{"id":1823,"date":"2012-02-15T10:58:39","date_gmt":"2012-02-15T10:58:39","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1823"},"modified":"2012-04-19T08:32:00","modified_gmt":"2012-04-19T08:32:00","slug":"smrt-kao-simbol-preobrazaja","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1823","title":{"rendered":"SMRT KAO SIMBOL PREOBRA\u017dAJA"},"content":{"rendered":"

.\"\"<\/a>..smrt zapravo ima i simboli\u010dki zna\u010daj transformacije i transfiguracije…<\/strong><\/p>\n

…<\/em><\/strong>Smrt kao simbol transformacije predstavlja, pre svega, neverbalnu poruku o kraju nekog ciklusa, sistema, obrasca, te nagove\u0161tava promenu, ra\u0111anje novog i posve nepoznatog, onoga \u0161to je van matrica i struktura postoje\u0107eg, predvidljivog i o\u010dekivanog…<\/strong><\/p>\n

…Smrt je, dakle, samo simbol nestanka jedne opsene, a probu\u0111ena svest, koja tek \u010deka da se rodi, bi\u0107e pokreta\u010d novog kreativnog zamaha, o kome se danas, u sumraku istro\u0161enih ideolo\u0161kih simulakruma, jo\u0161 ni\u0161ta ne mo\u017ee ni naslutiti…<\/strong><\/p>\n

pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107<\/em><\/strong><\/p>\n


\n<\/em><\/strong><\/p>\n

Odnos dana\u0161nje civilizacije prema smrti je ambivalentan.Posve nasuprot arhajsko-paganskim kultovima mrtvih predaka, te eshatolo\u0161koj teleologiji velikih religijskih sistema, smrt je predmet potiskivanja i pre\u0107utikivanja, jer sama svest o njoj remeti la\u017eni materijalisti\u010dki \u201eraj\u201c svo\u0111enja ljudskog bi\u0107a na konzumeristi\u010dkog automata s one strane ontolo\u0161kih grani\u010dnih podru\u010dja. Alternativno, kao natkompenzacija, smrt se projavljuje izra\u017eena kako kroz nekrofilnu fascinaciju brutalnim 24-\u010dasovno medijski preno\u0161enim on-line ratovima, tako i kroz obo\u017eavanje mrtvih predmeta – kibernetiziranih dostignu\u0107a vrhunske elektronske tehnologije ili modno-kozmeti\u010dke industrije.<\/p>\n

Me\u0111utim, smrt zapravo ima i simboli\u010dki zna\u010daj transformacije i transfiguracije, od pojedina\u010dne psihe do sveop\u0161te paradigme. Ona za probu\u0111ene artisti\u010dke aktiviste predstavlja predmet umetni\u010dkog postupka, \u010diji je cilj osve\u0161\u0107ivanje pojedinaca.Tako upotrebljena, ona mo\u017ee impicirati bu\u0111enje iz dnevnog \u201esanjarenja\u201c mehani\u010dkog ne\u017eivljenog \u017eivota ili pak suo\u010diti konzumenta sa psihi\u010dkom smr\u0107u sopstvene li\u010dnosti, li\u0161ene svesti o unutarnjoj realnosti i svedene na predmet masovne hipnoze, koju po\u0161tovaoci zvani\u010dne paradigme sprovode u muti-level modu.<\/p>\n

Srmrt je, izra\u017eeno kroz mnogobrojne spiritualne tradicije, arhetipski posrednik izme\u0111u svr\u0161etka\u00a0 aktuelnog (a prevazi\u0111enog) strukturnog modela stvarnosti, i osvita potencijalno nastupaju\u0107eg, novog modela, koji tek treba da se (izvesno) realizuje u budu\u0107nosti.<\/p>\n

Istori\u010dar Philippe Aries<\/strong>, u svom kapitalnom delu \u201eEseji o istoriji smrti na Zapadu\u201c, iznosi opasku o hronolo\u0161kom kontinuitetu transformacije odnosa prema smrti:<\/p>\n

\u201eU dugom vremenskom periodu kroz koji smo ‘proleteli’, od ranog srednjeg veka, stavovi prema smrti su se menjali, ali tako sporo da savremenici nisu bili toga svesni. Od pre \u010detvrt veka, otprlike, prisustvujemo nagloj, revolucionarnoj promeni ideja i tradicionalnih ose\u0107anja; smrt je bila tako brutalna da jer \u0161okirala izu\u010davaoce dru\u0161tva. Fenomen je do tada bio nepoznat u stvarnom \u017eivotu: smrt ranije sveprisutna, povu\u0107i \u0107e se i nestati. Nje se stidi i postaje predmet zabrane.\u201c <\/em><\/p>\n

Aries<\/strong> u daljem tekstu observira recentni doinantno inhibitorni odnos prema smrti:<\/p>\n

\"\"<\/a>\u201eMoglo bi se \u010dak poverovati (…) da potiskivanje tuge, zabrana javnog ispoljavanja ose\u0107anja i obaveza da se tuguje sam i u tajnosti, prouzrokuju traumatizam koji prouzrokuje smrt voljenog bi\u0107a. U porodici gde je ose\u0107anje vrednovano, gde preuranjena smrt postaje krajnje retka (izuzev u slu\u010daju saobra\u0107ajne nesre\u0107a), smrt bliske osobe se jo\u0161 uvek duboko pro\u017eivljava, kao u doba romantizma. (…) Ali \u010dovek vi\u0161e nema prava da to glasno ka\u017ee.Celina fenomena koje smo upravo analizirali nije ni\u0161ta drugo do ustanovljavanje zabrane: ono \u0161to je nekada bilo preporu\u010dljivo sada je zabranjeno. Engleskom sociologu Geffreyju Goreru pripada zasluga \u0161to je prvi otkrio ovaj nepisani zakon na\u0161e industrijske civilizacije. On je dobro pokazao kako je smrt postala tabu i kako je, u XX veku, zamenila seks kao glavni predmet zabrane. Nekada se deci govorilo da su ro\u0111ena u kupusu, ali su ona prisustvovala velikim opro\u0161tajnim scenama kraj uzglavlja samrtnika. Danas su ona od malih nogu upu\u0107ena u psihologiju ljubavi, ali kad ne vide vi\u0161e svog dedu i za\u010dude se tome, ka\u017eu ima da se odmara u lepom vrtu me\u0111u cve\u0107em: ‘The Pornography of Death’ (‘Pornografija smrti’) naslov je jednog \u010dlanka koji je Gorer objavio 1955. godine. \u0160to se vi\u0161e dru\u0161tvo osloba\u0111alo viktorijanskih zabrana u\u00a0 seksu, to je vi\u0161e odbacivalo stvari vezane za smrt. (…) Odmah se mo\u017ee otkriti i neposredna uzro\u010dnost: to je potreba za sre\u0107om, moralni zadatak i dru\u0161tvena obaveza da se doprinese kolektivnoj sre\u0107i i koja isklju\u010duje svaki razlog za tugu i nelagodnost; potreba koja zahteva da se stalno zadr\u017ei sre\u0107an izgled, \u010dak i kad se \u010dovek nalazi u krajnjem o\u010dajanju. Pokazuju\u0107i neke znake tuge, \u010dovek gre\u0161i protiv sre\u0107e, dovodi je u pitanje, a dru\u0161tvo na taj na\u010din rizikuje da izgubi smisao postojanja.\u201c<\/em><\/p>\n

Ono \u0161to je potisnuto na svesnom nivou, uvek se ispoljava na nivou li\u010dnog i kolektivno nesvesnog, te se\u00a0 smrt ispoljava kroz fenomen nekrofilije, u \u0161irem smislu shva\u0107enom – onako kako ga je elaborirao znameniti psiholog Erich Fromm<\/strong>. Brutalnost savremenih ratova netremice se prati preko masovnih medija, satelitske televizije i interneta, dok se diskretno prikrivanje ogoljenog lica smrti (sabla\u017enjavaju\u0107e emaniranog kroz ve\u0107zaboravljene ali edukativne uznemiravaju\u0107e reporta\u017ee iz vijetnamskog rata) predstavlja kroz scene nalik video-igricama na PC-u. Ipak, trend prikrivanja se, zakonom enantiodromije, pretvara u svoju suprotnost: otuda internetom kru\u017ee snimci smaknu\u0107a ve\u0161anjem jednog od svrgnutih lidera tre\u0107eg sveta ili pak bestijanog razvla\u010denja posmrtnih ostataka drugog ex-diktatora po vrelom pustinjskom pesku. Kroz sveop\u0161te formalno zgra\u017eavanje nad ovim prizorima provejava potpra\u017eni magnetizam istih: milioni ljudi ih gledaju iznova i iznova.<\/p>\n

Pri tome je simbolizam frommovski shva\u0107ene nekrofilije (smrt+tehnika) potpun: smrt se izaziva upotrebom visoke tehnologije i state-of-the-art-sofisticirane tehnike, dok se scene devastacije \u201epakuju\u201c u format video-igara, a one nejbrutalnije (recentne) prenose u low-fi formatu, snimljene mobilnim telefonima te je lice smrti opet filtrirano limitima i nagla\u0161avanjem visokotehnolo\u0161kih elektronskih medija kao posrednika, makar i kroz njihove nedostatke (mali broj piksela slike).<\/p>\n

Alternativni vid nekrofilije, primamljiv a ne\u010ditljiv na prvi pogled, izra\u017eava se kroz ljubav prema mrtvim predmetima: tehnolo\u0161ko-kozmeti\u010dko-modni brandovi,\u201eo\u017eivljeni\u201caktiviranjem arhetipova kolektivno nesvesnog, koje ciljani pojedinci u njih projektuju, postaju predmet fascinacije, obo\u017eavanja i posledi\u010dne ovisnosti.<\/p>\n

Poslu\u0161ajmo sada Ericha Fromma<\/strong> koji se nekrofilijom, na na\u010din razli\u010dit od klini\u010dki definisanog pojma, bavi u svojoj ultimativnoj studiji \u201eAnatomija ljudske destruktivnosti\u201c:<\/p>\n

\u201eDrugi oblik nekrofilije javlja se bez ikakve povezanosti sa seksom, u djelima \u010diste strasti za destrukcijom. Taj poriv za razaranjem \u010desto je vidljiv ve\u0107 u djetinjstvu. Von Hentig pi\u0161e da je cilj nekrofilne destruktivnosti strast za ‘trganjem \u017eivih struktura’. Ta \u017eelja za trganjem onoga \u0161to je \u017eivo nalazi svoj najjasniji izraz u \u010de\u017enji za komadanjem tjelesa. (…)nekrofilne ubojice, razli\u010dite od svih ostalih, \u010diji motiv je pobjeda, ljubomora ili osveta. Stvarni cilj nekrofilnih ubojica nije smrt \u017ertve – \u0161to je, naravno, neophodni uvjet – ve\u0107 \u010din komadanja.\u201c<\/em><\/p>\n

Fromm<\/strong> potom u istom delu citira \u0161panskog filozofa Miguela de Umamuna<\/strong>, \u010dija je misao bila na trgu frommovske postavke pojma nekrofilije. De Umamuno,<\/strong> repliciraju\u0107i generalu Milanu Astrayu <\/strong>(autoru kovanice \u201e\u017divela smrt!\u201c) u osvitu \u0161panskog gra\u0111anskog rata, ukazuje na transformaciju li\u010dne nekrofilne strukture ideolo\u0161kog lidera u postvarenu politiku zlo\u010dina i devastacije:<\/p>\n

\u201eUpravo sam \u010duo nekrofilni i besmisleni povik: ‘\u017divjela smrt!’\u00a0 A ja, koji sam proveo \u010ditav \u017eivot uobli\u010davaju\u0107i paradokse (…) moram vam re\u0107i (…) da mi je taj nezemaljski paradoks odvratan. Dopustite mi da tako ka\u017eem bez ikakvog omalova\u017eavaju\u0107eg tona. On (Astray – op. M.V.) je ratni invalid. To je bio i Cervantes. Na \u017ealost, upravo sada u \u0160panjolskoj ima daleko previ\u0161e bogalja. A uskoro \u0107e ih biti jo\u0161 i vi\u0161e, ako nam Bog ne do\u0111e u pomo\u0107. Muka mi je kad pomislim da bi general Milan Astray trbao diktirati model psihologije masa. Bogalj koji nema veli\u010dine duha jednog Cervantesa obi\u010dno tra\u017ei olak\u0161anje u tome da oko sebe vidi osaka\u0107ene.\u201c<\/em><\/p>\n

Fromm<\/strong> nadalje precizno defini\u0161e nekrofiliju:<\/p>\n

\u201eNekrofilija u karakterolo\u0161kom smislu mo\u017ee se opisati kao strasna sklonost prema svemu \u0161to je mrtvo, gnjilo, trulo, nezdravo; to je strast za pretvaranjem \u017eivog u ne\u017eivo; za destrukcijom radi destrukcije; to je isklju\u010div interes za sve \u0161to je mehani\u010dko.\u201c<\/em><\/p>\n

U daljem tekstu, Fromm<\/strong> ukazuje na nekrofilni karakter konzumerizma kroz primere ljubavi prema mrtvim objektima potro\u0161a\u010dke \u017eudnje te fascinacije produktima industrije i tehnike:<\/p>\n

\u201ePo\u010dnimo s razmatranjem najjednostavnijih i najo\u010ditijih karakteristika suvremenog industrijskog \u010dovjeka: gu\u0161enje sredi\u0161njeg zanimanja za ljude, prirodu i \u017eive strukture zajedno sa sve ve\u0107om sklono\u0161\u0107u mehani\u010dkim, ne\u017eivim artefaktima. (…)\u00a0 Diljem cijelog industrijaliziranog svijeta postoje mnogi ljudi koji osje\u0107aju vi\u0161e nje\u017enosti prema automobilima i vi\u0161e zanimanja za njih no za svoje \u017eene. Ponosni su na svoj auto; njeguju ga; (…) a u nekim zemljama mu nadijevaju nadimke pune ljubavi;\u00a0 (…) postaju zabrinuti kod najmanjeg oblika disfunkcije. (…) Drugi primjer je (…) osoba koja je usredoto\u010dena za zamijenjivanje svake primjene ljudskog napora ‘spretnom’, ‘rado\u0161tednom’ tehni\u010dkom novotarijom. Me\u0111u takve ljude mo\u017eemo ubrojiti trgovce koji\u00a0 \u010dak najjednostavnija zbrajanja obavljaju pomo\u0107u ma\u0161ine, kao i ljude koji odbijaju propje\u0161a\u010diti blok ku\u0107a, ve\u0107 automatski idu automobilom.\u201c <\/em><\/p>\n

Perverzni spoj fascinacije tehnike kojoj pridaje osobine \u017eivih bi\u0107a, i posledi\u010dnestrasti za uni\u0161tavanjem, opisuje F. T. Marinetti<\/strong>, italijanski umetnik futuristi\u010dkoig usmerenja i, ne manje va\u017eno, pobornik ideologije fa\u0161izma. U \u201eFuturisti\u010dkom manifestu\u201c on egzaltirano deklamuje:<\/p>\n

\u201eOtpjevat \u0107emo velike gomile uzbu\u0111ene radom, veseljem i galamom; otpjevat \u0107emo mnogobrojna, polifonska doba revolucije u modernim metropolama; (…) treperavu no\u0107nu gorljivost arsenala i brodogradili\u0161ta koja plamte \u017eestokom elektri\u010dnom mjese\u010dinom; lakome \u017eelezni\u010dke stanice koje pro\u017ediru dimom operjane zmije; tvornice gr\u010drvito uhva\u0107ene zavinutim linijama vlastitog dima; mostove koji prekora\u010duju rijeke kao gigantski gimnasti\u010dari, koji na suncu blije\u0161te bljeskom no\u017eeva (…) Brzina = sinteza svake hrabrosti (…) Opijanje velikim brzinama u automobilima samo je radost osje\u0107aja jedinstva sebe s jednim bo\u017eanstvom. Sporta\u0161i su prvi katekumeni te religije. Nadolazi destrukcija ku\u0107a i gradova da bi se napravila sastajali\u0161ta za automobile i avione.\u201c<\/em><\/p>\n

Op\u0161te je poznato kuda je odvela marinettijevska fa\u0161isti\u010dka fascinacija ma\u0161inama i destrukcijom: Drugi svetski rat je odneo 60 miliona mrtvih i totalno uni\u0161tenje svake vrste.<\/p>\n

Vratimo se Erichu Frommu, <\/strong>koji u \u201eAnatomiji ljudske destruktivnosti\u201c nadalje ukazuje na spregu tehnike i alijeniranosti, nekrofiliju ispoljenu kroz ljubav prema ma\u0161inama, destrukciju tehnikom koja je istovremeno i sredstvo uni\u0161tenja i perceptivni posrednik (otklon) prema \u017eivim bi\u0107ima kao \u017ertvama:<\/p>\n

\u201eDrugi svjetski rat je izveo odlu\u010duju\u0107u promjenu: upotrebu aviona za masovno ubijanje. Ljudi koji su bacali bombe te\u0161ko da su bili svjesni da su ubili ili spalili tisu\u0107e ljudskih bi\u0107a. (…) U modernom zra\u010dnom ratovalju destrukcija slijedi princip moderne tehni\u010dke proizvodnje. (…) In\u017eenjeru, kao i pilotu, dovoljno je znati odluke uprave. (…) Bilo da se radi o ubijanju stotina tisu\u0107a ljudi u Dresdenu ili Hiro\u0161imi ili opusto\u0161ivanju zemlje naroda Vijetnama, nije na njemu da se brine o vojnoj ili moralnoj opravdanosti nare\u0111enja; jedini je njegov zadatak ispravno opslu\u017eiti ma\u0161inu.\u201c<\/em><\/p>\n

Fromm<\/strong> ukazuje nekrofilno poni\u0161tavanje ljudskosti \u017ertava, te svo\u0111enje ljudi na ma\u0161ine, koje ukida\u00a0 \u010dak i sadisti\u010dki\u00a0 (a ipak jo\u0161 uvek realni, ljudski) odnos izme\u0111u tla\u010ditelja i \u017ertve:<\/p>\n

\u201eNo, jo\u0161 su i sadisti jo\u0161 u odnosu s drugima; \u017eele njima vladati ali ne i uni\u0161titi ih. Oni, kojima nedostaje \u010dak i ta perverzna crta odno\u0161enja, koji su jo\u0161 narcisoidniji i jo\u0161 neprijateljskiji, to su nekrofili. Njihov cilj je da sve \u017eivo pretvore u mrtvu stvar; oni \u017eele destruirati sve i svakoga pa \u010dak i sebe; njihov neprijatelj je sam \u017eivot.\u201c<\/em><\/p>\n

Najzad, kako Fromm <\/strong>potom u\u010diu \u201eAnatomiji ljudske destruktivnosti\u201c, kao posledica masovne hipnoti\u010dke nekrofilne paradigme, ljudi nekrofilnog karaktera i sami postaju ma\u0161ine, automati fascinirani mrtvim predmetima.Objektima nekrofilije bivaju primamljivi, atraktivni, brandirani ne\u017eivi predmeti koji su sublimacija organskih le\u0161eva. Sam \u017eivot nestaje u sveop\u0161toj bezli\u010dnoj mehani\u010dkoj repetitivnosti koja je sama sebi svrha u carstvu artificijelnog simulakruma:<\/p>\n

\u201eTaj novi tip \u010doveka, na koncu konca, nije zainteresovan za fekalije i le\u0161eve. On se, zapravo, toliko boji le\u0161eva da mu se le\u0161evi privi\u0111aju \u017eivljima nego \u017eive osobe. (Izgleda da to nije stvaranje reakcije, ve\u0107 zapravo dio cjelokupne orijentacije koja negira prirodu, ne od-\u010dovjeka-na\u010dinjenu stvarnost). Ali on \u010dini ne\u0161to mnogo drasti\u010dnije. On odvra\u0107a svoj interes od \u017eivota, osoba, prirode, ideja – ukratko od svega \u0161to je \u017eivo; on sav \u017eivot pretvara u stvari, uklju\u010duju\u0107i sebe i manifestaciju svojih ljudskih sposobnosti uma, vi\u0111enja, slu\u0161anja, ku\u0161anja, voljenja. Seksualnost postaje tehni\u010dka vje\u0161tina (‘ljubavna ma\u0161ina’); osje\u0107aji su otupjeni i ponekad zamijenjeni sentimentalno\u0161\u0107u; radost, izraz intenzivne \u017eivotnosti, zamijenjena je ‘zabavom’ ili ‘uzbu\u0111enjem’; i ako ima neku ljubav ili ne\u017enost, ona je upravljena prema ma\u0161inama i spravama. Svijet postaje suma be\u017eivotnih artefakata; od sinteti\u010dke hrane do sinteti\u010dkih organa, cijeli \u010dovjek postaje dio totalne ma\u0161inerije kojom on upravlja, ali kojom je istovremeno upravljan. On nema plana, nema svrhe u \u017eivotu do izvr\u0161avanja onog \u0161to mu logika tehnike odre\u0111uje. On te\u017ei da napravi robota kao jedno od najve\u0107ih dostignu\u0107a svog tehni\u010dkog uma; neki nas specijalisti uvjeravaju da \u0107e se robot jedva razlikovati od \u017eivih ljudi. To dostignu\u0107e ne\u0107e izgledati toliko zapanjuju\u0107e – \u010dovjeka je ionako ve\u0107 te\u0161ko razlikovati od robota. Svijet \u017eivota postao je svijet ‘ne\u017eivota’; osobe su postale ‘neosobe’, svijet smrti. Smrt se vi\u0161e ne izra\u017eava neugodno-miri\u0161u\u0107im fekalijama ili le\u0161evima. Njeni simboli su \u010diste, blje\u0161tave ma\u0161ine. Ljude vi\u0161e ne privla\u010de smradni zahodi, ve\u0107 strukture aluminija i stakla. Ali, stvarnost iza te rasku\u017eene fasade postaje sve vidljivija. \u010covijek, u ime napretka, transformira svijet u smradno i zatrovano mjesto (i to nije simboli\u010dno). On zaga\u0111uje zrak, vodu, zemlju, \u017eivotinje – i sebe.\u201c <\/em><\/p>\n

<\/em><\/p>\n

<\/em>\"\"<\/a><\/strong><\/p>\n

Znameniti ameri\u010dki spisatelj Bret Easton Ellis<\/strong> u svom kapitalnom romanu \u201eAmeri\u010dki psiho\u201c, pragmati\u010dno implementira Frommovu<\/strong> postavku nekrofilnog karaktera. Ovo neprevazi\u0111eno remek-delo bi se moglo smatrati ultimativno paradigmati\u010dnim za opis doba u kome \u017eivomo, i, iako napisano jo\u0161 80-ih godina XX veka, ne samo da nije izgubilo na aktuelnosti, ve\u0107 danas odra\u017eava hiperrealisti\u010dku sliku svakodnevice, pre negoli puku kreaciju artisti\u010dke imaginacije.\u00a0 Poslu\u017ei\u0107emo se veoma detaljnim Ellisovim <\/strong>opisima, koji, s jedne strane, predstavljaju \u017eivu romanesknu verziju Frommovih<\/strong>teoretskih postulata, a, s druge strane, izuzetno pitoreskno kreiraju dana\u0161nju, svima blisku sliku stvarnosti.<\/p>\n

Glavni junak Ellisovog<\/strong> romana je nekrofilni karakter par exellence. On je opsednut mrtvim brandiranim predmetima, istovremeno bivaju\u0107i preplavljen fantazijama ekstremnog nasilja, koje imaginarno sprovodi nad svojim \u017ertvama, pri \u010demuse izopa\u010dene seksualne fantazmagorije susre\u0107u sa \u201ekreativnom\u201c brutalno\u0161\u0107u najvi\u0161eg stepena.<\/p>\n

Njegova psiha do\u017eivljava inflaciju teskobnih, alijeniranih simbola smrti i destrukcije, a izme\u0111u sebe i realnog sveta ljudskih bi\u0107a je napravio neprobojni bedem – oltar konzumentske \u201ereligije\u201c, sastavljen od ne\u017eivog igrokaza brandova potro\u0161a\u010dkog eshatona. Citat koji sledi govori dovoljno sam za sebe:<\/p>\n

\u201eIspod slike je (…) tridesetoin\u010dni digitalni ‘To\u0161ibin’ TV – potpuno usavr\u0161eni model sa odeljkom za video, elektronski potpuno besprekoran rad, sa sistemom digitalnih efekata kao \u0161tu su slika-u-slici ili freeze-frame, a \u0161to se zvuka ti\u010de ima ugra\u0111en MTS i poja\u010dalo od pet vati po kanalu. Ispod televizora, u staklenoj pregradi stoji \u201eTo\u0161ibin\u201c video, remek-delo Beta sistema, sa ugra\u0111enim programom za monta\u017eu u koji je uklju\u010den i generator podataka koji mo\u017ee da primi do osam strana, zatim fantasti\u010dne funkcije snimanja i plejbeka, kao i sa tronedeljnim tajmerom sa osam funkcija. U svakom uglu dnevne sobe nalazi se po jedna halogena lampa. Beli venecijaneri pokrivaju svih osam prozora koji se nalaze od poda do plafona. Stakleni sto\u010di\u0107 za kafu, ‘Tur\u010din’, sa nogarima od hrastovine nalazi se ispod kanabeta. Na njemu su, iako nisam pu\u0161a\u010d, skupocene kristalne pepeljate ‘Fortunov’, oko kojih su u posebnom rasporedu pore\u0111ane razne staklene figurice \u017eivotinja. Pored ‘urlicer’ d\u017euboksa je ‘Boldvin’ koncertni klavir od abonosa. \u010citav stan pokriven je podom od ugla\u010dane bele hrastovine. Na drugom kraju sobe je, odmah pored radnog stola i ‘Ponti’ stalak za novine, kompletan ‘Sansui’ muzi\u010dki stub (CD, dek, tjuner, poja\u010dalo) sa ‘Dantek Saveren 2001’ zvu\u010dnicima visokim dva metra od palisandrovog drveta iz Brazila. Paperjem punjena isto\u010dnja\u010dka prostirka u hrastovom ramu nalazi se na sredini spava\u0107e sobe. Uza sam zid je ‘Panasonikov’ tridesetjednoin\u010dni TV sa stereo-zvukom, a ispod njega u staklenoj pregradi je ‘To\u0161ibin’ video. (…) odmah pored kreveta uzimam digitalni ‘Etore Sotsas’ telefon (…) Stolica ‘Erik Mgnus’ od svetle ko\u017ee, \u010delika i drveta nalazi se u jednom uglu sobe, a u drugom je fina stolica od \u0161perplo\u010de. Beli tepih s crnim tufnama ‘Mod Siena’ pokriva skoro ceo pod. Ceo jedan zid potpuno prekrivaju \u010detiri ormara sa ogromno izbeljenim pregradama od mahagonija.\u201c<\/em><\/p>\n

Ellis<\/strong> potom deskribuje fascinaciju higijenom (natkompenzaciju nekrofilnog straha od ne\u010disto\u0107a svih vrsta, produkata truljenja i sl.) pro\u017eetu ljubavlju prema mrtvim konzumerskim organonima – kozmetici, tehni\u010dkim sredstvima i brandiranim komadima name\u0161taja:<\/p>\n

\u201ePosle toga stojim ispred svog hromiranog ‘Vo\u0161mobil’ labavoa sa pregradom za sapun, dr\u017ea\u010dem za \u010da\u0161e, stalkom za pe\u0161kire koji sam kupio u ‘Hejstings Tajlu’ da bih imao \u0161ta da koristim dok mi ne stigne mermerni lavabo iz Finske (…)Uklanjam led sa lica (…) pre nego \u0161to nama\u017eem masku za lice ostavljam da stoji deset minuta (…) tada koristim \u010detkicu za gla\u010danje zuba ‘Probrajt’ sa ‘Interplak’ produ\u017eetkom koji ima brzinu od 4200 o\/min i menja pravac trljanja 46 puta u sekundi. Krupnija vlakna \u010diste izme\u0111u zuba i masiraju desni dok manja gla\u010daju povr\u0161inu zuba. (…) Posebnom \u010detkicom uklanjam masku sa lica. Tu\u0161-kabina opremljena je univerzalnim tu\u0161em koji se pomera u svim pravcima. Napravljen je od australijskig crno-\u017eutog mesinga i presvu\u010den emajlom. Dok se tu\u0161iram, prvo koristim penu\u0161avi te\u010dni sapun, zatim sapun za \u010di\u0161\u0107enje od bademovog meda i gel za \u010di\u0161\u0107enje ko\u017ee lica.\u201c<\/em><\/p>\n

Me\u0111utim, kao nali\u010dje \u201efriendly\u201c lica nekrofilne opsednutosti be\u017eivotnim konzumentskim okida\u010dima fantazmagori\u010dnih sanjarenja stoji teskobna, sumorna paranoidna invazija opskurnih snova, koji se docnije me\u0161aju sa vizijama brutalne destrukcije. O\u010digledno je da su u pitanju dva aspekta istog fenomena, emanacije be\u017eivotnog psihi\u010dkog unutarnjeg sveta li\u0161enog poslednjih tragova humanosti:<\/p>\n

\u201eMiris krvi pronalazi svoj put do mojih snova, a oni su uglavnom u\u017easni: o nekom prekookeanskom brodu koji gori, o erupciji vulkana na Havajima, o nasilnoj smrti ve\u0107ine trgovaca kod ‘Salomona’, o D\u017eejmsu Robinsonu koji me nekako zlostavlja, o tome kako sam se ponovo na\u0161ao u \u0161koli pa na Harvardu, o mrtvima koji hodaju me\u0111u \u017eivima. Snovi su mi kao neiscrpna filmska traka saobra\u0107ajnih udesa i katastrofa, elektri\u010dnih stolica i jezivih samoubistava, gejzira krvi i masakriranih lutaka sa naslovnih strana, lete\u0107ih tanjira, mermernih \u017eakuzija, ru\u017ei\u010dastog bibera.\u201c<\/em><\/p>\n

Dok se pristup Fromma <\/strong>analiti\u010dko-dijagnosti\u010dki, a Bret Easton Ellis<\/strong>pru\u017ea hladno artisti\u010dko svedo\u010denje o fenomenu nekrofilije, AUTOPSIA<\/strong> koristi smrt kao sredstvo za transformaciju i trasmutaciju dru\u0161tva, te evoluciju svesti.<\/p>\n

AUTOPSIA<\/strong> je ultimativno zna\u010dajan vizuelno-muzi\u010dko-konceptualni umetni\u010dki projekat. Osnovan je u Rumi, u Vojvodini (Srbija) tokom 1980. U Srbiji je posve marginalizovan i nepoznat, iako je njegova izuzetna umetni\u010dka i spiritualna vrednost prepoznata u elitisti\u010dkim krugovima Evrope. U me\u0111uvremenu su premestili sedi\u0161te svoje delatnosti u Prag, a i internacionalizovali sastav, te se on sada mo\u017ee tretirati kao multikulturalni. AUTOPSIA<\/strong> je izdala mno\u0161tvo ektraordinarnih muzi\u010dkih albuma od kojih su najzna\u010dajniji \u201eDeath is the Mother of Beauty\u201c, \u201ePalladium\u201c, \u201eHumanity is the Devil\u201c ili pak \u201eBerlin Requiem\u201c. Muzi\u010dku osnovu \u010dine harmonije, struktura i klasteri evropske klasi\u010dne muzike koji susre\u0107u kompozit elektro-akusti\u010darske i konkretne muzike, repetititvnih ritmova i sekvenci, te \u010desto prelaze u ambijentalne muzi\u010dke \u201erazglednice\u201c. Jedan od novijih primera je i elektronsko-konkretni muzi\u010dki pejsa\u017e Panonije u istoimenom delu \u201eSonic Postcards from South-Eastern Europe: Panonia\u201c(2010).<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Me\u0111utim, iako je muzika vanredno inovativna, autenti\u010dna i poseduje dovoljno kvaliteta da, sama za sebe, predstavlja sam vrh kontemporarne seriozne evropske produkcije, ona je samo jedan aspekt rada AUTOPSIA<\/strong>-e. Drugi je likovno-grafi\u010dka delatnost, koja prepli\u0107e arhetipove predstavljene tradicijskim simbolima \u201eupakovane\u201c u ezoteri\u010dne ambleme i kvazi-marketin\u0161ke plakate, koji, spojeni u celinu vi\u0161eg reda, tvore \u201enovi mitologi\u010dki obrazac\u201c sa posve svesno odabranom i implementiranom ezoterno-alhemijskom tradicijom kao kvintesencijom.<\/p>\n

AUTOPSIA<\/strong> u intervju za \u010dasopis \u201eDelo\u201c najpre dijagnostikuje procese obezli\u010denja prose\u010dnih stanovnika planete Zemlje, ulogu masovne kulture u alijenaciji:<\/p>\n

\u201eIndustrija svesti (\u010diji je va\u017ean deo i masovna kultura) jeste ma\u0161ina za preradu, u kojoj se obilje raznih dobara, materijalnih i duhovnih, mehani\u010dki sortira i svodi na organi\u010deni broj standardizovanih artikala, koji se u jedinstvenom (uni-formnom) pakovanju raspore\u0111uju kontroliranim<\/strong> kanalima do svog konzumenta. Obrada je postala glavni oblik kontrole, potreba da se ona promenjuje dovela je do stvaranja niza hardwarea i softwarea, koji obra\u0107uju svaki trenutak \u017eivota. Interesi i sklonosti koji se mogu ovako obraditi automatski se elimini\u0161u.\u201c<\/em><\/p>\n

AUTOPSIA<\/strong> se postavlja nasuprot trendu ukidanja ljudskosti, putem kori\u0161\u0107enja metoda marketin\u0161kih agencija, ne bi li, upotrebom arhetipova, transformisala ljudsku svest u pravcu oslobo\u0111enja:<\/p>\n

\u201eOdabirati, probirati, razlikovati, biti pa\u017eljiv ili oprezan, savla\u0111ivati se do samopregora, imati standarde druga\u010dije od standarda tr\u017ei\u0161ta, postavljati sebi granice druga\u010dije od granice neposrednje potro\u0161nje (…) koje predstavljaju izazov industriji svesti i ru\u0161e njen monopol. (…) Arhetip posebi nije ni dobar nizao! On je moralno indiferentan nuomen, koji tek u sudaru sa sve\u0161\u0107u postaje jedno ili drugo. (…) Autopsia je ogledalo u kome svako vidi svoj lik. (…) Veliki prestupnik je onaj koji \u010dini PRESTUP, koji je bar za korak ispred ostalih. Prelaze\u0107i preko ‘zakonom’ dozvoljenih granica, Veliki Prestupnik postaje \u017ertva razli\u010ditih sankcija, biva progla\u0161en zlo\u010dincem, psihpatom, monstrumom, antihristom… Me\u0111utim, istorija pokazuje da Veliki Prestupnik i njegovo delo uvek bivaju prihva\u0107eni, pre ili kasnije, i \u010dak se slave kao veliki napredak u istoriji \u010dove\u010danstva. [Primer Velikog Prestupnika – op. M. V.]: Najve\u0107i alhemi\u010dar dvadesetog veka je Nikola Tesla.\u201c<\/em><\/p>\n

AUTOPSIA<\/strong> se nadalje bavi tretiranjem arhetipa, kao spasonosnog sredstva za iskorak iz materijalisti\u010dke programirano su\u017eene svesti u oblast ve\u010dnosti, odakle poti\u010du ideje, nosioci zakona vi\u0161eg reda koji hijerarhijski mogu restruktuirati okove iluzornog konstrukta robotske konzumentske imperije:<\/p>\n

\u201eKo govori u praslikama govori sa hiljadu glasova, on zahvata duboko i ovladava, a ujedno uzdi\u017ee ono o \u010demu govori iz jednokratnosti i prolaznosti u sferu uvek postoje\u0107eg, on uzdi\u017ee li\u010dnu sudbinu na nivo sudbine \u010dove\u010danstva, a ujedno u svima nama osloba\u0111a one blagotvorne snage koje \u010doveku omogu\u0107uju da se spase svih opasnosti i pre\u017eivi i najdu\u017eu no\u0107\u201c<\/em><\/p>\n

Arhetipovi su sposobni da ujedna\u010davaju rad leve i desne hemisfere mozga, kognitivnu i intuitivnu hipostazu ljudskog uma. Isto uravnote\u017eenje se obavlja i u slu\u010dajevima kada frekvencije mozga dose\u017eu alfa stanje. Stanje alfa talasa karaktri\u0161e budnu opu\u0161tenost. Njegov opseg frekvencija iznosi 8-13 hz. Meditacija ili budna sanjarenja se odvijaju na ovim frekvencijama. Ovo stanje isti\u010de osobinu uma da bolje u\u010di ili pak percipira kako spolja\u0161nju, tako i unutarnju, psihi\u010dku realnost, na dubljem nivou nego \u0161to je to slu\u010daj u beta stanju (13-38 hz, budno stanje). Alfa stanje je vezano za kreativnost, kao i samoisceljuju\u0107e sposobnosti psiho-habitualnog kontinuuma. Tehnike poput autogenog treninga ili Reiki funkcioni\u0161u u ovom stanju, jer je idealno za autosugestiju i praktikovanje kreativne vizualizacije. Vizualizacija ili pak spontano pojavljivanje eidetskih slika (simbola, izraza arhetipskog) je metod integracije nesvesnog u svest, tj. psihi\u010dkog rasta, evolucije bi\u0107a. Upravo su ovo razlozi zbog kojih AUTOPSIA<\/strong> koristi i metod iniciranja alfa stanja kod slu\u0161alaca njihovih muzi\u010dkih komada, i to kori\u0161\u0107enjem repetitivnih ritmova i produ\u017eenih tonova relaksiraju\u0107ih harmonija njihovih ambijentalnih muzi\u010dkih slika:<\/p>\n

\u201eRitmove koristimo kao mehani\u010dke formule koje uz neprimetne modulacije ponavljamo do beskona\u010dnosti. To je nejjednostavniji na\u010din za postizanje hipnoti\u010dkog efekta. Umetnost vi\u0161e nije proces koji proizvodi predmete, ve\u0107 koji emituje informacije podsredstvom odre\u0111enih serijskih i, prema tome programiranih ritmova. Svo\u0111enje umetnosti sa predstave na komunikaciju. (…) te\u017emo alfa stanju (transu) kao suprotnosti svesnom stanju, gde se svest poistove\u0107uje sa intelektom koji razmi\u0161lja. Sadr\u017eaj svesti je uglavnom obmanjuju\u0107i, fiktivan i ne predstavlja stvarnost.\u201c<\/em><\/p>\n

<\/em>Sledi AUTOPSIA<\/strong>-ina analiza nekrofilije, koja nedvosmisleno proizilazi iz Frommovog <\/strong>kapitalnog istra\u017eivanja o kome je ranije bilo re\u010di na ovom stranicama:<\/p>\n

\u201eSve u na\u0161im dru\u0161tvima ukazuje na proces ponavljanja. Smrt je postala vidljiva, zaglu\u0161uju\u0107a, nasilje se ne nanosi samo u ratu, ve\u0107 i u umetnosti, \u0161to \u0107e re\u0107i spoznaji, smrt je razboji\u0161te, visoravan koja odvajkada postoji: ko njome gospodari, gospodari ljudskim du\u0161ama. Ko gospodari smr\u0107u, dr\u017ei vlast u svojim rukama .\u201c<\/em><\/p>\n

\"\"<\/a>Me\u0111utim, smrt je i potencijal transformacije. Ona je sredstvo samoosloba\u0111anja pojedinaca, ali samo pod uslovom sa je postanu svesni. Zato je ona, kao simbol preobra\u017eaja, predmet umetnosti grupe AUTOPSIA<\/strong>, koja svojim dejstvom omogu\u0107ava pojedincima duhovno bu\u0111enje i oloba\u0111anje istinske ljudske li\u010dnosti od okova industrijsko-konzumentske opsene, koja \u010doveka \u010dini be\u017eivotnim mehanizovanim robotom bez svesti o svojim pravim htenjima. Slogan AUTOPSIA<\/strong>-e \u201eNa\u0161 cilj je smrt\u201c (\u201eOur Goal is Death\u201c) implicira bu\u0111enje uspavanog \u010doveka-ma\u0161ine, i ponovno ro\u0111enje dostojanstvenog ljudskog bi\u0107a kojie je susrelo svoju su\u0161tinu i istinski potencijal kreativne osobe, dostojne bo\u017eanskog porekla, o kome govore mnogobrojne spiritualne tradicije:<\/p>\n

\u201eSmrt je krajnost. Ko raspola\u017ee njom, raspola\u017ee do krajnosti sobom, povezan je sa svim onom \u0161to on mo\u017ee postati, \u0161to predstavlja potpunu mo\u0107. Umetnost je odnos prema smrti – smrt je majka lepote! [‘Death is the Mother of Beauty’-naslov jednog od najzna\u010dnijih albuma AUTOPSIA-e, ve\u0107 prethodno pomenut – op. M. V.] Po\u0161to je industrijsko dru\u0161tvo estetski inertno, estetsko iskustvo treba da izazove du\u0161evni \u0161ok, tako da gledaoca primora da iza\u0111e iz stanja repetitivne pasivnosti. (…) Ose\u0107anje besmisla \u017eivota je danas opravdano ose\u0107anje, znak sa\u010duvane spremnosti za istinu – simptom zdravlja! (…) Stvarni bolesnici su – a to su stotine miliona – oni koji nikada nisu osetili da \u017eive fakti\u010dki besmislen \u017eivot. (…) Ve\u0107ina onih koji \u017eive besmislen \u017eivot nije ni svesna soje nesre\u0107e. \u017divotom koji im je nametnut onemogu\u0107eni su da zapaze njegov besmisao. (…) Staviti \u017eivot na kocku zna\u010di sudelovati u ne\u010demu, a sudelovati u ne\u010demu zna\u010di \u017dIVETI. Strah od \u017eivota zna\u010di strah od smrti, a strah od smrti zna\u010di strah od \u017eivota. (…) Mi, dana\u0161nji ljudi, nismo smrtni, ve\u0107 smo primarno umorljivi. Serijska proizvodnja proizvodi smrt. Sistem izrabljivanja zasnovan je na zaboravu smrti. Kad \u010dovek postane svestan da je smrtan i da je smrt kraj, postaje vrlo va\u017eno pitanje \u0161ta \u010dini od svog \u017eivota,\u00a0 kako \u017eivi, \u0161ta drugi \u010dine od njega, kakva je te\u017eina svakog trenutka. Smrt je trijumf slobode nad ograni\u010davanjem! Na\u0161 cilj je smrt!(…) Prelaskom iz ovog sveta u onaj, smrt je smena jedne zemaljske neprikosnovenosti drugom, izrazito mo\u0107nijom, velelepnost kojom je bila okru\u017eena izdizala se iz politi\u010dkih ceremonijala.\u201c<\/em><\/p>\n

Umetni\u010dko dejstvo AUTOPSIA<\/strong>-e de facto, bili oni toga potpuno svesni ili ne, tretira smrt kao simboli\u010dki ‘okida\u010d’ preobra\u017eaja psihi\u010dke strukture. Suo\u010davanje sa smr\u0107u nosi veliku energiju nabijenu u arhetipskom sadr\u017eaju koji stoji iza \u017eivog simbola. Ostavi\u0107emo po strani razne (i kognitivno kontradiktorne!) interpretacije eshatolo\u0161kih predstava koje su do\u017eivljavali mistici svih epoha a koje svaka spiritualna tradicija, religiozna zajednica ili pak ezoterna \u0161kola tuma\u010de u skladu sa svojim sistemom. Predmet ozbiljne kontemplacije o ovom pitanju odveo bi nas u digresiju te \u0107emo se zadr\u017eati na pravcu analize arhetipskih obrazaca koji stoje iza simbola.<\/p>\n

Karakteristi\u010dno je da se recentna masovna pojava nekrofilije kao simptoma, te nekrofilnog karaktera, kako ga je Fromm<\/strong> definisao, zajednosa izbegavanjem suo\u010davanja sa smr\u0107u, koje je lucidno elaborirao Pilippe Aries<\/strong>,\u00a0 poklapa sa – krizom civilizacijske paradigme. Ova kriza je de facto zapo\u010dela sa Francuskom revolucijom, u kojoj su sve vrednosti dotada\u0161njeg sveta okrenute naglavce. Tokom poslednja dva veka, niz oscilacija (sa sve ve\u0107om frekvencijom)izme\u0111u materijalisti\u010dkih impulsa i\u00a0 kvazi-retro-tradicionalisti\u010dkih respondiranja je ubrzavao suo\u010davanje \u010dove\u010danstva sa prazninom besmisla. Odsustvo novih integrativnih ideja za kojima vapije globalno dru\u0161tvo (ujedninjeno vrlinom novih tehnologija) ostavlja ljudski rod pred provalijom \u0161upljih, be\u017eivotnih ideologija, bilo materijalisti\u010dkih, bilo predmodernih-fundamentalisti\u010dkih. Otuda se, kao kodirani kosmi\u010dki odgovor,\u00a0 iz morfi\u010dkog polja (ili: kolektivnog nesvesnog, aka\u0161e, astrala, kako god nazvali kognitivno nedoku\u010divu oblast van materijalno-energetskog polja) pomalja smrt, kao simbol<\/strong>.Ovaj simbol se formalno ispoljava kroz voajersku opsednutost le\u0161evima\u00a0 (plasiranim kroz masovne medije, od televizijskog \u201elive stream\u201c tretiranja ratova i revolucija do masovnih zlo\u010dina) ili pak obo\u017eavanje mrtvih (brandiranih) predmeta (kroz konzumerizam). \u0160ta se krije iza simbola?<\/p>\n

Smrt <\/strong>kao simbol transformacije<\/strong> predstavlja, pre svega, neverbalnu poruku<\/strong> o kraju<\/strong> nekog ciklusa, sistema, obrasca<\/strong>, te nagove\u0161tava promenu, ra\u0111anje novog<\/strong> i posve nepoznatog, onoga \u0161to je van matrica i struktura postoje\u0107eg, predvidljivog i o\u010dekivanog.<\/strong><\/p>\n

K. G. Jung<\/strong>, znameniti \u0161vajcarski psiholog i istra\u017eiva\u010d tradicijskih obrazaca bavio se ispoljavanjem smrti u svom delu \u201ePsihologija i alhemija\u201c. On daje mno\u0161tvo primera iz razli\u010ditih ishodi\u0161ta koji referiraju na temu:<\/p>\n

\u201eArsileus pri\u010da o svojoj pustolovini kod ‘morskoga kralja’ u kojega carstvu ni\u0161ta ne uspijeva i ni\u0161ta se ne rasplo\u0111uje. (…) To \u0161to je kralj ‘exanimis’, to jest mrtav, ili njegova zemlja neplodna, zna\u010di da je skrovito stanje pritajenosti i mogu\u0107nosti. Tmina i morska dubina ne\u0107e zna\u010diti ni\u0161ta drugo ve\u0107 nesvjesno stanje sadr\u017eaja koji je projiciran nevidljiv. Ako takav sadr\u017eaj pripada cjelini osobnosti i ako se projekcijom samo prividno izdvoji iz cjeline, izme\u0111u svijesti i projicirana sadr\u017eaja uvijek dolazi do privla\u010denja. To se ve\u0107inom o\u010dituje u obliku o\u010daranja. (…) Ariselus i njegova potraga upu\u0161taju se u pothvat koji prvo zavr\u0161ava smr\u0107u Thabritiusovom. Ta je smrt kazneni posljedak rodoskrvnoga ‘coincidentio oppositorum’. (…) Te mnogostruko variraju kao suho-vla\u017eno, vru\u0107e-hladno, mu\u0161ko-\u017eensko, Sunce-Mjesec, (…), voda-oganj, tjelesno-duhovno itd. ‘Regius-filius’ podmla\u0111eni je oblik oca-kralja. Mladi\u0107 se rado prikazuje s ma\u010dem i ozna\u010duje duh, dok otac ozna\u010duje tijelo.\u00a0 U jednome (…) prikazu pro\u017edire ga otac, ili se Sunce utapa u Merkuru, ili ga progutaju lavovi. Thabritius je mu\u0161ko, duhovno na\u010delo svjetla i logosa, koje (…) propada u zagrljaju naravi [prirode-prev. M. V.] (physis). Smrt je, dakle, izvr\u0161eni silazak duha u tvar.\u201c<\/em><\/p>\n

Dalje, u istom delu, Jung<\/strong> opisuje:<\/p>\n

\u201eSilaskom u nesvijesno, svijest dolazi u pogibeljan polo\u017eaj; jer \u010dini se kao da je ugasila samu sebe. To je polo\u017eaj iskonskog junaka kojega pro\u017edire zmaj. Budu\u0107i da je posrijedi umanjivanje ili ga\u0161enje svijesti, i budu\u0107i da je takav (…) ‘peril of the soul’ [opasnost po du\u0161u-prev. M. V.] pred kojim iskonski \u010dovjek \u0107uti najve\u0107i strah (naime strah pred duhovima), namjerno ili \u010dak objesno izazivanje toga stanja svetogr\u0111e je, ili kr\u0161enje tabua (…) U skladu s tim, kralj zatvara Arileusa i njegove pratitelje. (…) Junaci su, dakle, zato\u010deni u podzemlju, i to na dnu mora gdje izlo\u017eeni svim mogu\u0107im strahotama moraju u silnoj \u017eezi istrajati osamdeset dana. Njih je dakle svladalo nesvjesno i njemu su predani na milost i nemilost; to ne zna\u010di ni\u0161ta drugo ve\u0107 da su se oni svojom voljom<\/strong> izru\u010dili smrti<\/strong>, kako bi stvorili plodan \u017eivot u onome podru\u010dju du\u0161e koje je dotad le\u017ealo u tamnoj nesvjesnosti<\/strong> i u sjeni smrti [podvukao M. V.] (…) Svrha silaska u juna\u010dkome je mitu posve op\u0107enito ozna\u010dena time \u0161to se u onome okru\u017eju pogibelji (vodena dubina, spilja, \u0161uma, otok, zamak itd.) mo\u017ee na\u0107i ‘te\u0161ko dostupna dragocjenost’ (blago, djevica, \u017eivotni napitak, svladavanje smrti)\u201c<\/em><\/p>\n

Jungov<\/strong> slede\u0107i opis suo\u010davanja sa dubinama nesvesnih sadr\u017eaja, tj. skrivenih pojedina\u010dnih i dru\u0161tvenih potencijala koji stoje u nespoznatljivoj novoj ideji (koja stoji iza simbola smrti), precizno obja\u0161njava fenomen savremene nekrofilije:<\/p>\n

\u201eOnaj zazor i ono opiranje koje svaki naravan \u010dovjek ose\u0107a pri odve\u0107 duboku poniranju u sama sebe, u stvari je strah pred putovanjem u Had. Ne bi bilo tako lo\u0161e kada bi se osje\u0107ao samo otpor. U zbilji proizlazi iz du\u0161evne pozadine, iz onoga tamnog nepoznatog prostora o\u010daravaju\u0107a privla\u010dnost koja prijeti postati ve\u0107om \u0161to se dalje prodire.\u201c<\/em><\/p>\n

U slede\u0107im stranicama \u201ePsihologije i alhemije\u201c Jung<\/strong> nazna\u010duje teleolo\u0161ku pozadinu simbolike smrti, kao poziva na razre\u0161enje situacije u kojoj je kognitivna paradigma pojedinca\/zajednice zapala u \u0107orsokak. U dubinama Hada (nespoznatih, neprime\u0107enih potencijala), iluminirana svest<\/strong> osvetljava novi model<\/strong> – dolazi do preporoda, pravo niotkuda, iz opskurnih pejsa\u017ea onostranog<\/strong>:<\/em><\/p>\n

\u201eDokle god se ne pojavi svijest, opreke nesvjesnoga ostaju skrivene. Svijest ih pokre\u0107e, a physis guta onog ‘Regius-filius’, duh, logos ili nois; to jest, tijelo i njegovi organski predstavnici nadja\u010davaju svijest. U juna\u010dkome mitu to je stanje poznato kao stanje progutanosti u utrobi kita (zmaja): unutra vlada ve\u0107inom takva vru\u0107ina da junaku ispada kosa, naime on se ponovo ra\u0107a \u0107elav kao novoro\u0111en\u010de. Ta vru\u0107ina je ‘ignis gehennalis’, pakao u koji je si\u0161ao i Krist, kako bi, kao dio svojih ‘opera’, svladao smrt.\u201c<\/em><\/p>\n

I dalje, na istim stranicama:<\/p>\n

\u201eRiplaeus smatra kako bi oganj trebalo izvu\u0107i iz kaosa i u\u010diniti ga vidljivim. Taj je oganj Duh Sveti, koji sjedinjuje oca i sina. On se \u010desto prikazuje kao krilati starac, kao Merkur u liku boga objave, koji je istovjetan s Hermom Trismegistom, a s kraljem i kraljevi\u0107em tvori alkemisti\u010dko trojstvo. Taj oganj Bog je stvorio u zemlji, isto kao i \u010distili\u0161te u paklu. U tome ognju sam Bog se \u017eari u bo\u017eanskoj ljubavi. <\/em><\/p>\n

Na kraju, dolazimo do esencijalnog zna\u010denja recentno ekspandiranog fenomena nekrofilije. Privla\u010dnost smrti kao simbola ima smisleno ishodi\u0161te, a to je (globalno i pojedina\u010dno) \u00a0posve neosve\u0161\u0107eni nagove\u0161taj o tome da je zlo samo privid, jer, na spiritualnom nivou, \u00a0smrt i silazak u pakao predstavljaju ni\u0161ta drugo do \u00a0purgativni proces. Taj proces \u010di\u0161\u0107enja, ma koliko bolan i zastra\u0161uju\u0107 bio, predstavlja mehanizam kosmi\u010dke regulacije.<\/p>\n

Oganj iluminirane spoznaje, (koja bolno sagledava pravu prirodu la\u017ene svetlosti kao onoga \u0161to jeste, tj. kao\u00a0 tminu) sagoreva \u201eMayu\u201c u kojoj se nalazi ljudski rod. Na taj na\u010din se uklanja veo iluzije<\/strong> kojim jerealni univerzum skriven od na\u0161e svesti<\/strong>. Upravo taj veo iluzije, nametnuti, a posve disfunkcionalni pogled na svet,\u201eprogramira\u201c \u010doveka da istrajava na prevazi\u0111enim nehumanim strukturama na kojima se bazira dana\u0161nji istro\u0161eni civilizacijski model.<\/p>\n

Smrt<\/strong> je, dakle, samo simbol nestanka jedne opsene<\/strong>, a probu\u0111ena svest<\/strong>, koja tek \u010deka da se rodi, bi\u0107e pokreta\u010d novog kreativnog zamaha<\/strong>, o kome se danas, u sumraku<\/strong> istro\u0161enih ideolo\u0161kih simulakruma<\/strong>, jo\u0161 ni\u0161ta ne mo\u017ee ni naslutiti.<\/strong><\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

…smrt zapravo ima i simboli\u010dki zna\u010daj transformacije i transfiguracije… …Smrt kao simbol transformacije predstavlja, pre svega, neverbalnu poruku o kraju nekog ciklusa, sistema, obrasca, te nagove\u0161tava promenu, ra\u0111anje novog i posve nepoznatog, onoga \u0161to je van matrica i struktura postoje\u0107eg, predvidljivog i o\u010dekivanog… …Smrt je, dakle, samo simbol nestanka jedne opsene, a probu\u0111ena svest, koja […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[11,12,38],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1823"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=1823"}],"version-history":[{"count":5,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1823\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1830,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1823\/revisions\/1830"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=1823"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=1823"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=1823"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}