{"id":1712,"date":"2012-01-29T14:08:57","date_gmt":"2012-01-29T14:08:57","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1712"},"modified":"2012-02-11T06:36:47","modified_gmt":"2012-02-11T06:36:47","slug":"vreme-kao-projekcija-vecnosti-i-vidovi-njegove-posredne-percepcije-moda-hronometrija-subatomska-fizika-2-deo","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1712","title":{"rendered":"VREME KAO PROJEKCIJA VE\u010cNOSTI I VIDOVI NJEGOVE POSREDNE PERCEPCIJE: MODA, HRONOMETRIJA, SUBATOMSKA FIZIKA (2. DEO)"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>pi\u0161e: mi\u0161a vasi\u0107<\/strong>
\n…Fascinacija temporalno\u0161\u0107u (kroz modu, fiziku i hronometriju), me\u0111utim,ima i mnogo dublji smisao. Ona predstavlja iskonski, esencijalni poziv na\u0161eg \u201ejastva\u201c\u00a0 zaovladavanjem vremenomi nadvladavanje (relativnog) vremena, i to kroz psihi\u010dkuemanaciju ve\u010dnosti, koja je mogu\u0107a putem raznolikih tradicijskih spiritualnih tehnika…. (1 deo: <\/strong>http:\/\/kpv.rs\/?p=1645#more-1645)<\/p>\n

Nadalje, tip metrike\u00a0 koji odgovara unifikaciji prostora i vremena je takav, da se sve \u010detiri dimenzije mere\u00a0 u izrazima jedinice odstojanja, tj.\u00a0 dva doga\u0111aja se predstavljaju kao: (x0,x1,x2,x3) = (ct,x,y,z) (u Lorentzovoj metrici) ili (x1,x2,x3,x4) = (x,y,z, ct) (u metriciHermanna Minkowskog)\u00a0 gde je \u201cc\u201d brzina svetlosti.<\/p>\n

<\/p>\n

Na slici koja prik\"\"<\/a>azuje 3D-limitiranu verziju prostora Minkowskog je prikazana svetlosna kupa asocirana sa svakom ta\u010dkom.Doga\u0111aji (prostorni ili vremenski,locirani izvan nje) se defini\u0161u prema svojoj relaciji koju imaju u odnosu na vrh.
\nKako sam Minkowski ka\u017ee (preuzeto izrada Julian Barbour: \u201eSvr\u0161etak vremena\u201c):
\n\u201cPogledi na prostor i vreme za koje \u017eelim da iznesem, pre skoka sa\u00a0 tla eksperimentalne fizike, a tu le\u017ei njihova snaga, su radikalni. Odsada \u0107e, prostor za sebe i vreme za sebe, da propadnu i izblede u \u010diste senke, a samo neka vrsta njihove unije \u0107e obezbediti nezavisnu realnost.\u201d<\/p>\n

VREME Minkowski
\n\u201eMinkowski prostor\u201c je pseudo-euklidski prostor sa n = 4, i n \u2212 k = 1 (po \u0161iroj definiciji, svako n > 1 je dozvoljeno). Elementi Minkowski prostora se zovu doga\u0111aji ili \u010detiri vektora.
\nOvaj unutra\u0161nji proizvod je sli\u010dan uobi\u010dajenom, euklidskom\u00a0 unutra\u0161njem proizvodu, ali se koristi za opis druga\u010dije geometrije; geometrija se uobi\u010dajeno asocira sa relativno\u0161\u0107u. Neka M predstavlja 4-dimenzionalni realni vektorski prostor. Unutra\u0161nji proizvod\u00a0 Minkowskog je mapa \u03b7: M \u00d7 M \u2192 R (tj. za bilo koja dva data vektora v, w u M,\u00a0 defini\u0161emo \u03b7(v,w) kao realni broj) koji zadovoljava osobine:
\n1. \u00a0\u00a0\u00a0 bilinearnost\u00a0\u00a0\u00a0 \u03b7(au+v, w) = a\u03b7(u,w) + \u03b7(v,w)za svako a \u2208 R, kao i u, v, w sadr\u017eano u M.
\n2 \u00a0\u00a0\u00a0 simetri\u010dnost\u00a0\u00a0\u00a0 \u03b7(v,w) = \u03b7(w,v)za svako v, w \u2208 M.
\n3. \u00a0\u00a0\u00a0 nedegenerativnost,\u00a0 ako \u03b7(v,w) = 0 za svako w \u2208 M sledi v = 0.
\n4. \u00a0\u00a0\u00a0 oznaka:\u00a0\u00a0 \u00a0\u00a0\u00a0 Bilinearna forma \u03b7 ima oznaku\u00a0 (\u2212,+,+,+) ili\u00a0 (+,\u2212,\u2212,\u2212).<\/p>\n

Vektori euklidskog prostorav i w su ortogonalni ako \u03b7(v,w) = 0. Minkowski prostor uklju\u010duje i \u010detvrtu dimenziju: hiperboli\u010dko-ortogonalne doga\u0111aje u slu\u010daju da v i w obuhvataju ravan gde \u03b7 uzima negativne vrednosti.
\nMinowski norma vektora v se defini\u0161e kao:
\nVektori se klasifikuju u skladu sa oznakom\u00a0 \u03b7(v,v). kada se koristi standardna oznaka (\u2212,+,+,+),\u00a0\u00a0 tada je vektor v prikazan kao:
\nVremenski\u00a0\u00a0\u00a0 ako\u00a0 \u03b7(v,v) < 0
\nProstorni \u00a0\u00a0\u00a0 ako\u00a0 \u03b7(v,v) > 0
\nNula (ili svetlosni) \u00a0\u00a0\u00a0 ako \u03b7(v,v) = 0
\n\u201cSvetska linija\u201d \u010destica je izraz koji referi\u0161e na kontinuum doga\u0111aja koji je sastavljen od putanja elementarnih (ta\u010dkastih \u010destica)\u00a0 kroz prostor i vreme.Za dat vremenski vektor v, imamo svetsku liniju konstantne brzine asociranu sa njim. Niz\u00a0 {w : \u03b7(w,v) = 0 } korespondira sa simultanom hiperravni od koje je nastala svetska linija. \u201cMinkowski prostor\u201d izla\u017ee relativnost simultaniteta jer hiperravan pripada v. U ravni obuhva\u0107enoj od\u00a0 v i od takvog w u superravni, relacija od w prema v je hiperboli\u010dko-ortogonalna.Kada se jednom izabere pravac vremena, vremenski i nulti vektori se mogu dalje dekomponovati\u00a0 u razli\u010dite klase. Za vremenske vektore imamo\u00a0 one, usmerene ka budu\u0107nosti\u00a0 \u010dija je prva komponenta pozitivna, i one, usmerene ka pro\u0161losti, \u010dija je prva komponenta negativna.
\nIz svega do sada re\u010denog moglo bi se izvesti nekoliko zaklju\u010daka.
\nNajpre, jasno je da \u010ditava ova teorija prostor-vremena Minkowskog, te Teorija relativiteta Einsteina barataju isklju\u010divo relativnim vremenom. Ono \u0161to je svakako pozitivno u celoj hipotezi je povezivanje prostora sa vremenom. Ali, o \u010demu \u0107e biti re\u010di kasnije, na spiritualnoj ravni vreme i prostor su svakako u relaciji, ali, prema intuitivnoj ezoternoj spoznaji, druga\u010dijoj od relativisti\u010dke.
\nPotom, Minkowski\/Einsten-ovski pristup polazi od nikada nedvosmisleno dokazane (\u0161tavi\u0161e, od 2011. u CERN-u opovrgnute(!)) hipoteze o brzini svetlosti kao grani\u010dnoj brzini u univerzumu, te, preko pojma brzine, aputem slo\u017eenog matemati\u010dkog aparata, uvodi hiperravansku dimenziju koja daje (odve\u0107) kognitivnu paradigmu uvedene unije vremena i prostora. Pri tome je o\u010digledno da vreme po sebi (kao fizi\u010dka veli\u010dina, pojam) i dalje ostaje posve nedefinisano. Elaborirano je samo kao formalno egzistiraju\u0107e u zavisnosti od brzine svetlosti, te je sastavni deo \u201csvetlosne kupe doga\u0111aja\u201d.Nigde nema ni re\u010di o esenciji vremena, kao ni o realnom me\u0111usobnom uslovljavanju\u00a0 prostora i vremena, tj. o tome kako vreme uti\u010de na strukturu prostora i\/ili vice versa (\u0161to je i logi\u010dno, jer se barata sa relativnim, ne i apsolutnim vremenom).
\nParadoksalno, sam Minkowski defini\u0161e prostorne dimenzije kao (u smislu uslovljavanja) nezavisne od vremenske (koja je samo pridru\u017eena u nedeljivu uniju). Tako dolazimo do logi\u010dke kontradikcije: prostor-vreme (smatran celinom) kao da je neki vid kompozita me\u0111usobno nezavisnih\u00a0 komponenti, koje ne uslovljavaju jedna drugu, objedinjenih limitom svetlosne brzine. Tako izme\u0111u ostalog izgleda kao da izvedena fizi\u010dka veli\u010dina (brzina) generi\u0161e osnovne (vreme, du\u017eina).
\nNa pitanje o su\u0161tini vremena mogli bi smo odgovor potra\u017eiti u intuitivno-psiholo\u0161ko-duhovnoj sferi. U tome nam daje za pravo \u010dinjenica da je vreme, u svom esencijalnom vidu, nedostupno ne samo \u010dulima ve\u0107, realno, ni mernim instrumentima.
\nNaime, \u010dasovnicima\/kalendarima, u stvari,uop\u0161te ni ne merimo vreme po sebi,ve\u0107 proizvoljnu promenu stanja datog materijalno\/energetskog entiteta svodimo na precizan broj superravnomernih cikli\u010dnih promena stanja konvencijom usvojenog referentnog materijalno\/energetskog entiteta. Predmet merenja mo\u017ee biti promena polo\u017eaja Zemlje u odnosu na Sunce, pomeranje kazaljke na \u010dasovniku, frekvencija oscilacija kristala kvarca ili pak kretanje peska iz jedne polovine staklene posude u drugu.
\nEvidentno je da se samo vreme nigde materijalno\/energetski ne pojavljuje kao merena veli\u010dina, a kamoli percipira \u010dulima, pa ipak je ono od vajkada prisutno\u00a0 kao predmet filozofije, nauke, tehnike i svakodnevnog \u017eivota. Odakle ta opsednutost ne\u010dim \u0161to je nevidljivo, nemerljivo, \u010dulno nedostupno? Otuda, \u0161to ono egzistira ne kao fizi\u010dka, ve\u0107 kao psihi\u010dka kategorija.
\nAurelije Avgustin, znameniti hri\u0161\u0107anski teolog, u delu \u201cIspovijesti\u201d, de profundis promi\u0161lja o esenciji vremena:
\n\u201c\u0160to je dakle vrijeme? Ako me nitko ne pita, znam, ali ako bih htio nekome na pitanje to razjasniti, ne znam; ipak sa sigurno\u0161\u0107u mogu re\u0107i da znam, kad ne bi ni\u0161ta prolazilo, da ne bi bilo pro\u0161loga vremena, i kad ne bi ni\u0161ta dolazilo, da ne bi bilo budu\u0107eg vremena, i kad ne bi ni\u0161ta postojalo, da ne bi bilo sada\u0161njega vremena.A kako ona dva vremena, pro\u0161lo i budu\u0107e, postoje, kad pro\u0161lo vi\u0161e ne postoji, a budu\u0107e jo\u0161 ne postoji? A sada\u0161nje vrijeme, kad bi uvijek bilo sada\u0161nje i kad ne bi prelazilo u pro\u0161lost, ne bi vi\u0161e bilo vrijeme, nego vje\u010dnost. Ako dakle sada\u0161njost, da bi bilo vrijeme, mora prije\u0107i u pro\u0161lost, kako moramo tvrditi da i ona postoji, kad joj je uzrok postojanja to \u0161to vi\u0161e ne\u0107e postojati? Tako dakako mo\u017eemo ispravno kazati da je ona vrijeme samo zato \u0161to ide k tome da ne postoji.\u201d
\nAvgustin u daljem tekstu preispitujerealnostegzistencije pro\u0161losti, sada\u0161njosti i budu\u0107nosti:
\n\u201cJer gdje su vidjeli budu\u0107nost oni koji su je proricali, ako ona jo\u0161 ne postoji? Ne mo\u017ee se naime vidjeti ono \u0161to ne postoji. A i oni koji pripovjedaju pro\u0161lost, ne bi sigurno pripovijedali istinu kad to ne bi gledali duhom: a kad to ne bi postojalo, ne bi se uop\u0107e moglo vidjeti. Postoji dakle i budu\u0107nost i pro\u0161lost. (\u2026) Ako naime postoje budu\u0107i i pro\u0161li doga\u0111aji, htio bih znati gdje su. A ako to jo\u0161 ne mogu znati, gdje god bili, da nisu ondje ni kao budu\u0107i ni kao pro\u0161li, nego kao sada\u0161nji. Jer ako su i ondje budu\u0107i,\u00a0 onda jo\u0161 nisu ondje, a ako su i ondje pro\u0161li, onda vi\u0161e nisu ondje. Dakle, gdje god bili, kakvi god bili, nisu druga\u010diji nego sada\u0161nji. Ali kad se pro\u0161li doga\u0111aji istinito pripovijedaju, ne iznose se iz pam\u0107enja same stvari koje su pro\u0161le, nego rije\u010di koje su se rodile iz slika tih stvari koje su prolaze\u0107i utisnule u du\u0161u kao neke tragove preko osijetila. Jer moje djetinjstvo, koje vi\u0161e ne postoji, pripada pro\u0161losti koja vi\u0161e ne postoji; ali kad ga se sje\u0107am i pripovijedam, onda njegovu sliku gledam u sada\u0161njem vremenu, jer je jo\u0161 sada u mome pam\u0107enju. (\u2026)[Ja] znam da mi ve\u0107inom unaprijed zami\u0161ljamo svoje budu\u0107e \u010dine i da je to zami\u0161ljanje sada\u0161nje, dok \u010din koji zami\u0161ljamo jo\u0161 ne postoji jer je budu\u0107i; ali kad tome \u010dinu pristupimo i zapo\u010dnemo raditi ono \u0161to smo unaprijed zami\u0161ljali, tada \u0107e ona radnja postojati, jer tada ne\u0107e biti budu\u0107a, nego sada\u0161nja. Kakva god\u00a0 dakle bila ta tajanstvena slutnja o budu\u0107im doga\u0111ajima, ipak se mo\u017ee vidjeti samo ono \u0161to postoji. A ono \u0161to postoji nije budu\u0107e, nego sada\u0161nje. Kad se dakle ka\u017ee da se vide budu\u0107i doga\u0111aji, ne vide se oni sami koji jo\u0161 ne postoje, to jest koji su budu\u0107i, nego njihovi uzroci ili mo\u017eda znakovi koji ve\u0107 postoje: zato oni nisu onima koji vide budu\u0107i, nego ve\u0107 sada\u0161nji, i po njima se prori\u010du budu\u0107i doga\u0111aji kako su u du\u0161i zami\u0161ljeni. Te slutnje opet ve\u0107 postoje, i njih kao sada\u0161nje kod sebe vide oni koji te doga\u0111aje prori\u010du.
\n\"\"<\/a>
\nAvgustin potom svodi sva tri vremena na sada\u0161njost , budu\u0107i da su ona u stvari psihi\u010dke kategorije:
\n\u201c\u0160to mi je sada jasno i o\u010devidno, to je da ne postoji ni budu\u0107nost ni pro\u0161lost, i da se ne mo\u017ee s pravom re\u0107i: \u2018Tri su vremena, pro\u0161lo, sada\u0161nje i budu\u0107e\u2019, nego bi se mo\u017eda moglo s pravom re\u0107i: \u2018Tri su vremena, sada\u0161nje u pro\u0161losti, sada\u0161nje u sada\u0161njosti i sada\u0161nje u budu\u0107nosti\u2019. Ona su naime u mojoj du\u0161i kao neke tri stvari i drugdje ih ne nalazim: sada\u0161njost u pro\u0161losti je pam\u0107enje, sada\u0161njost u sada\u0161njosti je gledanje, sada\u0161njost u budu\u0107nosti je o\u010dekivanje. Ako nam je to dopu\u0161teno re\u0107i, vidim i priznajem tri vremena, tri su vremena. Mo\u017ee se tako\u0111er kazati: \u2018Tri su vremena, pro\u0161lo, sada\u0161nje i budu\u0107e\u2019, kako je kriva upotreba u\u0161la u obi\u010daj; neka se tako govori, eto, ja ne marim, ne protivim se, ne kudim, samo neka se razumije \u0161to se ka\u017ee, i neka se ne misli da sada postoji ono \u0161to je budu\u0107e i ono \u0161to je pro\u0161lo. Ima ionako malo stvari koje se ispravno govore, a vi\u0161e ih je koje se neispravno govore, ali se zna \u0161to ho\u0107emo kazati.\u201d
\nNikolaj Berdjajev, ruski spiritualno-ontolo\u0161ki filozof, elaborira o introvertno-personalisti\u010dki percipiranoj egzistenciji tri tipa vremena, \u0161to \u0107e nam kasnije biti posebno zanimljivo pri daljoj analizi esencije vremena i njegove veze sa prostorom. On u delu \u201cO \u010dovekovom ropstvu i slobodi\u201d uvodi geometriju kao sredstvo posredne deskripcije i kroz analogiju sa krugom, linijom i ta\u010dkom poku\u0161ava da predo\u010di razli\u010dite aspekte temporalnog, kao ontolo\u0161ko-psihi\u010dkog sadr\u017eaja. Najpre se bavi kosmi\u010dkim vremenom (kao jednim od tipova unutarnje emanacije vremena), koji simboli\u010dki predstavlja krugom:
\n\u201cVreme ima razli\u010diti smisao\u00a0 i neophodno je praviti razlike. Postoje tri vremena – kosmi\u010dko, istorijsko i egzistencijalno vreme. I svaki \u010dovek \u017eivi u tim trima oblicima vremena. Kosmi\u010dko vreme simboli\u0161e se krugom. (podvukao M. V.) Ono je povezano sa kretanjem Zemlje oko Sunca, sa odbrojavanjem meseci i godina, s kalendarom i \u010dasovima u ovom kru\u017enom kretanju, u kojem se neprestano zbiva vra\u0107anje, nastupa jutro i ve\u010de, prole\u0107e i jesen. To je vreme prirode i, kao prirodna bi\u0107a, mi \u017eivimo u tom vremenu. Grci su, pre svega, do\u017eivljavali kosmi\u010dko vreme, kod njih je prevladavalo estetsko ogledavanje kosmosai gotovo da nisu do\u017eivljavali istorijsko vreme. Vremeuop\u0161te nije nikakav ve\u010dni i okamenjeni oblik u koji je uvu\u010deno postojanje sveta i \u010doveka. Ne samo da postoji promena u vremenu, nego je mogu\u0107a i promena samog vremena. (\u2026)\u00a0 Vreme je na\u010din postojanja i zavisi od karaktera postojanja. Neta\u010dno je re\u0107i da se doga\u0111aju kretanje i promena zato \u0161to postoji vreme; ta\u010dno je re\u0107i da vreme postoji zato \u0161to se zbivaju kretanje i promena. (\u2026) Kosmi\u010dko vreme je objektivisano vreme i podle\u017ee matemati\u010dkom ra\u010dunanju, ono je pot\u010dinjeno broju (\u2026) Kosmi\u010dko vreme\u00a0 je i ritmi\u010dko vreme. Ali, ono je pored toga razdrobljeno na pro\u0161lo, sada\u0161nje i budu\u0107e. (\u2026)
\nBerdjajev dalje predstavlja slede\u0107u ljudsku predstavu, istorijsko vreme, sa jednosmernim tokom, koje je predstavljeno pravom linijom:
\n\u201e\u010covek nije samo kosmi\u010dko, prirodno bi\u0107e pot\u010dinjeno kosmi\u010dkom vremenu koje se kre\u0107e u krugovima. \u010covek je isto tako i istorijsko bi\u0107e. Istorijski \u017eivot je stvarnost druga\u010dijeg poretka od prirode. Istorija se, naravno, pot\u010dinjava i kosmi\u010dkom vremenu (…) ali ona poznaje i svoje istorijsko vreme. Istorijsko vreme je ro\u0111eno promenom i kretanjem druga\u010dijim od onoga \u0161to se zbiva u kosmi\u010dkom okru\u017eenju. Istorijsko vreme se ne simboli\u0161e krugom, nego pravom linijom usmerenom napred. (podvukao M. V.) Osobenost istorijskog vremena upravo je u ovoj usmerenosti ka budu\u0107nosti; ono od budu\u0107nosti o\u010dekuje razotkrivanje smisla. Istorijsko vreme donosi sa sobom novinu, u njemu ono \u0161to nije bilo postaje onim \u0161to je bilo.\u201c
\nU daljoj observaciji, Berdjajev lucidno uvodi egzistencijalno vreme, koje se dodiruje sa unutarnjim uvidima mistika i ezoternih \u0161kola svih epoha. Ono \u0161to bi se danas moglo nazvati \u201eThe Long Now\u201c, predstavio je ta\u010dkom:
\n\u201eSada\u0161njost u kojoj je potpunost i savr\u0161enstvo nije deo vremena, nego izlazak iz vremena; nije atom vremena, nego atom ve\u010dnosti kao \u0161to veli Kirkegard. Pro\u017eivljeno u dubini ovog egzistencijalnog trenutka ostaje, otpadaju trenuci koji sledei ulaze u niz vremena i predstavljaju manje duboku realnost. Osim kosmi\u010dkog i istorijskog vremena, objektivisanog i pot\u010dinjenog broju, iako na razli\u010dite na\u010dine, postoji jo\u0161 egzistencijalno vreme, dubinsko vreme. Egzistencijalno vreme se ne mo\u017ee shvatati potpuno izolovano od kosmi\u010dkog i istorijskog vremena: postoji prodor jednog vremena u drugo. Kairos, o kome voli da govori Tilih, je kao upad ve\u010dnosti u vreme, prekid u kosmi\u010dkom i istorijskom vremenu, popunjavanje i ispunjavanje vremena. (…) Egzistencijalno vreme mo\u017ee ponajbolje da se simbolizuje ne krugom i ne linijom, nego ta\u010dkom. (podvukao M. V.) To upravo i zna\u010di da egzistencijalno vreme ponajmanje mo\u017ee da bude simbolizovano prostorom. To je unutra\u0161nje vreme koje nije eksteriorizovano u prostoru, nije objektivisano.(podvukao M. V.) (…) Ono se ne broji matemati\u010dki, ne zbraja se i ne deli. Beskona\u010dnost egzistencijalnog vremena je kvalitativna beskona\u010dnost, a ne koli\u010dinska.Trenutak egzistencijalnog vremena je ulazak u ve\u010dnost. (…) Sve \u0161to se zbiva u egzistencijalnom vremenu, doga\u0111a se po vertikalnoj liniji, a ne po horizontalnoj. U horizontalnoj liniji je to jedino ta\u010dka u kojoj se zbiva prodor iz dubine na povr\u0161inu.\u201e
\n\"\"<\/a>
\nBerdjajev, iako u posve subjektivisti\u010dkom diskursu, doti\u010de zna\u010dajnu temu preplitanja vremena i ve\u010dnosti, i, \u0161to je signifikantno, opisuje tri tipa vremena geometrijskim simbolima. Uvo\u0111enje geometrije je ultimativno va\u017eno, jer se, na arhetipskom nivou, prepli\u0107u univerzalni simboli spiritualnog (u ovom slu\u010daju to su euklidske figure i elementi) sa arhetipskim tipovima vremena, kako se oni ispoljavaju u ljudskoj psihi. Geometrijske figure, ba\u0161 kao ni vreme, uop\u0161te ne postoje u materijalnom svetu. Me\u0111utim, one su, poput vremena, imanentne ljudskom do\u017eivljaju unutarnjeg i spoljnjeg sveta, te ih \u010dovek projektuje spolja, rezoniraju\u0107i svet simbola emaniran kroz prirodne materijalne analogije Tako se realnom shvata iluzija o\u00a0 \u201epravoj\u201c liniji horizonta ili o zbiljskom \u201emerenju\u201c (esencije) vremena pukom komparacijom sekvenci promene prostornih koordinata dvaju entiteta.
\nJedan od inspratora Berdjajevljeve ideje o egzistencijalnom vremenu je svakako Plotin. Ovaj znameniti neo-platonisti\u010dki filozof, u svom kapitalnom delu \u201eEneade\u201c opse\u017eno se bavi odnosom vremena i ve\u010dnosti, koji intramentalno emaniraju respektivno stanju du\u0161e:
\n\u201e No vreme ne treba shvatati kao ne\u0161to spolja\u0161nje du\u0161i kao \u0161to ni ve\u010dnost tamo\u00a0 (ne treba shvatiti) kao ne\u0161to spolja\u0161nje bi\u0107u; no, ne treba ga shvatati ni kao ono \u0161to sledi ili je docnije, kao ni (ve\u010dnost) tamo, ve\u0107 kao ne\u0161to \u0161to se (u du\u0161i) vidi, \u0161to je u njoj i sa njom, kao \u0161to je i ve\u010dnost tamo.\u201c
\nPlotin pri opisivanju ve\u010dnosti uvodi pojam ta\u010dke, u opisu svejedinstva\u00a0 i ve\u010dne sada\u0161njosti koja postoji u svetu ideja, oblasti van materijalno-energetskog kontinuuma.Onshvata ve\u010dnost kao:
\n\u201e (…)\u00a0 \u017eivot koji miruje u istom zato \u0161to sve poseduje kao uvek prisutno, a ne sad ovo, a potom ne\u0161to drugo; on poseduje sve istovremeno, a ne sad jedno a potom ne\u0161to drugo, zato \u0161to je on nedeljivo ispunjenje kao \u0161to u ta\u010dci sve postoji zajedno i jo\u0161nije napredovalo do linije ve\u0107 ona miruje u istom, u sebi, i ne menja se ve\u0107 je uvek u sada\u0161njosti (podvukao M. V.) zato \u0161to ni\u0161ta njeno nije pro\u0161lo\/nestalo niti \u0107e pak postati, nego ona jeste to \u0161to jeste. (…) Dakle, ono \u0161to niti je bilo niti \u0107e biti ve\u0107 samo jeste, ono \u0161to u miru poseduje bi\u0107e usled toga \u0161to se ne menja u \u2019bi\u0107e\u2019 niti se bilo menjalo, to je ve\u010dnost.\u201c<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Plotin se, potom, bavi odnosom vremena i prostora, tj definisanjem prostora putem kretanja. On iznosi smele unutarnje uvide o prirodi prostora, koji usled kretanja naizgled poseduje \u201evlastito\u201c vreme (ni\u017eeg reda u odnosu na ve\u010dnost), koje\u00a0 je analogno relativnom vremenu kod Newtona, tj. relativisti\u010dki shva\u0107enom prostor-vremenu kod Minkowskog\/Einsteina,\u00a0 o \u010demu smo ranije govorili. Me\u0111utim, Plotin elaborira ve\u010dnost kao ishodi\u0161te iz koga poti\u010de i samo vreme, te je ona kao beskona\u010dni ( a nepromenljivi, nepokretni, bez-vremeni i svevremeni, koji uklju\u010duje sve \u0161to jeste, \u0161to je bilo i \u0161to \u0107e biti u ve\u010ditom \u2019sada\u2019) , potencijal kreiranja i vremena i prostora. Na taj na\u010din on postavlja tezu da i vreme i prostor zajedno predstavljaju odraz principa kreacije, materijalno otelotvorenje ideje iz vi\u0161ih (nepokretnih, nepromenljivih, svesadr\u017eajnih) sfera, \u0161to je nama u trodimenzionalnom (ili \u010detvorodimenzionalnom prostorno-vremenskom) svetu vidljivo kao dejstvo prirodnog zakona.
\nPlotin u daljem tekstu tvrdi:
\n\u201eDakle, ako se ovaj \u017eivot, ako uzmogne, vrati u jedinstvo, zajedno se zaustavljaju vreme i nebo, vreme zato \u0161to postoji u tom \u017eivotu, a nebo zato \u0161to vi\u0161e ne poseduje taj \u017eivot. No ako neko uzme \u2019ranije\u2019 i \u2019kasnije\u2019 ovog kretanja i ustvrdi da je to vreme\u2013 jer (navodno) i to je ne\u0161to \u2013 i ako, premda i istinitije kretanje poseduje \u2019ranije\u2019 i \u2019kasnije\u2019, porekne da je to ne\u0161to, on bi bio sasvim bezuman. Jer, on nedu\u0161evnom kretanju dopu\u0161ta da poseduje \u2019ranije\u2019 i \u2019kasnije\u2019 i vlastito vreme, a onom kretanju , na osnovu koga je opona\u0161anjem postalo i ovo, on to ne dopu\u0161ta, (premda) je iz njega prvobitno postalo i \u2019ranije\u2019 i \u2019kasnije\u2019. Jer, ono je samodelatno kretanje kako stvara svoje pojedina\u010dne delatnosti tako (stvara) i to \u0161to sledi, i, istovremeno sa stvaranjem, njihovo prela\u017eenje (jednih u druge). Za\u0161to onda ovo kretanje Svega vra\u0107amo u to koje ga obuhvata i za\u0161to tvrdimo da je ono u vremenu, a za kretanje du\u0161e, koje je u njoj na ve\u010ditom putu, to ne tvrdimo? Zato \u0161to to \u0161to je pre nje jeste ve\u010dnost koja ne tr\u010di niti se pru\u017ea zajedno s njom. Ona je, dakle, prva (do\u0161la) u vreme, rodila ga i poseduje ga zajedno sa svojom delatno\u0161\u0107u(podvukao M. V.). Kako je onda vreme svugde? Zato \u0161to ni ona nije odvojena ni od jednog dela ovog sveta, kao \u0161to ni ona koja je u nama nije odvojena ni od jednog na\u0161eg dela(podvukao M. V.). Kad bi neko ustvrdio da vreme ne postoji u supstanciji niti u stvarnosti, o\u010dito je da bi bio u zabludi.\u201c
\nPlotin i Berdjajev nisu nimalo slu\u010dajno koristili geometriju kao sredstvo za izra\u017eavanje nevidljivog i neopipljivog fenomena vremena. Priroda ima svoj re\u010dnik, i ona se slu\u017ei simbolima koje psiha percipira kao izraz arhetipskih sadr\u017eaja koji pripadaju svetu ideja.Svet ideja je,\u00a0 kognitivno-\u010dulnonespoznatljiv, a ispoljava se\u00a0 posredno kroz zna\u010denjske slike. Observacijom prirodnih fenomena i intuitivnom spoznajom zna\u010denja simbola, mo\u017ee se uvideti da su ideje nadre\u0111ene materiji, \u010diji su prauzrok, ishodi\u0161te i esencija.
\nObservirajmo kompiliranu arhetipsku predstavu ta\u010dke (simbola ve\u010dnosti, ili, uslovno re\u010deno, apsolutnog vremena) i linije (simbola relativnog vremena), na jednom mestu koncentrisan spektar srodnih zna\u010denja oli\u010den kroz mno\u0161tvo spiritualnih i ezoternih tradicijskih praksi i u\u010denja. Njima se bavi Jean Cambell Cooper u \u201eIlustrovanoj enciklopediji tradicionalnih simbola\u201c. On opisuje zna\u010denje simbola ta\u010dke (sredi\u0161ta) kao:
\n\u201eSveukupnost; celovitost; apsolutna stvarnost; \u010disto bi\u0107e; ishodi\u0161te sveg postoje\u0107eg; nemanifestno bi\u0107e: osa sveta: pol: ta\u010dka oko koje se sve obr\u0107e; raj; potencijalno; ta\u010dka koja sadr\u017ei sve mogu\u0107nosti; sveti prostor; prekid u prostoru i ta\u010dka u kojoj uzajamno op\u0161te tri sveta i koja prevazilazi vreme i prostor; osa koja objedinjuje vaseljenu kako verikalno, tako i horizontalno; precesi\u0161te makrokozma i mikrokozma; vaseljenski poredak; \u2019sto\u017eer zakona\u2019; ta\u010dka razre\u0161enja i izmirenja u kojoj i\u0161\u010dezavaju sve suprotnosti; ve\u010dno sada; ta\u010dka nekretnica; nepokretni pokreta\u010d; (…) Sredi\u0161te je ta\u010dka iz koje nastaje prostor, iz koje emanira kretnja i ra\u0111a se oblik.\u201c
\nJean Cambell Cooper u istom delu opisuje zna\u010denje linijekoja je:
\n\u201eDeoba; mera; me\u0111a. Prava linija predstavlja beskona\u010dno vreme iz ta\u010dke u kojoj je mogu\u0107no neograni\u010deno kretanje napred i nazad; prostu neograni\u010denost. Linija je povezana sa uzicom kako kao ograni\u010ditelj i vezilac, tako i kao mogu\u0107nost beskrajnog protezanja i slobode, ono \u0161to \u010doveka vodi i ograni\u010dava na njegov udes, staza kojom ide kroz \u017eivot. Kada je horizontalna, linija je privremeni svet, pasivni vid; vertikalna je duhovni svet, aktivni vid, vaseljenska osa.\u201c
\nIz prethodnih citata se da zaklju\u010diti da su vreme\/ve\u010dnost, ili: projekcija\/esencija, ili: ograni\u010denost\/neograni\u010denost, ultimativno simboli\u010dki zadati ljudskom umu kao precizna ali vi\u0161ezna\u010dna \u0161ifra.Ona egzistira u idealnim geometrijskim slikama, iza koje stojerealno postoje\u0107i, kosmi\u010dki fenomeni, koji su nedostupni \u010dulima i direktnoj spoznaji, ali pristupa\u010dni za dubine intuicije da ih neizrecivo susretne. Kroz jezik prirode, dakle, vreme i ve\u010dnost su egzaktno prisutni \u2013 otuda homologija i odsustvo proizvoljnosti u okultno-ezoterijskim uvidima povodom navedenih fenomena, kod mnogobrojnih istra\u017eiva\u010da uma, od Plotina, neoplatoniste anti\u010dkog doba, do Berdjajeva, spiritualnog egzistencijaliste prve polovine XX veka.
\nI, na kraju, mo\u017eemo rezimirati: ljudi su milenijumima opsednuti vremenom, iako ga \u010dulno ne mogu percipirati;promene modnih stilova od vajkada su determinisane potrebom za predstavljanjem vremena u materijalnom svetu, i to ekspresijom slika promena strukture prostora, kasnije zamrznutih u se\u0107anju kao\u00a0 odraz tada aktuelne interaktivne konstelacije prostor-vremena;hronometrija je ekspandirala do\u00a0 granica iznad svake imaginacije \u2013 od drevnih instrumenata, sun\u010danog i pe\u0161\u010danog \u010dasovnika, do dana\u0161njeg preciznog merenja\u00a0 atosekunde (10-18 s);kalendari, sinhroni sa promenama koordinata nebeskih tela, predstavljaju zna\u010dajan integralni element kako nauke, tako i religije svih razvijenih kultura jo\u0161 od osvita \u010dove\u010danstva;filozofi, fizi\u010dari i mistici poku\u0161avaju da verbalno defini\u0161u vreme, neuhvatljivo i izvan dosega.
\nOpet \u0107emo se, kao vi\u0161e puta do sada na ovim stranicama, zapitati: otkuda ta potreba, otkuda taj poriv?
\nOdgovor mo\u017ee biti dvojak, u zavisnosti od nivoa svesti pojedinca.
\n\u010cinjenica da smo telesno ograni\u010deni prostornim dimenzijama i da na\u0161a zemaljska inkarnacija rezonira sa nepredvidljivim ali egzaktnim brojem sekvenci prirodnih entiteta, indukuje potrebu da obuhvatimo vreme, zgrabimo posrednu informaciju o sopstvenim limitima, o identitetu u najradikalnijem smislu. Suo\u010davanje sa ograni\u010denim brojem promena sopstvene prostorne strukture, u zadatom opsegu promena prostornih koordinata materijalno-energetske komponente psiho-habitualnog kontinuuma je zapravo suo\u010davanje sa (sopstvenim) relativnim vremenom.
\nFascinacija temporalno\u0161\u0107u (kroz modu, fiziku i hronometriju), me\u0111utim,ima i mnogo dublji smisao. Ona predstavlja iskonski, esencijalni poziv na\u0161eg \u201ejastva\u201c\u00a0 zaovladavanjem vremenomi nadvladavanje (relativnog) vremena, i to kroz psihi\u010dkuemanaciju ve\u010dnosti, koja je mogu\u0107a putem raznolikih tradicijskih spiritualnih tehnika. Na taj na\u010din, rezoniraju\u0107i sa generi\u0161u\u0107im oscilatorom morfi\u010dkog polja, na najdubljem nivou du\u0161e, \u010dovek,u sinergiji sa kosmi\u010dkim Umom,mo\u017ee da istinski reprogramira prostor i (relativno) vreme, re-kreiraju\u0107i celokupnu materijalnu stvarnost.\u00a0 Na taj na\u010din, on\u00a0 ispunjava svoju istinsku misiju, i ostvaruje pun potencijal istinski kreativnog bi\u0107a, koje je glasnik izme\u0111u nevidljivog sveta kreacije i vidljivog emaniranog prostor-vremenskog univerzuma.<\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

pi\u0161e: mi\u0161a vasi\u0107 …Fascinacija temporalno\u0161\u0107u (kroz modu, fiziku i hronometriju), me\u0111utim,ima i mnogo dublji smisao. Ona predstavlja iskonski, esencijalni poziv na\u0161eg \u201ejastva\u201c\u00a0 zaovladavanjem vremenomi nadvladavanje (relativnog) vremena, i to kroz psihi\u010dkuemanaciju ve\u010dnosti, koja je mogu\u0107a putem raznolikih tradicijskih spiritualnih tehnika…. (1 deo: http:\/\/kpv.rs\/?p=1645#more-1645) Nadalje, tip metrike\u00a0 koji odgovara unifikaciji prostora i vremena je takav, da […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[11],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1712"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=1712"}],"version-history":[{"count":5,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1712\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1721,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1712\/revisions\/1721"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=1712"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=1712"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=1712"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}