{"id":3318,"date":"2015-05-13T16:14:22","date_gmt":"2015-05-13T16:14:22","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3318"},"modified":"2015-08-22T13:24:19","modified_gmt":"2015-08-22T13:24:19","slug":"svetlost-kreativnosti-kao-tacka-koherencije-suprotstavljenih-ideologija-2-deo","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3318","title":{"rendered":"SVETLOST KREATIVNOSTI KAO TA\u010cKA KOHERENCIJE SUPROTSTAVLJENIH IDEOLOGIJA 2. DEO"},"content":{"rendered":"

\"1140126_634484733545165000-1(1)\"<\/a>pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107<\/em><\/strong><\/p>\n

Tokom 1548,\u00a0 San Ignacio de Loyola<\/strong> i nekoliko \u010dlanova nedavno osnovane Dru\u017ebe Isusove<\/em> otvorilo je prvu jezutsku \u0161kolu u Mesini u Siciliji, dana\u0161nja Italija. Kultura je tako postala opsesija i teleolo\u0161ki \u00b4okida\u010d\u00b4dejstva inicijalnih jezuita; Edukativni sistem Zapada, oli\u010den u intencijama katoli\u010dke crkve, nakon toga vi\u0161e nikada ne\u0107e biti isti \u2013 usmeren je u odre\u0111enom pravcu, \u010diji aspekti \u017eive i danas. \u00a0U narednom periodu jezuiti osnivaju na desetine \u0161kola, od osnovnih do srednjih kao\u00a0 i znameniti prvi Jezuitski univerzitet (Gregorijanski univerzitet)<\/em> proistekao iz znamenitog Rimskog koled\u017ea<\/em>, tri decenije kasnije, 1585 ve\u0107 su hiljadama kilometara daleko od Evope – otvaraju Isto\u010dnu \u0161kolu<\/em> u Makau koja prerasta u\u00a0 univerzitet; u Japanu nastaje workshop i umetni\u010dka \u0161kola koja \u0161iri uticaj Zapadnog slikarstva toga doba, upoznaju\u0107i japanske umetnike sa tajnama renesansnih majstora. Znameniti kompozitor\u00a0 Palestrina<\/strong> (simetrijom sinhroniciteta, imao izvesnog muzi\u010dkog uticaja na Brian Eno<\/strong>-a) u Rimu dela kao kapela majstor i profesor muzike na univerzitetu za jezuitske studente.<\/p>\n

U Latinskoj Americi su izgradili monumentalne kamene gra\u0111evine namenjene institutivnoj edukaciji lokalnog stanovni\u0161tva, sa ogromnim bibliotekama, daleko pre nego \u0161to su Britanci osnivali ikakve prekomorske obrazovne institucije<\/p>\n

<\/p>\n

Do trenutka kada je\u00a0 Dru\u017eba Isusova\u00a0 ukinuta papskim ediktom (1773), etablirali su i upravljali nad vi\u0161e stotina edukativnih institucija \u0161irom sveta.<\/p>\n

Nakon devastacije, i potonjeg revitalizovanja reda od 1814, jezutiti obnavljaju pankontinentalnu obrazovnu mre\u017eu, po kojoj su poznati i danas.<\/p>\n

 <\/p>\n

Pored \u0161irokog obrazovanja i ja\u010danja volje putem znamenitih duhovnih ve\u017ebi De Loyole<\/strong>, o kojima je autor ovih redova podrobnom pisao na drugom mestu, jezuiti su poznati i po interesantnom teolo\u0161ko-logi\u010dkom sistemu, molinizmu (ili: sredi\u0161njem znanju).<\/p>\n

 <\/p>\n

Na drugom kraju oblasti nau\u010dnih istra\u017eivanja u odnosu na racionalni empirizam, molinizam (koji se bavi smislenim aspektima gnoseolo\u0161kog) dodiruje neke od recentnih ideja Rupert Sheldrakea<\/strong> (poput one o prirodnim zakonima definisanim kao \u00b4navikama prirode\u00b4 a ne jednom za svagda nepromenljivim [u platonovskom smislu]) ali i aspekte kabalizma te kvantne mehanike.<\/p>\n

 <\/p>\n

Luis de Molina<\/strong> (1535-1600) , znameniti jezuitski\u00a0 teolog definisao je sredi\u0161nje znanje (scientia media)<\/strong>. To je forma znanja definisana\u00a0 kao Bo\u017eije pre-voljno znanje o svim statisti\u010dki mogu\u0107im alternativnim algoritmima delovanja slobodnih stvorenja. Sledbenici teorije sredi\u0161njeg znanja (Molinisti) ovaj aspekt Bo\u017eijeg znanja shvataju kao potencijalno sredstvo za obja\u0161njenje ve\u010ditog pitanja kompatibilnosti bo\u017eanskog provi\u0111enja i slobode koju stvorenja poseduju<\/em>. Ovo naizgled striktno\u00a0 teolo\u0161ko pitanje u stvari je povezano sa ezoterijskim kabalisti\u010dkim uvidima, ali i empirijskim otkri\u0107ima kvantne mehanike.<\/p>\n

 <\/p>\n

Sredi\u0161nje<\/strong> znanje se, po doktrini molinizma, nalazi izme\u0111u prirodnog<\/strong> i slobodnog <\/strong>Bo\u017eijeg znanja.<\/p>\n

 <\/p>\n

Jednostavno re\u010deno,\u00a0 Bog\u00a0 preko prirodnog znanja<\/em> poznaje metafizi\u010dku konstelaciju stvari koje ima nameru da u\u010dini putem slobodnog znanja<\/em>, i, tako\u0111e, koje bi slobodna stvorenja u\u010dinila kad bi bila Bo\u017eiji instrumenti\u00a0 (putem sredi\u0161njeg znanja). Sredi\u0161nje znanje, dakle, obuhvata saznanje o svim mogu\u0107im konstelacijama<\/em> kosmi\u010dkog kreiranja\/rekreiranja doga\u0111aja\u00a0 \u00a0koje obuhvata sve statisti\u010dki mogu\u0107e potencijalne kombinacije dejstav<\/em>a koje bi slobodna stvorenja potencijalno<\/em> \u00a0bez bo\u017eije kontrole<\/strong> izvela pod svim mogu\u0107im okolnostima<\/em>, te njihove posledice po sveukupnost stanja kosmosa<\/em><\/p>\n

Prirodno znanje<\/strong> sadr\u017ei celokupan beskona\u010dni opseg metafizi\u010dkih istina koje predstavljaju sve opcionalne logi\u010dke konstrukte. Ovo znanje je nezavisno od Bo\u017eije volje i predstavlja na\u010din funkcionisanja kosmosa, \u00b4software\u00b4 koji je naravno Bog dizajnirao i po kome priroda funkcioni\u0161e. Neki spiritualni pravci, (kao \u0161to je npr. deizam<\/em>) limitiraju celokupnu Bo\u017eiju delatnost na izradu tog software-a, tj. isklju\u010duju Bo\u017eije akcije u\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 post-kreacionisti\u010dkom eonu.<\/p>\n

Slobodno znanje<\/strong> sadr\u017ei istine zavisne od Bo\u017eije volje. Ove istine emaniraju Bo\u017eijom akcijom, Bog ih stvara per se<\/em>. On ih \u010dini slobodno i one kreiraju i re-kreiraju stvarnost univerzuma.\u00a0 „Bog je stvorio materiju i energiju“ ili sli\u010dne aktualizacije Bo\u017eijeg plana. Ovo se naziva Bo\u017eije\u00a0 \u201cslobodno znanje\u201d i sadr\u017ei budu\u0107nost koja \u0107e se dogoditi i koju ne mo\u017ee predvideti i saznati niko drugi do Bog sam. Ovde ulazimo u polje teologije, jer objava transcedentnog izvora prirodnog kauzaliteta spada u oblast duhovnog, sa gledi\u0161ta fenomenolo\u0161kog opserviranja teme kojom se bavimo na ovim stranicama. To ukazuje na iskorak iz \u010disto nau\u010dnog polja, \u0161to je i razumljivo, jer je u pitanju \u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0ezoterno-teolo\u0161ki gnoseolo\u0161ki aspekt, a bavimo se klerikalnom strujom<\/em> tragalaca za istinom. Upravo tu je i \u00b4klizav teren\u00b4 ta\u010dke preloma izme\u0111u metafizike i ideologije. No, digresija o ovom pitanju bi nas odvela daleko od teme.<\/p>\n

Sredi\u0161nje znanje<\/strong> \u00a0predstavlja, slikovito, analogiju superkompjuterske simulacije svih mogu\u0107ih respondiranja sistema (u na\u0161em slu\u010daju: sloboidnih stvorenja) na sve mogu\u0107e hipoteti\u010dke zadate uslove.\u00a0 Ovo su virtuelne istine virtualnih hiperravni stvarnosti, koje ne uzrokuje Bog ali ga uzrokuju stvorenja stvorena od Boga i sa Bo\u017eanski definisanim limitima dejstva, mogu\u0107nosti i te\u017enji, te naravno stepena svesti.<\/p>\n

Klasi\u010dni primer na koji se molinisti pozivaju je odlomak iz Jevan\u0111elja po \u00a0<\/em>Mateju<\/em><\/a> (11,23):<\/p>\n

\u201cI ti, Kafarnaume! Zar \u0107e\u0161 se do neba uzvisiti? Do u podzemlje \u0107e\u0161 se strovaliti! Doista, da su se u Sodomi zbila \u010dudesa koja su se dogodila u tebi, ostala bi ona do danas..\u201d<\/em><\/p>\n

Molinisti tvrde da, u ovom primeru, , Bog zna kako bi stvorenja odgovorila na potencijalno druga\u010diju konstelaciju, tj da bi pod virtualnim koordinatama horizonta doga\u0111aja, Sodoma izabrala druga\u010dija dela, te bi i dan-danas postojala.<\/p>\n

Ova virtuelna opcija o mogu\u0107em delovanju slobodnih stvorenja na odre\u0111eni na\u010din u hipoteti\u010dki druga\u010dijim uslovima, naziva se kontra\u010dinjenicama<\/em> slobode stvorenja.<\/p>\n

Ako bi smo posmatrali prirodu ovog znanja iz drugog ugla, rekli bi smo da je (nezavisno od teolo\u0161kog tuma\u010denja i izvora) ovo znanje sadr\u017eano u kolektivnom nesvesnom\/morfi\u010dkom polju\/zapisu aka\u0161e te povremeno dostupno visokoosve\u0161\u0107enim pojedincima. Na taj bi se na\u010din mogla objasniti pojava proro\u0161tva svih milenijuma\u2026 I treba naravno ozbiljno shvatiti ove sard\u017eaje, jer imaju teleolo\u0161ku poruku, kao vid regulacije kosmi\u010dkog sistema. Ali, \u0161to je va\u017eno, zasnovane na slobodi svih entiteta.<\/p>\n

Filozof i teolog William Lane Craig<\/strong> u delu \u201cJedini mudri Bog\u201d naziva Molinizam:<\/p>\n

 <\/p>\n

\u201c(\u2026) jednom od najplodnijih teolo\u0161kih ideja ikad osmi\u0161ljenih. Jer bi slu\u017eila da objasni ne samo Bo\u017eije znanje o budu\u0107nosti, ve\u0107 i Bo\u017eije provi\u0111enje i tako\u0111e i predestinaciju\u201d. <\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Bog pomo\u0107u sredi\u0161njeg znanja ostvaruje svoje provi\u0111enje, a stvorenja ipak opstaju slobodna. Kako? U delu \u201cBo\u017eansko predvi\u0111anje\u00a0 i ljudske slobode: koherentnost teizma: sveznanje\u201d, Craig<\/strong> efikasno razre\u0161ava ovo osetljivo pitanje, molinisti\u010dkim pristupom:<\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

\u201cZato \u0161to Bog ima sredi\u0161nje znanje, On zna \u0161ta bi agent (posrednik) slobodno uradio u posebnoj situaciji. Tako, agent A, ako je stavljen u okolnosti\u00a0 C, bi slobodno izabrao opciju X umesto opcije Y. Tako, kada bi Bog \u017eeleo da ostvari X, sve \u0161to bi Bog u\u010dinio je da, koriste\u0107i sredi\u0161nje znanje, aktualizuje svet u kome je\u00a0 A pstavljeno u C, i A bi slobodno izabrao X. Bog bira element provi\u0111enja bez poni\u0161tavanja A-ovog izbora i Bo\u017eija namera (aktualizacija X) je ispunjena\u201c.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Kontinuum procesa kreacije bi\u00a0 po molinizmu bio algoritam sa tri koraka: 1. Bo\u017eije prirodno znanje neophodnih istina.2. Bo\u017eije sredi\u0161nje znanje, (uklju\u010duju\u0107i kontra\u010dinjenice). – Kreacija sveta-\u00a0\u00a0 3. Bo\u017eije slobodno znanje (aktualna ontologija sveta). \u00a0William Lane Craig <\/strong>u ve\u0107e pomenutom delu \u201cJedini mudri Bog\u201d dodaje:<\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

\u201c(\u2026) bez sredi\u0161njeg znanja, , Bog bi se na\u0161ao, da tako ka\u017eemo sa poznavanjem budu\u0107nosti, ali bez iakvog logi\u010dnog prethodnog planiranja budu\u0107nosti.\u201d<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

\u0160to se ti\u010de samog koncepta \u00b4kontra\u010dinjenica\u00b4 koji izaziva polemike,\u00a0 Craig<\/strong> u radu nazvanom \u201eSredi\u0161nje znanje, istinotvorci, i \u00a0\u00b4Temeljna primedba\u00b4\u201c ukazuje:<\/p>\n

 <\/p>\n

\u00a0\u201cPrvo, mi sami \u010desto izgleda da znamo takve kontra\u010dinjenice. Drugo, plauzibilno je da Zakon o uslovnom isklju\u010denju sredi\u0161njeg (Law of Conditional Excluded Middle (LCEM)) va\u017ei za kontra\u010dinjenice izvesne specijalne forme, uobi\u010dajeno nazvane \u00b4kontra\u010dinjenicama slobode stvorenja\u00b4. Tre\u0107e, Pismo je prepuno kontra\u010dinjeni\u010dnim izjavama, tako da hri\u0161\u0107anski vernik, u najmanju ruku, mora biti posve\u0107en istini izvesnih kontra\u010dinjenica o slobodnim akcijama stvorenja.\u201d<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Koncept sredi\u0161njeg znanja ukida neodre\u0111enost, statisti\u010dku te\u017einu svodi na maksimalnu \u00b4jedinicu\u00b4, a zakon verovatno\u0107e \u010dini izli\u0161nim. I tako, opet ulazimo u polje fundamentalne fizike. David Bohm<\/strong>, znameniti fizi\u010dar, smatra da neodre\u0111enost i haos na sub-kvantnom nivou nisu gole \u010dinjenice, ve\u0107 samo ljudska predstava nau\u010dnika, koji ne poseduju\u00a0 celokupan opseg podataka doga\u0111aja – od po\u010detnih uslova sistema, pa na dalje. Koncept sredi\u0161nog znanja posmatran u dana\u0161njem kontekstu, ima ozbiljne scijentisti\u010dke implikacije, s obzirom na saznanja kvantne fizike o evidentnoj svesti svih deli\u0107a materije, pa i elektrona; o komunikaciji i delovanju entiteta respektivno nivou svesti u celokupnom univerzumu; o nameri eksperimentatora sa fotonima, koja direktno uti\u010de na ishod njihovog eksperimenta.<\/p>\n

 <\/p>\n

Tako\u0111e, teza o multidimenzionalnom univerzumu, te prelazu bi\u0107a iz jednog u drugi mogu\u0107i univerzum, iz jedne u drugu dimenziju, u skladu sa posledicama sopstvenih odluka i dela, ima osnovu u nekim aspektima tuma\u010denja teorija struna i multidimenzionalnog kosmi\u010dkog modela. Ali i u kabali se o ovome govori ve\u0107 vekovima: adept je svestan da, propu\u0161taju\u0107i kod sebe bo\u017eansku energiju, ima mogu\u0107nost izbora ulaska u jedan od paralelnih univerzuma. To je sinhrono sa fenomenom emaniranja numinoznih poruka iz kolektivnog nesvesnog, koje sadr\u017ee deli\u0107 paketa \u00b4sredi\u0161njeg znanja\u00b4, ali i sa ve\u0107 pomenutom mentalnom, intencionalnom ulogom posmatra\u010da u eksperimentima sa fotonima\u2026<\/p>\n

Na taj na\u010din, jezuitska misao, koja spada u klerikalnu nauku, iako (u dobroj meri) opravdano odba\u010dena od racionalizma i modernizma kao regresivna za razvoj slobode misli, nekim svojim aspektima potpra\u017eno otvara vrata holisti\u010dkoj nau\u010dnoj misli. Holizam nadvladava jednostranost modernizma i predstavlja iluminaciju misli XXI veka. Tako jezuiti preska\u010du vekove i bivaju, neo\u010dekivano, vesnikom aktuelnog trenda: nauke spiritualne orijentacije.<\/p>\n

Ru\u0111er Josip Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> (1711\u00a0\u20131787), jezuit multidisciplinarne aktivnosti \u2013 od matemati\u010dara i astronoma, do filozofa i pesnika, te diplomata, intuitivni je mislilac koji je, pored empirijskog nau\u010dnog pristupa u astronomiji i geometrijsko-matemati\u010dkih konstrukata, razvio proto-atomisti\u010dku teoriju kompatibilnu idejama Nielsa Bohr<\/strong>-a iz XX veka.<\/p>\n

Jezuitski \u010dasopis Storia latteraira d\u00b4 Italia<\/em>, osnovan 1750, na osoben na\u010din opisuje Bo\u0161kovi\u0107eva<\/strong> dostignu\u0107a u nauci. Francesco Antonio Zaccaria<\/strong>, italijanski teolog, istori\u010dar Urednik \u010dasopisa i Leonard Ximenes<\/strong>, prvi matemati\u010dar i in\u017eenjer Velikog vojvode Toskane i , dopisni \u010dlan Akademije nauka u Parizu, bili su u nau\u010dnoj korespondenciji i\u00a0 interakciji sa Bo\u0161kovi\u0107em<\/strong>. Ximenes<\/strong>, znameniti matemati\u010dar ,a poznat i kao \u201enajve\u0107i hidrauli\u010dki in\u017eenjer tog doba\u201c, bio je kompetentan i\u00a0 uticajan u procenjivanju i promovisanju jezuitske matematike XVIII stole\u0107a. Zaccaria<\/strong> i Ximenes<\/strong> iz spiritualng ugla osvetljavaju Bo\u0161kovi\u0107evu<\/strong> nau\u010dnu misao. Sve je to zapisano na stranicama Storia latteraira d\u00b4 Italia, <\/em>o \u010demu svedo\u010di profesor Brendan Dooley<\/strong> u delu \u201eStoria Latteraria D\u00b4Italia i rehabilitacija jezuitske nauke\u201c:<\/p>\n

\u201eZaccaria i Ximenes ponudili su mo\u017eda najranije izlaganje teorije materije rabrog jezuite\u00b4Bo\u0161kovi\u0107a, na nekom od modernih jezika. Vade\u0107i njegove ideje iz rasprave De lumine<\/strong> (objavljene 1748) objasnili su na koji je na\u010din Bo\u0161kovi\u0107 poimao elemente materije, ne kao \u010destice ve\u0107 kao istinske matemati\u010dke ta\u010dke pone\u0161to nalik Lajbnicovim monadama. Obja\u0161njavali su njegovo insistiranje na nu\u017enosti posmatranja jedne odbojne sile u prirodi, na koju je Newton neodre\u0111eno ukazao, koja dr\u017ei te ta\u010dke naodgovaraju\u0107oj me\u0111usovnoj udaljenosti, uporedo s privla\u010dnom silom koja ih dr\u017ei na okupu. Oslanjaju\u0107i se na direktno iskustvo uglavnom iz hemije, Bo\u0161kovi\u0107 je verovao da bi samo jedna takva sila mogla objasniti \u010dvrstinu i gustinu, kao i me\u0111usobno prodiranje i transmutaciju izme\u0111u tela pod normalnim uslovima. Zaccaria i Ximenes opisali su njegov dijagram zakona koji odre\u0111uje me\u0111usobne povezanosti izme\u0111u te i privla\u010dne sile, a koji se sastoji od krive koja pokazuje njihovu relativnu promenu na jednoj osi, s promenama u razdaljini izme\u0111u \u010destica, na drugoj osi, tako da se odbijaju\u0107e sile beskona\u010dno uve\u0107avaju kako udaljenost izme\u0111u tela postaje beskona\u010dno mala. Nakon ukazivanja na barem nekoliko dalekose\u017enih tvrdnji koje \u0107e Bo\u0161kovi\u0107 izneti u privatnim razmi\u0161ljanjima (\u00b4to obja\u0161njava refleksiju, refrakciju i difrakciju svetlosti\u00b4), Zaccaria i Ximenes predvideli su entuzijazam s kojim \u0107e puno obja\u0161njenje ambiciozne teorije biti izlo\u017eeno u Bo\u0161kovi\u0107evom remek-delu, Philosophiae naturalis theoria<\/strong>, deset godina kasnije. \u00b4Sve je ispunjeno genijalno\u0161\u0107u\u00b4, komentarisali su oni, \u00b4i zadivljuju\u0107om snagom umovanja\u00b4\u201c.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Sam Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> u ve\u0107 pomenutom delu \u201ePhilosophiae naturalis theoria\u201c \u00a0deklamuje:<\/p>\n

\u00a0„U pogledu prirode bo\u017eanskog kreatora, moja teorija ne ekstraordinarno prosvetljuju\u0107a, a rezultat toga ne neophodnost da\u00a0 se On prizna\u00a0… stoga su kompletno eliminisani uzaludni snovi onih koji veruju da je svet stvoren slu\u010dajno, ili da bi mogao biti stvoren kao fatalna nu\u017enost, ili da je oduvek bio tu, sastavljen od svojih sopstvenih neophodnih zakona.\u201c<\/em><\/p>\n

Osnova Bo\u0161kovi\u0107eve matemati\u010dko-fizi\u010dke\u00a0 teorije je da su osnovni elementi ta\u010dke (koje su\u00a0 bezdimenzionalne i nedeljive). Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> je kontemplacijom spiritualnih, ezoterijskih uvida, izveo zaklju\u010dak i postavio hipotezu da me\u0111u njima deluju sile, koje se transformi\u0161u u zavisnosti od udaljenosti me\u0111u \u010desticama. Ako su \u010destice dosta udaljene, za njih va\u017ei privla\u010dnost (poput Newtonovog <\/strong>zakona gravitacije), ali, u kriti\u010dnoj ta\u010dki pribli\u017eavanja, sila menja smer, te postaje odbojna. \u010cestice se posledi\u010dno udaljuju jedna od druge, sve do odre\u0111ene ta\u010dke od koje se opet javlja privla\u010denje. U koordinatnom sistemu kriva sa negativnim vrednostima na ordinati predstavlja privla\u010dnu, a odbojnu silu pak predstavlja deo krive sa pozitivnim vrednostima. Zakonitost o privla\u010dno-odbojnim silama je \u00a0prikazao na znamenitoj Bo\u0161kovi\u0107evoj krivoj<\/em><\/strong>\u00a0 (curva Boscovichiana<\/strong>)<\/em>.<\/p>\n

\"Kriva\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

Posebno sagledavanje krive putanje \u00a0sile odnosi se tri \u010destice koje se mogu kretati samo po plauzibilnim elipsama, ne i bilo kojim drugim trajektorijama , \u0161to je analogno kvantifikovanim trajektorijama u dana\u0161njo subatomskoj fizici.<\/p>\n

Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> je izneo hipotezu da,\u00a0 pod uslovom da spoljna sila tangencijalno pomeri \u010desticu u E iz svog polo\u017eaja usled \u010dega ona prisilno opi\u0161e\u00a0 luk EO, ona c\u0301e bez prestanka da nastavi da se kre\u0107e du\u017e elipse. Ako je\u00a0 ta\u010dka E` od datih ta\u010daka\u00a0 A i B od njih udaljena na rastojanju koje odgovara me\u0111i nekohezije, a potom se kroz e` konstui\u0161e elipsa, onda c\u0301e se, na isti na\u010din kao i u ta\u010dki E nastaviti, konstantno kretanje po elipsi, pomerene \u010destie u ta\u010dki E`. Ali, kako smo ve\u0107 napomenuli, nisu obe elipse plauzibilne za trajektoriju \u010destica . \u010cestica u ta\u010dki E c\u0301e se vratiti prema elipsi na kojoj se prethodno\u00a0 nalazila pod uslovom da se netangencijalno pomeri iz svog polo\u017eaja. To ne va\u017ei za \u010desticu\u00a0 E` koja se pod istim uslovima pomeraja ireverzibilno dislocira . Hipoteti\u010dna \u010destica u me\u0111uprostoru izme\u0111u dve elipse, inklinira elipsi FEO.<\/p>\n

\"Elipsa\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

Ovo zapravo predstavlja, ni manje ni vi\u0161e, nego model atoma<\/em>, nastao vekovima pre kvantne teorije Max Plancka<\/strong> i Niels-a Bohra<\/strong>. Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> svoj konstrukt funkcionisanja subatomskih \u010destica naziva \u201eElegans theoria\u201c.<\/p>\n

Krive privla\u010dnosti\/odbojnosti izme\u0111u atoma, kvarkova, bazi\u010dnih \u010destica (elektroni, neutrini) deluju po Bo\u0161kovi\u0107evom modelu\u2026 On je \u010destice podelio na \u010destice prvog, drugog, tre\u0107eg i \u010detvrtog reda. Analogija sa dana\u0161njom fizikom je vi\u0161e nego o\u010digledna \u2013 od kvarkova, preko, neutrona, protona do atoma.<\/p>\n

Potpuno fascinantno deluju ovi modeli mikrouniverzuma u doba kada nije bilo mogu\u0107e laboratorijski eksperimentisati na na\u010din na koji je to bilo mogu\u0107e u XX veku, u osvitu kvantne fizike. Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> je, kao jezuit, spiritualni nau\u010dnik i filozof, koristio molinisti\u010dki pristup, tj. teolo\u0161ku hipotezu sredi\u0161njeg znanja<\/strong>, o \u010demu se ve\u0107 govorilo u ovom tekstu. U delu \u201ePhilosophiae naturalis theoria\u201c, on isti\u010de:<\/p>\n

,.(Ta teorija) je takva u svojoj cjelini bilo da definira bilo da obja\u0161njava one kombinacije elemenata kojima se slu\u017eimo da bismo objasnili razli\u010dite pojave, a za te se kombinacije svugdje tra\u017ei namjera vi\u0161njeg Sazdatelja i neizmjerna sila Bo\u017eanskog Uma koji sagledava neograni\u010den broj slu\u010dajeva, a odabire one koji su za odre\u0111enu stvar najpogodniji i onda ih unosi u prirodno.“<\/em><\/p>\n

Veoma zanimljiv momenat nastaje na drugom mestu u Bo\u0161kovi\u0107evoj <\/strong>\u201ePhilosophiae naturalis theoria\u201c. S jedne strane, dvostrukim \u010ditanjem ovih redova, moglo bi se zaklju\u010diti da Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> pod bezdimenzionalnim ta\u010dkama\u00a0 ne podrazumeva atome, kvarkove itd., ve\u0107 plotinovski shva\u0107ene geometrijske granice prostor-vremena i ve\u010dnosti koje silom metafizike generi\u0161u prostorno-vremenski zakon, odraz ve\u010dnih ideja iz kosmi\u010dkog uma, iz koga nastaje celokupan prostor. S duge strane, sam metod zaklju\u010divanja ima ne malo sli\u010dnosti sa Decartesovim<\/strong> pristupom odvajanja duha i tela, te prostora duha koji ne dodiruju prostor materije\u2026 Sadr\u017eaji dolaze iz istog izvora, razlika je u pristupu:\u00a0 Decartes<\/strong> apsolutizuje individualnost gnoseolo\u0161kih sadr\u017eaja, dok Bo\u0161kovi\u0107<\/strong>, pokorno poput kabalista, prima bo\u017eanski software pravo iz dubina\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 pan-psihi\u010dkog polja putem otvaranja uma pomo\u0107u jezuitskih duhovnih ve\u017ebi, te ga uobli\u010dava u ultraprogrsivnu nau\u010dnu teoriju, naizgled do\u0161lu \u201epravo niotkuda\u201c u limitirani svet XVIII veka. Ergo, Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> (u \u201ePhilosophiae naturalis theoria\u201c) u\u010di:<\/p>\n

 <\/p>\n

\u201eStoga, da bismo shvatili nedjeljivu i neprote\u017enu to\u010dku, ne smijemo se slu\u017eiti idejama do kojih dolazimo neposredno preko osjetila, ve\u0107 je moramo oblikovati refleksijom. Slu\u017ee\u0107i se refleksijom, ne\u0107e nam biti te\u0161ko oblikovati takvu ideju. Naime, prije svega, kada shvatimo prote\u017enost i slo\u017eenost i z dijelova, pa kad to dvoje zanije\u010demo, ve\u0107 samim time ste\u0107i \u0107emo neku idjeu neprote\u017enog i nedjeljivog, slu\u017ee\u0107i se negacijom onoga \u010diju ideju imamo, jednako tako kao \u0161to imamo ideju rupice nije\u010du\u0107i opstojnost one materije koja nedostaje na mjestu rupice. Me\u0111utim, pozitivnu ideju nedjeljive i neprote\u017ene to\u010dke\u00a0 mo\u017eemo ste\u0107i geometrijom i idejom prote\u017enog kontinuiteta koju dobivamo\u00a0 osjetilima, i za koju \u0107emo malo kasnije pokazati da je la\u017ena.“<\/em><\/p>\n

Kao \u0161to se vidi, sli\u010dnost pristupa Decartesa<\/strong> i Bo\u0161kovi\u0107a <\/strong>je vi\u0161e nego o\u010digledna. To stoga \u0161to generisanje psiho-habitualnog kontinuuma i posledi\u010dno humanog psihi\u010dkog aparata poti\u010de od zakona vi\u0161eg reda u odnosu na zakon kreiranja logi\u010dkih konstrukcija kod ljudi. Celokupno senzualno i senzorno iskustvo poti\u010de iz artikulisanja percepcije. Ona po\u010dinje od percipiranja sadr\u017eaja koji se na delimi\u010dno slu\u010dajan na\u010din, silom polusvesnih motori\u010dkih pokreta o\u010diju ili usmerenosti u\u0161nih \u0161koljki ka izvoru zvuka,\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0 \u00a0\u00a0\u00a0pre- kratkotrajno memori\u0161u kao \u00b4zamrznuti\u00b4 vizuelno-auditivni sadr\u017eaji (ikoni\u010dka i eho memorija). Preko senzornog bufera, semanti\u010dkog bufera, sadr\u017eaji prolaze \u201ecenzuru\u201c centralnog supervizora, prelazi u srednjoro\u010dnu memoriju. Zavr\u0161ava se formiranjem predstava i se\u0107anja (dugotrajna memorija).<\/p>\n

Gregory Mitchell<\/strong> u radu \u201eArhitektura memorije\u201c podrobno obja\u0161njava ovaj proces:<\/p>\n

\u201eSve nadolaze\u0107e informacije se kratko zadr\u017eavaju (1\/2 do 2 sec.) u senzornoj memoriji kao primitivna i neanalizirana\u00a0 kopija aktuelne senzorne informacije. Ovo skladi\u0161tenje zauzima mesto u\u00a0 primarnom senzornom korteksu, i zbog toga je ovaj tip memorije tako\u00a0 jasan i stvaran, dok traje.<\/em><\/p>\n

Slu\u0161na informacija se dr\u017ei u ‘eho’ memoriji. Da razumemo eho memoriju, zamislimo da neko brzo izgovara niz brojeva, zatim iznenada stane i pita vas da ponovite poslednjih 5 brojeva koje je naveo. Da bi ste odgovorili na pitanje, morali bi ste da \u201cponovite\u201d ono \u0161to ste \u010duli. Sre\u0107om, poslednjih 5 brojeva bi jo\u0161 uvek moglo biti u va\u0161oj eho memoriji, i najverovatnijer bi ste mogli ta\u010dno da odgovorite na pitanje. Ako bi osoba stala i \u010dekala par sekundi pre postavljanja pitanja, me\u0111utim, verpvatno se ne biste setili nijednog broja – ne bi ste mogli da \u201cponovite traku\u201d Eko memorije blede nakon par sekundi. <\/em><\/p>\n

Vizuelna informacija se dr\u017ei u\u00a0 ‘ikona’ memoriji. Da razumemo ikona memoriju, poglrdajte oko sebe, a onda zatvorite o\u010di. Na kratko vreme, zadr\u017eavate jasnu sliku svega \u0161to ste upravo videli. Me\u0111utim, kako probate da analizirate detalje, slika bledi jako brzo, za 1\/2 sec.\u00a0\u00a0 (\u2026)\u00a0 Slede\u0107a stanica koja zove senzornu informaciju je prozencefal. Ona tada postaje kratkotrajna memorija. Trajanje kratkotrajne memorije zavisi od vrste materijala koji se skladi\u0161ti. Bez aktivne repeticije, brojevi se skladi\u0161te 10 do 15 sekundi, dok se boje skladi\u0161te do 3 minuta.\u00a0 (\u2026)kada je pojedincu potrebno da simultano izvodi mentalne zadatke kao dr\u017eanje i manipulacija podacima i slikama, i razmi\u0161ljanje povezano sa tim informacijama, kratkotrajna memorija mora da alocira dostupne kognitivne resurse. Kratkotrajna memorija je kao kontrolni toranj velikog aerodroma, odgovorna za raspored i koordinaciju svih dolaze\u0107ih i odlaze\u0107ih letova. Da bi se ovo doseglo, slu\u017ee dva \u201cropska sistema\u201d opisana prethodno, artikulatorna petlja i podloga za vizuelno-prostornu skicu odgovorni za kratkotrajno zadr\u017eavanje informacije, a centralni supervizor je odgovoran za superviziju integrisanja informacija i koordinaciju ropskih sistema.\u00a0 (\u2026)\u00a0 Centralni supervizor je, izme\u0111u ostalog, odgovoran za usmeravanje pa\u017enje na relevantnu informaciju, prigu\u0161ivanje irelevantne informacije i neadekvatnih akcija, i za koordinaciju kognitivnih procesa kada se mora izvr\u0161iti vi\u0161e zadataka istovremeno.\u00a0 Ovde imamo mehanizam koji je predmet kolektivne volje pojedinca, dela na sumiranju svih \u017eelja, potreba, motivacija i uslovljavanja. Ovaj konsensus dela kao pokreta\u010dka sila koja pokre\u0107e supervizora i uslovljava ga da beskrajno tra\u017ei u zatvorenoj petlji izme\u0111u svih senzornih inputa tragaju\u0107i za upotrebljivom informacijom u slu\u017ebi ove kolektivne volje radi ispunjenja svojih ciljeva. Vi\u0161e je kao rob nego kao gospodar u odgovaranju celom organizmu<\/strong>. [podvukao M. V.]\u00a0 Freudov koncept libida, koji je interakcija kreativnih i destruktivnih sila \u010dini samo jedan mali deo totalnog uticaja na supervizora, koji dela pod uticajem drugih pogona i vo\u0111stava ega i superega.\u201c<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n\n\n\n
Desni mozak<\/td>\nLevi mozak<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

Ovom izuzetnom analiti\u010dkom radu Gregory Mitchell<\/strong>-a gotovo da nije ni potreban\u00a0 komentar. Aleatori\u010dki momenti su vi\u0161e nego prisutni u formiranju predstava, od senzornog inputa do dugotrajnog se\u0107anja. Tzv \u201eobjektivno saznanje pomo\u0107u \u010dula\u201c, kao \u0161to vidimo, ima malo veze sa objektivno\u0161\u0107u. Na aleatori\u010dki na\u010din se pozicioniramo u svetu objekata, za po\u010detak, u odre\u0111eno vreme na odre\u0111enom mestu (ograni\u010davaju\u0107e u odnosu na celokupnu objektivnu vremensko-prostornu\u00a0 \u201eponudu\u201c univerzuma) . Zatim, ako se ograni\u010dimo na vizuelnu percepciju, sputavaju nas neizmerna ograni\u010denja. \u0160ta gledamo, pod kojim uglom, \u0161ta izmi\u010de vidnom polju, a \u0161ta ne\u00a0 \u2013 defini\u0161e koje \u0107emo ikoni\u010dke sadr\u017eaje uop\u0161te uneti kao po\u010detne\u2026 Tako da nam ve\u0107 na startu izmi\u010de sve ostalo \u0161to ne percipiramo. A od tih unetih (vi\u0161e nego ograni\u010davaju\u0107ih u odnosu na celokupan paket informacija iz na\u0161e okoline, tj. pojavnu stvarnost oko nas) \u010dulnih informacija, kako je Mitchell<\/strong> briljantno pokazao, formira se saznajna predstava kreirana dejstvom \u00b4mo\u017edane laboratorije\u00b4 u interakciji sa mehanizmima potiskivanja, libidonozne fiksacije, kolektivnog svesnog i nesvesnog\u2026 Sve to deluje na centralni supervizor, koji filtrira informacije (bez slobodne volje, bez svesnog izbora) iz kojih nastaje predstava, memorija. \u010cija predstava, \u010dija memorija? Svaki ozbiljan istra\u017eiva\u010d, poput Decartesa<\/strong> i Bo\u0161kovi\u0107a<\/strong>, morao bi sebi postaviti ovo pitanje, ili preispitati da li je saznanje dobijeno na taj na\u010din zista objektivno. Plauzibilan odgovor glasi: predstava pripada arhetipovima kolektivnog nesvesnog,\u00a0 u me\u0111uigri sa podsvesnim umom pojedinca, a naknadno filtrirana jo\u0161 i kolektivnim svesnim (ili: Nad-ja) tj. formalno ispoljenim vladaju\u0107im ideolo\u0161kim konstruktom. Kao \u0161to smo prethodno videli, i Decartes<\/strong> (kao antiklerikalac, racionalist), i Bo\u0161kovi\u0107<\/strong> (kao jezuit i spiritualni nau\u010dnik) su kogitivno-intuitivno spoznali ove fundamentalne istine, te posledi\u010dno\u00a0 odlu\u010dno odbacili \u010dulne podatke kao klju\u010dne za spoznaju zakona univerzuma. I pored svih spoljnih razlika vezanih za povr\u0161inski sholasti\u010dki\/antisholasti\u010dki antagonizam, ova dva velikana ljudskog uma, crpli su esencijalne istine iz zakona vi\u0161eg reda od odve\u0107 ljudskog. Oni su prevazi\u0161li naizgled nepremostive granice humanog kognitivnog aparata na taj na\u010din, \u0161to su uronili u polje okeana\u00a0 \u00b4kosmi\u010dkog uma\u00b4 duboko unutar sebe, da bi na granici su\u0161tine misterije materije i su\u0161tine misterije uma dotakli polje sinhroniciteta, gde ideje susre\u0107u stvarnost, gde um kreira materiju i materija kreira um.<\/p>\n

Ozbiljni nau\u010dnici,i beskompromisni traga\u010di za istinom, tada dodiruju oblast sredi\u0161nog znanja<\/strong>, i postaju Demijurzi stvaranja novih svetova, otvaraju kapije ulaza u nove dimenzije. To nema nikakve veze sa njihovim izvornim namerama,\u00a0 ograni\u010denim na ego-kompleks, ili, bolje re\u010deno: kolektivni ideolo\u0161ki ego-kompleks. Istinski inovatori su samo transmiteri informacionih paketa univerzuma, pomo\u0107u kojih se reguli\u0161e sudbina svetova, kreiraju i re-kreiraju polja vremena-prostora-materije energije. Iluminacija ljudskog saznanja predstavlja pre\u010dicu \u00b4kosmi\u010dkog progresa\u00b4, koja nas sve vodi u pravcu o kome unapred ne mo\u017eemo znati ni\u0161ta, teleolo\u0161ki usmereni bez obzira na sopstvene \u017eelje, planove, akcije, ili (ideolo\u0161ka i druga) uverenja. Zato se treba osloniti na iskru univerzalne svesti<\/strong>, ma odakle da ona emanira,\u00a0 jer to je jedini ispravni putokaz<\/strong> u dana\u0161njem trenutku hiperumre\u017eenosti kogitivnih ideolo\u0161kih konstrukata<\/strong> redukcionisti\u010dke nauke, koji ne vode nikuda do u solipsizam, ba\u0161 kao \u0161to je to bilo i u doba osvita renesanse i tada\u0161njeg bu\u0111enja novog eona iz opskurnog sholasti\u010dkog simulakruma.<\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

pi\u0161e: Mi\u0161a Vasi\u0107 Tokom 1548,\u00a0 San Ignacio de Loyola i nekoliko \u010dlanova nedavno osnovane Dru\u017ebe Isusove otvorilo je prvu jezutsku \u0161kolu u Mesini u Siciliji, dana\u0161nja Italija. Kultura je tako postala opsesija i teleolo\u0161ki \u00b4okida\u010d\u00b4dejstva inicijalnih jezuita; Edukativni sistem Zapada, oli\u010den u intencijama katoli\u010dke crkve, nakon toga vi\u0161e nikada ne\u0107e biti isti \u2013 usmeren je […]<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[11,38],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3318"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=3318"}],"version-history":[{"count":1,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3318\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3321,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3318\/revisions\/3321"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=3318"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=3318"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=3318"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}