{"id":1952,"date":"2012-04-19T08:21:44","date_gmt":"2012-04-19T08:21:44","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1952"},"modified":"2015-08-22T13:38:41","modified_gmt":"2015-08-22T13:38:41","slug":"integrisani-pojedinac-kao-preduslov-za-nastanak-post-nacionalnog-drustva-2-deo","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1952","title":{"rendered":"INTEGRISANI POJEDINAC KAO PREDUSLOV ZA NASTANAK POST-NACIONALNOG DRU\u0160TVA (2. deo)"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107<\/em><\/strong><\/p>\n

…Po\u010detak duhovnog puta zna\u010di suo\u010davanje sa potpunom usamljeno\u0161\u0107u – tj. da je jedino \u0161to posedujemo u stvari na\u0161a svest…<\/strong><\/p>\n

…ne sme se sumnjati u pobedu spiritualno strukturisanih zakona vi\u0161eg reda, koji dolaze iz sveta ideja…<\/strong><\/p>\n

…Uve\u0107avanje broja osve\u0161\u0107enih ljudi dove\u0161\u0107e do formiranja kriti\u010dne mase…<\/strong><\/p>\n

Antropolo\u0161ka analiza fenomena nacionalnog identiteta morala bi po\u0107i najpre od teorije socijalnih grupa. Postavlja se problem podele ljudskog dru\u0161tva na grupe kao takve. me\u0111usobna distinkcija grupa<\/em> je pojava koja predstavlja elementarni model budu\u0107e podele na nacije ili jo\u0161 slo\u017eenije superstrukture<\/em>, me\u0111usobno nekoherentne.<\/p>\n

Claude Levy-Strauss, <\/strong>znamerniti francuski antropolog-strukturalist u svom kapitalnom delu \u201eStrukturalna antropologija\u201c bavi se podelom bazi\u010dnog, primitivnog dru\u0161tva na dve esencijalno razdvojene grupe. On uvodi termin \u201edualna organizacija\u201c za proto-podelu arhajske socijalne zajednice. <\/strong><\/p>\n

\"\"<\/a>Strauss<\/strong> najpre razmatra plauzibilnost evolucionisti\u010dkog i difuzionisti\u010dkog pristupa. Ovi, u su\u0161tini naturalisti\u010dki i materijalisti\u010dki pristupi, svaki na svoj na\u010din, te\u017ee da objasne dualnu organizaciju kao imanentnu strukturi prvobitne, a posledi\u010dno i svake druge slo\u017eene socijalne zajednice kao takve. Razlika je samo u tuma\u010denju: za evolucionista, podela je rezultat najoptimalnijeg darwinisti\u010dkog odgovora na prirodne izazove, te predstavlja mehani\u010dki, evolutivni skok u smislu efikasnosti dualne organizacije u odnosu na druge tipove organizacije; difuzionist\u00a0 konkretnu dualnu organizaciju, relevantnu kao matricu za drevnu formu institucije, uzima kao role-model koji su druge zajednice preuzele opona\u0161anjem. Me\u0111utim, Strauss<\/strong> isklju\u010duje evolucionisti\u010dki\/difuzionisti\u010dki pristup, ukazuju\u0107i da je problem slo\u017eeniji te izlazi iz okvira materijalisti\u010dkog i biolo\u0161kog pristupa ljudskom dru\u0161tvu. On odbacuje \u201edualnu zajednicu\u201c kao proto-instituciju instinktivno imanentnu ljudskoj grupi, te pridaje zna\u010daj zajednici\/grupi po sebi, i njenoj specifi\u010dnoj dinamici:<\/p>\n

\u201eTermin \u2018dualna organizacija\u2019 se pripisuje tipu socijalne strukture koji se u\u010destalo susre\u0107e u\u00a0 Americi, Aziji i Okeaniji a karakteri\u0161e se podelom socijalnih grupa…bilo plemena, klana ili sela…na dve polovine, \u010diji respektivni \u010dlanovi su u odnosima koji mogu rangirati od najintimnije saradnje do latentnog neprijateljstva, a koje uop\u0161teno sadr\u017ee oba tipa pona\u0161anja. (…) Ukratko, gotovo sve vrste dualnih organizacija su poznate po narodima kod kojih se ispoljavaju. Pa, gde to onda po\u010dinje, i gde se okon\u010dava? Isklju\u010di\u0107emo odmah evolucionisti\u010dku i difuzionisti\u010dku interpretaciju. Evolucionist, koji te\u017ei da se bavi dualnom organizacijom kao neophodnim stupnjem socijalnog razvoja, bi trebalo da najpre defini\u0161e jednostavnu formu \u010diji bi stvarno observirani oblici bili konkretne manifestacije, forme koje su opstale, ili su opstale u tragovima. On bi nadalje trebalo da iznese postulat prisustva ove forme, u pretpostavljenoj dalekoj pro\u0161losti naroda, u \u010dijoj sada\u0161njosti ni\u0161ta ne pokazuje da je podela na polovine ikada postojala. Difuzionist, nasuprot tome, te\u017ei tome da selektuje jednog od observiranih tipova, uobi\u010dajeno najrazvijeniji i naslo\u017eeniji, kao reprezentan za arhai\u010dnu formu institucije a da njegovo poreklo pripi\u0161e onom svetskom regionu gde je ovaj tip najbolje dokumentovan, dok sve druge forme razmatra kao proizvod migracija i imitiranja prvobitnog modela. U oba slu\u010daja se arbitrarno selektuje jedan tip od svih tipova sa kojima se iskustveno susre\u0107emo i ba\u0161 od tog tipa se potom napravi model od koga poku\u0161avamo, putem spekulacije, da izvedemo sve ostale. (…) Moramo biti svesni, kao prvo, da funkcije koje pripisujemo dualnoj organizaciji ne koincidiraju, i, kao drugo, da istorija svake socijalne grupe demonstrira da podela na polovine poti\u010de od mnogo druga\u010dijih izvora. Tako, u zavisnosti od odre\u0111enog slu\u010daja, dualna organizacija mo\u017ee biti rezultat invazije populacije imigrantske grupe; ili fuzije izme\u0111u dve susedne grupe, zbog jednog od vi\u0161e mogu\u0107ih razloga (ekonomskog, demografskog ili ceremonijalnog); kristalizacije, u institucionalnoj formi, empirijskih normi, konstruisanih da obezbede sklapanje brakova unutar date grupe; od distribucije izme\u0111u grupa…tokom dva perioda godine, dva tipa aktivnosti, ili dva segmenta populacije…od dva skupa antiteti\u010dkih pona\u0161anja, od kojih se svaki razmatra jednako neizbe\u017enim za odr\u017eavanje socijalnog ekvilibrijuma; i tako dalje. Zbog toga smo prisiljeni da odbacimo koncept dualne organizacije kao iskonstruisanu kategoriju, i, ako ovaj tok rezonovanja primenimo na sve druge aspekte dru\u0161tvenog \u017eivota, da odbacimo ideju eksluzivnih institucija, i stavimo akcenat na dru\u0161tvene zajednice.\u201c<\/em><\/p>\n

\"\"<\/a>Strauss<\/strong> za tuma\u010denje teorije ljudskih zajednica nudi model sinergije<\/em> izme\u0111u istorije<\/em> i antropologije<\/em>, jer bi svaki druga\u010diji pristup bio jednostran i ograni\u010davaju\u0107i:<\/p>\n

\u201eBilo bi neprecizno (…) re\u0107i da istori\u010dar i antropolog, na putu razmevanja \u010doveka, koji vodi od prou\u010davanja svesnog sadr\u017eaja ka formama nesvesnog, putuju u razli\u010ditim pravcima. Posve suprotno, i jedan i drugi idu istim putem. \u010cinjenica jeda se njihovo zajedni\u010dko putivanje svakom posebno javlja u druga\u010dijem svetlu\u2026 Za istori\u010dara, tranzicija od eksplicitnog ka implicitnom; Za antropologa, tranzicija od posebnog ka univerzalnom… ne zna\u010di u poslednjoj alternaciji identi\u010dni karakter fundamentalnog pristupa. Ovi su preduzeli isto putovanje na istom putu u istom pravcu; samo im je orijentacija razli\u010dita. Antropolog ide napred, tra\u017ee\u0107i da dobije, kroz svesno, gde je uvek svestansve vi\u0161e i vi\u0161e nesvesnog; dok istori\u010dar napreduje, da tako ka\u017eemo, unatrag, fiksiraju\u0107i svoj pogled na konkretne i specifi\u010dne aktivnosti od koji odstupa samo da bi ih razmotrio iz mnogo kompletnije i bogatije perspektive.\u201c<\/em><\/p>\n

Straus <\/strong>se potom bavi dinamikom funkcionisanja proto-zajednice, sagledavaju\u0107i mehanizme kohezije. Odbacuju\u0107i racionalisti\u010dke argumente dru\u0161tva kao dogovornog, ili biolo\u0161ke o instinktivnom povezivanju radi uspe\u0161nijeg evolutivnog opstanka, on uo\u010dava empirijske \u010dinjenice: zajedni\u0161tvo<\/strong> se bazira na arhajskom magijskom mi\u0161ljenju<\/strong>. Zajednica je stvorena zahvaljuju\u0107i sna\u017enom naboju psihi\u010dke energije koja je projektovana u prihvatljive sadr\u017eaje. Kr\u0161enje tabua (koje zajednica odbacuje kao nedopustive za svoje funkcionisanje) izaziva ekskomunikaciju. Strauss<\/strong> u daljem tekstu opisuje realne devastiraju\u0107e magijske sile, aktivirane od strane grupnog \u010darobnjaka, te mehanizam njihovog ispoljavanja kako na ekskomuniciranog, \u201eza\u010daranog\u201c pojedinca, tako i na grupu:<\/p>\n

\u201eJo\u0161 od pionirskog Cannonovog rada, jasnije rezumemo psihosocijalne mehanizme koji \u010dine osnovu instanci o kojima postoje zabele\u0161ke \u0161irom sveta o smrti izazvanoj egzorcizmom i bacanjem \u010dini. Pojedinac koji je svestan da je objekat \u010daranja je \u010dvrsto ube\u0111en da ga ubijaju zahvaljuju\u0107i najsve\u010danijim tradicijama svoje grupe. Njegovi prijatelji i ro\u0111aci su podjednako sigurni u to. Od te ta\u010dke nadalje se zajednica povla\u010di. Dr\u017ee\u0107i se podalje od prokletog, tretira ga ne samo kao onoga za koga se misli da je ve\u0107 mrtav ve\u0107 kao onoga za koga se misli da je izvor opasnosti za \u010ditavu grupu. U svakoj prilici i putem svake akcije, dru\u0161tveno telo sugeri\u0161e smrt za nesre\u0107nu \u017ertvu, koja se vi\u0161e ne nada bekstvu od onoga, \u0161to smatra neizbe\u017enom sudbinom. Ubrzo potom, izvode se sveti obredi koji ga otpremljuju u carstvo senki. Najpre brutalno ise\u010den od svih porodi\u010dnih i dru\u0161tvenih veza i isklju\u010den iz svih funkcija i aktivnosti koje ga \u010dine samosvesnim, zatim, od stane istih sila, prognan iz sveta \u017eivih, \u017ertva podle\u017ee kombinovanom efektu intenzivnog straha, iznenadnom totalnom povla\u010denju iz multiplikovanih sistema odnosa obezbe\u0111enim podr\u0161kom grupe, i, kona\u010dno, do grupnog odlu\u010dnog preokreta u proklamovanju\u2026njega, nekada \u017eivog \u010doveka, sa pravima i obavezama…mrtvim, i objektom straha, rituala i tabua. Fizi\u010dki integritet ne mo\u017ee izdr\u017eati disoluciju dru\u0161tvene personalnosti.\u201c<\/em><\/p>\n

Strauss<\/strong> nadalje lucidno prime\u0107uje i podcrtava<\/em> da je dejstvo<\/em> magijskih sila realno i konkretno<\/em>. One razaraju kompletan psiho-habitualni kontinuum prokazanog pojedinca. Moramo ovde primetiti da se isti mehanizam primenjuje i danas, na \u201eproka\u017eene\u201c dru\u0161tvene grupe tj.\u201cneprijateljske\u201c nacije, ili, pak, na pojedince koji imaju diskurs suprotan kohezivnim elementima zajednice. Pod krinkom civilizovanog sekularnog dru\u0161tva, primitivni obrasci su i te kako jo\u0161 uvek na sceni. Strauss<\/strong> pokazuje da su psihi\u010dke sile, koje realno omogu\u0107avaju dejstvo magije, imanentne, te da je proces magijske aktualizacije<\/strong> zasnovan na interakciji energetske strukture psihi\u010dkog aparata<\/strong> i odgovaraju\u0107ih psihosomatskih reakcija simpati\u010dkog nervnog sistema<\/strong>. Tako \u201eza\u010darani\u201c pojedinac, obuzet anksiozno\u0161\u0107u, biva progutan od strane onih istih psihosomatskih diusfunkcionalnih shema i energetskih interakcija, kao i dana\u0161nji \u201ecivilizovani\u201c psihi\u010dki bolesnik:<\/p>\n

\u201e Kako se ovi kompleksni fenomeni izra\u017eavaju na psiholo\u0161kom nivou? Cannon je pokazao da je strah, poput pobune asociran sa partikularnom intenzivnom aktivno\u0161\u0107u simpati\u010dkog nervnog sistema. Ova aktivnost je obi\u010dno korisna, uklju\u010duje organske modifikacije koje omogu\u0107avaju pojedincu da se adaptira na novu stuaciju. Ali za pojedinca nije koristan instinktivan odgovor na ekstraordinarnu situaciju (ili onu, za koju je ube\u0111en da je takva), aktivnost simpati\u010dkog nervnog sistema postaje intenzivirana i deorganizovana; to mo\u017ee, ponekad u roku od nekoliko sati, voditi do sni\u017eavanja nivoa krvi i drasti\u010dnog pada krvnog pritiska, \u0161to rezultira u nepopravljivom o\u0161te\u0107enju organa za cirkulaciju. Odbijanje hrane i pi\u0107a, \u010desta kod pacijenata u agoniji intenzivne anksioznosti, strmoglavljuje ovaj proces; dehidracija dela kao stimulus simpati\u010dkom nervnom sistemu, a smanjenje zapremine krvi je akcentovano rastu\u0107om permeabilno\u0161\u0107u kapilarnih sudova. Ove hipoteze su bile potvr\u0111ene prou\u010davanjem vi\u0161e slu\u010dajeva trauma rezultiranih bombardovanjem, \u0161okom usled bitke, ili \u010dak hirur\u0161kim operacijama; smrtnih ishoda, iako autopsija nije pokazala nikakve ozlede. Zbog toga nemamo razloga da sumnjamo u efikasnost izvesnih magijskih praksi. Ali u isto vreme vidimo da efikasnost magije implicira verovanje u magiju. Potonja ima tri komplementarna aspekta: prvo, \u010darobnjakovo uverenje u efikasnost njegovih tehnika; drugo, pacijentovo ili \u017ertvino uverenje u \u010darobnjakovu mo\u0107; i, kona\u010dno, vera i o\u010dekivanje grupe, koje konstantno deluju kao vrsta gravitacionog polja unutar odnosa izme\u0111u \u010darobnjaka i za\u010daranog, su locirani i definisani. O\u010digledno, nijedan od tri aspekta nije u mogu\u0107nosti da formira jasnu sliku aktivnosti simpati\u010dkog nervnog sistema ili poreme\u0107aje koje je Cannon nazvao homeostatskim.\u201c<\/em><\/p>\n

Arhajski \u010darobnjak<\/em>, koji de facto i izistinski dekomponuje integrativne obrasce <\/em>prokazanog pojedinca, evidentno vlada silama iz sfere kolektivnog nesvesnog<\/em> (ili morfi\u010dkog polja). Me\u0111utim, to morfi\u010dko polje<\/em> je lokalno<\/em> i deluje na pripadnike grupe, ne i na \u201eautsajdere\u201c koji poseduju prijem\u010divost ka posve drugim obrascima ispoljavanja arhetipova kolektivnog nesvesnog, tj. morfi\u010dkog polja. Zato je dejstvo magije<\/em>, uvek nabijeno emotivnom sadr\u017eajima visokog stepena, ograni\u010deno na odgovaraju\u0107u strukturu svesti<\/em>, dok na druga\u010diju strukturuona ne deluje. Tako se jedna te ista pojava mo\u017ee objasniti egzaltirano-emotivnim u\u010de\u0161\u0107em ili pak posve racionalno, zavisi iz koje pozicije se do\u017eivljava:<\/p>\n

\u201cIzvesno je da \u010darobnjak ostaje u intimnom odnosu sa natprirodnim silama. Ideja da je u posebnom slu\u010daju upotrebio svoju mo\u0107 (…) pripada carstvu pretpostavljenog i omogu\u0107uje mo\u0107 kriti\u010dnog su\u0111enja. Zna\u010dajno je da se ove dve mogu\u0107nosti ne isklju\u010duju me\u0111usobno; ne vi\u0161e, nego \u0161to su za nas alternative interpretacija rata kao: umiru\u0107eg uzdaha nacionalne nezavisnosti, ili pak kao rezultat planova i \u0161ema proizvo\u0111a\u010da municije.\u201c<\/em><\/p>\n

Strauss<\/strong> se potom bavi teleolo\u0161kim i noocentri\u010dnim aspektom disocijacije, kako pojedinca, tako i zajednice. Disocijacija<\/em> esencijalno nastaje kao neuroti\u010dni odgovor <\/em>pojedinca na odsustvo smisla<\/em>. Smisao, koji se ne mo\u017ee racionalno shvatiti, biva dobijen kroz ispoljavanje simbola, izranjaju\u0107ih iz kolektivno nesvesnog<\/strong>. Ti simboli ne bivaju shva\u0107eni posredno\/kodirano, ve\u0107 bukvalno od strane pojedinca koji potom biva \u017ertvom rascepa i dezintegracije. Arhajska zajednica se od dezintegracije brani sjedinjavanjem sa ispoljenim prirodnim simbolima <\/em>(koje priziva \u010darobnjak ezoterijskim inicijati\u010dkim tehnikama). Ona tako biva ucelovljenom, ali na nesvesnom nivou-zato svaki pojedinac koji se suprotstavlja ovakvom jedinstvu mora biti ekskomuniciran, kao \u201enepostoje\u0107i\u201c, To stoga jer je percipiran ne takav kakav zaista jeste<\/em>, tj. jedinstveno ljudsko bi\u0107e, ve\u0107 predstavlja puki objekat za projekciju nesvesnih sila<\/em> i to kompenzuju\u0107ih u odnosu na jednostrane nesvesne obrasce koji stoje iza ujedinjuju\u0107ih simbola<\/em> zajednice. O tome \u0107e u mom tekstu jo\u0161 biti re\u010di. Pratimo Straussovo<\/strong> dalje izlaganje na ovu temu, u kome on ukazuje na ograni\u010denost instrumenata dana\u0161nje nauke koji su na raspolaganju za istinsko scijentisti\u010dko, jednozna\u010dno i kognitivno re\u0161avanje problema disocijacije:<\/p>\n

\u201eAko je ova analiza korektna, magi\u010dno pona\u0161anje se mora sagledavati kao odgovor na situaciju koja se razotkriva umu kroz emocionalne manifestacije, ali \u010dija su\u0161tina je intelektualna. Jer samo istorija simboli\u010dke funkcije nam mo\u017ee omogu\u0107iti da razumemo intelektualno stanje \u010doveka, kome univerzum nikada nije bio ispunjen sa dovoljno smisla i u kome um uvek ima vi\u0161e zna\u010denja od objekata sa kojima je u relaciji. Razapet izme\u0111u ova dva sistema referenci – ozna\u010davaju\u0107eg i ozna\u010denog – \u010dovek se obra\u0107a magijskom mi\u0161ljenju da mu obezbedi novi sistem referenci, unutar koga mogu biti integrisani izrazito kontradiktorni elementi. Ali, znamo da se ovaj sistem gradi na \u0161tetu napredovanja nauke, koja bi od nas zahtevala da se dr\u017eimo samo jedan od dva prethodna sistema i da ga usavr\u0161imo do ta\u010dke na kojoj mo\u017ee da apsorbuje onaj drugi. Ova ta\u010dka je jo\u0161 veoma daleko. Ne smemo dozvoliti pojedincu, bilo normalnom, bilo neuroti\u010dnom, da ponovi tu kolektivnu nesre\u0107u.\u201c<\/em><\/p>\n

Strauss<\/strong>u daljem tekstu veoma hrabro postavlja problem granica kognitivne, racionalisti\u010dke nau\u010dne metode, bilo u re\u0161avanju problema isceljenja psiholo\u0161kih disfunkcija, bilo disfunkcionalnih antagonizama izme\u0111u dru\u0161tvenih grupa ili unutar njih. On ukazuje da je \u010dak i psihologija i psihoanaliza, da bi bila uspe\u0161na, bazirana na istim \u201emagijskim\u201c silama – koheziji stvorenoj putem nad-kognitivnih, arhetipskih obrazaca, proiza\u0161lih iz kolektivnog nesvesnog, a ne iz racionalnog, interpretativnog razre\u0161enja problema. Tako psihoanaliti\u010dari preuzimaju ulogu modernih \u010darobnjaka. Nije ni potrebno naglasiti da to va\u017ei i za nacionalne lidere ili nad-nacionalne upravlja\u010dke strukture post-modernog dru\u0161tva, samo \u0161to je njihova \u201emagijska\u201c operacija, ne tako retko, pra\u0107ena devastiraju\u0107im posledicama. Strauss<\/strong> podcrtava:<\/p>\n

\u201eProu\u010davanje mentaliteta bolesnog pojedinca pokazalo nam jer da su svi ljudi, manje-vi\u0161e, orijentisani u pravcu kontradiktornih sistema i da pate od rezultuju\u0107eg konflikta; ali \u010dinjenica da je izvesna forma integracije mogu\u0107a i prakti\u010dno izvodljiva nije dovoljna da je u\u010dini istinitom, ili da nas ubedi da adaptacija postignuta na ovaj ta\u010din ne konstitui\u0161e apsolutnu regresiju u odnosu na prethodnu konfliktnu situaciju. Reapsorpcija devijantne specifi\u010dne sinteze, kroz njenu integraciju sa normalnom sintezom, u op\u0161tu, ali arbitrarnu sintezu (po strani od kriti\u010dnih slu\u010dajeva gde je neophodna akcija) bi predstavljala gubitak na svim frontovima. Glavni deo elementarne hipoteze mo\u017ee imati izvesnu instrumentalnu vrednost za praktikanta, a\u00a0 da nije neophodno prepoznata, u teorijskoj analizi, kao kona\u010dna slika realnosti i bez neophodnog povezivanja pacijenta i terapeuta u neku vrstu misti\u010dne zajednice <\/strong>[podvukao M. V.] koja nema isto zna\u010denje za obe strane i koja se zavr\u0161ava reduciranjem tretmana na fabulu. Jedino \u0161to mo\u017eemo o\u010dekivati u kona\u010dnoj analizi je da ta fabula postane jezikom, \u010dija funkcija je da obezbedi translaciju fenomena (od strane dru\u0161tvenog autoriteta), \u010dija dublja priroda bi opet opstala za grupu, pacijenta ili iscelitelja. Mo\u017ee biti reducirana na izvesne odnose korelacije i opozicije, koja nesumnjivo nesvesno deluje me\u0111u ljudima koji poseduju dualnu organizaciju, ali koja, budu\u0107i neosve\u0161\u0107ena, tako\u0111e postoji me\u0111u ljudima koji nikada nisu ni \u010duli za dualnu organizaciju.\u201c<\/em><\/p>\n

Kako se iz dosada\u0161njeg izlaganja mo\u017ee uvideti, nacionalni (ta\u010dnije: grupni) identitet, koji se ve\u0107 milenijumima ispoljava preko identi\u010dnih mehanizama u stvari predstavlja posve realnu psiholo\u0161ko-ezoternu kategoriju, baziranu na primitivnom magijskom mi\u0161ljenju, a disfunkcionalno instrumentalizovanu razli\u010ditim interpretacijama od strane lidera dru\u0161tvenih zajednica.<\/p>\n

\u0160ta predstavlja esencijalnu osnovu grupnog\/nacionalnog identiteta? Glavna karakteristika primitivnog mi\u0161ljenja je nemogu\u0107nost distinkcije onoga koji misli od predmeta mi\u0161ljenja. Ta\u010dnije, ovde se uop\u0161te ne radi o mi\u0161ljenju ve\u0107 o predstavi. Primitivna psiha, sa neizdiferenciranim ego-kompleksom, biva progutana inflatornim sadr\u017eajima nesvesnog. Stvar je u tome, da pojedinac, li\u0161en sopstvenog individuiranog ega, biva ube\u0111en da ima sopstvene predstave, stavove i pogled na svet i druge ljude van sebe, a zapravo je posednut sadr\u017eajima kolektivno nesvesnog grupno percipiranom kao \u201ekolektivna svest\u201c. Pojedinac uop\u0161te ne razlikuje svoje predstave i unutarnje psihi\u010dke sadr\u017eaje od objektivnog sveta. On izjedna\u010dava svoje predstave o drugim ljudima sa stvarnim drugima, koji se objektivno od njega razlikuju, imaju sopstvenu li\u010dnu istoriju, poglede na svet, i, \u0161to je najva\u017enije, slobodnu volju (koja je, naravno, nezavisna od predstava primitivnog pojedinca – on mentalno ukida tu\u0111u slobodu, jer svodi druge na sopstvene predstave o njima). Izjedna\u010davanje primitivne psihe sa objektivnim svetom (neshvatanje da psihi\u010dka predstava o drugome nije identi\u010dna sa stvarnim drugim) predstavlja su\u0161tinu nacionalnog\/grupnog identiteta.<\/p>\n

Pojedinac, progutan arhetipskim sadr\u017eajima koji generi\u0161u, spajaju grupu, izjedna\u010dava sebe sa predstavama za koje misli da su objektivna realnost. Te intenzivne predstave se generi\u0161u simbolima<\/em> (od totema do savremenih nacionalnih \u201esvetinja\u201c, razli\u010ditih od naroda do naroda ali sa istovetnim dejstvom) koji pobu\u0111uju visoko intenzivne arhetipske emanacije iz lokalnog morfi\u010dkog polja<\/em>. Otud emotivna ispoljavanja visokog intenziteta pri zajedni\u010dkom slu\u0161anju himne, pozdravljanju nacionalne zastave ili, u nekim slu\u010dajevima, \u010dak i percipiranju epske poezije i nacionalnih mitova kod savremenih ljudi (u kojima, psiholo\u0161ki,\u00a0 jo\u0161 \u017eivi deo primitivnog, arhajskog pretka) ba\u0161 kao i pri ritualima vezanim za svete predmete kod praistorijskih ljudi i primitivnih plemena. Ovaj fenomen neizdiferenciranosti pojedinaca od kolektivnih simboli\u010dkih (\u201enatprirodnih\u201c) predstava francuski antropolog Lucien L\u00e9vy-Br\u00fchl<\/strong> nazvao je \u201eparticipation mystique\u201c (misti\u010dna participacija).<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Znameniti \u0161vajcarski psiholog i teoreti\u010dar K. G. Jung (<\/strong>Carl Gustav Jung<\/strong> (1875-1961)) sistematizovao je fenomene koji su predmet ove studije, hrabro inauguri\u0161u\u0107i spiritualno-mentalne fenomene u kognitivno-scijentisti\u010dki sistem. U svom delu \u201ePsiholo\u0161ki tipovi\u201c on se bavi identitetom i identifikacijom. Identifikacija je, po njemu, psiholo\u0161ki proces koji mo\u017ee biti \u201eokida\u010d\u201c za aktiviranje arhajskog stanja nediferenciranosti \u201eja\u201c i objektivnog sveta, tj. identiteta (ili: \u201eparticipation mystique\u201c):<\/p>\n

\u201eO identitetu govorim u slu\u010daju neke psiholo\u0161ke jednakosti. Identitet je uvek nesvestan fenomen, jer svesna jednakost uvek bi predstavljala svest o dvema stvarima koje su jedna drugoj jednake, pa prema tome i razdvajanje subjekta i objekta, a time bi fenomen identiteta ve\u0107 bio uni\u0161ten. Psiholo\u0161ki identitet pretpostavlja svoju nesvesnost. On je karakteristika primitivnoga mentaliteta i prava osnova \u201emisti\u010dke participacije\u201c, koja naime nije ni\u0161ta drugo nego preostatak prvobitne psiholo\u0161ke nerazli\u010dnosti subjekta i objekta, dakle primordijalnoga nesvesnoga stanja; zatim je on karakteristika ranoga stanja duha, i naposletku i karakteristika nesvesnoga u odrasloga kulturnog \u010doveka koje, ukoliko nije postalo sadr\u017eaj svesti, trajno ostaje stanje identiteta sa objektima. Na identitetu s roditeljima osniva se identifikacija s roditeljima; isto tako na njemu se osniva mogu\u0107nost projekcije i introjekcije. Identitet je u prvome redu nesvesna jednakost sa objektima. On nije nikakvo izjedna\u010davanje, nikakva identifikacija, nego apriorna jednakost, koja uop\u0161te nikada nije bila predmet svesti. Na identitetu osniva se naivna predrasuda da je psihologija jednoga jednaka psihologiji drugoga, da svugde va\u017ee isti motivi, da je ono \u0161to je meni prijatno prijatnost, po sebi se razume, i za drugoga, da ono \u0161to je za me nemoralno mora biti nemoralno i za drugoga itd. Na identitetu osniva se i op\u0161tera\u0161irena te\u017enja kojom \u010dovek ho\u0107e da na drugome popravi ono \u0161to bi trebalo da izmeni sam u sebi. Na identitetu osniva se, zatim, mogu\u0107nost sugestije i psihi\u010dke zaraze. Naro\u010dito jasno pojavljuje se identitet u patolo\u0161kim slu\u010dajevima, na primer u paranoi\u010dnom krivom mi\u0161ljenju o odno\u0161enju, gde se u drugoga pretpostavlja vlastiti subjektivni radr\u017eaj kao ne\u0161to po sebi razumljivo. (…) Pod identifikacijom podrazumevam psiholo\u0161ki proces pod kojim se li\u010dnost (…) sama od sebe desimili\u0161e. Identifikacija je otu\u0111ivanje od samoga sebe u prilog objekta, koji se u subjekat u neku ruku preodeva. Identifikacija s ocem, na primer, zna\u010di prakti\u010dni adopciju na\u010dina i postupanja o\u010deva, kao kad bi sin bio ocu jednak a ne od oca razli\u010dan individualitet. Identifikacija je (…) nesvesna imitacija, dok je imitacija svesno podra\u017eavanje. Identifikacija se odnosi ne samo na lica nego i na stvari (na primer na kakav duhovni pokret, posao itd.). (…) Identifikacija (…) se razlikuje, naime,\u00a0 od identiteta po tome \u0161to ona nije a priori data \u010dinjenica. \u201c<\/em><\/p>\n

Jung<\/strong> se, dakle, bavi fenomenom identiteta, klasifikuju\u0107i delove slo\u017eene psihi\u010dke strukture koja predstavlja osnovu za gubitak svesti o sebi i izjedna\u010denje sa alijeniranim psiho-energetskim inputima. Lucien L\u00e9vy-Br\u00fchl<\/strong>i Claude Levy-Strauss<\/strong> observiraju posednutost li\u010dne i kolektivne psihe sadr\u017eajima kolektivnog nesvesnog te posledi\u010dnu psihosomatsku deflaciju \u201eja\u201c. Sve su to preduslovi za formiranje nacionalnog identiteta. Sam nacionalni identitet kao vid grupnog identiteta, vodi ka poni\u0161tavanju pojedinca, mo\u017ee biti maligno instrumentalizovan i voditi ka grupnim sukobima sa nesagledivim posledicama. Na ovom mestu se mora postaviti i pitanje teleolo\u0161kog aspekta pojave grupnog\/nacionalnog identiteta.<\/p>\n

Odgovor le\u017ei u odnosu pojedinca i \u201eobjektivnog\u201c sveta, tj. u pro\u0161irenju svesti, pomo\u0107u koga je mogu\u0107e sagledati su\u0161tinu \u201eobjektivnog\u201c sveta. Ono na \u0161ta nailazi iluminirani pojedinac je veoma zastra\u0161uju\u0107e. Celokupan spoljni \u201esvet\u201c, koji nama izgleda kao da je van nas, u stvari predstavlja sinhroni splet kognitivnih, \u010dulnih, intuitivnih percepcija, koje formiraju odre\u0111enu predstavu. Drugim re\u010dima, na\u0161a psiha, shva\u0107ena kao \u201eantena\u201c za svesne i nesvesne sadr\u017eaje, predstavlja jedino \u0161to mo\u017eemo saznati o objektivnom svetu. Posve\u0107enici i tragaoci za spiritualnom istinom odavno znaju da izme\u0111u nas i tzv. objektivne stvarnosti stoji psiha, i ta granica se ne mo\u017ee pre\u0107i. Objektivni svet nam je totalno nedostupan za stupanje u direktan odnos. Psiha je uvek filter i neka vrsta ekrana na koji se projektuju raznoliki senzorni inputi, prera\u0111eni od stane na\u0161ih mo\u017edanih centara, i \u201espakovani\u201c u predstavu koju smatramo \u201eobjektivnim\u201c svetom, a zapravo predstavlja vid lokalnog elektromagnetnog polja manje ili vi\u0161e sinhronog sa vibracijama kosmosa.<\/p>\n

Me\u0111utim, psiha kao vid polja predstavlja jednakost sa svim svetovima svesnog i nesvesnog. Tu dolazimo do paradoksa: psiha, koja stoji kao grani\u010dni predmet spoznaje, u svojoj krajnjoj instanci jeste identi\u010dna celokupnom kosmosu, njegovim vidljivim i nevidljivim sferama. Spoznati psihu zna\u010di i spoznati objektivni svet. Od stepena na\u0161e svesti zavisi i stepen percepcije stvarnosti, te,na najvi\u0161im stepenima svesti, \u010dovek postaje svesno neodvojiv od \u201eobjektivnog\u201c sveta jer dose\u017ee \u201ekosmi\u010dku svest\u201c, \u010dime je u koherenciji sa prirodnim zakonima. Nema stvarnih granica izme\u0111u psihe i \u201esveta\u201c, oni su sazdani od istih zakona iz spiritualnog van-prostora-i-vremena-postoje\u0107eg morfi\u010dkog polja.<\/p>\n

Me\u0111utim, primitivan (i prose\u010dni savremeni \u010dovek), niskog stepena svesti, uop\u0161te ne mo\u017ee da prepozna psihi\u010dke sadr\u017eaje – arhetipove niti da ih razlikuje od svog \u201eja\u201c. On ne zna da je ono, za \u0161ta misli da je objektivna stvarnost, zapravo samo njegova psihi\u010dka percepcija, \u010desto zamagljena nevidljivim entitetima.Ti unutarnji psihi\u010dki entiteti stvarima \u201eizvan\u201c daju psihi\u010dku energiju egzaltacije i mr\u017enje (koja im objektivno uop\u0161te ne pripada po sebi). U tome je tajna \u201esatanizacije\u201c neprijatelja i obo\u017eavanja \u201esvoje\u201cgrupe\/nacionalne zajednice\/dr\u017eave-nacije.<\/p>\n

Po\u010detak duhovnog puta zna\u010di suo\u010davanje sa potpunom usamljeno\u0161\u0107u – tj. da je jedino \u0161to posedujemo u stvari na\u0161a svest, i da od njenog razvijanja zavise i na\u0161e saznanje i na\u0161a komunikacija sa realno postoje\u0107im, ali nikada istinski susretnutim svetom izvan nas (koji je, ezoterno gledano, paradoksalno, neodvojiv od nas)<\/strong>. Zato se ovaj korak u alhemiji naziva \u201enigredo\u201c – on predstavlja suo\u010davanje sa sopstvenim zlom, koje smo ranije projektovali na druge. Vidimo da mi uop\u0161te i ne mo\u017eemo znati ni\u0161ta o drugima, bar ne na ovom stepenu. Jedino \u0161to se mo\u017ee spoznati jeste: spoznaja samoga sebe. Ovo je put skidanja velova \u201emaye\u201c, opsene koja stoji izme\u0111u nas i stvarnosti.<\/p>\n

Ruski filozof Nikolaj Berdjajev<\/strong> bavi se egzistencijalnim osve\u0161\u0107ivanjem, tj distinkcijom \u201eja\u201c od kolektivnih predstava, koje vodi u posledi\u010dnu izolaciju i usamljenost. On u svojoj studiji \u201eJa i svet objekata\u201c izla\u017ee:<\/p>\n

\u201e’Ja’ je prapo\u010detno, ni iz \u010dega izvodivo i ni na \u0161to svodivo. Kada ka\u017eem ‘ja’, tada ne izri\u010dem niti pretpostavljam nikakvo filozofsko u\u010denje. ‘Ja’ nije supstancija metafizike niti religije. (…) Uzbiljnosti ne postojim ja zbog toga \u0161to mislim, nego ja mislim zbog toga jer postojim. Ne ‘ja’ mislim, dakle, postojim, nego ‘ja’ postojim, okru\u017een tamnom beskona\u010dno\u0161\u0107u i dakle mislim. Neobjektivirano ‘ja’ egzistencijalno jest sloboda. (…) ‘Ja’ ne pripadam, ba\u0161 ‘ja’ nepripadam svijetu objektiviranome. Objektivirano ‘ja’\u00a0 vi\u0161e nije ‘ja’. ‘Ja’ ne pripadam prirodi, nego postojanju. ‘Ja’ je prapo\u010detno i prvotno. Svijest je njemu jedino svojstvena kao i besvijesno. Prvotno je ‘ja’ utopljeno u postojanje, a nipo\u0161to nije prvotna svijest kako to misle mnogi filozofi. (…) svijest sebe jeste stvarala\u0161tvo sebe. (…) Svijest objektivira svijet, ona je prapo\u010detno aktivna u toj objektivaciji, a zatim pasivna u zavisnosti od objektiviranoga svijeta. Ali svijest se mo\u017ee ponovo aktivno pojaviti u oslobo\u0111enju od vlasti objektiviranoga svijeta. Rije\u010d ‘objekt’ ne\u0107e za mene zna\u010diti da se spoznaje ne\u0161to nezavisno od subjekta, nego \u0107e zna\u010diti izvesno shva\u0107anje spoznaje i bitka. Ni ‘objektivnost’ ne\u0107e za mene zna\u010diti istinitost, nezavisnost od subjektivnih stanja, od odnosa me\u0111u ljudima. ‘Objektivacija’ ne\u0107e biti za mene tako\u0111er istovjetna s o\u010ditovanjem, pojavom i utjelovljenjem <\/strong>[podvukao M. V.] (…) Ostaje zagonetno i tajno u teoriji spoznaje kako se to objekt, materijalni i iracionalni, odrazuje u kakvo\u0107i spoznaje u subjektu, nematerijalnom i razumnom. Taj problem je nere\u0161iv ako pod spoznajom razumijevamo odraz objekta u subjektu, ako bitak smatramo objektivnim a subjekt smatramo stoje\u0107im izvan bitka. (…) spoznaja jest spoznaja bitka bitkom, da spoznavalac subjekt sam jest bitak, a da nije nasuprot bitku kao svom subjektu. A to zna\u010di priznati subjekt egzistencijalnim. (…) To zna\u010di da spoznaja nije nasuprot bitka, nego se izvr\u0161ava unutar bitka i s bitkom, ono je prosvetljenje bitka. (…) Spoznaja je imanentna bitku, ali ona je doga\u0111anje unutar bitka i transcendiranje s bitkom, prodor u ve\u0107u dubinu iza granice svake datosti. Iza svakoga datoga bitka postoji bitak dublje.\u201c<\/em><\/p>\n

Ispravna i istinska spoznaja ukazuje da je svet poput holograma, makrokosmos i mikrokosmos se ne razlikuju, \u010dak nemaju ni granice. Jedino \u0161to ograni\u010dava spoznaju je stepen svesti pojedinca. Me\u0111utim, suo\u010davanje sa ovom pojavom vodi u\u017easavaju\u0107oj usamljenosti – kada pojedinac shvata da njegove veze sa \u201edrugima\u201c, kao ni sami \u201edrugi\u201c, kako ih je shvatao, uop\u0161te ne postoje, bar ne na na\u010din kako ih je do tada do\u017eivljavao. On shvata da postoje samo njegove sopstvene predstave o drugima, a da je istinska stvarnost – psihi\u010dka stvarnost<\/strong>, sa sve arhetipskim ispoljavanjima, i mogu\u0107im susretima sa prete\u0107im i numinoznim, posve neistra\u017eenim svetovima. Taj iskonski strah od iskora\u010denja iz \u201emaye\u201c, velika je prepreka na putu evolucije svesti. Ber\u0111ajev<\/strong> u\u010di:<\/p>\n

\u201eNastanak svijesti vrlo je va\u017ean doga\u0111aj u sudbini ‘ja’. Svijest dijeli i \u010dini osamljenim i ona pravi napore da sjedini i nadvlada osamljenost. ‘Ja’ je sloboda, primordijalna sloboda, a ujedno i o\u0161tar osjet, ‘ja’ pravi osjet ropstva i zavisnosti od ‘ne ja’. Prapo\u010detno ‘ja’ jest sve, i sve je u tom ‘ja’, a tek kasnije se otkriva ‘ne ja’ pa od toga osjeta zadobija ‘ja’ posebnu muku.\u201c<\/em><\/p>\n

Bez tog susreta sa ne-ja, koji ve\u0107ina ljudi nikada i na do\u017eivi svesno, ve\u0107 samo kroz frustraciju priliva strane energije koja remeti njihovu umi\u0161ljenu \u201ecelovitost\u201c tj. posednutost jednostranim \u201edogovornim\u201c sadr\u017eajima kolektivnog nesvesnog, uop\u0161te nije mogu\u0107a nikakva komunikacija. \u0160tavi\u0161e, nije mogu\u0107a ni orijentacija pojedinca u prostor-vremenu. Iznenadni uvid nepripremljene osobe na realnu stvarnost introvertirane orijentacije subjekta zatekla bi ga u u\u017easu otcepljenosti od \u010ditavog svemira (koji u stvarnosti predstavlja samo la\u017enu sliku njegovih umi\u0161ljenih predstava o svetu). Tada bi \u0161irom planete egzistirale nebrojene gomile posve autisti\u010dnih pojedinaca nesposobne za bilo kakav odnos, zarobljene u solipsizmu pleromatske strukture svesti. Bez osna\u017eivanja svesti o svom realnom \u201eja\u201c, o dinstinkciji svog subjekta od \u201ene-ja\u201c, pojedinci bi se raspali u okeanu nesvesnog, fatalno izolovani od celokupnog kosmosa.<\/p>\n

Univerzum daje pragmati\u010dni odgovor na ovaj problem<\/em>. On se sastoji u kohezivnim svojstvima jezika i (primitivnog) grupnog identiteta<\/em>. Mada je istinska komunikacija mogu\u0107a tek u visokoosve\u0161\u0107enim subjektima, koji su u potpunosti svesni svoje razli\u010ditosti, a energetski povezani putem rezoniranja u van-prostorno-vremenski-spoznatljivom morfi\u010dkom polju, ipak je data i alternativa: komunikacija neosve\u0161\u0107enih, ono \u0161to Ber\u0111ajev<\/strong> naziva \u201esaobra\u0107ajem\u201c. Saobra\u0107aj predstavlja komunikaciju bez komunikacije: grupno slaganje nesvesnih subjekata putem posednutosti istovetnim numinozno nabijenim sadr\u017eajem morfi\u010dkog polja. To je ono \u0161to zovemo nacionalnim ili grupnim identitetom.<\/p>\n

Dakle, nacionalni identitet<\/em> kao fenomen nije li\u0161en smisla<\/em>, on omogu\u0107ava bazi\u010dnu komunikaciju ljudima ni\u017eeg nivoa svesti<\/em>, bez koje bi bila apsolutno nemogu\u0107a egzistencija ljudskog dru\u0161tva.<\/p>\n

Sredstvo ovakve komunikacije je jezik, koji omogu\u0107ava konvencijom dogovorenu sinhronizaciju me\u0111u neosve\u0161\u0107enima (jo\u0161 jedno kosmi\u010dko \u201epomo\u0107no\u201c sredstvo). Komunikacija jezikom je daleko od istinske. Re\u010di predstavljaju kodove za raznolike sadr\u017eaje, od kognitivnih, preko emotivnih do simboli\u010dko-anago\u0161kih.<\/p>\n

Visokoosve\u0161\u0107eni pojedinci koriste jezik na anago\u0161ko-simboli\u010dkom nivou, jednozna\u010dno i precizno razmenjuju\u0107i kognitivne, emotivne i simboli\u010dke (transcendentne) sadr\u017eaje, bez ikakvog me\u0111usobnog nerazumevanja. Oni razmenjuju pro\u010di\u0161\u0107enu psihi\u010dki energiju, me\u0111usobno se osna\u017euju\u0107i na celokupnom psiho-habitualnom nivou.<\/p>\n

Neosve\u0161\u0107eni pojedinci komuniciraju posednuti jezikom. Kao da jezik u tom slu\u010daju komunicira sam sa sobom – re\u010di se razmenjuju nezavisno od li\u010dnosti komunikatora, a nerazumevanje visokog stepena je stalno prisutno, iako oni toga uop\u0161te nisu svesni. Iza iste re\u010di, za dva neosve\u0161\u0107ena \u010doveka, stoji razli\u010dita stvarnosna struktura, sa razli\u010ditim zna\u010denjima. Me\u0111utim, oni toga uop\u0161te nisu svesni, ube\u0111eni da istinski komuniciraju. Ne treba im uzeti za zlo, jer sama priroda i kosmi\u010dki Um su za njih, takve kakvi jesu, ponudila su\u017eenu komunikaciju kao jedino plauzibilno sredstvo: kroz zajedni\u010dki (plemenski, grupni, narodni, nacionalni) jezik i isti takav identitet. <\/em><\/p>\n

Me\u0111utim, silom neprekidnog evolutivnog kosmi\u010dkog toka, \u010dove\u010danstvo je do\u0161lo na prekretnicu: rascepljenost grupa integrisanih putem nacionalnih identiteta dovela ga je na rub kataklizme, izra\u017eene u dva svetska rata sa milionskim \u017ertvama i stalne potonje sukobe manje ili vi\u0161e niskog intenziteta; dovela je \u201eproka\u017eene\u201c dru\u0161tvene grupe sa \u201edruga\u010dijim\u201c nacionalnim, verskim, seksualnim identitetom, bolesne, invalidne itd., u polo\u017eaj \u201eprokletih\u201c sa svim devastiraju\u0107im psiho-fizi\u010dkim posledicama odijuma \u201eve\u0107inske grupe\u201c, o kojima govori Strauss<\/strong>, o \u010demu je ve\u0107 bilo re\u010di na ovim stranicama.<\/p>\n

Ve\u0107 se mogu uo\u010diti znaci transformacije svesnog stava ve\u0107ine, a naro\u010dito je indikativno bu\u0111enje sve ve\u0107eg broja osve\u0161\u0107enih pojedinaca. Mo\u017ee se uvideti proces distinkcije izme\u0111u \u201eja\u201c i \u201ene-ja\u201c, oli\u010den kroz individualnu integraciju, li\u010dno suo\u010davanje sa sopstvenom mra\u010dnom stranom, koju su ljudi do skoro videli samo u drugima i druga\u010dijima. Tehnolo\u0161ki progredirana sredstva masovne komunikacije poma\u017eu u tome: vremenski i prostorno razdvojeni pripadnici svih rasa i nacija direktno komuniciraju putem dru\u0161tvenih mre\u017ea. Time se akcenat baca na pojedinca<\/strong>, a ne na grupu kojoj on pripada<\/strong>. Pojedinci otkrivaju da su mnogo sli\u010dniji sa ljudima koji dolaze iz proka\u017eenih sredina i grupa, nego \u0161to su mislili. Uspostavlja se odnos izme\u0111u dvoje ljudi na li\u010dnom planu, o\u010di\u0161\u0107enom od kolektivnih arhetipskih predstava (koje vode ka kolektivnim predrasudama i posledi\u010dnoj blokadi) i otkrivaju se neo\u010dekivana zajedni\u010dka interesovanja i bliskost po zna\u010dajnim li\u010dnim pitanjima. Tako se vr\u0161i dekompozicija zamrznutih, umova zarobljenih kolektivnim predstavama. Ovaj proces je veoma bolan i te\u017eak jer zahteva odustajanje od infantilnog sveta crno-belih predstava o sebi, \u201enama\u201c i \u201edrugima\u201c, te suo\u010davanje sa svojim i na\u0161im disfunkcijama, kao i vrlinama \u201eneprijatelja\u201c. Ali se mora, sa optimizmom, uo\u010diti da je proces osve\u0161\u0107ivanja u toku.<\/p>\n

Progres proboja individualizma u kolektivnu svest, te posledni\u010dni progres u procesu integrisanosti pojedinaca nije jednostavan, niti se mo\u017ee o\u010dekivati brza i definitivna evolucija pojedina\u010dnih i grupnih ljudskih odnosa. Ipak,teleolo\u0161ka kosmi\u010dka avantura – evolutivno putovanje ka post-nacionalnom dru\u0161tvu, iz dubina sve\u010dove\u010danskog morfi\u010dkog polja uveliko prodire u svest, te se, na odre\u0111enom nivou ispoljava i na materijalnom planu.<\/strong> Dr\u017eave-nacije polako korodiraju pred raznolikim multinacionalnim zajednicama, od spiritualnih, esnafskih, strukovnih, do grupa sa dru\u0161tvenih mre\u017ea, pa i pred (jo\u0161 uvek labavo) integrisanim multinacionalnim nad-nacionalnim politi\u010dko-geografskim regionima bez dominiraju\u0107ih kulturno-etni\u010dko-lingvisti\u010dkih struktura. Zato se mo\u017ee smelo zaklju\u010diti: proces evolucije svesti je nezaustavljiv i, mada ne mo\u017eemo predvideti njegovu temporalnost i formu krajnjeg ishoda, ne sme se sumnjati u pobedu spiritualno strukturisanih zakona vi\u0161eg reda, koji dolaze iz sveta ideja. A ideje, oli\u010dene u prirodnim zakonima, vladaju celokupnom materijalnom i mentalnom stvarno\u0161\u0107u – hteo to neko ili ne<\/strong>.<\/p>\n

Uve\u0107avanje broja osve\u0161\u0107enih<\/strong> ljudi dove\u0161\u0107e do formiranja kriti\u010dne mase<\/strong>, koja \u0107e, na svesnom nivou, transformisati lokalna morfi\u010dka polja<\/strong>. A onda \u0107e ineosve\u0161\u0107eni, silom vankognitivnih intuitivno-emotivnih inputa<\/strong> koje \u0107e iz takvog polja do\u0107i, biti psiho-habitualno reprogramirani<\/strong>, te \u0107e od instrumenata sila otpora progresuevoluirati usaradnike vaskolikog procesa kosmi\u010dkog rasta, sinergije i harmonije<\/strong>.<\/p>\n

1. deo:<\/strong> http:\/\/kpv.rs\/?p=1925#more-1925<\/a><\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107 …Po\u010detak duhovnog puta zna\u010di suo\u010davanje sa potpunom usamljeno\u0161\u0107u – tj. da je jedino \u0161to posedujemo u stvari na\u0161a svest… …ne sme se sumnjati u pobedu spiritualno strukturisanih zakona vi\u0161eg reda, koji dolaze iz sveta ideja… …Uve\u0107avanje broja osve\u0161\u0107enih ljudi dove\u0161\u0107e do formiranja kriti\u010dne mase… Antropolo\u0161ka analiza fenomena nacionalnog identiteta morala bi po\u0107i […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[11,12,37,38],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1952"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=1952"}],"version-history":[{"count":6,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1952\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1998,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1952\/revisions\/1998"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=1952"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=1952"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=1952"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}