{"id":3297,"date":"2015-04-04T20:52:44","date_gmt":"2015-04-04T20:52:44","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3297"},"modified":"2015-08-22T13:24:33","modified_gmt":"2015-08-22T13:24:33","slug":"svetlost-kreativnosti-kao-tacka-koherencije-suprotstavljenih-ideologija-1-deo","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3297","title":{"rendered":"SVETLOST KREATIVNOSTI KAO TA\u010cKA KOHERENCIJE SUPROTSTAVLJENIH IDEOLOGIJA 1. DEO"},"content":{"rendered":"

\"vatican_holyinquisition02_01(1)\"<\/a>pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107<\/em><\/p>\n

Kreativnost u nauci, kao jedini plauzibilni generator progresa, poti\u010de iz beskona\u010dnog izvora ideocentri\u010dnog sveta pojedinaca, potpuno nezavisno od ideolo\u0161kih konstrukata prividno suprotstavljenih grupa kojima pripadaju. Na taj na\u010din, oni su teleolo\u0161ki usmereni ka zajedni\u010dkom cilju, iako su, povr\u0161no gledano, antagonisti\u010dkipozicionirani.<\/p>\n

Traganje za istinom je odvajkada bio ekstraordinarni motiv za ljude slobodnog duha. Me\u0111utim, nu\u017eno\u0161\u0107u egzistiraju\u0107e kompleksnosti humanog psiho-habitualnog kontinuuma, potraga se istovremeno odvija na mnogo razli\u010ditih planova. Fundamentalna nauka susre\u0107e teologiju, matematika se prepli\u0107e sa ezoterijom. Pri tome, usled ne\u017eeljenih i nediferenciranih naslaga kolektivisti\u010dkih identiteta, jasni pravci iluminacije konkretnih preklapanja defini\u0161u\u0107ih pojmova sa stvarima iz realnog sveta su usput izgubljeni u magli ideolo\u0161kih balasta, bilo sa strane nauke, bilo sa strane teologije\/ezoterije\/politike.<\/p>\n

<\/p>\n

Potonji akademski analiti\u010dari i istori\u010dari tokova scijentisti\u010dkih i spiritualnih avantura duha, kao etablirani autoriteti, ve\u0107 decenijama silom svojih katedriformiraju kolektivnu predstavu o apsolutnoj distinkciji (ideolo\u0161ki) nepomirljivih paradigmi tokom perioda rane moderne Evrope. Izgleda kao da su nau\u010dnici razli\u010ditih spiritualnih orijentacija bili alijenirani bez ikakve komunikacije.<\/p>\n

Me\u0111utim, rezultiraju\u0107i uvidi i otkri\u0107a koji pomeraju napred \u010ditavo \u010dove\u010danstvo,naj\u010de\u0161\u0107e su plod \u010dudesnog emaniranja iskre istine iz prethodnog \u201ezajedni\u010dkog\u201c dela dugotrajne pripreme od strane matemati\u010dara, fizi\u010dara, astronoma, koji su u dobu u kome su \u017eiveli bili ideolo\u0161ki na suprotnim pozicijama.<\/p>\n

Ideolo\u0161ka suprotstavljenost je bila tolika, da se radilo \u010dak i o borbi za o\u010duvanje gole egzistencije istra\u017eiva\u010da, ugro\u017eene vrlinama nau\u010dnih saznanja suprotstavljenih ideolo\u0161ko-teolo\u0161kim dogmama. Op\u0161te je poznato da su nau\u010dnici nepokolebljivo sna\u017ene i slobodne misli, kartezijanske i anti-klerikalne provinijencije, suo\u010deni sa pretnjama Svete Inkvizicije bili suo\u010deni sa egzilom ili \u010dak zabranom javnog objavljivanja svojih dela. Ali je mnogo manje poznato da su uprkos nepokolebljivim razlikama, jednovremeno sa jezuitima, zajedni\u010dki tragali za istinom, otvaraju\u0107i te\u0161ka pitanja matemati\u010dkih i astronomskih modela, tesno sara\u0111uju\u0107i na re\u0161avanju zamr\u0161enih matrica strukture kosmosa, datih kao ve\u010dni zadatak za tragaoce svih usmerenja. Ne retko bi matemati\u010dki i logi\u010dki konstrukti jezuita davali neophodne alate za astronomske invencije anti-klerikalaca\u2026<\/p>\n

Silom dijalekti\u010dkog zakona, koji poseduje silinu vi\u0161eg reda u odnosu na ljudska htenja, kolizija diskursa jezuitskih nau\u010dnika sa jedne, i kartezijanskih tragalaca duha sa druge strane, ne samo da je dovela do ekspanzije nau\u010dnog progresa, ve\u0107 je svetlost nau\u010dnog progresa a priori inicirala, iz istog ishodi\u0161ta, ka istom cilju, i jedne i druge. Oni su oduvek bili ujedinjeni u identi\u010dnom vertikalnom morfi\u010dkom polju kreativnosti, iako o\u0161tro suprotstavljeni u horizontalnoj prizemnosti ideologija.<\/p>\n

\u0160tavi\u0161e, neki od zaboravljenih modela mi\u0161ljenja i logi\u010dkih konstrukta iz tog doba, nastali sa \u201edruge strane\u201c (iz klerikalnog miljea) jo\u0161 uvek deluju inpirativno i intrigantno.<\/p>\n

Dana\u0161nji dogmatski redukcionizam imao je pandan u srednjevekovnom aristotelizmu. Crkvena ideologija se, iluzijom bukvalisti\u010dkog tuma\u010denja Biblije, trudila da u materijalnom svetu na\u0111e dokaze koji potvr\u0111uju nedodirljivost Svetog pisma. Tako je dolazilo do neobi\u010dno posve\u0107enih poku\u0161aja dosezanja biblijskih istina nau\u010dnim sredstvima. O polemikama izme\u0111u klerikalnih i antiklerikalnih nau\u010dnika u Galilejevo doba, pi\u0161e profesor William A. Wallace<\/strong>u delu \u201eGalilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku\u201c:<\/p>\n

\u201eU raspravi u vezi sa tvrdim ili fluidnim nebom, obe su strane citirale mesta iz Biblije i, dakle, prili\u010dno su uravnote\u017eavale jedna drugu. Pozivale su se na biblijska mesta zato \u0161to se tada jo\u0161 uvek smatralo da je autoritet svetog pisma va\u017ean. Od tih brojnih mesta, Knjiga o Jovu 37:18 slu\u017eila je kao najva\u017enije biblijsko upori\u0161te za tvrde sfere. Isaija 51:6 bilo je naj\u010de\u0161\u0107e citirano mesto u prilog fluidnom nebu, utoliko \u0161to je sadr\u017eavalo frazu \u00b4quia caeli sicut fumus liquescent\u00b4 (\u00b4zato \u0161to nebesa izgledaju kao dim\u00b4)\u201c.<\/em><\/p>\n

Ideolo\u0161ka ostra\u0161\u0107enost i usmerenost pojedinih duhovnih tragalaca (podjednako klerikalaca i antiklerikalaca) , kao ishodi\u0161te blokiranosti svesti ka univerzalnim principima ima svoj pandan u crnoj magiji. I pored rezultiranja u redundantnoj stagnaciji mi\u0161ljenja, ona ne mora nu\u017eno biti plod lo\u0161ih namera, naprotiv. Kompulzivnost limitiranosti svesti nastaje kao kao posledica manipulacije benevolentnih kreatora \u00b4kolektivne svesti\u00b4odgovaraju\u0107e provinijencije.<\/p>\n

G. I. Gur\u0111ijev<\/strong>, antrtopolo\u0161ki istra\u017eiva\u010d, bavi se ovom temom u knjizi \u201eU potrazi za \u010dudesnim\u201c gde govori o magiji, dok se \u010ditaocu neodoljivo name\u0107e su\u0161tinska identi\u010dnost sa svakovrsnom ideologijom:<\/p>\n

\u201eZbog toga u pravom radu, to jest, istinskom \u00b4delanju\u00b4, nije dozvoljeno izazivanje zaslepljenosti kod ljudi. Ono \u0161to nazivate \u00b4crnom magijom\u00b4po\u010diva na zaslepljenosti i igranju na kartu ljudskih slabosti. Crna magija ni u kom slu\u010daju ne zna\u010di magiju zla. <\/em>Ranije sam ve\u0107 rekao da niko ni\u0161ta ne \u010dini radi zla, u interesu zla. <\/em>Svako sve \u010dini u interesu dobra, onako kako ga on shvata<\/strong>. Isto tako je potpuno pogre\u0161no pretpostaviti da crna magija nu\u017eno mora da bude egoisti\u010dna<\/strong>, da \u010dovek u crnoj magiji te\u017ei nekakvom rezultatu samo za sebe. To je potpuno pogre\u0161no. Crna magija mo\u017ee da bude sasvim altruisti\u010dka, mo\u017ee da te\u017ei dobru \u010dove\u010danstva ili spasavanju \u010dove\u010danstva od stvarnih ili zami\u0161ljenih zala. Ali ono \u0161to mo\u017ee da se nazove \u00b4crnom magijom\u00b4uvek ima jednu odre\u0111enu karakteristiku. Ta karakteristika je namera da se ljudi bez njihovog znanja i razumevanja<\/strong> koriste u neku, makar i najbolju svrhu, bilo tako \u0161to \u0107e se u njima izazvati vera i zaslepljenost, ili takjo \u0161to \u0107e se na njih delovati pomo\u0107u straha.\u201c<\/em><\/p>\n

Ideolo\u0161ka matrica od ranog srednjeg veka pa sve do preispitivanja ekspandiranja katoli\u010dke paradigme na van-teolo\u0161ke sfere (poput nauke i politike) bazirala se na aristotelijanizmu. Paralelno teku zajedni\u010dka klerikalna i antiklerikalna potraga za tuma\u010denjem prirodnih pojava putem matematike\/fizike\/astronomije itd. Antagonizmi su ustanovljeni poku\u0161ajem da se plauzibilnost ponu\u0111enih odgovora svede na plauzibilnost koherencije sa ideolo\u0161ko-teolo\u0161kim sholasti\u010dkim kalupom aristotelovskog ishodi\u0161ta.<\/p>\n

Pre emaniranja prvih naznaka antagonizma klerikalne i svetovne nauke, vladao je potpuni kolektivizam u oblasti svih sfera ljudskog duha. Tada\u0161njiscijentisti\u010dki model je predstavljao transmisiju dogmatskih obrazaca literarno shva\u0107enih istina Svetog pisma osvedo\u010denih silom autoriteta monaha iz udaljenih manastira, oaza (zarobljenog) duha sa limitiranim potencijalima izu\u010davanja nau\u010dnih istina. Opravdana briga za supremaciju spasenja du\u0161e nad pukim istra\u017eivanjem prirodnih fenomena dovela je do neprirodnog kompozita racionalisti\u010dkog saznanja prirode<\/em> i inkvizitorske stege teolo\u0161kog tuma\u010denja empirijskih \u010dinjenica<\/em>.<\/p>\n

Takozvano \u201espasenje\u201c je enantiodromski vodilo ropstvu dogmatskog mraka koji implicira ontolo\u0161ki strah pu\u010danstva, strah nau\u010dnika od stroge inkvizitorske kazne, strah teologa od digresije sa \u201eispravnog\u201c bespu\u0107a paradigme\u2026<\/p>\n

Aristotelova filozofija susre\u0107e Avgustinovsko \u00b4integrisano znanje\u00b4, koje se sastojalo od teolo\u0161ki<\/strong> integrisanih triviuma<\/em> (retorika, logika, gramatika) i kvadrivijuma <\/em>(muzika, astronomija, geometrija, aritmetika), svode\u0107i prosvetljenje spiritualnog dekodiranja stvarnosti na \u201eProkrustovu postelju\u201c prilago\u0111avanja vladaju\u0107em pseudo-spiritualnom paradigmatskom zatamnjenju\u2026<\/p>\n

Profesor Charles L. Lohr<\/strong> u svom uzornom delu \u201eAnti\u010dko filozofsko zave\u0161tanje i njegova transmisija u Srednjem veku\u201c bavi se ovom tematikom te opisuje postupno skretanje sa ideolo\u0161ke matrice, i laganu podelu na nepomirljive pristupe nau\u010dnom istra\u017eivanju, koja se odvija u nekoliko faza:<\/p>\n

\u201ePrva faza: XII i rani XIII vek <\/em><\/strong><\/p>\n

Od ranog XI veka, znanje vi\u0161e nije bilo ograni\u010deno na udaljene manastire. Sa ra\u0111anjem gradova, pojavile su se nove \u0161kole a sanjima i nova vrsta u\u010ditelja. Ovaj u\u010ditelj se najpre okrenuo zave\u0161tanju koje je nasledio od drevnog trivijuma. <\/em>Shvatio je da iziskuje novu formu \u0161kole i novi metod interpretacije. Novi magistar (nastavnik)ne bi samo prenosio tradicionalno u\u010denje, morao bi i da preispita njegov autoritet. <\/em><\/p>\n

Od otprilike ovog vremena, novi nastavnici su polako sastavljali originalno vlakno aristotelijanske logike, sa izuzetkom teorije dokaza, kako se ona shvatala u posteriornoj analitici. Aristotelijanski metod predmeta i tretiranja gre\u0161aka je bio rekonstruisan od nagove\u0161taja u dostupnim Aristotelovim i Ciceronovim radovima i i z Boethius-ovih rasprava koje su ih okru\u017eivale. <\/em><\/p>\n

Prirodna filozofija se deli na metafiziku, matematiku, i fiziku. Za metafiziku, standardni tekstovi su Aristotelova \u201eMetafizika\u201c I Pseudo-Aristotelov !Liber de Causis\u201c. Pod matematikom je obuhvatio teme kvadrivijuma, ali dodaju\u0107i nekim granama radove koji su bili nepoznati u branom Srednjem veku. Astronomiji je pridodao Ptolomejev \u201eAlmagest\u201c, geometriji Euklidove \u201eElemente\u201c, aritmetici Boethiusovu Institutio arithmetica, a mizici Boethiusovu Institutio musica. Fizika, budu\u0107i na ni\u017eem stepenu apstrakcije anti\u010dke filozofske ba\u0161tine nego metafizika i matematika, se opisuje kao scientia naturalis inferior. Ovde su obuhva\u0107eni svi radovi o prirodnoj filozofiji, koji su kasnije pripisani Aristotelu: Fizika, koja se bavi op\u0161tim principima promene; De caelo, koja se bavi ve\u010dnim kretanjem nebeskih tela; De generatione et corruptione, koja se bavi sa 4 sublunarna elementa a obja\u0161njava generisanje i truljenje; Meteora, koja se bavi \u0161irokim opsegom prirodnih fenomena; De plantis, De animalibus, De anima, Parva naturalia, i De motu cordis, koji se bave \u0161irokim opsegom \u017eive prirode. <\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Druga faza: kasni XIII i XIV vek<\/em><\/strong><\/p>\n

19. marta 1255, aristotelijanizam je zvani\u010dno usvojen na Pariskom univerzitetu kako je umetni\u010dki fakultet proklamovao novi silabus koji je nametnuo prou\u010davanje svih poznatih Aristotelovih dela. Toga dana je zapo\u010dela druga faza odnosa prema drecvnoj filozofskoj ba\u0161tini. Fakultet umetnost je postao ono, \u0161to bi smo mogli nazvcati filozofskim fakultetom, sa tendencijom da razvije u\u010denje nezavisno od teolo\u0161kog fakulteta. Ovakav razvoj je bio usmeren da izazove rastu\u0107e rivalstvo izme\u0111u 2 fakulteta. Konflikt je izbio ve\u0107 sa pojavom studentskog vodi\u010da.<\/em><\/p>\n

Teolog je tragao za razotkrivanjem skrivene istine; filozof ne tra\u017ei da prikrije gre\u0161ke u svojim izvorima. Od radova Aristotela primarni izvor \u010dlanova umetni\u010dkog fakulteta , nije bila ni nova dogma niti nepogre\u0161iv vodi\u010d, nije imao potrebu za klerikalnim poku\u0161ajima harmonizovanja nauke i Biblije. <\/em><\/p>\n

Interpretator, napustiv\u0161i pojam istine posedovane u korist pojma istine za kojom se traga, mogao je da dosegne tekst filozofa na kriti\u010dan, preispituju\u0107i na\u010din. <\/em><\/p>\n

Iza ove revolucije stoje bez sumnje de facto konflikti izme\u0111u Aristotelovih u\u010denja i doktrina vere. Profesori umetnosti su bili konfrontirani sa zna\u010dajnim literarno opozitnim razli\u010ditim interpretacijama Aristotela: Albertus Aagnus, De XV problematibus; Thomas Aquinas, De unitate intellectus contra Averroistas; Giles od Rome, De erroribus philosophorum; Osude iz 1270 i 1277. U svetlu takve opozicije, bilo je te\u0161ko dr\u017eati da je Aristotel govorio celu istinu. Ali njegova revolucija u teoriji interpretacije predstavlja po\u010detak kraja klerikalne paradigme zanau\u010dnu interpretaciju. Profesori umetnosti su mogli da prepoznaju nedostatke u Aristotelovim u\u010denjima. Ali, oni su u njemu na\u0161li novi model ne samo za interpretaciju, ve\u0107 tako\u0111e i za nauku. <\/em><\/p>\n

Tre\u0107a faza: XV i XVI vek<\/em><\/strong><\/p>\n

Tre\u0107a faza u tradiciji drevnog filozofskog nasle\u0111a po\u010dela je u kasnom XIV veku. Ova faza je \u010desto vi\u0161e filolo\u0161ka nego filozofska u karakteru. Nova izdanja i kolokvijalni prevodi gr\u010dkih i latinskih klasika i nove filozofske opcije- Platonizam, epikurejstvo, i stoicizam ugledali su svetlo dana. Pojavio se i novi aristotelijanizam. Tre\u0107i talas oizdanja, prevoda, i komentara Aristotelovih dela zapo\u010deo je u XV veku i trajao sve do otprilike sredine sedamnaestog. <\/em><\/p>\n

Aristotelijanizam perioda1500-1650 nije vi\u0161e igrao ulogu koju je imao u univerzitetskoj filozofiji Srednjeg veka. U XVI veku, ne mo\u017eemo govoriti o anti\u010dkom filozofskom nasle\u0111u jednog, ve\u0107 nekoliko aristotelizama. Unutar katoli\u010dke crkve, jezuiti i drugi religiozni redovi poku\u0161avali su da zadr\u017ee stare, klerikalne ideje filozofije, koriste\u0107i Aquinasovu interpretaciju Aristotelove metafizike u slu\u017ebi katoli\u010dke teologije. U protestantskoj Nema\u010dkoj, Melanchthon je izgradio novi aristotelijanizam \u2013 bez metafizike \u2013 za nove \u0161kole koje slu\u017ee Luterovo Jevan\u0111elje. U Francuskoj se studenti bave konstitucionalnom reformom tra\u017ee\u0107i nove na\u010dine interpretacije legalne doktrine. U Italiji su se humanisti okrenuli Aristotelovoj moralnoj filozofiji, literarnoj kritici u\u010denja poetike, univerzitetski profesori delima pre nepoznatim ili ignorisanim u Srednjem veku, kao \u0161to su Problemata i Mechanica kao i gr\u010dkim komentarima na prirodnu filozofiju. Novi latinski aristotelijanci su po\u010deli da se ubrzano okre\u0107u gr\u010dkoj tradiciji Aristotelovih dela i posledi\u010dno po\u010deli da razmatraju arapski doprinos kao tu\u0111 njihovoj sopstvenoj slici kao naslednika Grka i Rimljana. <\/em><\/p>\n

Novi izvori, nova nau\u010dna interesovanja, nove klase studenata, nove geografske podele vodile su ovakve grupe studenata da poha\u0111aju razli\u010dite oblasi filozofije bez reference na Aristotelovu organizaciju nauka. Iako je ovaj razvoj preuzeo razli\u010dite forme u razli\u010ditim kontekstima, ispod njih le\u017ei nova koncepcija o su\u0161tini filozofije, koncepcija koja je ro\u0111ena sa pariskim profesorima XIII veka i koja se jo\u0161 uvek mogla deliti sa Descartesom i Galileom, Baconom i Hobbesom, koncepcija filozofije koja vi\u0161e nije vezana za tradicionalni autoritet.\u201c<\/em><\/p>\n

Dve razli\u010dite koncepcije sagledavanja stvarnosti, klerikalna i antiklerikalna, susre\u0107u se tokom vekova na zajedni\u010dkom cilju: otkrivanju kosmi\u010dkih matrica teleolo\u0161kog pravca, te formiranju jedinstvenog \u00b4pogleda na svet\u00b4. Naravno, cilj je identi\u010dan, ali su na\u010dini njegovog postvarenja posle razli\u010diti. \u010cesto bi eksperimentalni rezultati ili matemati\u010dki modeli dva pravca mi\u0161lljenja bili istovetni, ali bi ideolo\u0161ka zamagljivanja unosila zabunu i zastoj u progresu ljudske misli, a sve zbog tro\u0161enja suvi\u0161ne energije da se otkri\u0107a prolagode odgovaraju\u0107im paradigmama, umesto da se kre\u0107e napred, oslobo\u0111enog uma. Kartezijanstvo<\/strong> je jedan od \u201emotora\u201c nauke u okviru antiklerikalnog pogleda na svet, dok je molinizam<\/strong>pokreta\u010d jezuitskih i drugih nau\u010dnika okrenutih klerikalnosti. U daljoj analizi \u0107emo uo\u010diti da je tragi\u010dnost ljudske rase u nepotrebnoj rascepljenosti na antagonisti\u010dke matrice, koje u sebi zapravo sadr\u017ee delove istine.Tu istinu je mogu\u0107e shvatiti samo celovitim pristupom i stavom.<\/p>\n

Kartezijanstvo\u00a0je sistem mi\u0161ljenja definisan delom i stavom znamenitog francuskog filozofa Rene Decartes-a<\/strong>. Imao je veliki uticaj na akademske krugove u Holandiji (gde je Decartes<\/strong> proveo dobar deo \u017eivota), gde su ga posredno praktikovali i pojedini nema\u010dki nau\u010dnici (Yvo Gaukes<\/strong>npr.).Ovaj sistem mi\u0161ljenja je za\u017eiveo tako\u0111e i u Francuskoj kod jansenista (Antoine Arnauld<\/strong>). U Italiji je, \u0161to je i logi\u010dno, uticaj Rima i Svete Inkvizicije prevladao, te je,otkad su Decartesova<\/strong> dela kategorizovana kao zabranjena \u2013 te postala deo sadr\u017eaja zlokobne liste \u00b4Index (Librorum Prohibitorum)\u00b4\u00a0tokom 1663, uticaj kartezijanstva u potpunosti poni\u0161ten. U Engleskoj se Decartesovim<\/strong> idejama pristupilo otvorenog uma, ali je, s obzirom na dominaciju \u00b4nau\u010dnog metoda\u00b4 i empirizma Francisa Bacona<\/strong> (o \u010demu je pisac ovih redova podrobno pisao na drugom mestu) odba\u010den kao suvi\u0161an i neadekvatan u odnosu na lokalne supremativne doktrine.<\/p>\n

Dihotomija duha i tela, kao koncept, predstavlja kartezijansko nasle\u0111e. Saznanje sveta putem \u010dula je ni\u017eeg reda, i posve nepouzdano. Kartezijanci do\u017eivljavaju svet kao skup tri odvojene dimenzije \u2013 dimenzije materije, dimenzije uma i bo\u017eanske dimenzije. Ljudski um, razum i misao su ti, koji odre\u0111uju istinitost fenomena utvr\u0111enim merenjem, percipiranim \u010dulima. Mi\u0161ljenje spada u sferu duha koji nema nikakvih dodira sa materijom – u odvojenu sferu egzistencije.<\/p>\n

Ren\u00e9 Descartes<\/strong>\u00a0(ili na latinskom:\u00a0Renatus Cartesius – otud izraz „Kartezijanski“) (1596\u00a0\u20131650) bio je znameniti francuski filozof, koji je doprineo i nauci, posebno razvoju matematike te algebre. Mogao bi se nazvati prvim modernim filozofom, u tom smislu, aktuelnim i danas, premda je ta aktuelnost na neki na\u010din dogmatska u redukcionisti\u010dkom aspektu. Kao su\u0161ta suprotnost aristorelovskoj \u0161koli mi\u0161ljenja, neizbe\u017enoj za klerikalne nau\u010dnike, on poni\u0161tava podelu korporalne supstance na materiju i formu; drugo, odbacuje teleolo\u0161ki aspektprirodnih fenomena (\u010dime zatvara vrata spiritualnosti u nauci.U to doba, to se \u010dini progresivnim i antiinkvizitorskim. Kasnije se vrata spiritualnog nanovo otvaraju, od Junga<\/strong> do Sheldrake<\/strong>-a, tragaju\u0107i za neizbe\u017enom celovito\u0161\u0107u).\u00a0Descartes<\/strong> je oli\u010denje i ishodi\u0161te potonje \u0161kole racionalizma(Spinoza<\/strong>, Leibniz<\/strong>) nasuprot empirizmu (Hobbes<\/strong>, Lock<\/strong>, Hume<\/strong>) , a teolo\u0161ki je bio deist, iako formalno katolik. U svakom slu\u010daju je \u010dvrsto stajao sasuprotne strane od pogleda na svet koji je pro\u017eet traganjem za smislom.<\/p>\n

Decartes<\/strong> je svet video kao nadasve haoti\u010dan i neobja\u0161njiv. Kvintesencija je bila izvan korporalnog polja , skrivena u mo\u0107i koju je Bog dao ljudima \u2013 mo\u0107i mi\u0161ljenja. Jedini smisao je u izdvajanju iz oblasti materije i \u010dula, te susretanju i kori\u0161\u0107enju bo\u017eanske slobode i bo\u017eanske mo\u0107i \u2013 analiti\u010dkog mi\u0161ljenja i promi\u0161ljanja sveta. Teleolo\u0161ki aspekt kosmosa nije u procesima i dinamici materije i energije, ve\u0107 u mogu\u0107nosti interpretacije, datoj od Boga (koji se o\u010digledno ne me\u0161a u \u00b4mehani\u010dnost sveta\u00b4 (deizam par exellence)).<\/p>\n

U znamenitom delu \u201eStrasti du\u0161e\u201c, Decartes<\/strong>koncizno defini\u0161e svoj pogled na svet i supremaciju razuma nad emocijama:<\/p>\n

\u201eNa\u0161e strasti, isto tako, ne mogu biti izazvane, niti utu\u0161ane delovanjem volje, no to mogu biti indirektno, onda kada predstavljamo stvari, koje se obi\u010dno povezuju sa strastima, \u0161to ih \u017eelimo imati, ili su pak suprotne onima, kojih se \u017eelimo osloboditi. Tako, da bi u sebi probudili smelost, a iz sebe proterali strah, nije dovoljno da za to imamo volju, no treba pa\u017eljivo razmotriti razloge, predmete ili primere, koji nas ube\u0111uju da opasnost nije velika, da uvek ima vi\u0161e sigurnosti u odbrani, nego u bekstvu, da \u0107emo ste\u0107i slavu i radost, ako pobedimo, a ako pobegnemo, da mo\u017eemo o\u010dekivati jedino \u017ealost i stid i sli\u010dne stvari.\u201c<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Me\u0111utim, paradoksalno, (\u0161to je Decartesu<\/strong> u potpunosti promaklo)njegov racionalizam je nastao na iracionalni ili pak nad-racionalni na\u010din. Sinhronicitet numinoznog emaniranja paketa informacija iz morfi\u010dkog polja iluminirao je Decartesov <\/strong>um kvantnim skokom, na na\u010din koji je hiljadama svetlosnih godina druga\u010dije kategorije od \u00b4mi\u0161ljenja\u00b4\u2026<\/p>\n

Tokom novembra 1619 u Neuburgu, Nema\u010dka, Descartes se zatvorio u furunu da se zagreje. Vrelina vatre i snaga svetlosti izazvali su kod jega tri vizije i u ekstazi percipiranja istina datih Bo\u017eanskom rukom, formulisao je Analiti\u010dku geometriju\u00a0i ideju o filozofiji strukturiranoj matemati\u010dkim putem. \u00a0Descartes uvideo povezanost svih stvari, a ujedinjenih u mi\u0161ljenju, kao pokreta\u010du svega, u nauci i filozofiji. Besmislena percepcija haoti\u010dne igre materije i energije(koja dovodi u sumnju i samu egzistenciju) nadvladava se kogitivnom transcedndencijommaterijalisti\u010dkog stava: \u201cMislim, dakle postojim\u201d.<\/p>\n

Nakon izvesnog broja godina provedenih u Francuskoj, Nema\u010dkoj i drugde, vra\u0107a se u liberalnu Holandiju tokom 1629, gde \u017eivi do 1649. Ren\u00e9 Descartes umro je 1650. u\u00a0Stockholmu,\u00a0\u0160vedska, gde je \u017eiveo kao tutor \u0161vedske kraljice Kristine.<\/p>\n

Decartes<\/strong> se bavio fundamentalnom matematikom, gde je, izme\u0107u ostalog, uveo konvenciju predstavljanja nepoznatih u jedna\u010dinama sa\u00a0x,\u00a0y, and\u00a0z, te poznatih sa\u00a0a,\u00a0b, i\u00a0c. Uveo je superskripte kao nomenklaturu za stepene: na prime,r 5 je kori\u0161\u0107eno u a5<\/sup> \u00a0da poka\u017ee stepenovanje.<\/p>\n

 <\/p>\n

Njegov zna\u010dajan doprinos nauci je definisanje analiti\u010dke geometrije i svo\u0111enje prostornih oblika geometrijskih figura na algebarske formule, do tada nedosti\u017eni san matemati\u010darakoji su favorizovali geometriju kao nauku vi\u0161eg reda od algebre. Krive je predstavljao ta\u010dkama u koordinatnom sistemu koje su, putem funkcionalne me\u0111uzavisnosti odre\u0111ene formulama, kreirale slo\u017eene krive linije definisane algebarskim vrednostima na ordinati i apscisi. Tako je postavio osnovu modernosti, koordinatni sistem bez koga ne bi bila mogu\u0107a kompjuterska simulacija prostora, te je na taj na\u010din postao \u201cotac\u201d kako modernog dizajna, tako i kompjuterski simuliranih eksperimenata, neophodnih za raznolike oblasti, od aeronautike do medicine.<\/p>\n

Me\u0111utim, upravo ono \u0161to izgleda kao kopernikanski obrt, zapravo je limitiranje pristupa istini, jer (a sve u skladu sa ograni\u010davaju\u0107im kredom \u201cmislim, dakle postojim\u201d) geometrija ne mo\u017ee zaista biti svedena na kogitivni algebarski pristup. Od kvadrature kruga pa do iracionalnih brojeva koji se odnose na dijagonale kvadrata, visine trouglova itd., jasno je da prirodom vladaju nad-kogitivni fenomeni, oli\u010deni u geometrijskim figurama koje dose\u017eu nivo simboli\u010dkog, tj. transformi\u0161u celokupnu stvarnost univerzuma putem transformacije svesti.<\/p>\n

Decartes<\/strong> ovo nije mogao da uvidi jer je i sam bio instrument u rukama sila kolektivnog nesvesnog, grade\u0107i iluziju \u201eracionalnog\u201c pogleda na svet. Njegova ponutrena gnoseolo\u0161ka introversija emanirana kroz znamenito delo Rasprava o metodi<\/em>ra\u0111a modernost dihotomije nauke i religije, priziva sekularno dru\u0161tvo, osloba\u0111a \u010doveka dogme, ali i otcepljuje \u010doveka od holisti\u010dki shva\u0107enog univerzuma. Istina postaje relativna i li\u010dna, te se sa sigurno\u0161\u0107u mo\u017ee tvrditi da pojedinac potvr\u0111uje sopstveno saznanje svedeno na li\u010dni misaoni konstrukt. Posledice Decartesovog<\/strong> diskursa su osloba\u0111anje nauke i filozofije od klerikalnih stega te ra\u0111anje moderne nauke i moderne sekularne filozofije i politike te kulta individualnosti. Atomizirani pojedinac se od egzaltacije usled osloba\u0111anja od ideolo\u0161kih crkvenih stega, enantiodromski transformisao do desperatnog usamljenika usled ekolo\u0161ke katastrofe, noogene neuroze i numinozne pro\u017ediru\u0107e ekonomije (\u0161to su negativne implikacije Decartesovog<\/strong> odvajanja razuma od celine saznanja o svetu).<\/p>\n

Trijumf kartezijanstva je, u kontekstu duha vremena, bio u potpunosti razumljiv ako se razmatra negativni aspekt teolo\u0161ko-klerikalno-sholasti\u010dkog tipa tuhovnosti tog vremena, koji je, usled zabluda fundamentalizma, pretendovao da obuhvati sve sfere ljudskog pregala\u0161tva, uklju\u010duju\u0107i i nauku. Klerikalni sistem se pozivao na nad-racionalne aspekte saznanja, te je, kao potpuni kontrast tome, jedina plauzibilna gnoseolo\u0161ka odbrana bila jednostrana recionalnost, koja je ulazila u polje slobodne misli, van dometa Sv. Inkvizicije.<\/p>\n

Ideologija na kraju trijumfuje \u2013 Decartes <\/strong>se u potpunosti izdvaja iz holisti\u010dko-spiritualnog hri\u0161\u0107anskog okvira, slede\u0107i jednostrano svoj li\u010dni sistem, podignut na pijedestal \u00b4glorifikacije sumnje per se\u00b4. Ni druga strana nije bila manje ideol\u0161ki ostra\u0161\u0107ena i indoktrinirana u pravcu regrediranja na otcepljeni nivo \u00b4glorifikacije dogmi per se\u00b4. Decartesove<\/strong> postavke i kartezijanstvo uop\u0161te, bili su o\u010dekivano teolo\u0161ki osu\u0111eni, te Charles du Plessis d’Argentr\u00e9<\/strong>\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 u deklamaciji \u201eCollectio judiciorum de novis errobius\u201c navodi ideolo\u0161ki nedopustive, inkrimini\u0161u\u0107e postavke kartezijanstva<\/em><\/strong>:<\/p>\n

\u201e1. Nu\u017eno je osloboditi se od svih vrsta predrasuda i sumnjati u sve pre nego \u0161to se bude siguran i u jedno znanje. 2. Mora se sumnjati da li postoji Bog sve dok se nema jasno i razgovetno znanje o tome 3. Ne znamo da li nas je Bog stvorio takvima da se uvek varamo \u010dak i u onim stvarima koje nam se pojavljuju kao najjasnije. 4. Neko ko je filozof mora u potpunosti razvijati nesre\u0107ne posledice koje bi jedan nazor mogao imati po veru, \u010dak i kada se to mi\u0161ljenje pojavljuje kao neuskladivo s verom; bez obzira na to, mora se ostati na tom nazoru ukoliko je evidentan\u201c<\/em><\/p>\n

U sli\u010dnom maniru, u doba kad su (sa obe strane) limitirani tokovi mi\u0161ljenja trijumfovali, ekspandira sukob dva, od celine istine, otcepljena duha, kroz objavu Michel-Angelo Tamburini<\/strong>-ja \u201eZabranjene postavke\/ Rochemonteix: Un College de Jesuites aux 17 et 18e siecles (tom IV)\u201c.Objava pretenduje da spiritualno-ezoterijski jezik uvida posve\u0107enika (poput Loyole<\/strong>) transponuje u logi\u010dki sistem sa tendencijom da intuitivno i nad-racionalno suo\u010di sa kartezijanskim logi\u010dkim filozofskim sistemom baziranom na izolovanoj kogitivnoj funkciji psihe. Ovaj sudar dve gnoseolo\u0161ki nespojive ravni rezultira u dogmatizmu i redukciji slobode misli, a Tamburini<\/strong>u gore pomenutom delu upozorava:<\/p>\n

\u201e1. Ljudski duh mo\u017ee i mora sumnjati u sve osim da misli i, sledstveno, da postoji. 2. O ostalom mo\u017ee se imati izvesno i opravdano znanje samo po\u0161to se jasno i razgovetno sazna da Bog postoji, da je vrhovno dobro, nepogre\u0161iv i nesposoban da na\u0161e duhove navede na gre\u0161ku. 3. Pre nego \u0161to stekne znanje o postojanju Boga, svaka osoba mo\u017ee i mora opstajati u sumnji u vezi s tim da li priroda s kojom je stvorena nije takva da gre\u0161i u prosu\u0111ivanju koje se pojavljuje kao najizvesnije i najevidentnije. 4. U meri u kojoj su kona\u010dni, na\u0161i duhovi ne mogu znati ni\u0161ta o beskona\u010dnom; sledstveno, ne treba nikad da od beskona\u010dnog pravimo predmete na\u0161ih rasprava. 5. Bez vere u Boga, nikom ne mo\u017ee biti izvesno da tela postoje, pa \u010dak ni njegovo vlastito\u201c<\/em><\/p>\n

Na ovim stranicama \u0107e jo\u0161 biti re\u010di o odnosu Decartesa<\/strong> prema jezuitima i njihovoj nauci i filozofiji, gde \u0107e se videti da, i pored finalnog fatalnog rascepa, stvari dugo nisu bile tako jednostrane, i da je interakcija i me\u0111usobna zainteresovanost za nau\u010dne\/kognitivne dosege evidentno egzistirala decenijama, oli\u010davaju\u0107i neugasiv plamen znanja nad ponorom indoktriniranog (kolektivnog) uma.<\/p>\n

Slu\u010daj Galilea Galileja<\/strong>(1564\u20131642) je,poput Decartesovog<\/strong>, paradigmati\u010dan u smislu me\u0111uodnosa istinskih ideja i ideolo\u0161kih stega, kao faktora progresa i regresa u ljudskoj avanturi otkrivanja tajni kosmosa.\"copernican-system(1)\"<\/p>\n

Galilej <\/strong>je bio talijanski in\u017eenjer,fizi\u010dar, astronom, matemati\u010dar, i filozof koji mo\u017eda je, poput Decartesa<\/strong> u filozofiji, predstavljao najreprezentativniji primer za nadolaze\u0107u nau\u010dnu revoluciju za vreme renesansne epohe. Po\u0161av\u0161i od in\u017eenjerskih inovacija, poput konstrukcije efikasnijeg teleskopa, Galileo<\/strong>, lo\u010di\u010dno, obavlja sistematske astronomske opservacije na li\u010dno konstruisanim spravama, i sa inovativnim rezultatima. Posledica tih astronomskih saznanja jeteorijsko inkliniranje kopernikanskom pogledu na svemir (heliocentrizmu). Pomo\u0107u upotrebe modernog teleskopa, Galilej<\/strong> potvr\u0111uje faze Venere, spoznaje Jupiterove satelite Jupitera\u00a0(nazvani Galilejevi meseci, u njegovu \u010dast), osmatra i kontemplira Sun\u010deve pege. Galileo <\/strong>se na\u0161iroko bavio teorijom slobodnog pada, ubrzanjem zemljine te\u017ee, uticajem otpora vazduha pri padu i aerodinami\u010dnim oblicima tela, \u0161to je (uz proto-analiti\u010dku geometriju, u slu\u010daju njegovog ra\u010duna vezanog za parabolu, kao nu\u017enog sredstva za analiziranje visokog dometa vojnih projektila) doprinelo njegovim otkri\u0107ima na polju balistike. Tako\u0111e, konstrui\u0161e i militarni kompas i drugo. Sve to, ali tek post-mortem,\u00a0\u00a0 Galileju<\/strong> donosi inspirativne titule date od potonjih hroni\u010dara nauke, kao:“otac moderne fizike“, „otac moderne nauke“, „osniva\u010d moderne astronomije“,ili \u010dak „otac nauke“.<\/p>\n

Op\u0161e je poznato i zastra\u0161uju\u0107e konfrontiranje znamenitog nau\u010dnika sa Svetom inkvizicijom, usled zastupanja heliocentrizma. U prvoj fazi, klerikalni nau\u010dnici i astronomi su navodili nau\u010dne argumente, poput slede\u0107eg: prividni pomak zvezda kao rezultat promene polo\u017eaja posmatra\u010da naziva se paralaksa. Ako vr\u0161imo osmatranje zvezde u vremenskom intervaludolazi do pomaka u odnosu na konstelaciju neba. Polovina pomaka predstavlja paralaksu, koja je nedostajala pri osmatranjima, te je njeno odsustvo i\u0161lo u prilog geocentri\u010darima.<\/p>\n

Tokom 1615, Sveta inkvizicija ulazi u arbitra\u017eu tog nau\u010dnog spora, ali sa teolo\u0161ko-sholasti\u010dkih pozicija, te deklamuje da je heliocentrizam la\u017e i suprotan Svetom pismu.Sve spise koji ga brane locira u zlokobni \u201eIndex zabranjenih knjiga\u201c. \u00a0Galileo u poku\u0161aju odbrane nau\u010dnih istina pi\u0161e \u00a0\u201eDijalog koji se ti\u010de dva glavna svetska sistema\u201c, u kome napada nekada\u0161njeg po\u0161tovaoca, papu\u00a0Urbana VIII, te se konfrontira i sa jezuitima koji mu od tog \u010dasa uskra\u0107uju podr\u0161ku. Jedanaest konsultanata Rimske inkvizicije zastra\u0161uju\u0107im tonom osu\u0111uje kopernikanski sistem, i sve njgove poklonike, uklju\u010duju\u0107iGalileja, \u0161to vidimo iz sa\u010duvanog dokumenta koji se ti\u010de izjave koja datira iz 24. februara 1616:<\/p>\n\n\n\n\n\n\n
Sol est \u00a0 centrum mundi, et\u00a0\u00a0 omnino immobilis \u00a0 motu locali.<\/em> <\/td>\nSunce je centar sveta, i u potpunosti stati\u010dno, ako je centar kretanja<\/em><\/td>\n<\/tr>\n
Censura<\/strong>: Omnes \u00a0 dixerunt\u00a0 dictam propositionem essestultam \u00a0 et absurdam in\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 Philosophia; et \u00a0 formaliter<\/p>\n

haereticam, \u00a0 quatenus contradicit expresse sententiis sacrae<\/p>\n

scripturae \u00a0 in multis locis, secundumproprietatem verborum, \u00a0 et secundum \u00a0 communemexpositionem, et sensum, Sanctorum Patrum \u00a0 etTheologorum doctorum.<\/td>\n

Osuda<\/strong>: Sve \u0161to navedeni prtedlog tvrdi je ludo i apsurdno u filozofiji; a formalno jereti\u010dki, jer izrazito protivre\u010di razumu Svetog pismana mnogim mestimau strogom smislu re\u010di, i prema zajedni\u010dkom izlaganju, \u00a0 i razumevanju svetih otacai u\u010denih teologa.<\/td>\n<\/tr>\n
Terra \u00a0 non est centrummundi, nec \u00a0 immobilis, sed secundum se \u00a0 Totam,movetur, etiam motudiurno.<\/td>\nZemlja nije centar sveta, i nije nepokretna, ve\u0107 se cela kre\u0107e, a i kre\u0107e se svakodnevno. <\/em><\/td>\n<\/tr>\n
Censura<\/strong>: Omnes \u00a0 dixerunt,hanc \u00a0 propositionemrecipere \u00a0 eandem censuram in Philosophia; etspectando \u00a0 veritatemTheologicam, \u00a0 adminus esse in fide \u00a0 erroneam.<\/td>\nOsuda<\/strong>: Sve \u0161to navedeni predlog tvrdi mora primiti istu osudu u filozofiji; a, \u0161to se ti\u010de teolo\u0161kih istina, u najmanju ruku je u pitanju la\u017ena vera.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

 <\/p>\n

Galilej je posledi\u010dno prisiljen da se odrekne heliocentrizma, objavljivanja knjiga, napu\u0161tanja ku\u0107nog pritvora, ne bi li izmakao isle\u0111ivanju i spaljivanju na loma\u010di. \u00a0Ipak, upravo u ku\u0107nom pritvoru, pi\u0161e znamenito i, za razvoj nauke, neprevazi\u0111eno delo \u201eDve nauke\u201c, o neprocenjivo va\u017enoj inauguraciji disciplina koje su danas poznate kao\u00a0otpornost materijala<\/em> i kinematika<\/em>.<\/p>\n

U ovoj kapitalnoj studiji, Galileo<\/strong> relativizuje dotada\u0161nja nau\u010dna saznanja o prirodi slobodnog pada kori\u0161\u0107enjem bacon-ovskog nau\u010dnog metoda, oslanjaju\u0107i se na ponavljanje opita i porede\u0107i dobijene empirijske rezultate – kori\u0161\u0107enjem rampe pod nagibom, umesto jednostavnog pada pod pravim uglom.\u00a0Aristotelovska teza da te\u0161ka tela padaju brzo, laka sporo, biva preispitana.Galilej<\/strong> je postavio hipotezu da na brzinu vezanu za slobodni pad razli\u010ditih tela ne uti\u010de sila koja deluje na tela, ve\u0107 otpor vazduha, sila trenja. Sledili su eksperimenti radi provere nove ideje: ,postavio je visokopoliranu (radi svo\u0111enja trenja na minimum) rampu, pod malim uglom, kojom je nizbrdo kotrljao masivne kugle tazli\u010dite te\u017eine. Tako je dokazao da se tela kre\u0107u konstantnom brzinom nadole, pod uticajem vertikalne privla\u010dne sile, iako su im mase razli\u010dite (proto-newtonovski zakon gravitacije).Naravno, ako se na njih ne deluje spoljnim silama, npr. otporom vazduha i trenjem.<\/p>\n

Teza o nepokretnoj Zemlji bazirana je na Aristotelovom<\/strong> postulatu da ljudi ne mogu percipirati njeno kretanje.\u00a0To je opravdao eksperimentom odapinjanja strele u vazduh, koja pada na isto mesto, a da se ne pomera horizontalno, pri padu, \u0161to \u201edokazuje\u201c da se Zemlja ne kre\u0107e.<\/p>\n

Nasuprot tome, Galilej<\/strong> razre\u0161ava problem uvode\u0107i relativizam u kretanje, sagledavaju\u0107i da \u201cjedno kretanje mo\u017ee biti nametnuto drugom bez delovanja na njega\u201d<\/em>. U \u201eDve nove nauke\u201c, ultimativnoj raspravi, Galileo<\/strong> je matemati\u010dki preispitao Aristotelove ideje, otvoriv\u0161i vrata za Newtonova postulranja inercije.<\/p>\n

Padanje kugle ba\u010dene sa jarbola na krmu broda je razli\u010dito od strele odapete u vis \u2013 tvrdi Aristotel<\/strong>. Kugla pada pravo doleperpendikularno na isto mestoodakle je ba\u010dena, strela pada sa pomakom, zbog kretanja broda. .. Galileo<\/strong> nasuprot tome, uo\u010davaju\u0107i da kugla pada sa manjim (horizontalnim) otporom vazduha od strele, emanira novu ta\u010dku gledi\u0161ta;inicijalno kretanje deli na dva razli\u010dita kretanja (proto-osnova budu\u0107ih nauka: dinamike ta\u010dke<\/em> i dinamike sistema<\/em>, pa i Ajn\u0161tajnovog<\/strong> relativizma) i to: prvo – ubrzano kretanje po ordinati usled dejstva gravitacije, i drugo \u2013horizontalno kretanje po apscisi izazvano kretanjem broda koje deluje na putanju (kugle, strele) usled inercije tela. Ova dva kretanja, superponirana, kreiraju parabolu<\/em>, po kojoj se tela kre\u0107u. \u010covek ne mo\u017ee da percipira parabolu, jer se i on kre\u0107e horizontalno sa brodom (vidi se samo vertikalno kretanje, iako je i horizontalno \u201cu igri\u201d).<\/p>\n

Galilej dakle susre\u0107e Decartesovu<\/strong> analiti\u010dku geometriju, kao i Baconovski <\/strong>empirizam i ponavljanje opita\u2026Me\u0111utim, posve je pogre\u0161no zaklju\u010diti da su nau\u010dnici kartezijanske, bejkonovske ili neortodoksno hri\u0161\u0107anske orijentacije bili apsolutno izolovani od klerikalnih nau\u010dnika.<\/p>\n

Naprotiv, svi su ono obavljali zajkedni\u010dki posao na \u00b4velikom delu\u00b4 otkrivanja tajni prirode, ostaju\u0107i u stalnoj me\u0111usobnoj interakciji reflektuju\u0107i i kriti\u010dki prosu\u0111uju\u0107i me\u0111usobna pregnu\u0107a, razmenjuju\u0107i nova fundamentalna otkri\u0107a iz oblasti matematike i logike, te empirijske podatke. Iskra progresa je osvetljavala put zamra\u010den indoktrinacijom.<\/p>\n

Tako je, kako svedo\u010di profesor William A. Wallace<\/strong>u delu \u201eGalilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku\u201c:<\/p>\n

\u201eJesu li jezuiti uticali na Galileja pri razvitku njegove nauke? Zasigurno se mo\u017ee tvrditi da jesu (\u2026) pribavljaju\u0107i mu bele\u0161ke iz logike iz kojih je nau\u010dio kako da konstrui\u0161e validnu nau\u010dnu demonstraciju s tipom strogosti koju je tra\u017eio Aristotel, jer to je ono \u0161to se o\u010dekivalo od jedne scientiae<\/strong> u Galilejevo doba; (\u2026) tvrdnja ne zna\u010di da je Galilejeva uloga bila puko pasivna u procesu u\u010denja. Ne, on je i\u0161ao dalje od materijala kojeg je dobio od Valijusa i drugih, i bio je istinski metodolo\u0161ki inovator, iako je to radio unutar op\u0161teg konteksta skiciranog u ranim bele\u017enicama. U tom se smislu mo\u017ee tvrditi da postoji su\u0161tastveni element kontinuiteta izme\u0111u ideala nauke (posebno ideala jedne matemati\u010dke fizike) koja se predavala na Kolegijumu romanumu oko 1590. i ideala nauke koja \u0107e se pojaviti u Galilejevim kasnijim spisima.<\/strong>[podvukao M. V.].<\/em><\/p>\n

Da bi smo potkrepili tu tvrdnju vratimo se demonstrativnom regresusu kako je on obja\u0161njen u Galilejevom rukopisu 27, koji se, nadalje, zasniva na Valijusovom izlaganju u predavanjima iz 1588. godine. (\u2026) regressus<\/strong> se sastoji od dva napredovanja [progressus<\/strong>-a, prim. M. V.], jednog koje ide od posledice ka uzroku i drugog, od uzroka ka posledici. Tp se zove regressus<\/strong> zato \u0161to drugo napredovanje zapravo preokre\u0107e smer prvog, tako da posledica i uzrok zamenjuju mesta. Dva napredovanja, \u0161tavi\u0161e, razdvojena su me\u0111ukorakom tokom kojeg onaj ko istra\u017euje prelazi sa obuhvatanja uzroka na konfuzan ili nematerijalan na\u010din [prvi korak, ka uzroku] na njegovo jasno i formalno sagledavanje kao pravog uzroka konkretne posledice [drugi korak, ka posledici]<\/em><\/p>\n

Wallace<\/strong> u daljem tekstu daje konkretne primere uticaja jezuitske metode na Galilejeva<\/strong> otkri\u0107a:<\/p>\n

\u201eGalilejevo otkri\u0107e Jupiterovih satelita mo\u017ee se sagledati kao sli\u010dna primena iste metode. Otkri\u0107e \u00b4\u010detiri Medi\u010dijevske zvezde\u00b4i promena njihovih mesta u odnosu na Jupiter zapo\u010delo je prvi progressus u kojem su kretanja novootkrivenih nebeskih tela pra\u0107ena \u00b4materijalno\u00b4do toga da su Jupiterovi meseci. Na po\u010detku se samo sumnja da je tako, ali ta sumnja pokre\u0107e drugi korak ili me\u0111ukorak kada detaljno ispitivanje prividno nepredvidljivih kretanja vodi do uverenja da su ona posledica toga \u0161to se tela zapravo okre\u0107u oko planete tokom razli\u010ditih vremenskih perioda koji odgovaraju njihovim udaljenostima od njenog centra. To vodi drugom progresusu, kada su te revolucije sagledane \u00b4formalno\u00b4tj. kao pravi uzrok promena pozicija novih \u00b4zvezda\u00b4sa zaklju\u010dkom koji nadalje implicira da su one zapravo Jupiterovi meseci.<\/em><\/p>\n

Poslednji primer jeste Galilejevo posmatranje Venere i otkri\u0107e da se ona okre\u0107e oko Sunca, a ne oko Zemlje. Jo\u0161 jednom, postupak se svodi na sli\u010dan metodolo\u0161ki obrazac. Prvi progressus<\/strong>, koji mu je nesumnjivo sugerisao Kopernikov sistem, upore\u0107uje izgled Venere kako se vidi kroz teleskop, na prmer njena prividna veli\u010dina i faze, s verovatnim uzrokom takvih pojavljivanja: mogu\u0107a revolucija oko sunca. Me\u0111ukorak, potom, to proverava, s detaljnijim posmatranjima i prora\u010dunima, da bi se utvrdilo da li je takva revolucija formalno uzrok zapa\u017eenih pojavljivanja Venere. Poslednji korak, drugi progressus<\/strong>, eksplicitno identifikuje taj uzrok i na osnovu toga demonstrira svojstva koja su formalno povezana s njim.\u201c<\/em><\/p>\n

Kako smo ovom tekstu ve\u0107 ranije nagovestil, vra\u0107amo seDecartes-u<\/strong>.Iako je bio radikalni oponent sholasti\u010dko-klerikalnom mi\u0161ljenju, znameniti pionir nove filozofije, vesnik sekularnog mi\u0161ljenja, otac modernizma a proka\u017een od strane katoli\u010dke crkve, nikada nije do kraja izbrisao tragove svog jezuitskog obrazovanja, psiholo\u0161ki formiran na jezuitskim osnovama mi\u0161ljenja, i pored potonjeg racionalisti\u010dkog zaokreta. U \u201eOeuvres de Decartes, tom. I\u201c mo\u017eemo na\u0107i interesantna pisma, iz kojih se vidi da mu je itekako bilo stalo do mi\u0161ljenja jezuita o njegovom delu, bilo zbog psiholo\u0161kog nasle\u0111a, bilo zbog svesti o njihovom kompetentnom doprinosu nauci toga doba. Tako je pisao svom starom u\u010ditelju iz Jesuit Coll\u00e8ge Royal Henry-Le-Grand u La Fl\u00e8che-u:<\/p>\n

\u201ePo\u0161to znam da je glavni razlog koji od pripadnika va\u0161eg reda zahteva da odbace sve vrste novotarija u stvarima filozofije strah koji imaju da \u0107e to tako\u0111e dovesti i do nekih izmena u teologiji, \u017eelim posebno da uka\u017eem da nema potrebe ni za kakvom brigom u vezi s tim i da mogu da zahvalim Bogu za \u010dinjenicu da su nazori koji su mi se \u010dinili najistinitijima u fizici, kada se razmatraju prirodni uzroci, uvek bili oni koji se ponajbolje sla\u017eu s misterijama religije\u201c<\/em><\/p>\n

I dalje, u drugom pismu sa\u010duvanom u \u201eOeuvres de Decartes, tom. I\u201c, pokazuje koliko mu je stalo do odobravanja i kooperativnog stava jezuita prema njegovom delu:<\/p>\n

\u201eUpravo sam primio pismo od jednog jezuite sa La Fl\u00e8che-a u kojem nalazim onoliko odobravanja koliko bih \u017eeleo od bilo koga. Do sada on nije na\u0161ao ni\u0161ta \u0161to bi bilo preporno u onome \u0161to sam \u017eeleo da objasnim, ve\u0107 samo u onome \u0161to nisam \u017eeleo da napi\u0161em; kao rezultat, iskoristio je priliku da, uz veliko insistiranje, zatra\u017ei moju fiziku i moju metafiziku. Po\u0161to razumem komunikaciju i jedinstvo koji postoje me\u0111u pripadnicima tog reda, svedo\u010danstvo samo jednog od njih dovoljno je da mi omogu\u0107i da se nadam da \u0107u ih sve imati na svojoj strani\u201c.<\/em><\/p>\n

Paradoksalno je da je Decartes<\/strong> kao \u201eotac modernosti\u201c je vrednost svoje ideje u filozofiji nalazio u referenci na njenu drevnost i tradicijski aspekt. U pismu Ocu Meslanu<\/strong> (Oeuvres de Decartes, tom IV), on isti\u010de:<\/p>\n

\u201eVeoma sam zahvalan \u0161to ste mi skrenuli pa\u017enju na mesta kod Svetog Avgustina koja mogu pomo\u0107i u prihvatanju mojih nazora. Neki drugi moji prijatelji ve\u0107 su u\u010dinili ne\u0161to sli\u010dno. Veoma sa zadovoljan zbog \u010dinjenice da se moje misli sla\u017eu s mislima jedne toliko svete i odli\u010dne osobe. No, nemam ni\u0161ta od navike onih koji \u017eude da se njihovi nazori pojave kao novi. Upravo suprotno, svoje prilago\u0111avam nazorima drugih ukoliko mi istina dopu\u0161ta da to u\u010dinim.\u201c<\/em><\/p>\n

S opozitne strane antiklerikalnih istra\u017eiva\u010da prirode, stoje pro-klerikalno nastrojeni nau\u010dnici i instituti, od kripto-gnosti\u010dkih perfekcionisti\u010dkih jezuita, do zastra\u0161uju\u0107ih izvr\u0161ilaca dogmatskih procedura Svete inkvizicije.<\/p>\n

AmbivalentnaDecartesova<\/strong> veza sa jezuitima, imala je decenijski kontinuitet, po\u010dev\u0161i od njegovog \u0161kolovanja naJesuit Coll\u00e8ge Royal Henry-Le-Grand u La Fl\u00e8che-u<\/em>. Nije bilo nimalo \u010dudno \u0161to se tamo \u0161kolovao (po \u017eelji oca) jer su jezuitski koled\u017ei od tog doba pa sve do danas poznati po izuzetnom kvalitetu nastave. Njihovi polaznici su bili znameniti duhovi poput (paradoksalno)potonjih racionalistaMolier<\/strong>-a i Voltaire<\/strong>-a. U poznatije polaznike iz XX veka spadaju znameniti reditelj Luis Bunuel<\/strong> i \u201eotac\u201c ambijentalne muzike Brian Eno<\/strong>.<\/p>\n

 <\/p>\n

KRAJ PRVOG DELA<\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107 Kreativnost u nauci, kao jedini plauzibilni generator progresa, poti\u010de iz beskona\u010dnog izvora ideocentri\u010dnog sveta pojedinaca, potpuno nezavisno od ideolo\u0161kih konstrukata prividno suprotstavljenih grupa kojima pripadaju. Na taj na\u010din, oni su teleolo\u0161ki usmereni ka zajedni\u010dkom cilju, iako su, povr\u0161no gledano, antagonisti\u010dkipozicionirani. Traganje za istinom je odvajkada bio ekstraordinarni motiv za ljude slobodnog duha. […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[11,38],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3297"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=3297"}],"version-history":[{"count":2,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3297\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3302,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3297\/revisions\/3302"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=3297"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=3297"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=3297"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}