975. godine, teorije Kaluce i Klajna po\u010dele su ponovo da zavre\u0111uju pa\u017enju. Njihovo vreme je kona\u010dno do\u0161lo.
\n\u0160ta se teoreti\u010dari nadaju da \u0107e posti\u0107i protezanjem op\u0161te relativnosti izvan normalne \u010detiri dimenzije prostor – vremena? Mo\u017eda prou\u010davanjem op\u0161te relativnosti u vi\u0161edimenzionalnim formulacijama, mo\u017eemo objasniti neke od konstanti koje su potrebne da bismo objasnili prirodne sile. Na primer, za\u0161to proton ima 1836 puta ve\u0107u masu od elektrona? Za\u0161to postoje svega \u0161est tipova kvarka i leptona? Za\u0161to je neutrino bez mase? Mo\u017eda bi takva teorija mogla da nam pru\u017ei nova pravila za izra\u010dunavanje masa fundamentalnih \u010destica i na\u010dine na koje one interreaguju jedna sa drugom. Ove vi\u0161edimenzionalne teorije relativiteta mogu tako\u0111e re\u0107i ne\u0161to u vezi sa brojem i karakteristikama misteriozne porodice \u010destica \u2013 Higsovi bozoni \u2013 gde je postojanje predvi\u0111eno razli\u010ditim kosmi\u010dkim ujedinjenim \u0161emama.
\nO\u010dekivanja nisu samo pusti snovi fizi\u010dara \u2013 ona se u stvari razvijaju kao prirodne konsekvence odre\u0111enih tipova teorija prou\u010davanih tokom proteklih nekoliko godina. Jo\u0161 1979. godine, D\u017eon Tejlor (Kings College London), prona\u0161ao je da neki vi\u0161e – dimenzionalni formalizmi mogu dati predvi\u0111anja za maksimalnu masu Higsovih bozona (76 deo protonske mase). Kako sada tvrde, ujedinjene teorije ne mogu u\u010diniti vi\u0161e do da predvide postojanja ovih \u010destica \u2013 one ne mogu obezbediti specifi\u010dne detalje u vezi sa fizi\u010dkim karakteristikama. Ali, mogu\u0107e je da \u0107e teoreti\u010dari biti u mogu\u0107nosti da lociraju neke od ovih detalja koriste\u0107i razvijene, pro\u0161irene teorije op\u0161te relativnosti. Eksperimentalno, znamo za: mion, tau, elektron i njihove asocijativne neutrine. Najneverovatnije predvi\u0111anje ovih pro\u0161irenih relativisti\u010dkih \u0161ema, dr\u017ei da je broj leptona koji mo\u017ee da postoji u Univerzumu direktno povezan sa brojem dimenzija na\u0161eg prostor-vremena. U 6-D prostor – vremenu, na primer, samo jedan lepton \u2013 pretpostavljeno elektron \u2013 mo\u017ee postojati. U 10-D prostor – vremenu, \u010detiri leptona mogu postojati \u2013 jo\u0161 uvek nedovoljno da se prilagode sa \u0161est koje vidimo. U 12-D svetu mo\u017eemo nabrojati svih \u0161est poznatih leptona \u2013 ali tako\u0111e uzimamo u obzir i dva dodatna leptona koji jo\u0161 uvek nisu detektovani. Jasno, postigli bismo mnogo na fundamentalnom nivou ako bismo uspeli izdi\u0107i broj dimenzija u na\u0161im teorijama samo za jo\u0161 malo.<\/p>\n

11-D<\/p>\n

Koliko dodatnih dimenzija bi trebalo da uzmemo u obzir kako bismo nabrojali elementarne \u010destice i sile koje danas poznajemo? O\u010digledno je da nam je potrebna, bar jedna, dodatna, prostorna, dimenzija\u00a0 za svako specifi\u010dno \u00abpunjenje\u00bb koje karakteri\u0161e kako se svaka sila spre\u017ee sa prirodom. Za elektromagnetske sile, potrebna su nam takva dva elektri\u010dna naboja: pozitivni i negativni. Za jake sile koje ve\u017eu kvarkove zajedno kako bi formirali – izme\u0111u drugih stvari – protone i neutrone, potrebni su nam \u00abtrobojni\u00bb naboji \u2013 crveni, plavi i zeleni. Na kraju, potrebna su nam dva \u00abslaba\u00bb naboja kako bismo izra\u010dunali slabe nuklerane sile. Ako dodamo prostornu dimenziju za svaki od ovih naboja, zavr\u0161i\u0107emo u najboljem slu\u010daju sa brojem od 11 – dimenzionalnih prostor – vremena. Zamislimo samo – prostor s\u00e2m mora imati bar 10 dimenzija kako bi prilagodio sva polja koja danas poznajemo!<\/p>\n

Naravno, ove dodatne dimenzije ne moraju biti ni nalik onima koje do sada poznajemo. U kontekstu moderne ujedinjene teorije, ove ekstradimenzije su, u izvesnom smislu, unutar samih \u010destica \u2013 \u00abprivatna tajna\u00bb, podeljena samo sa \u010desticama i poljima koja na njih uti\u010du! Ove dimenzije nisu fizi\u010dki vidljive na isti na\u010din kao tri prostorne dimenzije koje mo\u017eemo iskusiti svakog trenutka; one stoje u odnosu na normalne tri dimenzije prostora, veoma sli\u010dno kao \u0161to prostor stoji u odnosu na vreme.
\nSa dana\u0161njom istinskom renesansom u pronala\u017eenju jedinstvenog u silama i \u010desticama koje sa\u010dinjavaju Kosmos, neke metodama druga\u010dijim od ovde predstavljenih, ovi novi pristupi vode nas do iznena\u0111uju\u0107e sli\u010dnih zaklju\u010daka. \u010cini se da 4-D prostor-vreme jednostavno nije dovoljno kompleksno za fiziku kako bi fuknkcionisala kao \u0161to funkcioni\u0161e.
\nIli mo\u017eda ovde dolazi sa na\u0161e strane \u2018\u2018kao posmatra\u010da,, do velike gre\u0161ke, da pretpostavljamo zakone, tj. stvaramo nova predvi\u0111anja, a da nismo ni zakora\u010dili u oblast porekla fizi\u010dkih zakona. Bez pru\u017eanja makar i delimi\u010dnog odgovora na pitanja o fizikalnim transcedentnostima, \u010dini se da ne samo da nismo u stanju, nego nemamo ni prava suditi o procesima koji se oko nas de\u0161avaju ako nismo sigurni odakle poti\u010du sami zakoni dejstava koje poku\u0161avamo njima da objasnimo. \u0160ta ako su, na primer, ovi zakoni samo obi\u010dni trenutni postulati, vezani za sasvim obi\u010dne i samo trenutne procese i kretanja, i \u0161ta ako su vezani za samo jednu od dimenzija koju pretpostavljamo? Ako razmislimo, previ\u0161e je mogu\u0107nosti, ali je isto tako nemogu\u0107e dati pravilan uvid u nauku, a da se ne odrede po\u010detni uslovi. Dakle, sve \u0161to mo\u017eemo, jeste da pretpostavimo.
\nSupersimetrija<\/p>\n

Znamo da \u010destice zvane bozoni posreduju izme\u0111u prirodnih sila. Znamo da \u010destice zvane fermioni jesu pod uticajem ovih sila. \u010clanovi fermion familije znani su kao elektron, mion, neutrino i kvark; bozoni su malo znani gravitoni, fotoni, gluoni i prelazni, me\u0111u-vektor bozoni. Velike ujedinjene teorije razvijene 1975. godine sada pokazuju ove \u010destice kao odre\u0111ene \u00abarome\u00bb mnogo apstraktnije porodice super\u010destica \u2013 isto kao \u0161to je mion samo jedan tip elektrona. Ovo je izraz nove vrste kosmi\u010dke simetrije \u2013 zvane supersimetrija, zato \u0161to je ona sveobuhvatna. Ne samo \u0161to ovo uklju\u010duje bozone nosioce sile, ve\u0107 tako\u0111e uklju\u010duje \u010destice na koje ove sile uti\u010du. Postoje tako\u0111e korespondiraju\u0107e sile koje poma\u017eu prirodno odr\u017eivu supersimetriju tokom razli\u010ditih interakcija. Ona se zove supergravitacija.
\nTeorija supersimetrije je u stvari skup osam razli\u010ditih teorija postavljenih u hijerarhiji jedna u odnosu na drugu poput pre\u010dki merdevina. \u0160to je vi\u0161lja pre\u010dka na lestvici, ve\u0107i je i njen zbir dozvoljenih \u010desti\u010dnih stanja fermiona i bozona. Teorija sa najvi\u0161e \u00abslobodnog prostora\u00bb \u010dini se jeste SO(8) koja podr\u017eava 99 razli\u010ditih vrsta bozona i 64 razli\u010dite vrste fermiona. SO(8) prevazilazi pot\u010dinjenu SO(7), za samo jednu extra dimenziju i jedno dodatno stanje \u010destica. S obzirom da je SO(8) identi\u010dno SO(7) u svim svojim osnovnim osobinama, prokomentarisa\u0107emo SO(7) umesto nje. Svakako, znamo za mnogo vi\u0161e od 162 tipa \u010destica koje SO(7) mo\u017ee prilagoditi i mnogi od predvi\u0111enih tipova nikada nisu bili posmatrani (kao gravitino bez mase). SO(7) zahteva sedam internih dimenzija pored \u010detiri koje poznajemo: vreme i tri \u00absvakodnevne\u00bb dimenzije. Ako SO(7) uopste opona\u0161a stvarnost, onda na\u0161 Univerzum mora imati bar 11 dimenzija! Na\u017ealost, V. Nam iz\u00a0 Evropskog Centra za Nuklearna Istra\u017eivanja u \u017denevi, demonstrirao je da teorije supersimetrije za prostor – vreme sa vi\u0161e od 11 dimenzija jesu teoretski nemogu\u0107e. SO(7) evidentno ima najve\u0107i broj mogu\u0107ih prostornih dimenzija, ali i dalje nema dovoljno prostora da zadovolji sve poznate vrste \u010destica.
\nNejasno je gde ove varijacione pre\u010dice vode. Sasvim mogu\u0107e nigde. Postoji svakako obiman istorijski presedan za ideje koje su kasnije bile odba\u010dene zato \u0161to se ispostavilo da su konceptualni \u0107orsokaci.
\nPa opet, \u0161ta ako se ispostavi da su bili ispravni na nekom nivou? Da li je na\u0161 Univerzum zapo\u010deo svoj \u017eivot kao neka vrsta 11-dimenzionalnog \u00abobjekta\u00bb koji se kasnije kristalizirao u na\u0161 \u010detvoro-dimenzioni prostor?
\nIako ove interne dimenzije ne moraju imati mnogo sa na\u0161im stvarnim svetom u sada\u0161nje vreme, ovo mo\u017eda ne\u0107e uvek biti slu\u010daj. E.Kremer i J.\u0160erk (I\u2019Ecole Normale Superieure, Paris), pokazali su da isto kao \u0161to je Univerzum prolazio kroz fazne promene u svojoj ranoj istoriji, kada su se sile prirode po\u010dele raspoznavati, mo\u017eda je pro\u0161ao i kroz fazu kada se desila zna\u010dajnija promena. Pretpostavljamo da materija ima neku vrstu \u010detvorodimenzionog prostora (onog koji mo\u017eemo iskusiti svakoga dana) i ne\u0161to nalik na sedam internih dimenzija. Na na\u0161u sre\u0107u, ovih sedam dimenzija ne nastupaju na pozornici ve\u0107e 4-D realnosti u kojoj mi \u017eivimo. Ako bi to bio slu\u010daj, jednostavna \u0161etnja ulicom mogla bi postati istinska prostorna prepreka, pro\u0161arana crvoto\u010dinama u prostoru i ko zna \u010dime jo\u0161!
\nAlan \u010cokos i Stiven Detvajler (Yale University), uzeli su u obzir evoluciju Univerzuma koji po\u010dinje kao petodimenzionalan. Otkrili su da dok se Univerzum razvija u stanje gde se tri od \u010detiri prostorne dimenzije razvijaju kako bi postali na\u0161 Svet u velikom, extra \u010detvrta prostorna dimenzija i\u0161\u010dezava na veli\u010dinu od 10\u00b3\u00b9 centimetara do dana\u0161njeg vremena.
\nNije tako te\u0161ko uskladiti sa idejom da peta (ili \u0161esta, ili jedanaesta) dimenzija mo\u017ee biti manja od atomskog jezgra \u2013 i zaista, verovatno mo\u017eemo biti sre\u0107ni \u0161to je ovo slu\u010daj.<\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Dr\u00a0 Neboj\u0161a Kova\u010devi\u0107 Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, \u010dini se kao neoboriva \u010dinjenica. Me\u0111utim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve \u0161to nam treba kako bismo objasnili prirodu? \u0160ta ako postoji mnogo vi\u0161e dimenzija? Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uop\u0161te mogli […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[4,5],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1361"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=1361"}],"version-history":[{"count":1,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1361\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1362,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1361\/revisions\/1362"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=1361"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=1361"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=1361"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}