{"id":1977,"date":"2012-04-20T10:09:48","date_gmt":"2012-04-20T10:09:48","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1977"},"modified":"2015-08-22T13:38:30","modified_gmt":"2015-08-22T13:38:30","slug":"trodimenzionalno-vreme","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=1977","title":{"rendered":"Trodimenzionalno vreme"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Dipl. in\u017e. Goran Marjanovi\u0107: \u2026<\/strong><\/p>\n

<\/strong><\/p>\n

\u2026<\/strong>Verujemo da je sada razumljivija i mnogo prihvatljivija (ina\u010de krajnje \u201dezoterijska\u201d) tvrdnja da svi mi (i uop\u0161te sve \u0161to \u201dpostoji\u201d) postojimo u bezbroj primeraka (verzija, inkarnacija …) te da svako od nas kreira svoju (vlastitu) realnost u (vlastitoj) ve\u010dnosti svog (li\u010dnog) trenutka….<\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Vreme i prostor su oduvek zaokupljali ljudske misli. Medjutim, iako predstavljaju osnovne parametre Vaseljene, zna\u010denje tih re\u010di koje u praksi veoma \u010desto koristimo – ipak nam nije ba\u0161 sasvim jasno. A tek vi\u0161edimenzionalnih struktura kakve su npr. neki \u010detverodimezionalni prostor ili dvodimenzionalno vreme? Iako takva razmi\u0161ljanja, na zaista visokom nivou apstrakcije, zahtevaju zavidnu sposobnost misaone ekvilibristike i vrlo sofisiticiranog matemati\u010dkog aparata, poku\u0161ajmo ipak, kao obi\u010dni ljudi, – zaviriti u taj hiperdimenzionalni svet u kojem se neki predmet mo\u017ee \u201dtrenutno\u201d preneti iz jedne zatvorene kutije u drugu \u2013 a da pri tom ne dotakne ni jednu od njihovih stranica !<\/p>\n

<\/p>\n

Razumevanje bilo kakvih fizi\u010dkih struktura \u010dija je dimenzionalnost ve\u0107a od one kakvu poznaje na\u0161e iskustvo \u2013 veoma je te\u0161ko. Ipak, Realnost je sasvim nesumnjivo vi\u0161edimenzionalna i svi problemi klasi\u010dno-nau\u010dne misli proisti\u010du iz neadekvatnog opisa stvarne su\u0161tine prostor-vremena a ona se mo\u017ee razumeti isklju\u010divo razmatranjem vi\u0161edimenzionalnih, ne-Euklid-skih (zakrivljenih, Riemann-ovskih), struktura. Poku\u0161a\u0107emo zato, da se na svom putu ka spoznavanju one prave, vi\u0161edimenzionalne Realnnosti, u nekom od narednih tekstova, upoznamo i sa osobinama najosnovnijih n-dimenzionalnih topolo\u0161kih struktura a pre toga, promislimo prvo najosnovnije pojmove na\u0161eg Bitka i poku\u0161ajmo odgovoriti na pitanje \u0161ta u stvari podrazumevaju pojmovi vreme i prostor?<\/p>\n

Poznato je da sve misli i pojmovi dozvani u na\u0161 um, imaju zna\u010denje samo u vezi sa nekim na\u0161im \u010dulnim iskustvom. Putem svojih \u010dula, kroz ni\u017ei i vi\u0161i stepen logi\u010dke spoznaje (osjet, opa\u017eaj i predstava \/ pojam sud i zaklju\u010dak), koji su spontani proizvodi na\u0161ih umova, tih \u201csprava za metafore\u201d, stvaramo sliku o svetu koji nas okru\u017euje. \u0160to je neki pojam op\u0161tiji to je \u010de\u0161\u0107e u na\u0161im mislima, a \u0161to je posredniji (indirektniji) njegov odnos prema \u010dulnom iskustvu, to nam je te\u017ee razumeti njegovo zna\u010denje. Pojmovi su slobodne tvorevine ljudskog uma i njegove imaginacije, duhovne kategorije koje smo sami osmislili radi lak\u0161eg razumevanja na\u0161eg \u010dulnog iskustva.<\/p>\n

Pojam vremena, i sve svoje predstave vezane za njega, \u010dovek stvara i uglavnom vezuje za iskustveni (vremenski) redosled subjektivnih do\u017eivljaja. Kao sada\u0161nji trenutak na\u0161eg bi\u0107a (na\u0161e „sada“) do\u017eivljavamo ona osjetilna iskustva koja su se\u0107anjem spojena sa ranijim \u010dulnim do\u017eivljajima. Zbog toga \u010dulni nadra\u017eaji, koje mi nazivamo do\u017eivljajima, teku u sledu, odnosno vremenskom nizu, kao „raniji“ i „kasniji“. Isti nizovi do\u017eivljaja odgovaraju istim subjektivnim vremenskim intervalima. Kao posledica ovoga na\u0161 ose\u0107aj za proteklo vreme je veoma nepouzdan i podlo\u017ean kako vanjskim okolnostima, tako i unutra\u0161njem (subjektivnom) ose\u0107aju, \u0161to je dokazano brojnim eksperimentima iz oblasti logike i psihologije, a i sami znamo podosta toga iz vlastitog iskustva. Ponekad nam ceo dan prodje za \u201ctren\u201d a ponekada je i minut du\u017ei od dana.<\/p>\n

Merenje vremena se obavlja pomo\u0107u raznih predmeta koji prolaze (redom) kroz (prakti\u010dki) istovetan niz polo\u017eaja (u prostoru) pri \u010demu tom nizu doga\u0111aja odgovara niz vremenskih perioda. Broj proteklih perioda slu\u017ei kao mera za \u201ctok\u201d vremena. Dakle vreme u principu merimo kretanjem materije u prostoru<\/strong>, po\u0161to jedino ono od osnovnih jedinica (metar, kilogram, sekunda, amper), nije „direktno“ merljivo, nego ga defini\u0161emo kao niz intervala proizvoljnog trajanja, pri \u010demu nam kao baza slu\u017ee periodi\u010dna kretanja nekih planeta ili zra\u010denje atoma. Taj sled vanjskih zbivanja odgovara vremenskom toku doga\u0111aja i on je (prividno) jednak za sve posmatra\u010de u neposrednoj blizini \u010dasovnika obzirom da svi oni vide\/mere isto vreme (vide isti polo\u017eaj kazaljki \u010dasovnika) „istovremeno“ sa nekim doga\u0111ajem (postavljanje kazaljki u odre\u0111eni polo\u017eaj) nezavisno od svojih polo\u017eaja. Na taj na\u010din, mi oblikujemo pojam vremena kao jednodimenzionalni sled (trenutaka) koji se mo\u017ee na razli\u010dite na\u010dine ispuniti iskustvenim do\u017eivljajima.<\/p>\n

Pojam prostora je, ba\u0161 kao i pojam vremena, prili\u010dno apstraktan obzirom da u na\u0161im \u010dulnim iskustvima nema nijednog\u00a0 svojstva koje mo\u017ee biti ozna\u010deno kao prostorno.<\/p>\n

Ovaj pojam je u predznanstvenoj misli podrazumevao neku (?) pretpostavljenu \u201cstvar\u201d sasvim nezavisnu od tela, a koja ipak utelovljuje njihove sme\u0161tajne mogu\u0107nosti. Raspolo\u017eivi prostor tuma\u010den je kao svostvo na temelju kojeg \u010dvrsta tela mogu zauzeti proizvoljan broj razli\u010ditih polo\u017eaja. Mogu\u0107nost postavljanja neograni\u010denog broja tela jednog pored (iznad\/ispod) drugog ukazivala je na to da je prostor prakti\u010dno beskona\u010dan.<\/p>\n

Takav (apsolutni) prostor postoji kao neka zapremina koja omogu\u0107uje sme\u0161taj predmetima, poput beskona\u010dno velike kutije u koju mo\u017eemo slagati razne predmete prema pravilima euklidske geometrije. Prema tome, prostor je apsolutan i nepriznat kao nosilac fizi\u010dkih promena i procesa. On je samo \u201cpozornica\u201d materijalnog doga\u0111anja, tako da se sve stvarno mo\u017ee shvatiti kao kretanje \u010destica u prostoru. Newtonova hipoteza da se svetlost sastoji od materijalnih \u010destica koje su s ponderabilnom (izmerivom) materijom u me\u0111udelovanju putem posebnih sila, zahtevala je tre\u0107i tip materijalnih \u010destica koje moraju imati svojstva vrlo razli\u010dita od \u010destica drugih oblika materije. Po Huygens-Young-Fresnelovoj talasnojnoj teorji svetlosti baziranoj na \u010dinjenicama interferencije i difrakcije, svetlost se tuma\u010di preko pojmova talasnih stanja praznog prostora. Time prostor napu\u0161ta svoju pasivnu ulogu pozornice fizi\u010dkih doga\u0111aja. Daljnjim razvojem nau\u010dne misli ra\u0111a se eterska hipoteza po kojoj je eter ne\u0161to (nova vrsta materije) \u0161to prodire u sve i ispunjava ceo prostor. Smatran je za vrstu materije koja se nemo\u017ee nikuda pomeriti i time o\u010dito poistove\u0107en sa samim prostorom (obzirom da je ne\u0161to bezuslovno zadano zajedno sa samim prostorom). Ipak, i ovo je bio zna\u010dajan napredak znanstvene misli, jer se od tada svetlost tuma\u010dila kao dinami\u010dki proces podvrgnut samom prostoru.<\/p>\n

Prema savremenom, klasi\u010dno nau\u010dnom tuma\u010denju, na\u0161a fizi\u010dka realnost se opisuje kao neka \u201ckvazi-\u010detverodimnzionalna\u201d struktura koju \u010dine 3 \u201cprostorne\u201d i 1 \u201cvremenska\u201d dimenzija. Termin \u201ckvazi\u201d koristimo da bi naglasili da se \u201cprostor\u201d i vreme\u201d smatraju sasvim raznorodnim kategorijama. Egzistencija objekta opisuje se dakle sa \u010detiri (strukturno ne-srodne) koordinate, kao razli\u010dite forme kretanja u \u201cprostoru\u201d i (klasi\u010dno shva\u0107enom) \u201cvremenu\u201d, pri \u010demu svakom (jedino mogu\u0107em) trenutku odgovara sasvim odre\u0111ena (jedino mogu\u0107a) ta\u010dka, polo\u017eaj, u (3D) prostoru (tzv. trajektorija). Me\u0111utim, savremena, klasi\u010dno-nau\u010dna eksperimentalno verifikovana realnost[1]<\/a> demantuje ovakva shvatanja.<\/p>\n

Prema na\u0161em tuma\u010denju strukture prostor-vremena (model KGE; Jedinstvo prostor-vreme-materije), svi stabilni objekti egzistiraju (postoje) samo u nekom rezonantnom stanju, shodno odnosu gustina energije datog objekta i njegove okoline, pri \u010demu je (realna ili fiktivna)[2]<\/a> masa proizvoljnog stabilnog objekta uvek pribli\u017eno \u00a0proporcionalna[3]<\/a> kvadratu njegovog (realnog ili fiktivnog) pre\u010dnika (M ~ R2<\/sup>). Iz ovog obrasca sasvim se lako nalazi odnos \u201cunutra\u0161njeg\u201d (l \/de Broglie\/ = ct) i \u201cspoljnjeg\u201d (R \/Einstein\/ = cT) vremena: T2<\/sup>t=1\/c8<\/sup> ~ 1,5*10-68<\/sup>. O\u010dito je da struktura na levoj strani ovog obrasca ima oblik top<\/sub>3<\/sup>, gde je top<\/sub> neko op\u0161te \u201cvreme\u201d sa eksponentom tri (top<\/sub> na tre\u0107u), odakle direktno sledi zaklju\u010dak da \u201cvreme\u201d, shva\u0107eno u nekom op\u0161tem smislu, u su\u0161tini ima trodimenzionalni karakter!<\/p>\n

<\/sup><\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

Ova \u010dinjenica se savr\u0161eno uklapa u na\u0161e shvatanje Realnosti kao dualne strukture (opisane u modelu kao \u201cunutar\u201d-\u201dizvan\u201d jedinstvo) svake, bilo koje postoje\u0107e forme, i koju (\u201cuvek\u201d i \u201csvugde\u201d) \u010dine dva me\u0111usobno inverzno-opozitna sadr\u017eaja[4]<\/a>. Prema na\u0161em shvatanju forme prostor-vremena, kao jedinstvene kategorije, nju \u010dine sadr\u017eaji \u201cprostor\u201d i \u201cvreme\u201d, pri \u010demu oni nisu neke raznorodne kategorije nego predstavljaju iste sadr\u017eaje uzajamno inverzno-opozitnih osobina.<\/p>\n

\"\"<\/a>Ovo se mo\u017ee ilustrovati pomo\u0107u dve semi-hipersfere (dve opozitne 3D lopte), kao dimenziono ni\u017ee interpretacije (projekcije) hipersfere (4D \u201clopta\u201d), sasvim i potpuno analogno na\u0161em prikazu (tzv. Polarna projekcija) povr\u0161ine Zemlje (sfera, 3D objekat) pomo\u0107u dve \u201copozitne\u201d (\u201cseverna\u201d i \u201cju\u017ena\u201d) hemisfere (krug, 2D objekat). U tom smislu, pojam nekog op\u0161teg \u201c3D vremena\u201d u potpunosti odgovara inverzno-opozitnoj strukturi klasi\u010dno shva\u0107enog pojma \u201c3D prostor\u201d pri \u010demu (jedinstvena) forma prostor-vreme ima 4D strukturu neizdiferenciranih sadr\u017eaja u smislu bilo kakve \u201codvojene\u201d egzistencije \u201cprostora\u201d i\/ili \u201cvremena\u201d. One se javljaju samo kao privid, kao ni\u017ee-dimenzionalna projekcija (iz) vi\u0161e Realnosti analogno na\u010dinu na koji u svojoj fizi\u010dkoj realnosti razlikujemo \u201csevernu\u201d i \u201cju\u017enu\u201d hemisferu kao \u201cdelove\u201d jedne iste sfere, tj. (vi\u0161e) Realnosti koja je u ovom primeru 3D lopta odnosno \u2013 (planeta) Zemlja!<\/p>\n

Poku\u0161ajmo sada, koriste\u0107i terminologiju i tuma\u010denje Gurdjijeva, opisati neko op\u0161te, trodimenzionalno vreme, imaju\u0107i na umu da \u010dovek nema izgra\u0111eno \u010dulo za vreme, zbog \u010dega ono i ne postoji u na\u0161em iskustvu[5]<\/a>, tako da su nam sve vremenske kategorije pojmljive samo posredno preko nekih drugih, koliko \u2013 toliko bliskih pojmova.<\/p>\n

Linija odre\u0111ena ta\u010dkama – trenutcima ili momentima postojanja: pre \u2013 sada \u2013 posle, je linija postojanja geometrijskog tela (supstancijalnog objekta) u vremenu. Ta linija opisuje kretanje<\/span> nekog trodimenzionalnog tela, uzetog kao ta\u010dka, du\u017e linije sa\u010dinjene od niza trenutaka postojanja. Ta linija predstavlja prvu dimenziju \u201cvremena\u201d i na neki na\u010din, \u010detvrtu[6]<\/a> dimenziju \u201cprostora\u201d unutar iste (jedinstvene) strukture prostor-vremena.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Drugu dimenziju vremena \u010dinilo bi kretanje<\/span>, u trenutku sada (u bilo kom trenutku postojanja), upravno na liniju postojanja. To je linija postojanja vremena, ve\u010dnost ili ve\u010dno sada tog trenutka. To je 5. dimenzija \u201cprostora\u201d (tj. \u201cogledalska\u201d slika druge \u201cprostorne\u201d dimenzije) odnosno 2. dimenzija vremena. Ve\u010dnost (ve\u010dno sada nekog trenutka) dakle nije beskona\u010dno trajanje vremena (ve\u010dno postojanje) kako mi to obi\u010dno smatramo nego ve\u010dnost tog trenutka, odnosno postojanje vremena koje \u010dini kretanje<\/span> u sada\u0161njosti nekog trenutka u pravcu nove dimenzije, po liniji koja je upravna na liniju postojanja tela u (klasi\u010dnom) vremenu.<\/p>\n

Ve\u010dno sada nekog trenutka ili postojanje vremena, dakle, 2. dimenziju vremena, treba shvatati kao potpuno novu vremensku dimenziju u odnosu na postojanje tela, tj. 1. vremensku dimenziju, analogno konceptu poimanja nesamerljivosti, odnosno pojmu beskona\u010dnosti povr\u0161ine u odnosu na liniju ili linije u odnosu na ta\u010dku.<\/p>\n

Linija je nesamerljiva sa ta\u010dkom, ba\u0161 kao \u0161to je i povr\u0161ina nesamerljiva sa linijom pa one, u tom smislu, predstavljaju beskona\u010dnost (beskona\u010dnu razli\u010ditost), odnosno novu dimenziju jednog u odnosu na drugo. Dakle, beskona\u010dnost za liniju nije obavezno linija bez kraja kako se to obi\u010dno misli, nego to – kao potpuno nesamerljiva veli\u010dina – mo\u017ee biti, i jeste, povr\u0161ina tj. beskona\u010dan broj kona\u010dnih linija. Ve\u010dnost postojanja se dakle mo\u017ee razumeti kao beskona\u010dan broj kona\u010dnih (paralelnih!) vremena (postojanja!). U tom smislu mo\u017ee se re\u0107i, uslovno naravno, da postoje manje i ve\u0107e \u201cve\u010dnosti\u201d (trenutka), sasvim analogno tome \u0161to postoje manje i ve\u0107e du\u017ei pri \u010demu svaka od njih sar\u017ei beskona\u010dno mnogo ta\u010daka.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Kretanje unutar ve\u010dnog sada nekog trenutka, u pravcu druge vremenske dimenzije, predstavlja liniju ostvarivanja (mogu\u0107nosti) i ogleda se kroz ostvarenje jedne od postoje\u0107ih mogu\u0107nosti sadr\u017eanih u ve\u010dnosti tog trenutka. Po\u0161to svaka Realnost mora biti dualne prirode, pri tome inverzno-opozitne strukture, broj mogu\u0107nosti mora biti ograni\u010den (kona\u010dan) jer kada ne bi bilo tako, unutar ve\u010dnosti datog trenutka ne bi bilo nemogu\u0107nosti. Ostvarenje jedne od postoje\u0107ih mogu\u0107nosti sadr\u017eanih u datom trenutku odre\u0111uju (predefini\u0161u) raspolo\u017eive mogu\u0107nosti narednog trenutka vremena (narednog sada). Odavde se lako vidi da odluke valja donositi samo u odre\u0111enim (rezonantnim) momentima te da jednom \u201cpokrenut lanac doga\u0111aja\u201d vi\u0161e nije mogu\u0107e menjati do narednog pogodnog trenutka. Isto tako, lako se vidi da kretanje u pravcu Postojanja NIJE kretanje isklju\u010divo po liniji pravca Postojanja (linearno) nego (vi\u0161e cik-cak) po (dvo-dimenzionalnoj) putanji koja uklju\u010duje i pravac ostvarenja raspolo\u017eivih mogu\u0107nosti. Ono \u0161to mi do\u017eivljavamo (kao svoju subjektivnu realnost) je samo projekcija takvog kretanja (nama se, u na\u0161oj subjektivnoj realnosti, \u010dini da je vreme, vezano za doga\u0111aje koje percipiramo putem \u010dula, malo \u201cgu\u0161\u0107e\u201d ili \u201cre\u0111e\u201d, tj. da \u201cvreme\u201d proti\u010de br\u017ee ili sporije …) na liniju na\u0161eg Postojanja, \u010dime se uveliko gubi uzro\u010dno-posledi\u010dna veza donetih odluka i realizovanih mogu\u0107nosti.<\/p>\n

Prelaz iz ve\u010dnosti nekog trenutka postojanja u narednu ve\u010dnost istog tog trenutka \u010dini Postojanje ve\u010dnosti. To je 3. dimenzija vremena ili 6. dimenzija \u201cprostora\u201d (tj. ogledalska slika 3. \u201cprostorne\u201d dimenzije). Kretanje tom dimenzijom je kretanje kroz ve\u010dnost du\u017e linije ostvarenja drugih mogu\u0107nosti koje su bile sadr\u017eane u prethodnom trenutku ali se nisu ostvarile u \u201cvremenu\u201d na nekoj drugoj (prethodnoj) \u201cliniji\u201d (putanji) postojanja. Hijerarhijska ure\u0111enost raspolo\u017eivih mogu\u0107nosti od najnepovoljnijih ka sve savr\u0161enijima omogu\u0107uje dostizanje sve savr\u0161enije forme egzistencije i, zapravo evoluciju svake forme unutar Postojanja (u Ve\u010dnosti).<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

\u0160ematski prikaz \u0161estodimenzionalne strukture prostorvremena (3 \u201cprostorne\u201d i 3 \u201cvremenske\u201d), Priroda nam nudi bukvalno na svakom koraku a najprostiji je \u2013 obi\u010dno drvo. Uo\u010dimo sada ne\u0161to veoma interesantno. Nagla\u0161avamo da ovde vremensku<\/strong> strukturu ilustrujemo prikazom prostorne<\/strong> strukture supstancijalnog tela. Ovo je mogu\u0107e zbog toga \u0161to u oba domena va\u017ee potpuno identi\u010dni principi fraktalnog \u201crazvoja\u201d strukture. Imaju\u0107i ovo na umu, mo\u017ee se videti da \u2013 ba\u0161 kao \u0161to se na jedan isti list mo\u017ee sti\u0107i kretanjem po kro\u0161nji drveta razli\u010ditim putevima<\/span> (\u201cgranama i gran\u010dicama\u201c), u svim mogu\u0107im pravcima i smerovima, po istom principu, samo u vremenskom domenu, mo\u017ee se realizovati isti doga\u0111aj<\/strong> izborom razli\u010ditih mogu\u0107nosti. Ovo je \u010dinjenica koju smatramo klju\u010dnim razlogom postojanja velikog broja raznih formi \u017eivota pri \u010demu svaka od njih treba da bira SVOJE puteve kretanja prostorvremenom \u010dime se, ponavljanjem postojanja na raznim nivoima i u razli\u010ditim formama bi\u0107a, kroz iskustvo realizovane Ideje, tj. ostvarenih mogu\u0107nosti, vr\u0161i \u201cfiltracija\u201d i izbor najsavr\u0161enijih formi egzistencije. Verujemo da je ovo ujedno i osnovni model funkcionisanja Prirode.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Identi\u010dna forma me\u0111uodnosa fraktalnih (kvantiranih) elemenata hologramske strukture prostorvremena mo\u017ee se uo\u010diti u nizu Prirodnih doga\u0111aja, npr. kod udara groma, radioaktivnog raspada itd. O\u010dito, kretanje unutar forme – prostorvreme je bitno razli\u010dito od klasi\u010dno tuma\u010dene strukture opisane sa tri \u201cprostorne\u201d i jednom \u201cvremenskom\u201d koordinatom. \u0160estodimenzionalnost objekta-doga\u0111aja je te\u0161ko dostupna na\u0161em umu iz prostog razloga \u0161to u na\u0161em u iskustvu nema vi\u0161ih vremenskih dimenzija. Ipak mo\u017eemo ih pojmiti \u2013 barem do nekog stepena. Ograni\u010denost ljudskih \u010dula mo\u017eemo nadoknaditi trajanjem posmatranja (analize). Naime, SVE strukture prostorvremena su manje ili vi\u0161e zakrivljene pa nam posmatranje na dovoljno velikoj skali (tokom dovoljno dugog intervala vremena) omogu\u0107uje da uo\u010dimo promene u, ina\u010de, na\u0161em umu te\u0161ko dostupnim dimenzijama. Upravo onako kao \u0161to i malu zakrivljenost Zemljine povr\u0161ine nismo u stanju uo\u010diti kre\u0107u\u0107i se po zemlji (malim brzinama) ali posmatranjem Zemlje sa dovoljno velike udaljenosti tu zakrivljenost njene povr\u0161ine jasno vidimo.<\/p>\n

Pogledajmo sliku drveta. Obzirom da smo, kao posmatra\u010di, dimenziono bliski objektu posmatranja u svakom smislu[7]<\/a>, prostorna slika nije mnogo deformisana pa drvo \u2013 onako kako ga mi vidimo \u2013 u najve\u0107oj meri odgovara stvarnim prostornim dimenzijama tog objekta. Njegovu \u010detvrtu dimenziju \u201cvidimo\u201d kao \u201ckretanje[8]<\/a> u prostoru\u201d odnosno kao postojanje samog drveta. Petu dimenziju nismo u stanju da uo\u010dimo direktno, putem \u010dula ali mo\u017eemo posredno. Veli\u010dinu ovog drveta npr. u 5. dimenziji mo\u017eemo pojmiti kroz skup niza trenutaka od kojih svaki za sebe predstavlja kombinaciju potencijalnih mogu\u0107nosti i realizovanih doga\u0111aja tokom (vi\u0161egodi\u0161njeg) rasta i razvoja drveta, od semena do formiranog koren-stablo-kro\u0161nja entiteta. \u0160esta dimenzija nam je jo\u0161 te\u017ee dostupna u \u010dulnom smislu pa nam je za njeno \u201cmerenje\u201d, odnosno poimanje potreban jo\u0161 du\u017ei vremenski interval i posmatranje drvo-objekta unutar jo\u0161 ve\u0107e (njegove) \u201cvremenske lopte\u201d. Svedoci smo da se sve \u017eive, Prirodne, forme menjaju tokom Postojanja. Sve \u0161to postoji (u prostoru) menja uglavnom sve svoje parametre egzistencije, izgled, veli\u010dinu, fizi\u010dke osobine i ve\u0107inu onih karakteristika koje ih \u010dine onim \u0161to jesu. Te male, postepene ali sukcesivne promene, tokom niza uzastopnih, ponovljenih intervala postojanja kao pojedina\u010dnih fizi\u010dkih entita ograni\u010denog trajanja (postojanja), pri \u010demu se uop\u0161te ne naru\u0161ava apsolutna jedinstvenost svih tih entiteta u vi\u0161oj formi egzistencije, \u010dine da oni postaju sve savr\u0161eniji i prilago\u0111eniji sredini u kojoj egzistiraju. Ovaj proces mi nazivamo evolucijom a brzina tog ravoja od ni\u017ee ka nekoj vi\u0161oj i savr\u0161enijoj formi predstavlja \u201cveli\u010dinu\u201d nekog objekat-doga\u0111aja u 6. dimenziji.<\/p>\n

Imaju\u0107i u vidu prethodna razmi\u0161ljanja mnogo je lak\u0161e razumeti Sidartu (H.Hese) \u010dija je svesnost a time i mo\u0107 poimanja hiperdimenzionalne realnosti dostigla mnogo vi\u0161i nivo i koji je opra\u0161taju\u0107i se sa svojim u\u010diteljem, nakon \u0161to ga je poljubio u \u010delo, sukcesivno sa odmicanjem glave \u201cvideo\u201d sve njegove \u201cbiv\u0161e\u201d forme egzistencije, od kamena, \u2026, ribe \u2026do starca kojeg percipira \u201csada\u201d jer svi mogu\u0107i dogadjaji su UVEK OVDE-SADA, jer to je ona prava i jedino postoje\u0107a Realnost – iako je na\u0161 (\u010dulni) do\u017eivljaj ograni\u010den samo na \u201csenke\u201d te Vi\u0161e Realnosti, odnosno na kvazi-realan svet, svet prostorno-lokalnih i vremenski-sekvencijalnih objekat-dogadjaja \u2026<\/p>\n

Ovde se mo\u017ee uo\u010diti ne\u0161to jako va\u017eno. Prilago\u0111enost objekta sredini u kojoj egzistira se, sa aspekta na\u0161e ideje o \u201cvremenskim lopticama\u201d, mo\u017ee shvatiti sasvim analogno zakonu o odr\u017eanju energije u oblasti klasi\u010dne kinematike odnosno \u201cprostornih loptica\u201d u terminologiji na\u0161eg modela.<\/p>\n

Evolucija je dakle, kao prostorno-vremenski proces zapravo \u201cput\u201d (kroz 6. dimenziju) ka vi\u0161im nivoima egzistencije, pri \u010demu oni o\u010dito te\u017ee ka sve prostijim i jednostavnijim strukturama sa sve manjim brojem entiteta koji ih \u010dine i, na taj na\u010din, dostizanju savr\u0161enstva u jednostavnosti. Ovaj proces, o\u010dito karakteri\u0161e \u201cnegativna entropija\u201d \u0161to se odli\u010dno uklapa u na\u0161e postavke o nu\u017eno dualnoj, pri tome inverzno-opozitnoj strukturi realnosti. U terminologiji na\u0161eg modela, mo\u017ee se re\u0107i da u \u201covde-sada\u201d entropija raste a u \u201conda-tamo\u201d entropija opada \u0161to je potpuno analogno multidimenzionalnom \u201coscilovanju\u201d bi\u0107a prema na\u0161em modelu Ve\u010dno Osciluju\u0107eg Svemira i potpuno saglasno sa Vedskim opisima sveta.<\/p>\n

Ve\u010dnost je za na\u0161 um pojmljiva u dva oblika:<\/p>\n

– kao istovremeno postojanje<\/strong> razli\u010ditih entiteta koji se kre\u0107u samo unutar vlastitih ve\u010dnosti i oni ne podle\u017eu evoluciji ali ni devoluciji ili<\/p>\n

– u obliku ponavljanja<\/strong> jedne iste ve\u010dnosti uz sukcesivne izmene realizovanih mogu\u0107nosti tj. uz evoluciju (razvoj ka savr\u0161enijim formama), odnosno devoluciju.<\/p>\n

U odnosu na razne forme bi\u0107a (uklju\u010duju\u0107i i ljudske sudbine), jasno je da je \u201cizlaz iz kruga\u201d postojanja unutar iste ve\u010dnosti i \u201cprelaz\u201d ka \u201cnovom\u201d postojanju u nekoj drugoj, narednoj, ve\u010dnosti mogu\u0107 samo kao diskretna promena, tj. \u201ckvantni skok\u201d u pravcu 6. dimenzije \u0161to je u na\u0161oj realnosti uo\u010dljivo kao \u201cevolucioni skok\u201d. Druga mogu\u0107nost je sukcesivno kretanje, prelaz, iz jedne u narednu ve\u010dnost, i razvoj vi\u0161ih i savr\u0161enijih formi iz ni\u017eih.<\/p>\n

To je, izme\u0111u ostalog, ono \u0161to je \u010doveku od Boga dato \u2013 mogu\u0107nost izbora puta, na\u010dina i brzine kretanja<\/span> kroz prostorvreme, \u0161to nas kroz razvoj svesnosti i izbor sve povoljnijih mogu\u0107nosti vodi ka sve vi\u0161im sferama egzistencije ili ve\u010dno ponavljanje postojanja, do uklju\u010divo devolucije, degradacije duhovnog bi\u0107a i nestanka iz bilo koje forme prostorno-vremenskog postojanja.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Kona\u010dno, mo\u017eemo re\u0107i da struktura \u201cvreme\u201d najverovatnije ima spiralnu formu jer je to neprekinuta, dakle beskrajna linija (ali ne nu\u017eno i beskona\u010dna ukoliko se zatvara sama u sebe \u2026 \u0161to je tako\u0111e mogu\u0107e) po kojoj je se kretanje neke proizvoljno odabrane ta\u010dke opisuje pomo\u0107u tri koordinate, \u0161to zapravo zna\u010di da je vreme trodimenzionalna<\/strong> kategorija koju mi vidimo i do\u017eivljavamo kao (i kroz) samo jednu vremensku dimenziju na koju se ova dimenziono-slo\u017eenija kretanja samo projektuju. Na\u0161a realnost sa aspekta vremena izgleda upravo onako kako bi izgledao neki film koji bi umesto na fimsko platno bio projektovan na konac obe\u0161en sa plafona bioskopa. I ba\u0161 kao \u0161to ne bi bili u stanju da razlikujemo npr. automobil od ma\u010dke, niti da pojmimo bilo kakvu vezu izme\u0111u onoga \u0161to vidimo – neke pruge koje menjaju svoju boju, du\u017einu \u2026 u sledu koji ni na koji na\u010din nismo u stanju opisati \u2013 o\u00a0 radnji filma da i ne govorimo, tako je i na\u0161a realnost neobja\u0161njiva sa aspekta vremenskih kategorija. Ipak, novo shvatanje vremena, kao trodimenzionalne strukture sasvim analogne strukturi prostora koja nam je (za razliku od vremenskih) \u010dulno, merno i razumski dostupna, uz zakonitosti \u2013 inverzno opozitnog \u201cpreslikavanja\u201d kakve nude modeli KGE i VOS, omogu\u0107uje nam upoznavanje i sa svetom vremenskih bi\u0107a.<\/p>\n

Da li je egzistencija takvih objekata uop\u0161te mogu\u0107a ? Poku\u0161ajmo dati odgovor koriste\u0107i trenutno va\u017ee\u0107e klasi\u010dno-nau\u010dne teorije.<\/p>\n

Osnovni postulat kvantne teorije je Heisenberg-ov princip neodre\u0111enosti koji ka\u017ee da ve\u0107a prostorna neodre\u0111enost podrazumeva ve\u0107u odre\u0111enost brzine (impuls\/brzina) a ista relacija va\u017ei i za par energija\/vreme. Prema na\u0161em modelu, \u201dprostor\u201d i \u201dvreme\u201d su inerzno-opozitne strukture i za njih mora da va\u017ei sasvim analogna ali \u201dvi\u0161a\u201d forma Heisenbergovog principa prema kojem neodre\u0111enosti prostora u atomu odgovara neodre\u0111enost vremena u svemiru<\/strong> (va\u017ei naravno i obrnuto). Malo druga\u010dija interpretacija istog odnosa mo\u017ee se iskazati i tako da potpuno izvesnom prostoru svemira odgovara sasvim izvesno vreme atoma, odnosno \u2013 savr\u0161ena simetrija u vremenu podrazumeva potpuni haos u prostoru (& vice versa). Na isti na\u010din, izvesnom vremenu atoma odgovara neodre\u0111eno vreme svemira itd.<\/p>\n

Iako nam mo\u017eda ove relacije nisu ba\u0161 jasne – ovako na prvi \u201dpogled\u201d – na\u0161 realni svet ih potvr\u0111uje u potpunosti. Evo obja\u0161njenja.<\/p>\n

Atom je objekat koji \u010dini nukleus sastavljen od odre\u0111enog broja protona i neutrona oko kojeg na odre\u0111enim rastojanjima od jezgra (tzv. elektronske ljuske) kru\u017ee elektroni[9]<\/a>. Pri tome oni nisu u formi \u010destice koja kru\u017ei oko jezgre, \u010diji su polo\u017eaj i brzina precizno odre\u0111eni u svakoj ta\u010dki kako se to obi\u010dno zami\u0161lja (i u\u010di u \u0161koli) nego su nekako \u201drazmazani\u201d na \u0161iroku oblast njihovih mogu\u0107ih \u201dpolo\u017eaja\u201d. Mo\u017ee se re\u0107i da se oni u svakom trenutku (na neki na\u010din) nalaze istovremeno u svim ta\u010dkama pripadaju\u0107e oblasti. Drugim re\u010dima, (elektronov) prostor je u atomu potpuno neodre\u0111en<\/strong> (neizvestan) u bilo kom trenutku pa mo\u017eemo re\u0107i da je atom (i uop\u0161te mikrosvemir<\/strong>, tj. oblast III kvadranta u na\u0161em dijagramu) deo hipersferne strukture prostor\/vreme u kojoj jednom trenutku (atoma) odgovara mnogo (elektronskih) prostora (ljuske k, l, m, n).<\/p>\n

U makrosvemiru (II kvadrant na\u0161eg dijagrama) je sasvim obrnuto. Celokupnom prostoru jata galaksija recimo, bilo kojoj proizvoljno odabranoj oblasti odgovara niz trenutaka (rast i razvoj galaksija npr.), tj. u <\/strong> makrosvemiru prostor je izvestan<\/strong> (odre\u0111en) a vreme je sasvim neizvesno<\/strong>, odnosno – jednom prostoru (oblast jata galaksija npr.) odgovara mnogo vremena (trenutaka).<\/p>\n

Sasvim je o\u010dito da se \u010covek, ina\u010de sme\u0161ten u ta\u010dki zlatnog preseka izme\u0111u ordinate i oblasti \u201dcrnog\u201d, nalazi na 4D \u201dekvatoru\u201d hipersferne strukture prostor\/vreme gde i prostor i vreme imaju metriku (\u201dmeru\u201d, zakrivljenost…) pribli\u017eno istog reda tako da je svaki objekat potpuno definisan uvek i svugde (prostor i vreme su potpuno izvesni). Jednostavnije re\u010deno za svaki supstancijalni objekat postoji jednozna\u010dno odre\u0111en niz prostor-vreme koordinata, tj. trajektorija.<\/p>\n

Mikrosvet je deo 4D strukture prostor\/vremena (semi-hipersfera ka \u201dunutar\u201d gde mi kao posmatra\u010di iz \u201dovde-sada\u201d vidimo \/ merimo \/ percipiramo jedno vreme i mnogo prostora) u kojoj je vreme objekta izvesno dok je prostor potpuno neizvestan. Mo\u017ee se re\u0107i da je ovo prostorvreme oblast u kojoj je prostor kvantiran u vremenu.<\/p>\n

Makrosvet je deo 4D strukture prostor\/vremena (ona druga semi-hipersfera – ka \u201dizvan\u201d – gde mi kao posmatra\u010di iz \u201dovde-sada\u201d vidimo \/ merimo \/ percipiramo jedan prostor i mnogo vremena ) u kojoj je prostor objekta izvestan a vreme sasvim neizvesno. U ovoj oblasti prostorvremena je vreme je kvantirano u prostoru.<\/p>\n

Vratimo se sada jednoj od prvobitnih postavki na\u0161e (4D) verzije Heisenbergovog principa neodre\u0111enosti koji interpretiramo onako kako ga mi shvatamo u njegovoj dimenziono vi\u0161oj formi: \u201dizvesnom vremenu atoma odgovara sasvim neodre\u0111eno vreme svemira\u201d. Imaju\u0107i na umu korelacije koje smo uspostavili \u2013 to zna\u010di da jednom trenutku atoma (izvesnom vremenskom intervalu) odgovaraju milioni godina svemira potpuno neodre\u0111enog trajanja (neizvestan vremenski interval). Iz ove interpretacije se ve\u0107 nazire \u201dsmer strele vremena\u201d koji proizilazi iz evolucije svemira koja se odvija od mikro ka makro strukturi. Dakle slici stanja nekog atoma u proizvoljnom trenutku njegovog \u201dsada\u201d sasvim je analogna \u201dslika\u201d sun\u010devog sistema u periodu od par miliona godina jer \u0107e se u toliko dugom intervalu vremena svaka planeta na\u0107i u svim mogu\u0107im polo\u017eajima\/ta\u010dkama svoje trajektorije – dok se elektron u svakom svom \u201dsada\u201d nalazi u svim mogu\u0107im ta\u010dkama pripadaju\u0107e oblasti. Atom dakle \u201d\u017eivi\u201d svoj \u201d\u017eivot\u201d u ve\u010dnosti svog trenutka.<\/p>\n

Verujemo da je sada razumljivija i mnogo prihvatljivija (ina\u010de krajnje \u201dezoterijska\u201d) tvrdnja da svi mi (i uop\u0161te sve \u0161to \u201dpostoji\u201d) postojimo u bezbroj primeraka (verzija, inkarnacija …) te da svako od nas kreira svoju (vlastitu) realnost u (vlastitoj) ve\u010dnosti svog (li\u010dnog) trenutka. Sasvim je o\u010dito da sa aspekta recimo vi\u0161ih duhovnih kategorija (oblast IV kvadranta vreme\/prostor dijagrama) sve \u0161to mi u svojim \u201dovde-sada\u201d vidimo \/ do\u017eivljavamo kao vremenski sled doga\u0111aja, (npr. niz inkarnacija, tj. serija \u017eivota nekog bi\u0107a) oni unutar njihove realnosti \u2013 ve\u010dnosti njihovog trenutka – vide \/ do\u017eivljavaju kao simultane vremenske intervale koji se stapaju u jedan jedinstven trenutak koji obuhvata i sadr\u017ei sve doga\u0111aje \u201dodjednom\u201d …<\/p>\n

Naravno, va\u017ei i obrnuto. U skladu sa tim, sa aspekta na\u0161eg modela, potpuno su prihvatljive re\u010di na\u0161eg velikog mislioca, Vladike Nikolaja: \u201dSeno \u0161to ga konj no\u0107as jede, ve\u0107 je nebrojeno puta jelo\u201d …<\/p>\n

Ovakva razmi\u0161ljanja nisu ni malo naivna iako su plod nekonvencionalnih (ovu re\u010d koristimo da bi se odelili od alternativnih) metoda istra\u017eivanja. Kao primer navodimo jednu na\u0161u ideju koja proisti\u010de iz opisanih struktura prostorvremena a koja bi – u veoma bliskoj budu\u0107nosti – mogla imati izuzetno zna\u010dajne implikacije na konvencionalnu nauku. Imaju\u0107i na umu rotaciono\/revoluciona i precesiona kretanja kao i postoje\u0107e analogije izme\u0111u makro i mikro struktura, name\u0107e se jedno veoma inspirativno re\u0161enje mogu\u0107ih odnosa gravitacionih i elektromagnetskih interakcija. Naime, na\u0161e teorijske analize ukazuju ne samo na mogu\u0107nost da gravitaciona sila nije interakcija koja se su\u0161tinski razlikuje (ima svoj kvant nosioc \u2013 graviton \u2013 koji nikada nije eksperimentalno verifikovan, niti \u0107e to po nama ikada biti) od elektromagnetske[10]<\/a>. \u0160ta vi\u0161e. Gravitaciona i elektoslaba interakcija su deo istog fraktalnog niza kao i prostor-vremenska struktura od koje se razlikuju samo po koraku iteracije ali su u su\u0161tastvenom smislu potpuno analogne. Obzirom da se prostor i vreme mogu opisati preko relacija kona\u010dnosti i beskona\u010dnosti \u2013 odnosno kontinuiteta i diskontinuiteta, imaju\u0107i na umu ovde izlo\u017eenu strukturu prostorvremena i uop\u0161te Jedinstva kakvu podrazumeva na\u0161 model (KGE\/VOS) jasno je da se kontinuirana promena (intenziteta) elektromagnetne sile (nakon odgovaraju\u0107eg vremenskog intervala njenog delovanja) mora \u2013 u istom delu realnosti (unutar istog \u201dovde-sada\u201d) iskazati kao (emanacija) kvantna promena (intenziteta) gravitacione sile!<\/p>\n

Iz svakodnevnog \u017eivota znamo da gledaju\u0107i se u ogledalo vidimo – sebe. Ako pogledamo na\u0161 energija\/prostor dijagram stabilnih objekata, vidimo da se \u010covek nalazi na sredini „puta“ izme\u0111u „Misli“ i „Svemira“. Uz slobodu mi\u0161ljenja kakvu nudi Model, pojmu hiperfine strukture Jedinstva, gde se odigrava transformacija, odnosno uzajamno-inverzno „preobra\u0107anje“ mikro-makro formi stabilnih objekata, toj „granici“, u apstraktno – asocijativnom smislu mo\u017eemo pridru\u017eiti pojam \u2013 prostor-vreme „ogledala“.
\nU terminologiji na\u0161eg Modela ista energetska su\u0161tastvenost – neki konkretan stabilni objekat – mo\u017ee biti iskazan u \u010desti\u010dnoj ili talasnoj „formi“ egzistencije materije. Na taj na\u010din, „Svemir-objekat“ je zapravo neka vrsta ogledalske slika „Misao-objekta“, odnosno „Prakrti“ je samo korpuskularna forma „Puruse“ …<\/p>\n

Ovakvim shvatanjem i tuma\u010denjem objektivne stvarnosti, vedski opisi Realnosti postaju mnogo bli\u017ei onima kakve nam nudi savremena klasi\u010dno-nau\u010dna misao. I obrnuto.<\/p>\n

Ovo bi mo\u017eda mogao biti dovoljan razlog da se vratite na po\u010detak i jo\u0161 jednom pro\u010ditate tekst.<\/p>\n

 <\/p>\n

U slede\u0107em broju: \u201dHemi-hipersferna struktura prostorvremena\u201d.<\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Pogledajete: http:\/\/kpv.rs\/?p=1001<\/a> http:\/\/kpv.rs\/?p=1513<\/a> http:\/\/kpv.rs\/?p=443<\/a><\/strong><\/p>\n

\n
\n
\n

[1]<\/a> Teleportacija fotona, superluminalni eksperimenti, EPR efekat, Mahov princip\u00a0 \u2026<\/p>\n<\/div>\n

\n

[2]<\/a> Ovisno o tome da li je objekat predominantno supstancijalnog ili talasnog karaktera.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[3]<\/a> Za prvi \u201estepen kvantizacije\u201c ina\u010de op\u0161ta zakonitost je M=R2n<\/sup>, gde je n prirodan broj.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[4]<\/a> Prostorna ekspanzija \/ prostorno sa\u017eimanje; crne rupe \/ bele rupe; elektron \/ pozitron …<\/p>\n<\/div>\n

\n

[5]<\/a> Merenje \u201evremena\u201c obavlja se tako\u0111e posredno, preko kretanja supstance (kazaljke sata npr.)\u00a0 u prostoru i sinhrono-simultano \u201epreklapanje\u201c odre\u0111enih ta\u010daka (vrh kazaljke sa oznakama na broj\u010daniku sata) \u0161to onda za nas predstavlja (odre\u0111eni ?) \u201etrenutak\u201c.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[6]<\/a> samo uslovno re\u010deno jer je to zapravo \u201cogledalska\u201d slika prve \u201cprostorne\u201d dimenzije.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[7]<\/a> Ovo je veoma va\u017eno jer se percepcija objekata koji pripadaju bitno razli\u010ditim dimenzionim skalama veoma menja.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[8]<\/a> I kada \u201emiruje\u201c na Zemlji npr., objekat se kre\u0107e … oko Sunca, sredista galaksije … Dakle, pravolinijsko kretanje ili mirovanje su samo fikcije i zapravo obmana na\u0161ih nesavr\u0161enih \u010dula.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[9]<\/a> Ovim \u201dsekvencijalnim\u201d oblastima omota\u010da (koji je \u201dizvan\u201d u odnosu na nukleus) po kojima je \u201drazmazan\u201d odre\u0111eni broj elektrona, \u010dija brojnost zavisi od \u201dnivoa\u201d (k. l, m…) konkretne sferne zone, odgovara odre\u0111ena gustina energije koja je o\u010dito KVANTIRANA. Sa druge strane, eksperimentalno je potvr\u0111eno da gustina (energije) nukleusa KONTINUALNO opada od centra ka periferiji postaju\u0107i sve \u201drazmazanija\u201d.<\/p>\n<\/div>\n

\n

[10]<\/a> Prema na\u0161im teorijskim istra\u017eivanjima, gravitaciona sila nije fundamentalna interakcija prirode. Ona je samo (4D) projekcija (u na\u0161 3D svet) one komponente vektora elektroslabe sile koja deluje u pravcu \u010detvrte dimenzije, zbog \u010dega je ona znatno manjeg intenziteta ali zato uvek istog smera delovanja bez obzira da li je inicirana pozitivnim ili negativnim naelektrisanjem, brzinom i\/ili smerom njihovog (3D) kretanja itd. Samim tim ona je, iako (za sada) jos uvek matematicki nedefinisana, ipak strukturno sadr\u017eana unutar forme elektroslabe sile. Ovo je, po mom mi\u0161ljenju, osnovni razlog \u0161to su se svi dosada\u0161nji napori za objedinjavanje elektroslabe i gravitacione sile pokazali neuspe\u0161nim.<\/p>\n

 <\/p>\n<\/div>\n<\/div>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Dipl. in\u017e. Goran Marjanovi\u0107: \u2026 \u2026Verujemo da je sada razumljivija i mnogo prihvatljivija (ina\u010de krajnje \u201dezoterijska\u201d) tvrdnja da svi mi (i uop\u0161te sve \u0161to \u201dpostoji\u201d) postojimo u bezbroj primeraka (verzija, inkarnacija …) te da svako od nas kreira svoju (vlastitu) realnost u (vlastitoj) ve\u010dnosti svog (li\u010dnog) trenutka….   Vreme i prostor su oduvek zaokupljali ljudske […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[17,38,4,5],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1977"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=1977"}],"version-history":[{"count":7,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1977\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1987,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/1977\/revisions\/1987"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=1977"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=1977"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=1977"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}