{"id":3794,"date":"2017-11-05T19:36:41","date_gmt":"2017-11-05T19:36:41","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3794"},"modified":"2017-11-05T19:36:41","modified_gmt":"2017-11-05T19:36:41","slug":"tacka-preokreta-revolucija-i-kvantni-skok","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3794","title":{"rendered":"TACKA PREOKRETA – (R)EVOLUCIJA I KVANTNI SKOK"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>\u201e\u017divimo u no\u0107noj mori la\u017ei, a malo je onih koji su dovoljno budni i svesni da vide stvari onakvima kakve jesu. Na\u0161a prva du\u017enost je da uklonimo iluzije i oporavimo ose\u0107aj stvarnosti. Ako treba da do\u0111e rat, to \u0107e se dogoditi\u00a0 zbog na\u0161ih samoobmana, za koje na\u0161a savest potopljena ko\u0161marom anksioznosti poku\u0161ava da prona\u0111e moralne izgovore. Oporavak ose\u0107aja stvarnosti jeste obnavljanje istine o sebi i svetu u kome \u017eivimo, a time i sticanje mo\u0107i o\u010duvanja\u00a0 ovog sveta od uzleta u raspar\u010danost.\u201c<\/em><\/p>\n

(Nikolaj Berdjajev, \u201ePoliti\u010dki testament\u201c)<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/strong>Pi<\/em><\/strong>\u0161e Mi\u0161a Vasi\u0107: <\/em><\/strong>Jedina alternativa ratu<\/u><\/strong>, revoluciji, ili pak totalitarizmu koji neizbe\u017eno vodi razornoj enantiodromiji jeste:\u00a0 intelektualno, emotivno, intuitivno, i senzitivno prihvatanje istovremenog postojanja suprotnosti<\/u> kao jednako vrednih<\/u>.<\/em><\/strong><\/p>\n

<\/p>\n

Adolf Hitler<\/strong> je proricao:\u00a0 \u201eJa nameravam da uspostavim hiljadugodi\u0161nji Reich a svako ko me podr\u017eava u ovoj borbi \u00a0je saborac za jedinstvenu spiritualnu \u2013 rekao bih \u2013 bo\u017eansku kreaciju…\u201c<\/em> \u00a0Reich je, me\u0111utim, trajao samo dvanaest godina (1933-45). Katedre istorijskih nauka\u00a0 iz doba komunizma su aktuelnoj akademskoj\u00a0 podeli istorije na stari vek<\/em>, srednji vek <\/em>i novi vek<\/em> pridodali i sopstveno snovi\u0111enje: post-istorijsku fazu nazvanu \u201esavremeno doba\u201c<\/em> koje je bilo znak kraja kapitalisti\u010dko-modernisti\u010dkog novog veka i pripadaju\u0107eg\u00a0 klasnog dru\u0161tva. \u201eSavremeno doba\u201c<\/em> je imalo pretenzije da predstavlja izraz\u00a0 predstoje\u0107e nad-istorijske beskona\u010dne\u00a0 trajnosti novog komunisti\u010dkog poretka. Nasuprot ovom fantazmagori\u010dnom diskursu, komunizam je trajao 72 godine (1917-1989).\u00a0 Danas, u doba krize svih paradigmi, kroz \u201ezvani\u010dni\u201c narativ razvijenijeg dela sveta kao da i dalje odjekuje ideolo\u0161ka matrica o \u201ekraju istorije\u201c (inspirisana Fukoyaminom<\/strong> neo-hegelijanskom studijom iz 1992)\u00a0 i \u201eve\u010dnom\u201c globalisti\u010dkom eksploatatorskom post-kapitalizmu baziranom ne na materijalnom kapitalu, ve\u0107 na virtuelnim finansijskim instrumentima, te podelom ljudi na klase (de facto, na kaste). Aktuelni socijalni sistem \u0107e, ka\u017eu njegovi promoteri, da ostane dok je sveta i veka\u2026 Ovaj istorijski trenutak u kome \u017eivimo deluje kao beskona\u010dna kriza spiritualnosti i trijumf materijalisti\u010dke devastacije svih humanih vrednosti oli\u010den u satiranju obespravljenih prekarijatskih masa u koje spadaju svi, (nevezano za obrazovanje, materijalno bogatstvo, dru\u0161tveni status) osim orwellovsko-huxley-evske \u00a0elite \u00b4kontrolora\u00b4 simulakruma koji se predstavlja kao \u201ekona\u010dni poredak\u201c. Analogija sa prethodnim \u017erecima i profetima \u201ebeskona\u010dne\u201c trajnosti socijalnih struktura i \u00a0poredaka (koji su, suprotno imaginarnim konstruktima njihovih ideologa, davno prohujali) je vi\u0161e nego o\u010digledna. Stvar je u tome da, nasuprot svesnim i racionalnim namerama nosilaca diskursa, isti ne mogu kontrolisati istorijski tok\u2026 Jer istorijski i dru\u0161tveni sistemi nastaju, traju i nestaju po zakonima koji su iznad dru\u0161tvenih konstrukata. To su univerzalni zakoni kosmosa i nadilaze puke ljudske misaone matrice\u2026<\/p>\n

Svet materije-energije-prostora-i-vremena<\/strong> je ni\u0161ta drugo do\u00a0 – stalna i kontinualna promena<\/strong>. \u010cestice svetlosne energije, koje tvore mikrosvet te posledi\u010dno kreiraju\u00a0 i vaskoliki makro-univerzum, neprekidno vibriraju i transformi\u0161u sve oko nas. Ni\u0161ta nije nepromenljivo\u00a0 a percipirana pseudo-soldifikacija predstavlja plod ograni\u010denosti ljudskih \u010dula (kojima je nedostupan mikro-svet) i ljudskog mozga, te strukture psihe \u010dija struktura generisanja unutarnjih predstava rezonira sa idejom o \u010dvrstom svetu oko nas. Tako\u0111e, sklonost inerciji investiranja emotivne psihi\u010dke energije u imaginarne konstrukte obezbe\u0111uje kontinuitet predstavama o svetu koje se ne poklapaju sa realno\u0161\u0107u. Istinska i neumoljiva transformacija univerzuma na subatomskom nivou je \u010dak i van dometa holisti\u010dkog, integrativnog razumevanja. Me\u0111utim, ljudski kognitivni aparat ipak poseduje izvestan stepen percepcije i razumevanja zakona promene \u2013 iako je ovo razumevanje raspar\u010dano po raznolikim nau\u010dnim disciplinama. Shvatanje evolucije celokupne \u00a0prirodne biosfere, ekonomske transformacije, te postepen psihi\u010dki rast pojedinca susre\u0107e burne socijalne revolucionarne promene, ratove koji devastiraju dru\u0161tvene poretke ili kvantni skokovi unutar\u00a0 subatomskih svetova \u2013 bivaju atomizirani unutar katedri nuklearne fizike, kognitivne psihologije, sociologije, istorije i posve nepovezani kako terminolo\u0161ki, tako i esencijalno. Ezoterijske i spiritualne tradicije, nasuprot, ukazuju na zajedni\u010dko poreklo i neumoljivost promena, te me\u0111usobnu povezanost kosmi\u010dkih zakona vi\u0161eg reda sa zakonima beskona\u010dnog kretanja i me\u0111usobnih relacija materije-energije-prostora-vremena. Spoznaja da, iza brutalnih socijalnih revolucija, stoje nad-ljudski zakoni vidljivi\u00a0\u00a0 u prirodnim sinhronicitetima (kojima se recentno bavi i egzaktna nauka) nije nepoznata milenijumima \u2013 od drevnih astrologa do hebrejskih i hri\u0161\u0107anskih proroka te skora\u0161njih gnostika poput Rudolfa Steinera<\/strong> i K.G. Junga<\/strong>. Saznanje neumitne promenljivosti, koja je jo\u0161 i smislena, pru\u017ea utehu ljudima koji podle\u017eu fatalisti\u010dkim \u201emantrama\u201c nihilisti\u010dkih teoreti\u010dara zavere koji \u201eobjavljuju\u201c da je svako zlo nezaustavljivo i svaki naopaki poredak ve\u010dit. Va\u017ei i obrnuto \u2013 la\u017eni socijalni \u201erajevi\u201c predstavljaju ni\u0161ta drugo do privremene vladaju\u0107e narative<\/em> u koje se (uzaludno) investiraju pozitivne emocije, dok se ne raspr\u0161e u svoju suprotnost. U ovom tekstu bavi\u0107emo se raznim aspektima ispoljavanja promena i poku\u0161ajima nala\u017eenja smisla i povezanosti izme\u0111u naizgled nepovezanih fenomena. Vide\u0107emo kako se iz ugla raznolikih nau\u010dnih disciplina posmatraju i interpretiraju promene, manje-vi\u0161e bez svesti o njihovom jedinstvenom ishodi\u0161tu<\/em>.<\/p>\n

Ekonomska nauka je nauka o promenama per se<\/em>. Ona je sva u promenama i dinamici, \u010dime se ukazuje na zreli pristup interpretaciji stvarnosti i odsustvo fantazmagori\u010dne slike ve\u010dnog stanja status quo<\/em>. Ilustrativan ekonomski pojam \u201eBreak-even point\u201c ukazuje na dramati\u010dnu promenu u poslovanju kompanije, ali on ukazuje i na analogiju sa ostalim aspektima stvarnosti, te \u0107emo ga ukratko ovde pomenuti.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

Naime, \u201eBreak-even point\u201c predstavlja ta\u010dku preokreta, kvantni skok u dinamici poslovanja. On izra\u017eava trenutak preokreta, momenat u kome su koli\u010dina\u00a0 prodate robe i posledi\u010dni prihod nadrasli tro\u0161kove poslovanja. To je momenat od kada nastaje profit. Me\u0111utim, \u0161ire gledano, BEP je ta\u010dka preokreta posle koje ni\u0161ta nije isto. To je momenat koji odre\u0111uje \u017eivot ili smrt kompanije, jer, ako se on ne dosegne, sve nestaje. A ako se dosegne, dolazi do razvoja. Ta simbolika ta\u010dke preloma, koju pozajmljujemo iz ekonomije, primenljiva je i na druge aspekte stvarnosti. Potpra\u017eni procesi (poput funkcionisanja preduze\u0107a u fazi pre preloma, gde se investira bez vidljivih rezultata) na kraju ekspandiraju kvantnom promenom strukture dramati\u010dno svedo\u010de\u0107i dinamici koja je do tada bila nevidljiva na povr\u0161ini. Tako, od fenomena transmutacije materije, do pojave\u00a0 dru\u0161tvenih revolucija, ta\u010dka preloma<\/em><\/strong> intenzvno ukazuje na nezaustavljivost<\/em><\/strong> promena \u2013 iako one prethodno nisu<\/em><\/strong> bile vidljive<\/em><\/strong> i o\u010dekivane<\/em><\/strong>.<\/p>\n

\u00a0<\/strong>G. Jung<\/strong>, inspirisan Heraklitovom<\/strong> i Platonovom<\/strong> filozofijom, uvodi pojam enantiodromije<\/em> \u2013 zakona prelaska svakog procesa u sopstvenu suprotnost. Neokovanica je sintetisala starogr\u010dke izraze: \u1f10\u03bd\u03ac\u03bd\u03c4\u03b9\u03bf\u03c2<\/em>, enantios \u2013 suprotan i \u03b4\u03c1\u03cc\u03bc\u03bf\u03c2<\/em>, dromos \u2013 pravac kretanja. Heraklit<\/strong> je u svom znamenitom delu \u201eO prirodi\u201c u\u010dio da<\/p>\n

\u00a0\u201e…U iste reke stupamo i ne stupamo.<\/em><\/p>\n

Ne mo\u017ee se dva puta u\u0107i u istu reku.<\/em><\/p>\n

Sve te\u010de i ni\u0161ta se ne zadr\u017eava.<\/em><\/p>\n

Sve se menja i\u00a0 ni\u0161ta ne ostaje za stalno.<\/em><\/p>\n

Toplo postaje hladno, hladno postaje toplo.<\/em><\/p>\n

Vla\u017eno se su\u0161i, sasu\u0161eno se vla\u017ei.<\/em><\/p>\n

Bolest je ta, koja zdravlje \u010dini ugodnim;<\/em><\/p>\n

Zlo je to, koje dobro \u010dini prijatnim.\u201c<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/strong>Platon<\/strong> u delu \u201eFedon\u201c raspravlja o neprekidnoj transformaciji stvarnosti kroz me\u0111uigru i me\u0111uzavisnost suprotnosti. sama esencija stvarnosti je satkana od suprotnosti, bez kojih \u010dak ni egzistencija nije mogu\u0107a:<\/p>\n

\u201e \u2013 Ako ho\u0107e\u0161, produ\u017ei Sokrat, da lak\u0161e to shvati\u0161, obrati pa\u017enju ne samo na ljude nego i na sve \u017eivotinje i bilje, i uop\u0161te u svemu \u0161to god postaje ogledajmo da li sve postaje na ovaj na\u010din: ni od koje druge strane nego iz suprotnoga suprotno, gde god se nahodi ne\u0161to suprotno, kao \u0161to je, na primer, lepo suprotno ru\u017enome, i pravedno nepravednome, a takvih suprotnosti ima nebrojeno mnogo. Dakle, ispitajmo to da li je nu\u017eno da sve ono \u0161to ima neku suprotnost ne postaje ni od \u010dega drugoga nego od onoga \u0161to mu je suprotno. (\u2026)\u00a0 \u0160ta onda? Nalazi li se u tome i ovo: svuda izme\u0111u dveju suprotnosti, jer su dve, javljaju se i dve vrste postajanja: od jednoga prema drugome i opet od drugoga prema prvome? (\u2026) Pa, ako nam ponekad i nedostaju za to naro\u010diti izrazi, ipak bar u osnovi mora biti tako da jedno postaje iz drugoga i da jedno prelazi u drugo.\u201c<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Jung<\/strong> je apsolvirao problem enantiodromije<\/em> u sferi psiholo\u0161kog \u017eivota<\/em> ljudi \u2013 ukazao je na to da, kada svesni stav te\u017ei rigidnoj jednostranosti, u nesvesnom podru\u010dju psihe obitava potpuno suprotan (a svesno neprimetan) proces koji te\u017ei da se probije u svest i napravi ravnote\u017eu. Tako dolazi do transformacije li\u010dnosti, kvantnog skoka<\/em>, \u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0break-even point-a, revolucije na mikroplanu \u2013 nivou pojedinca. Enantiodromija je, jasno, primenljiva i na celokupnu stvarnost oko nas i sve njene aspekte.<\/p>\n

Ta\u010dka preokreta se opisuje i drevnim pojmom \u201eMetanoia\u201c.<\/p>\n

Pravoslavno hri\u0161\u0107anstvo koristi izraz \u201cMetanoia\u201d\u00a0(gr\u010dki: \u00a0\u03bc\u03b5\u03c4\u03ac\u03bd\u03bf\u03b9\u03b1,\u00a0metanoia, „promena ne\u010dijeg mi\u0161ljenja“) kao termin koji ozna\u010dava pokajanje, de facto\u00a0 – spiritualnu konverziju. Teolo\u0161ki adekvatan izraz metanoia-i je \u201cpreumljenje\u201d. \u201eMetanoia\u201c predstavlja promenu pojedinca u smislu njegove preusmerenja od autoriteta\u00a0 sopstvenog ega ka autoritetu \u201evi\u0161eg selfa\u201c. Jedini nedostatak ovog gledi\u0161ta je njegovo ograni\u010denje na li\u010dnu duhovnost te nedostatak uvida o op\u0161tosti zakona promene. \u00a0Znameniti ameri\u010dki filozof i psiholog \u00a0William James<\/strong>\u00a0uop\u0161tava zna\u010denje izraza te uvodi metanoia-u kao ozna\u010ditelja\u00a0 procesa radikalne transformacije li\u010dnosti pojedinca.<\/p>\n

Precizno zna\u010denje proisti\u010de iz kovanice nastale od starogr\u010dkih izraza\u00a0 \u03bc\u03b5\u03c4\u03ac (met\u00e1<\/a>) („iznad“) i \u03bd\u03cc\u03bf\u03c2 (noe\u014d<\/a>) („percepcija“, \u201cum“, „razumevanje\u201d), a teologija i psihologija ga koriste u razli\u010ditim kontekstima.\u00a0 Carl Jung<\/strong> je metanoia-u video u svetlu dramati\u010dne pojave ponovnog ro\u0111enja li\u010dnosti u izmenjenom vidu, nakon nu\u017ene i bolne\u00a0 samospoznaje indukovane paroksizmom psihoti\u010dnog sloma. Poput alhemijskog solve et coagula<\/em> (ali u ovom slu\u010daju spontano) li\u010dnost se devastira da bi se samoisceljuju\u0107e prekomponovala u novog \u010doveka, prilagodljivog okolnostima novonastale \u017eivotne situacije. William James<\/strong> koristi termin uop\u0161tenije \u2013 njime on opisuje \u010doveka koji se radikalno ali i postojano promenio \u2013 kakva god bila ta promena. Ronald David Laing<\/strong>, \u0161kotski psihijatar termin metanoia-u povezuje sa fenomenom transcendiranja ega \u201esvesnosti\u201c u ego-\u201esvest\u201c tj. stepenicu \u0161irenja uma pojedinca.<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Enantiodromija<\/strong> tj. nu\u017enost stalne transformacije energije-materije-prostora-vremena naizgled je u kontradikciji sa neoplatonisti\u010dkim ili pak judeo-hri\u0161\u0107anskim u\u010denjem i mnogim drugim tradicijama o \u201ejednom\u201c, \u201edobrom\u201c i raznim drugim aspektima monoteisti\u010dkog ve\u010dnog pauzroka, kreatora, svesadr\u017eitelja, kosmi\u010dke celovitosti te apsoluta. Mogli bi smo se zapitati o logi\u010dkom \u0107orsokaku te isklju\u010denju istovremenosti suprotnih principa i istovremenog jedinstva. Me\u0111utim, op\u0161ti pojam dualisti\u010dkog \/ dijalekti\u010dkog monizma<\/strong> objedinjuje jedinstvenu esenciju u ve\u010dnosti sa permanentnom dinamikom suprotnosti u vidljivom univerzumu, na svim nivoima stvarnosti \u2013 od subatomske fizike do ljudske psihe. Dijalekti\u010dki monizam<\/strong> u\u010di da je \u201ejedno\u201c oli\u010deno u jedinstvu komplementarnih polariteta koji istovremeno i sjedinjeno postoje u transcendentnom polju dok su naizgled suprotstavljeni u vidljivom materijalisti\u010dkom univerzumu. Kroz istoriju spiritualnih pokreta\u00a0 uvi\u0111amo koncept dualisti\u010dkog monizma na delu: „Purusha-Prakriti“ u Samkhji , Taiji ili „Vrhovna krajnost“ u taoizmu, i „dualnost u jedinstvu“ Shiva-Shaktija u Tantri. Taoizam i budizam su ni\u0161ta drugo do dijalekti\u010dki monizam.<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Dijalekti\u010dki monizam<\/strong> \u010dak mo\u017ee biti i nevidljiv, a ipak prisutan – \u00a0teleolo\u0161ki utemeljen<\/strong>. Naime, suprotnosti su u ovom sada\u0161njem<\/em><\/strong> trenutku posve nepomirljivo razdvojene. No, sama su\u0161tina njihove antagoni\u010dnosti pa \u010dak i uzrok samog ispoljavanja i emaniranja je u \u2013 jedinstvu, koje, me\u0111utim, tek ima da nastupi u budu\u0107nosti<\/em><\/strong>, stvoreno me\u0111uigrom polariteta. Na nivou sveta ideja<\/strong>, tj. u morfi\u010dkom polju<\/strong>, naravno, svi ovi aspekti postoje istodobno<\/strong> jer uzorno-posledi\u010dna veza egzistira istovremeno van materije-energije-prostora-vremena.<\/p>\n

Malo dublji uvid ukazuje da je sve ve\u0107 i sada-i-ovde objedinjeno a pluralisti\u010dki monizam<\/strong> ozna\u010dava samo vi\u0161i ili manji stepen svesti<\/strong> pojedinca koji mo\u017ee\/ne mo\u017ee da istodobno percipira sjedinjenost polariteta u esenciji<\/strong>. Taoizam ukazuje na \u201ePluralni monizam\u201c – istovremenost \u201edeset hiljada stvari\u201c tj.\u00a0 pluralnost entiteta objedinjenih u transcediranom umu prosvetljenog \u010doveka, dok Zen podu\u010dava da je pluralizam pojava u kosmosu realan, ali je sam kosmos ni\u0161ta drugo do –\u00a0 ograni\u010dena percepcija neprosvetljene li\u010dnosti. Mahayana Budizam<\/strong> u \u201esr\u010danoj sutri\u201c poetski odra\u017eava duh monisti\u010dke dijalektike:\u00a0 „Oblik je praznina, praznina je tako\u0111e oblik. Praznina nije ni\u0161ta drugo nego oblik, oblik nije ni\u0161ta drugo nego praznina.“ Znameniti Dao De Jing<\/strong> o\u010digledno oli\u010dava duh pluralisti\u010dkog monizma:<\/p>\n

„Tao je proizveo Jedno, Jedno je proizvelo Dva, Dve su proizvele Tri, Tri je stvorilo Sve, Sve ostavlja iza sebe Tamu (iz koje je do\u0161lo) i ide napred da prihvati Svetlost (u kojoj se pojavilio), dok je harmonizovano s disanjem praznine (\u2026)\u00a0 Ono \u0161to ljudi ne vole je da su siro\u010dad, da imaju malo vrlina, biti kao kola bez osovine, a ipak su to oznake koje kraljevi i knezovi koriste za sebe. Tako da se neke stvari pove\u0107avaju smanjivanjem, a ostale se smanjuju pove\u0107anjem. „.<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Dualisti\u010dki monizam\/B.E.P.\/enantiodromija\/ta\u010dka preokreta\u2026 Drevni kineski koncept Ying-Yang obuhvata sve ove termine te predstavlja jedinstveni koncept baziran na me\u0111uigri suprotnosti koja je i njegova osnova, esencija\u2026<\/p>\n

Yin-Yang je op\u0161toj populaciji poznat kao osnova znamenitih prakti\u010dnih implementacija ovog principa oli\u010denih u drevnim borila\u010dkim ve\u0161tinama kao \u0161to su taijiquan (T’ai chi), qigong (Chi Kung) ili pakbaguazhang. Tako\u0111e, yinyang \u010dini osnovu \u010duvene knjige proricanja budu\u0107nosti bazirane na heksagramima koji opisuju zakone ispoljavanja dinamike stalne promene i me\u0111uigre suprotnosti.\u00a0 To je sviima poznati \u201cI ching\u201d<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Kineski izraz \u201e\u9670\u967d\u201c (tj. \u201eyin-yang\u201c ili \u201eyin yang\u201c, \u201ey\u012bny\u00e1ng\u201c)\u00a0 ozna\u010dava paradoksalni izraz\u00a0 „tamno svetlo“\u00a0 koji ne ozna\u010dava logi\u010dki \u0107orsokak dva sjedinjena\u00a0 opozitna pojma ve\u0107 komplementarnost suprotnosti koje postoje istovremeno i me\u0111uzavisne su na vi\u0161oj ravni percepcije.\u00a0 Jedna drugu stvaraju, jedna proisti\u010de iz druge, povezane su, i \u010dine svetlo prirode. \u017divot i smrt, mra\u010dno i svetlo, staro i mlado, i drugi prirodni opoziti predstavljaju tek puku simboli\u010dki manifestaciju ezoterijskog \u201eYin-Yang\u201c principa kosmi\u010dkog dualizma koji tvori monizam vi\u0161eg reda.<\/p>\n

Nije te\u0161ko zaklju\u010diti da Yin i Yang de facto<\/em> emaniraju iz misti\u010dnog jedinstva o kome smo ve\u0107 govorili, bilo da je u pitanju Plotinovo \u201ejedno\u201c ili pak, ako ostanemo u dalekoisto\u010dnom narativu \u2013 \u201eTao\u201c.<\/p>\n

 <\/p>\n

Kako smo u dosasda\u0161njem tekstu mogli da zaklju\u010dimo, kosmos predstavlja me\u0111uigru suprotnosti, dinamiku koja stvara jedinstvo vi\u0161eg reda. Me\u0111utim, ono \u0161to je interesantno je da ta\u010dka preokreta, nakon dugotrajnog potrpra\u017enog procesa transformacije i nevidljivog rasta tendencije suprotne vladaju\u0107oj i vidljivoj, nastupa naglo, gotovo trenutno. Jedan od primera za to je i fenomen proboja (\u201cbreaktrough\u201d) neprijateljskih odbrambenih linija u ratu. De\u0161ava se kvantni skok, trenutna promena situacije i bitka se zavr\u0161ava. Ono, \u0161to je predstravljalo odbrambenu liniju neprijatelja, oli\u010denu u lokalnom morfi\u010dkom polju kreiranom digotrajnim drilom i posledi\u010dnim ose\u0107anjem zajedni\u0161tva, a emanirano vojni\u010dkom uve\u017ebano\u0161\u0107u, visokim moralom i efikasnim reakcijama \u2013 devastira se kroz slom odbrambene linije i pretvara se u strah i paniku. \u00b4Vojska\u00b4 trenutno nestaje i pretvara se u zastra\u0161enu masu koja pani\u010dno be\u017ei. \u00b4Bitka\u00b4 vi\u0161e ne postoji. Kosmos je promenio strukturu. \u010citav jedan svet se raspr\u0161io. Pa\u017eljivija interpretacija doga\u0111aja ukazuje da se raspr\u0161io samo simulakrum<\/strong>, predstava \u00b4kolektivno svesnog\u00b4 i da su velike grupe ljudi mentalno diskonektovane iz lokalnog<\/em> (ili \u010dak op\u0161teg) morfi\u010dkog polja<\/em> koje generi\u0161e zajedni\u010dku predstavu stvarnosti<\/em> koja se naziva \u00b4rat\u00b4.\u00a0 Na primeru iz vojne nauke mogu se primetiti dve \u010dinjenice. Prvo, nemerljivo je fascinantno saznanje da se u samo jednom trenutku, ili relativno kratkom vremenskom periodu, celokupna \u201cstvarnost\u201d dramati\u010dno menja. Drugo, jo\u0161 je dramati\u010dnije saznanje da je mogu\u0107e da se u samo jednom trenutku, u za to jedinstvenom adekvatnom momentumu, ukida \u010ditav jedan svet, koji je do tog prelomnog \u010dasa delovao kao da \u0107e ve\u010dno egzistirati u formi u kojoj je eksponirao.<\/p>\n

Primer vojnog proboja linija fronta je eksplicitna manifestacija zakona promene, preloma, enantiodromije u pojavnoj svarnosti. Na narednim stranicama \u0107emo se pozabaviti stvarnosnim aspektima dinamike univerzuma, kao i poku\u0161ajima interpretacije prirodne i socijalne dinamike od strane teoreti\u010dara evolucije te socijalnih transformacija, kao i spiritualnih traga\u010da\u2026 Dva vida promene, sa stanovi\u0161ta interpretacije, se izdvajaju kao paradigmati\u010dni \u2013 evolutivna i revolucionarna promena. Pozabavimo se njima, sa stanovi\u0161tva formalne analize, kao i potonjeg otkrivanja \u00b4spiritualne\u00b4pozadine zakona kretanja. Interesantno je da, u istoriji teorijske misli, teorija evolucije<\/strong> vodi ka teoriji (i praksi!) revolucije<\/strong> \u2013 \u0161to ve\u0107 predstavlja ispoljavanje dijalekti\u010dkog monizma<\/strong>! Po\u0111imo redom, od evolucije\u2026<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Charles Robert Darvin <\/strong>(1809 – 1882) znameniti britanski prirodnja\u010dki istra\u017eiva\u010d, uvodi scijentisti\u010dku teoriju evolucije<\/em><\/strong> u teorijsku biologiju svog doba. On, putuju\u0107i planetom i izu\u010davaju\u0107i nebrojene biljne i \u017eivotinjske vrste i prou\u010davaju\u0107i njihove varijacije, me\u0111ufaze i prelazne oblike, traga za zajedni\u010dkim pretkom vrsta te interpretacijom prirodnih transmutacija.\u00a0 Njegov magnum opus<\/em> povodom ove teme je knjiga \u201cO poreklu vrsta\u201d 1859. godine. Darwin<\/strong> je opservirao temu prirodne selekcije, izu\u010davao mehanizme borbe za opstanak i tragao za promenama karakteristika vrsta. Ovi mehanizmi su, uslovljeni prilag\u0111avanjem izmenjenim okolnostima sredine u kojoj obitavaju, izazvali i pomenu samih vrsta \u2013 prela\u017eenje iz jedne forme organizama u drugu. Su\u0161tina procesa evolucije prirodnom selekcijom je u adkvatnom odgovoru na ekstinciju i umiranje potomaka odre\u0111ene vrste. Broj umrlih mora biti anuliran \u00a0ve\u0107im brojem proizvedenih potomaka, od onih koji \u0107e prevremeno nestati. Darwin<\/strong> postavlja stubove svoje evolutivne teorije. Prvi stub je fenotipska varijacija<\/em><\/strong>. Ona ukazuje na diversifikaciju kvaliteta morfologije, biheviralnosti i fiziologije pripadnika vrste. Drugi stub je diferencijacija<\/em><\/strong>. Ona ukazuje na direktnu vezu izme\u0111u broja\u00a0 pre\u017eivelih<\/em> pripadnika vrste koji dalje sprovode reprodukciju\u00a0\u00a0 i njihovih osobina<\/em> koje su druga\u010dije<\/em> od osobina\u00a0 izumrlih pripadnika vrste. Tre\u0107i stub je heritabilnost.<\/strong> Ona ukazuje na krucijalni fenomen nasle\u0111ivanja osobina vrste kroz generacije.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Darwin<\/strong> u pomenutoj knjizi \u201eO poreklu vrsta\u201c pi\u0161e o nesavr\u0161enosti pojedihih jedinki, osobinama pojedinih vrsta kao i mehanizmima koji su nerazumljivi sa stanovi\u0161ta pojedinih<\/em> pripadnika vrste ali su teleolo\u0161ki uslovljeni potrebom za dobrobiti celine vrste<\/em>. On ukazuje na me\u0111uzavisnost formiranja mehanizama i morfolo\u0161kih aspekata u okviru jedne vrste interakciom sa drugim vrstama i okolinom. Najzad, prime\u0107uje neophodnost dinamike u kojoj se trijumf prilago\u0111avanja<\/em> putem usavr\u0161avanja osobina u okviru vrste uvek mora gledati kao ne\u0161to ograni\u010deno, trenutno i prolazno<\/em>. Priroda uvek mora i\u0107i napred, a akcenat je na usavr\u0161avanju celine:<\/p>\n

\u201ePrirodna selekcija nikada ne\u0107e proizvesti u sebi ni\u0161ta \u0161tetno za sebe, jer se prirodno odabiranje pona\u0161a isklju\u010divo za dobro svakoga. Nijedan organ ne\u0107e biti formiran, kao \u0161to je napomenuo Paley, u svrhu nano\u0161enja bola ili ozlede njenog posednika. Ako je pravedna ravnote\u017ea izme\u0111u dobra i zla uzrokovana svakim delom, svaki od njih \u0107e se na\u0107i korist u celini. Nakon protoka vremena, u promenjivim uslovima \u017eivota, ako bilo koji deo bude \u0161tetan, bi\u0107e izmenjen; ili ako nije tako, bi\u0107e \u0107e izumreti, kako su mirijade nestale. Prirodna selekcija ima tendenciju samo\u00a0 da svako organsko bi\u0107e bude savr\u0161eno, ili neznatno savr\u0161enije od drugih stanovnika iste Zemlje s kojima se mora boriti za egzistenciju. I vidimo da je stepen\u00a0 savr\u0161enosti postignut prirodno.\u00a0 <\/em><\/p>\n

Endemske produkcije Novog Zelanda, na primer, savr\u0161ene su u pore\u0111enju s drugima; ali one\u00a0 brzo popu\u0161taju pred napretkom\u00a0 legije biljaka i \u017eivotinja koje su dovedene iz Europe. Prirodna selekcija ne\u0107e proizvesti apsolutnu savr\u0161enost, niti se uvek susre\u0107emo, koliko mo\u017eemo proceniti, s ovim visokim standardom u prirodi. Za korekciju\u00a0 aberacije svetlosti re\u010deno je, sa visokim autoritetom, da nije\u00a0 savr\u0161ena \u010dak ni u tom najsavr\u0161enijem organu, oku.<\/em><\/p>\n

Ako nas na\u0161 razum vodi da se s entuzijazmom divimo mno\u0161tvu neuporedivih izuma\u00a0 u prirodi, isti takav razum govori nam, iako\u00a0 lako mo\u017eemo obostrano pogre\u0161iti, da su neke druge konstrukcije manje savr\u0161ene. Mo\u017eemo li uzeti u obzir \u017eaoku ose ili p\u010dele kao savr\u0161enu, koja, kada se koristi protiv mnogih napada\u010dkih \u017eivotinja, ne mo\u017ee biti izvu\u010dena, zbog zastarelih mehanizama poevezivanja sa organizmom i tako neizbe\u017eno prouzrokuje smrt insekta uni\u0161tavanjem njegove utrobe? Ako pogledamo \u017eaoku p\u010dele, kao \u0161to je izvorno postojala u udaljenom progonitoru kao dosadan i nazubljen instrument, kao kod mnogih \u010dlanova istog velikog reda, a koja je izmenjena, ali nije usavr\u0161ena za svoju sada\u0161nju svrhu, s otrovom koji je prvobitno prilago\u0111en da uzrokuje konsekventno prodiranje\u00a0 \u017eu\u010di, mo\u017eemo shvatiti kako upotreba uboda tako \u010desto uzrokuje insektovu sopstvenu smrt: jer ako je u celini mo\u0107 uboda korisna za zajednicu, ispuni\u0107e sve zahteve prirodne selekcije, iako mo\u017ee prouzrokovati smrt nekoliko \u010dlanova. Ako se divimo istinskoj divnoj mo\u0107i mirisa kojom mu\u017ejaci mnogih insekata pronalaze svoje \u017eenke, mo\u017eemo li se diviti proizvodnji za tu jedinstvenu svrhu hiljada trutova koji su krajnje beskorisni zajednici za bilo koji drugi cilj i koje na kraju zakolju\u00a0 marljive\u00a0 i sterilne sestre?<\/em><\/p>\n

Moglo bi biti te\u0161ko, ali treba da se divimo divljoj instinktivnoj mr\u017enji kraljice, koja\u00a0 je nagovara da odmah uni\u0161ti mlade kraljice, svoje \u0107erke,\u00a0 \u010dim se rode, ili da se onesvesti u borbi; jer je to\u00a0 nesumnjivo je\u00a0 za dobrobit zajednice; a maj\u010dinska ljubav ili maj\u010dinska mr\u017enja, premda je potonja najre\u0111a, su identi\u010dne\u00a0 neumoljivom principu prirodne selekcije. Ako se divimo nekolicini genijalnih izuma, mne\u0111u su\u00a0 kojima cve\u0107e ka\u0107unka i mnogobrojno drugo, mo\u017eemo li uzimati u obzir da je jednako savr\u0161enja i elaboracija gustih oblaka peluda na\u0161ih jela (jele – vrsta drve\u0107a)\u00a0 , kako bi se samo nekoliko granula moglo prenositi putem\u00a0 povetarca na neoplo\u0111ene jajne \u0107elije?\u201c<\/em><\/p>\n

Darwin<\/strong> dalje, u istom delu opisuje slo\u017eenost i kompleksnost promena. On ukazuje na evolutivni tok koji je neprimetan, gotovo na granici vidljivog. Akcenat baca na postepenost izmena vrste, sa me\u0111uoblicima, i istovremeno egzistiraju\u0107im ostacima starih obrazaca pona\u0161anja i osobina vrste \u010dak i u periodima kada je do promene ve\u0107 do\u0161lo, kod odre\u0111enog broja evoluiranih pojedinaca. Nasle\u0111uju se i adaptivne promene, istovremeno kad i konzervativne forme \u0161to vode deo vrste u izumiranje. Javljaju se me\u0111uoblici koji ostaju zauvek zarobljeni u interregnumu izme\u0111u egzistiranja\u00a0 dve posve razgrani\u010dene vrste \u2013 one koja je nestala na putu vitalnog toka biosfere\u00a0 i one, koja \u0107e tek stupiti na pozornicu ekosistema:<\/p>\n

\u201eU ovom smo poglavlju raspravljali o nekim pote\u0161ko\u0107ama i prigovorima koji mogu biti prigovarani protiv moje teorije. Mnogi od njih su vrlo ozbiljni; ali mislim da je u raspravi svetlo ba\u010deno na nekoliko \u010dinjenica, \u0161to je na teoriji nezavisnih dela stvaranja potpuno nejasno. Vidjeli smo da vrste u bilo kojem razdoblju nisu neodre\u0111eno varijabilne i nisu me\u0111usobno povezane mno\u0161tvom srednjih gradacija, delom zato \u0161to \u0107e proces prirodnog odabiranja uvek biti vrlo spor, i djelova\u0107e, u jednom trenutku, samo na vrlo malo oblika; i delom zato \u0161to sam proces prirodne selekcije gotovo podrazumeva kontinuiranu zamenu i izumiranje prethodnih i srednjih gradacija. \u010cvrsto srodne vrste, koje sada \u017eive u kontinualnoj oblasti, \u010desto se se formiraju tada\u00a0 podru\u010dje nije bilo kontinualno, a kad se \u017eivotni uslovi nisu bezizra\u017eajno udaljavali od jednog do drugog dela. Kada se dve vrste formiraju u dva distrikta kontinuiranog podru\u010dja, \u010desto \u0107e se formirati me\u0111usloj, postavljen za intermedijatnu zonu; ali zbog dodeljenog razloga, srednja sorta \u0107e obi\u010dno postojati u manjem broju nego dva oblika koja povezuje; posledi\u010dno dva potonja, tokom daljih modifikacija, od \u00a0egzistiranja u ve\u0107em broju ima\u0107e veliku prednost nad manje brojnom srednjom sortom. Videli smo u ovom poglavlju koliko oprezni treba da budemo pri zaklju\u010divanju da najrazli\u010ditije \u017eivotne navike ne mogu da obele\u017eavaju jedne drugima; da \u0161i\u0161mi\u0161, na primer, nije mogao biti formiran prirodnom selekcijom iz \u017eivotinje koja je u po\u010detku mogla jedino da klizi kroz vazduh. Videli smo da vrsta mo\u017ee u novim uslovima \u017eivota promeniti svoje navike ili imati raznolike navike, s nekim navikama vrlo razli\u010ditim od onih najbli\u017eih istorodnika. Stoga mo\u017eemo razumeti, imaju\u0107i u vidu da svako organsko bi\u0107e poku\u0161ava \u017eiveti gdje god mo\u017ee \u017eiveti, kako se ispoljilo da postoje planinske guske s plovnim stopalima i sa navikama patke. Iako je uverenje da organ tako savr\u0161en kao \u0161to je oko mogao nastaje prirodnom selekcijom, vi\u0161e \u00a0nego dovoljno da uzdrma bilo koga; ali u slu\u010daju bilo kog organa, ako znamo dugu seriju gradacija u slo\u017eenosti, od kojih je svaka dobra za svog imaoca, onda, u promenljivim uslovima \u017eivota, nema logi\u010dkog ograni\u010denja sticanja bilo kakvog zamislivog stepena savr\u0161enstva kroz prirodnu selekciju. U slu\u010dajevima\u00a0 u kojima ne poznajemo me\u0111uprostorna ili prelazna stanja, trebalo bi da budemo vrlo oprezni u zaklju\u010dku da neki oblik nije mogao uop\u0161te postojati, jer homologije mnogih organa i njihova me\u0111ustanja pokazuju da su predivne metamorfoze jednovremeno i funkcionalne, i to ba\u0161 one koje su najmanje o\u010dekivane. Na primer, pliva\u010dki mehur je o\u010digledno pretvoren u plu\u0107a s udisanjem vazduha. Isti organ koji je istovremeno izvodio vrlo razli\u010dite funkcije, a zatim bio specijalizovan za jednu funkciju; i dva vrlo razli\u010dita organa koji su u isto vreme izvodili istu funkciju, onaj koji je usavr\u0161en dok je pomagao drugom, mora \u010desto imati uveliko olak\u0161ane tranzicije . Previ\u0161e smo ignorantni u gotovo svakom slu\u010daju, da bismo mogli da tvrdimo da je svaki deo ili organ tako neva\u017ean za dobrobit neke vrste, da se modifikacije u njegovoj strukturi ne bi mogle polako akumulirati pomo\u0107u prirodne selekcije. No, s poverenjem verujemo da su\u00a0 mnoge modifikacije odigrane u potpunosti zbog zakona rasta, a pre svega ni na koji na\u010din na\u010din\u00a0 prikladne za neku vrstu, naknadno iskori\u0161\u0107ene i dalje izmenile potomke ove vrste. Mi mo\u017eemo tako\u0111e verovati\u00a0 da deo koji je nekada bio od velike va\u017enosti \u010desto opstaje (kao rep akvati\u010dne \u017eivotinje od strane njenih zemaljskih potomaka), iako je postao toliko malen da nije mogao u svom sada\u0161njem stanju biti ste\u010den prirodnom selekcijom – mo\u0107 koja djeluje isklju\u010divo o\u010duvanjem profitabilnih varijacija u borbi za \u017eivot. <\/em><\/p>\n

Prirodna selekcija ne\u0107e proizvesti ni\u0161ta u jednoj vrsti za isklju\u010divo dobro ili povr\u0111uju\u0107r za drugu; iako mo\u017ee proizvesti delove, organe i izlu\u010devine vrlo korisne ili \u010dak neophodne, ili jako \u0161tetne za drugu vrstu, ali u svim slu\u010dajevima istovremeno korisne vlasniku. Prirodno odabiranje\u00a0 u svakoj dobro opskrbljenoj zemlji mora delovati kroz takmi\u010denje stanovnika jednih s drugima, i time \u0107e proizvesti savr\u0161enstvo ili snagu u borbi za \u017eivot, isklju\u010divo prema standardu te zemlje. Stoga \u0107e stanovnici jedne zemlje, uglavnom manji, \u010desto doprinose, kao \u0161to vidimo, donose plod stanovnicima druge i uop\u0161teno ve\u0107e zemlje. Jer u ve\u0107oj zemlji postoja\u0107e vi\u0161e pojedinaca i raznolikiji oblici, a konkurencija \u0107e biti stro\u017ea, a time i standard savr\u0161enstva bi\u0107e pove\u0107an.\u201c<\/em><\/p>\n

Darwin<\/strong> potom, kao esenciju vrste kao takve, te potpra\u017eni mehanizam tihih, evolutivnih promena, nevidljivih povr\u0161nim posmatra\u010dima pojavnog sveta, uvodi pojam jedinstva tipa <\/em><\/strong>\u00a0koji, ako zauzmemo ta\u010dku opservacije sinhronu potonjim (ba\u0161 kao i drevnim) konceptima interpretacije stvarnosti, nedvosmisleno rezonira sa Platonovim<\/strong> pojmom arhetipa<\/em><\/strong> analognom \u00a0Sheldrake<\/strong>-ovom konceptu morfi\u010dkog polja<\/em><\/strong>:<\/p>\n

\u00a0\u201ePrirodna selekcija ne mora nu\u017eno proizvesti apsolutnu savr\u0161enost; niti, koliko mo\u017eemo suditi na\u0161im ograni\u010denim sposobnostima, apsolutno savr\u0161enstvo mo\u017ee biti svuda prona\u0111eno. Na teoriji prirodne selekcije mo\u017eemo jasno razumeti puno zna\u010denje tog starog kanona u prirodnoj istoriji, „Natura non facit saltum (Priroda ne \u010dini skokove)“ Ovaj kanon, ako gledamo samo na sada\u0161nje stanovnike sveta, nije striktno ta\u010dan, ali ako uklju\u010dimo sve one iz pro\u0161lih vremena, onda moja teorija mora biti strogo istinita. Op\u0161te\u00a0 je priznato da su sva organska bi\u0107a formirana na dva velika zakona, a to su: \u00a0Jedinstvo vrsta i Uslovi postojanja. Jedinstvenim tipom podrazumeva se temeljni sporazum u strukturi, koji vidimo u organskim bi\u0107ima iste klase, i \u0161to je sasvim nezavisno od njihovih \u017eivotnih navika. Na mojoj teoriji, jedinstvo tipa obja\u0161njeno je jedinstvom porekla. Izraz uslova postojanja, na kome je tako \u010desto insistirao\u00a0 slavni Cuvier, u potpunosti je prihva\u0107en principom prirodne selekcije. Jer prirodno odabiranje deluje tako \u0161to sada prilago\u0111ava razli\u010dite delove svakog bi\u0107a svojim organskim i anorganskim uslovima \u017eivota; ili ih prilagodio tokom dugotrajnih vremenskih razdoblja: adaptacije kojima u nekim slu\u010dajevima poma\u017eu upotreba ili nekori\u0161\u0107enje, budu\u0107i da se jedva uti\u010de direktnim uticajem spoljnih uslova\u00a0 \u017eivota i da su u svim slu\u010dajevima podvrgnuti nekolikim zakonima rasta. Otuda, ustvari, Zakon uslova\u00a0 postojanja je vi\u0161i zakon; kao \u0161to uklju\u010duje, kroz ba\u0161tinu biv\u0161ih adaptacija, onaj\u00a0 (zakon) Jedinstva tipa.\u201c<\/em><\/p>\n

Nedovoljno eksplicitnih ispoljavanja promena, koje\u00a0 smo mogli da uvidimo u prirodnoj selekciji je Charles Darwin<\/strong> definisao kao evolutivne<\/strong>. Za razliku od njih, nagle i fatalne promene koje predstavljaju totalni preokret, mogli bi smo nazvati revolucionarnim<\/strong>.<\/p>\n

Revolucija<\/strong> predstavlja korenitu promenu<\/strong> do tada vladaju\u0107eg poretka<\/strong>. Revolucija je digitalna<\/strong> i ona fundamentalno menja paradigmu<\/strong>. Stara paradigma nestaje, nova emanira, naizgled niotkuda.<\/p>\n

 <\/p>\n

Izraz \u201crevolucija\u201c poti\u010de iz 13 veka (Francuska) ili pak iz 14. veka (Engleska) \u00a0i predstavlja opis cikli\u010dnog kretanja Zemlje, planeta, nebeskih tela.\u00a0 Do 17. veka izraz po\u010dinje da jednozna\u010dno ozna\u010dava promenu dru\u0161tvenog poretka. Marksizam (o kome \u0107emo kasnije podrobnije govoriti) deli revolucije na socijalisti\u010dke revolucije, i njima prethode\u0107e: rane proleterske,\u00a0 gra\u0111anske demokratske, rane gra\u0111anske, bur\u017eujske, predkapitalisti\u010dke.<\/p>\n

Svaka ekstremna, radikalna promena vrednosti i strukture kolektivne predstave stvarnosti i paradigme jeste revolucija. Luterova<\/strong> protestantska paradigma u XIV veku predstavlja revoluciju u hri\u0161\u0107anskom diskursu. Seksualna revolucija (od 1960-ih do 1980-ih i dalje) ukida tabue vezane za narativ polnih uloga i porodice u SAD i Zapadnoj Evropi. Informati\u010dka revolucija (od 1980., traje i sada) uvodi personalne kompjutere u svaki dom a posledi\u010dno involvira sve aspekte \u017eivljenja \u2013 od ekonomije, preko zdravstva,\u00a0\u00a0 do vojske i zabave \u2013 u elektronski globalni \u00b4cloud\u00b4. Globalisti\u010dka revolucija (od 1980-ih), omogu\u0107ena informati\u010dkom revolucijom i satelitskom televizijom a naro\u010dito internetom, stvara virtualnu dr\u017eavu u elektronskom polju dru\u0161tvenih mre\u017ea, a de facto<\/em> i realnu globalnu tvorevinu sastavljenu koherencijom multi-nacionalnih kompanija koje su istinski vladari formalno suverenih nacionalnih dr\u017eava.<\/p>\n

U politici postoji nebrojeno mnogo klasifikacija revolucija \u2013 od pu\u010deva (kao Mussolinijeva<\/strong> ili Pinochet-ova<\/strong> fa\u0161isti\u010dka revolucija), gra\u0111anskih ratova (Franco<\/strong>), nasilnih promena, postepenih promena\u2026 Ipak, za nas su ovde interesantne tzv. \u201evelike revolucije\u201c kao \u0161to su Francuska bur\u017eoaska revolucija (1989), Ruska socijalisti\u010dka revolucija (1917) ili pak Iranska islamska revolucija (1979), jer one predstavljaju kompletnu, totalnu, sveobuhvatnu, korenitu promenu socijalnog poretka. Ne bi se moglo re\u0107i i nepovratnu, jer, silom dijalekti\u010dkog monizma, uvek dolazi do jednog ili drugog vida restauracije, ali bi se svakako moglo zaklju\u010diti da je slom stare paradigme (ako je sagledavamo u totalitetu) nepovratan.<\/p>\n

Lenjinova<\/strong> Ruska socijalisti\u010dka revolucija je burno devastirala ruski poredak oli\u010den u caristi\u010dko-pravoslavnom de facto<\/em> feudalnom diskursu tek okrunjenom demokratskom revolucijom iz 1905. V. I. Lenjin<\/strong> u svom delu \u201ePredavanje o revoluciji 1905. godine\u201c lucidno uvi\u0111a nezaustavljivo dejstvo prirodnog zakona \u00a0kosmi\u010dko ezoterijskog dualisti\u010dkog monizma oli\u010deno u potpra\u017enim istorijskim tokovima posve suprotnih vladaju\u0107em simulakrumu \u2013 a koje, \u0161to je uobi\u010dajeno, \u201evernici\u201c u trenutno postoje\u0107i supremativni poredak \u2013 ne \u017eele <\/em>da vide:<\/p>\n

\u201eU Rusiji jo\u0161 nema revolucionarnog naroda\u201c \u2014 tako je pisao dva dana pre \u201ekrvave nedelje\u201c tada\u0161nji vo\u0111a ruskih liberala, gospodin Pegar Struve, koji je tada izdavao ilegalni, slobodni organ u inostranstvu. Toliko se tom \u201evisoko obrazovanom\u201c, naduvenom i neverovatno glupom vo\u0111i bur\u017eoaskih reformista \u010dinila apsurdnom ideja da nepismena selja\u010dka zemlja mo\u017ee roditi revolucionarni narod! Tako su duboko tada\u0161nji \u2014 kao god i sada\u0161nji \u2014 reformisti bili uvereni da stvarna revolucija nije mogu\u0107a!<\/em><\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Pre 22-og (po ruskom ra\u010dunanju vremena 9-og) januara 1905 revolucionarne partije Rusije sastojale su se iz male grupe ljudi \u2014 tada\u0161nji reformisti (ba\u0161 kao i sada\u0161nji!), podrugljivo su nas zvali \u201esektom\u201c. Nekoliko stotina revolucionarnih organizatora, nekoliko hiljada \u010dlanova mesnih organizacija, pola tuceta revolucionarnih listova koji nisu izlazili \u010de\u0161\u0107e od jedanput mese\u010dno \u2014 koji su izdavani uglavnom u inostranstvu i krijum\u010dareni u Rusiju uz neverovatne te\u0161ko\u0107e i po cenu mnogih \u017ertava, \u2014 to su pre 22 januara 1905 bile revolucionarne partije Rusije, i u prvom redu revolucionarna socijal-demokratija. Ta okolnost davala je ograni\u010denim i naduvenim reformistima formalno pravo da tvrde kako u Rusiji jo\u0161 nema revolucionarnog naroda.<\/em><\/p>\n

Za nekoliko meseci sve se iz osnova izmenilo! Stotine revolucionarnih \u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0\u00a0socijal-demokrata \u201eiznenada\u201c su izrasle u hiljade, hiljade postado\u0161e vo\u0111ama 2 do 3 miliona proletera. Proleterska borba izazvala je veliko vrenje, delimi\u010dno i revolucionarni pokret u masi od 50 do 100 miliona seljaka, selja\u010dki pokret je probudio simpatije u vojsci i doveo do vojni\u010dkih ustanaka, do oru\u017eanih borbi jednog dela vojske protiv drugog dela. Tako je ogromna zemlja sa 130 miliona stanovnika u\u0161la u revoluciju, tako je od u\u010dmale Rusije nastala Rusija revolucionarnog proletarijata i revolucionarnog naroda. (\u2026) Ali to dokazuje koliko velika mo\u017ee biti neprobu\u0111ena energija proletarijata. To dokazuje da proletarijat u revolucionarnom periodu \u2014 ja to tvrdim bez svakog preterivanja, na osnovu najta\u010dnijih podataka ruske istorije \u2014 mo\u017ee razviti sto puta ve\u0107u borbenu energiju nego u obi\u010dno, mirno vreme. To dokazuje da \u010dove\u010danstvo sve do 1905 godine jo\u0161 nije znalo kako silan, kako grandiozan mo\u017ee biti i bi\u0107e napon snaga proletarijata, kad se radi o borbi za zaista velike ciljeve, o zaista revolucionarnoj borbi!\u201c<\/em><\/p>\n

Marksisti\u010dka proleterska rvolucija u teoriji i praksi obele\u017eila je 19. i 20. vek. Veoma je interesantno da je paradigmatska revolucionarnost evolucioniste (!) Darwina<\/strong> bazirana na agnosti\u010dkom dikursu prirode, koja je uzdrmala duhove u Katoli\u010dkoj crkvi, te konzervativnim i akademisti\u010dkim intelektualnim \u00a0krugovima Zapadne Evrope, u velikoj meri inspirisala Marksa<\/strong> kao profeta radikalnih socijalnih prevrata. . Marx<\/strong> \u0161alje Charlesu\u00a0 Darwinu<\/strong> kopiju svoje knjige \u201eKapital\u201c, ali do uzajamne korespondencije nije do\u0161lo \u00a0Dr\u0161tvo, ekonomija, \u010dovek, socijalni poredak \u2013 su, za Marxa<\/strong>, materijalisti\u010dki osnovani, i produkt su prirodnih zakona. Javno je govorio daje\u00a0 Darwinov<\/strong> diskurs eksplicirao\u00a0 sli\u010dno materijalno obja\u0161njenje za\u00a0 prirodu i univerzum \u0161to je posve komplementarno\u00a0 Marxovom<\/strong> pogledu na svet. „Darwinov je rad najva\u017eniji i odgovara mojoj svrsi jer pru\u017ea temelj u prirodnoj nauci za istorijsku klasnu borbu … Uprkos svim nedostacima, ovde je, prvi put, „teleologija“ u prirodnoj nauci ne samo da ima se bavi smrtnim udarcem, ve\u0107 je njeno racionalno zna\u010denje empirijski obja\u0161njeno. „<\/em> pisao je Marx<\/strong> tokom 1861 u pismu upu\u0107enom Ferdinandu Lassalleu<\/strong>.<\/p>\n

 <\/p>\n

Karl Marx<\/strong> (1818-1883) bio je pruski novinar, ekonomist, sociolog, poost-hegelijanski filozof, politi\u010dki teoreti\u010dar, socijalist revolucionarne provinjencije. Poti\u010de iz porodice srednje klase iz\u00a0 grada Triera. Studirao je \u00a0politi\u010dku ekonomiju i hegelovsku filozofiju. Kasnije je \u017eiveo u Londonu u Engleskoj, gde je u saradnji \u00a0sa Friedrichom Engelsom<\/strong> razvio revolucionu teoriju proleterskog pokreta, promovisao klasnu borbu i objavio radikalna dela velikog uticaja na pokrete masa kao \u0161to je \u00a0pamflet \u201cKomunisti\u010dki\u00a0 manifest\u201d iz 1848. \u00a0Osnova njegovog diskursa- marksizma\u00a0 \u00a0je da se dr\u017eave i dru\u0161tva razvijaju silom antagonizama suprotstavljenih klasa koji posledi\u010dno dovode do klasne borbe. Po Marxu<\/strong>, osnova mo\u0107i nad dru\u0161tvom jeste u odr\u017eavanju status quo-a vezanog za vlasni\u0161tvo nad sredstvima za proizvodnju. Vladaju\u0107a klasa je vlasnik sredstava za proizvodnju, usmerava ekonomske i politi\u010dke istorijske tokove te eksploati\u0161e radni\u010dku klasu koju instrumentalizuje i tretira je kao puko sredstvo za proizvodnju profita i socijalne mo\u0107i. Pot\u010dinjena klasa otu\u0111uje svoju li\u010dnost i svoj rad te se svodi na nivo robe \u2013 prodaje svoje usluge supremativnoj klasi. Ovaj nepravedni socijalni poredak se odr\u017eava putem instrumenata sile (vojska, policija) a opravdava vladaju\u0107im narativom intelektualne elite. Marxova vizija je prizivala nasilno ru\u0161enje postoje\u0107eg poretka, uvo\u0111enje socijalisti\u010dkog sistema (dr\u017eava bazirana na privremenoj vlasti radni\u010dke klase) te kona\u010dno samoukidanje dr\u017eave i uspostavljanje komunizma (besklasnog dru\u0161tva) ravnopravnih i jednakih ljudi neotu\u0111enih od samih sebe. Marx<\/strong> je bio inspirisan Darwinovom<\/strong> idejom o progresu, evoluciji, razvoju zajednice. Esenciju marksizma \u010dini Hegelov <\/strong>diskurs izvrnut od idealizma ka materijalizmu (o ovome \u0107e biti jo\u0161 re\u010di u ovom tekstu) koji susre\u0107e judeo-hri\u0161\u0107ansku eshatolo\u0161ku ideju pervertiranu od nadzemaljskog spiritualnog carstva do fantazmagori\u010dnog komunisti\u010dkog \u201ezemaljskog raja\u201c.<\/p>\n

Marxove <\/strong>ideje su inspirisale revolucionarne duhove u Evropi tokom 19. i 20. veka. One su generisale morfi\u010dko polje koje je nadahnulo levi\u010darske revolucionarne ideologe i prakti\u010dare da, uz emotivno i fizi\u010dko u\u010de\u0161\u0107e nacionalnih masa,\u00a0 devastiraju postoje\u0107e socijalne\u00a0 poretke, brutalnim nasiljem ukinu religiju (\u0161to su u\u010dinili i francuski revolucionari 1789-te i narednih godina) i uspostave socijalisti\u010dku, materijalisti\u010dku anti-teisti\u010dku i nad-klasnu paradigmu. Od SSSR-a do Kube, od Kine do Isto\u010dne Evrope, kapitalizam i hri\u0161\u0107anstvo gube bitku. \u201eVe\u010dne\u201c paradigme demokratskog dru\u0161tva i vladavine kapitala \u010duvane vojskom i policijom ru\u0161e se kao kule od karata pod udarom siroma\u0161nih i obespravljenih masa i intelektualno-fanati\u010dnihih revolucionarnih elita. Sli\u010dna stvar se desila i u ru\u0161enju francuskog hri\u0161\u0107ansko-aristokratskog revolucionarnog poretka 1989. Kako je to mogu\u0107e? Slabe i nemo\u0107ne mase ru\u0161e poredak \u2013 jer je njegovo uru\u0161avanje omogu\u0107eno ne njihoivom snagom, slabo\u0161\u0107u njihovih protivnika ili genijalno\u0161\u0107u revolucionarnih lidera ve\u0107 kosmi\u010dkim zakonom ve\u010dne promene \u2013 dijalekti\u010dkim monizmom (\u010dije ispoljavanje spiritualne tradicije poznaju od vajkada, \u0161to smo ve\u0107 videli u ovom tekstu).<\/p>\n

Sami revolucionarni lideri (i\/ili ideolozi) su delimi\u010dno ili u potpunosti bili svesni fenomena kojim se ovde bavimo. Na osnovu toga \u00a0toga je sasvim jasno da su bili manje-vi\u0161e intencionalno na \u010delu procesa artikulacije procesa nesavladivih kosmi\u010dkih sila. Ove sile su se ispoljile u eksploziji psihi\u010dkih energija masa emaniranih iz kolektivnog nesvesnog \u0161to neizbe\u017eno menjaju socijalni poredak. Revolucionari su se i u teoriji bavili dijalekti\u010dkim monizmom, i prate\u0107im fenomenima, nevezano za to koliko im je terminologija bila precizna, i kako su interpretirali enantiodromske zakone, koji su im bili glavno oru\u0111e, a \u010dije su oru\u0111e istovremeno bili i oni sami.<\/p>\n

Mo\u017eemo sagledati da je marksisti\u010dki diskurs \u00a0Lenjin<\/strong> definisao kao \u201edijalekti\u010dki materijalizam\u201c, aludiraju\u0107i na hegelijansku dijalektiku obrnutu naopako. Hegel <\/strong>se, me\u0111utim, bavio esencijom zakona enantiodromije te dijalekti\u010dkog monizma i ezoterijske trijade \u0161to menja kosmos\u2026 Sam Marx<\/strong> se u predgovoru svog magnum opus-a \u2013 \u201eKapitala\u201c (\u201eDas Kapital, I tom) i te kako bavi Hegelom<\/strong>, nimalo slu\u010dajno. Jasno je da, iako je poku\u0161ao da pervertira Hegelove<\/strong> idealisti\u010dke postavke i modifikuje kosmi\u010dke zakone \u00a0redukuju\u0107i ih na puki ateisti\u010dki materijalizam, Marx<\/strong> paradoksalno oli\u010dava trijumf Hegelijanske \u201ekosmi\u010dke\u201c dijalektike i to dvostruko. Prvo, osnova marksizma je ni\u0161ta drugo do\u00a0 – dijalektika, kao princip permanentne transformacije uviverzuma (makar redukovano shva\u0107ena, u teoriji).\u00a0 Drugo, instrumentalizacija \u00a0ideja i ishod delanja Marxa<\/strong> u ulozi revolucionara<\/strong> eksponiraju emaniranje zakona dijalekti\u010dkog monizma<\/strong> kao ishodi\u0161ta promene<\/strong>. Paradoksalno, a neizbe\u017eno, pomenuti \u00a0kosmi\u010dki zakoni sru\u0161i\u0107e i sam komunizam, 1989.\u00a0 Karl Marx<\/strong> u predgovoru za \u201eKapital\u201c pi\u0161e:<\/p>\n

\u201eSvakako, na\u010din izlaganja formalno se mora razlikovati od na\u010dina istra\u017eivanja. Istra\u017eivanje ima da u tan\u010dine ovlada materijom, da analizuje njene razli\u010dne oblike razvitka i da izna\u0111e njihov unutra\u0161nji spoj. Tek kad je ovaj posao gotov, mo\u0107i \u0107e se stvarno kretanje izlo\u017eiti na odgovaraju\u0107i na\u010din. Po\u0111e li to za rukom, i bude li se \u017eivot materije ogledao u ideji, onda ne mari ako bude izgledalo kao da imamo posla s kakvom konstrukcijom a priori. Po svojoj osnovi, moj dijalekti\u010dki metod ne samo da se razlikuje od Hegelovog, nego mu je i direktno suprotan. Za Hegela je proces mi\u0161ljenja, koji on pod imenom ideje pretvara \u010dak u samostalan subjekat, demijurg stvarnosti koja sa\u010dinjava samo njegovu spolja\u0161nju pojavu. Kod mene, obrnuto, misaono nije ni\u0161ta drugo nego materijalno preneseno u \u010dovekovu glavu i u njoj prera\u0111eno. Mistifikatorsku stranu Hegelove dijalektike kritikovao sam pre skoro 30 godina, u vreme kad je jo\u0161 bila u dnevnoj modi. Ali ba\u0161 kada sam radio na prvom tomu Kapitala nalazili su dosadni, pretenciozni i osrednja\u0161ki epigoni koji danas vode glavnu re\u010d u obrazovanoj Nema\u010dkoj,<\/em><\/p>\n

u\u017eivanje u tome da s Hegelom postupaju onako kako je\u00a0 u Lessingovo vreme valjani Moses Mendelssohn postupao sa Spinozom, naime kao s \u00bblipsalim psom\u00ab. Zato sam javno priznao da sam u\u010denik\u00a0 tog velikog mislioca, pa sam u glavi o teoriji vrednosti ovde-onde i koketirao\u00a0 s njegovim na\u010dinom izra\u017eavanja. Mistifikacija koju dijalektika\u00a0 trpi u Hegelovim rukama ni najmanje ne pobija \u010dinjenicu da je on\u00a0 prvi obimno i svesno izneo op\u0161te oblike njenog kretanja. Kod njega\u00a0 dijalektika dubi na glavi. Moramo je okrenuti tumbe da bismo u misti\u010dnome omotu otkrili racionalnu jezgru. U svom mistificiranom obliku dijalektika je postala nema\u010dka moda jer se \u010dinilo da ona glorifikuje postoje\u0107e stanje. U svom racionalnom obliku ona izaziva ljutnju i u\u017easavanje bur\u017eoazije i njenih doktrinarskih zastupnika, jer u pozitivno razumevanje postoje\u0107eg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nu\u017ene propasti; jer svaki nastali oblik shvata u toku kretanja, dakle i u njegovoj prolaznoj strani; jer se ni prema \u010demu ne odnosi sa strahopo\u0161tovanjem i jer je u svojoj su\u0161tini kriti\u010dka i revolucionarna. Protivre\u010dno kretanje kapitalisti\u010dkog dru\u0161tva prakti\u010dni bur\u017euj ose\u0107a najja\u010de u kolebanjima \u00a0periodi\u010dkoga ciklusa kroz koji prolazi moderna industrija, i u njihovom vrhuncu \u2014 op\u0161toj krizi. Kriza ponovo nastupa, mada se jo\u0161 nalazi u \u2022prethodnim stadijumima. Svestrano\u0161\u0107u svog popri\u0161ta i intenzivno\u0161\u0107u svog delovanja ona \u0107e uterati dijalektiku \u010dak \u00a0i u glave onih za koje u novom, svetom prusko-nema\u010dkom carstvu teku med i mleko.\u201c<\/em><\/p>\n

Georg Wilhelm Friedrich Hegel<\/strong>\u00a0 (1770-1831) bio je znameniti nema\u010dki filozof koji je poznat po konceptu idealisti\u010dke filozofije baziranom na dijalekti\u010dkom principu teze, antiteze i sinteze<\/strong> (trijadu\u00a0 docnije pod tim nazivom inaugurisao Johann Gottlieb Fichte<\/strong>). Hegel<\/strong> je idealizam formirao na osnovu dualizma (um i priroda, subjekt i objekt i sl.). Njegova \u201cFenomenologija duha\u201d\u00a0 (Geist: „um“) se bavi limitima saznanja te integracijom raznih formi ljudskog duha poznatih kroz istoriju (nauka, kultura, umetnost, metafizika) \u0161to se zbiva postupkom koji se naziva „sublacija“ (Aufhebung)\u00a0 suprotnosti (sloboda i priroda npr.). Ova integracija se odvija gradacijom svih vidova fenomena svesti te samosve\u0161\u0107u duha koja rezultira\u00a0 sjedinjavanjem subjekta i objekta. Hegel<\/strong> je de facto <\/em>prou\u010davao dualisti\u010dki monizam, te su njegovi uvidi, iskazani racionalnim logi\u010dkim aparatom, analogni konceptu Tao-a (prevladavanje suprotnosti njihovim misti\u010dkim sjedinjenjem u vi\u0161oj kosmi\u010dkoj sferi) ili kabalisti\u010dkoj trijadi.<\/p>\n

 <\/p>\n

Znameniti nema\u010dki filozof Fichte<\/strong> naknadno defini\u0161e Hegelov <\/strong>metod kao trijadu teze, anjtiteze i sinteze. (Nema\u010dki: These, Antithese, Synthese). Akademska definicija trijade koja je op\u0161te prihva\u0107ena glasi:\u00a0 (1) po\u010detni predlog koji se zove teza, (2) negacija te teze koja se zove antiteza, i (3) sinteza u kojoj se dve suprotstavljene ideje pomiruju kako bi oblikovale novu tvrdnju. Interpretacija ovog kocepta ukazuje na prolaznost i neprekidnu promenljivost svega u polju materije\/energije\/vremena\/prostora; istovremene egzistencije suprotnosti (dualizma) me\u0111u svim procesima, fenomenima i atributima;\u00a0 ta\u010dke preokreta gde se suprotnosti smenjuju u supremativnoj manifestaciji (kvantitet prelazi u supremativni kvalitet); spiralno kretanje bez vra\u0107anja na prethodno stanje.<\/p>\n

Marx<\/strong>, Engels<\/strong>, Lenjin<\/strong> i ini materijalisti\u010dki modulatori Hegelove<\/strong> misli polaze od toga da suprotsavljenost opozita dovodi do njihovog me\u0111usobnog sukoba i posledi\u010dne \u00a0transformacije kvantiteta (opozicije, antiteze) u kvalitet (supremaciju). Dakle \u2013 dominacija teze uzrokuje<\/em> osna\u017eivanje antiteze \u0161to pak uzrokuje <\/em>sukob \u0161to kona\u010dno rezultira<\/em> \u201esmenom vlasti\u201c.\u00a0 Ergo, sada\u0161njost <\/em>uzrokuje odvijanje sukoba u bli\u017eoj budu\u0107nosti<\/em>, \u0161to rezultira promenom dominantnog modela u jo\u0161 daljoj budu\u0107nosti<\/em>. Pa\u017eljivije \u010ditanje Hegela <\/strong>ukazuje na to da je njegov pristup tematici radikalno suprotan. Poput nekih ezoterijskih tradicija, uzrok<\/u><\/strong> emanacije<\/strong> teze <\/strong>i antiteze <\/strong>dolazi iz budu\u0107nosti<\/u><\/strong>. Sinteza (koja treba tek da emanira u budu\u0107nosti, dovode\u0107i do ukidanja teze i antiteze<\/em>) je teleolo\u0161ki cilj, kona\u010dni rezulzat ali i pokreta\u010d sada\u0161njeg stvaranja teze i antiteze te njihovog neizbe\u017enog budu\u0107eg sukoba. Hegel<\/strong> opisuju\u0107i ovaj proces u delu \u201cLogi\u010dka nauka\u201c u\u010di:<\/p>\n

\u201eCilj je pojam koji je postigao svoju slobodnu egzistenciju, koji je postao za-se-bivstvuju\u0107i <\/strong>pojam podsredstvom negacije<\/strong> neposredne objektivnosti. Cilj se odre\u0111uje kao subjektivan<\/strong>, sve dok je ova negacija pre svega apstraktna<\/strong> i prema tome se pre svega nalazi prema \u010ditavoj objektivnosti. Ali ova odre\u0111enost subjektivnosti je prema celini pojma\u00a0 jednostrana<\/strong> i upravo takva za sam cilj, po\u0161to se svaka odre\u0111enost postavlja u njemu kao ukinuta. Tako je za nj i pretpostavljeni objekat samo idealna po sebi ni\u0161tavna<\/strong> realnost. Kao protivure\u010dnost njegove identi\u010dnosti sa sobom prema negaciji i protivstavu koji su u njemu, cilj je sam ukidanje, delatnost <\/strong>takvog negiranja protivstava da se sam identifikuje sa ovim protivstavom. U ovome je realizovanje cilja<\/strong>, u kojem cilj, odvajaju\u0107i se od svoje subjektivnosti, i objektivi\u0161u\u0107iu se, ukida razliku izme\u0111u ova dva momenta, sam sa sobom<\/strong> jedino vezuje i sebe odr\u017eava. Pojam cilja je, s jedne strane izli\u0161an, \u010dak s pravom nazvan pojmom uma i protivstavljen razumskom apstraktnom op\u0161tem, kao ne\u0161to \u0161to se samo svojim podrazumevanjem odnosi na posebno, koje ga u sebi ne sadr\u017ei. Zatim od najvi\u0161e je va\u017enosti razlikovanje cilja kao finalnog uzroka od prosto eficijentnog uzroka tj. od obi\u010dnog takozvanog uzroka. Uzrok pripada jo\u0161 najrazvijenijoj, slepoj nu\u017enosti; ona zato izgleda kao da u svoju drugost prelazi i da gubi u njoj svoju prvobitnost postavljenosti; jedino po sebi ili za nas uzrok je u efektu prvo uzrok i ne\u0161to \u0161to se u sebe vra\u0107a. Naprotiv, cilj je postavljen kao da sadr\u017ei u sebi samom odre\u0111enost ili ono \u0161to kod uzroka jo\u0161 izgleda kao drugost tj. efekat, tako da on u svome dejstvu ne prelazi u ne\u0161to drugo, ve\u0107 sam sebe dobija tj. on izdejstvovava samog sebe i na kraju je ono \u0161to je na po\u010detku, u prvobitnosti bio; ovom svojom samosvojno\u0161\u0107u je on zaista ono \u0161to je prvobitno. Cilj izaziva spekulativno shvatanje, kao pojam, koji jedini i sopstvenom jedinstvu idealnosti svojih odredaba sadr\u017ei sud ili negaciju, protivstav subjektivnog i objektivnog, i tako je ukidanje ovog protivstava. Kod cilja ne treba odmah ili ne jedino misliti na obliku kojem je on u svesti kao data predstavna odredba. Sa pojmom unutra\u0161nje svrhovitosti Kant je ponovo probudio uop\u0161te ideju a naro\u010dito ideju \u017eivota. Aristotelova odredba \u017eivota sadr\u017ei ve\u0107 unutra\u0161nju svrhovitost i stoji beskrajno daleko iznad pojma moderne teleologije, koja pred sobom ima samo ograni\u010denu, spolja\u0161nju svrhovitost. Potreba i \u017eelja su primeri cilja koji su nam obi\u010dno najbli\u017ei. Potreba i \u017eelja su proose\u0107ana protivure\u010dnost, koja jedino u unutra\u0161njosti \u017eivoga subjekta nalazi mesta sebi, idu u svojoj delatnosti, da negiraju ovu negaciju, koja je jo\u0161 uvek prosta subjektivnost. Zadovoljenje uspostavlja mir izme\u0111u subjekta i objekta, po\u0161to objekat, koji jo\u0161 u protivure\u010dnosti\u00a0 (- u potrebi) stoji s one strane, upravo se u ovoj svojoj jednostranosti ukida sjedinjenje sa subjektom. Oni koji toliko mnogo govore o \u010dvrstini i nemogu\u0107nosti prevazila\u017eenja onoga \u0161to je ograni\u010deno, isto tako subjektivnog kao i objektivnog, imaju u naklonosti (\u017eelji) primer suprotnoga. Naklonost je takore\u0107i izvesnost, da je subjekat samo jedna strana i da ne sadr\u017ei celu istinu kao ni objekat \u0161to je ne sadr\u017ei. Zatim, naklonost je ostvarenje ove svoje izvesnosti; ona dovodi do toga polo\u017eaja da se ovaj protivstav subjekta, koji bi bio i ostao samo subjekat, i objekta, koji bi ostao samo objekat, i njihova ograni\u010denost, ukinu. \u0160to se ti\u010de dejstva cilja mo\u017ee se jo\u0161 obratiti pa\u017enja na to, da\u00a0 u zaklju\u010dku, koji ono zna\u010di, cilj se sa sobom posredstvom realizovanja vezuje i nastupa su\u0161tinska negacija terminorum; <\/strong>– to je ve\u0107 upravo pomenuta negacija subjektivnosti koja se u cilju kao takvom javlja neposredno, kao i negacija neposredne objektivnosti (sredstva i pretpostavljenog objekta). Ista je to ona negacija koja se vr\u0161i iu uzdizanju duha ka Bogu prema slu\u010dajnim svetskim stvarima kao i prema svojoj sopstvenoj subjektivnosti;\u201c<\/em><\/p>\n

Hegelova <\/strong>postavka teleolo\u0161kog formiranja teze i antiteze podstaknutih sintezom koja tek ima da se odigra, te silom obrnute strele vremena aktivira sada\u0161nju konstelaciju uzrokom iz budu\u0107nosti predstavlja nedvosmislenu analogiju sa kabalisti\u010dkim principom trijade \u201epozitivno-negativno-neutralno (Sefirot- Shevirah – Tikkun)\u201c. Kabala u\u010di da se princip neutralnosti (cilja koji se posti\u017ee bo\u017eanskom intervencijom) dose\u017ee misti\u010dnim jedinstvom pozitivnog i negativnog (suprotnosti). Iza formalnosti ove trijade stoji misti\u010dna sinteza procesa \u00b4primanja svetla\u00b4 (primanja bo\u017eanske milosti i blagoslova) sa procesom \u00b4davanja svetla\u00b4 (davanja sopstvene milosti drugima) \u0161to rezultira kosmi\u010dkim obrtom u ne\u010dijem \u017eivotu i ostvarivanjem cilja koji nije mogu\u0107 bez u\u010de\u0161\u0107a vi\u0161ih sfera. To nije jedina veza izme\u0111u Hegela<\/strong> i kabale. Iako sam Hegel <\/strong>nije imao pozitivan odnos prema kabalizmu, njegove ideje se u velikoj meri poklapaju sa kabalisti\u010dkim znanjima. To stoga, \u0161to je istina univerzuma jedinstvena, a formalni putevi i sistemi do koje se do nje dolazi do nje razli\u010diti. Anonimni autor elektronskog \u201eNew Kabbalah website (c) Sanford L. Drob, 2001\u201c detaljno ukazuje na poklapanje Hegelove<\/strong> i kabalisti\u010dke misli:<\/p>\n

\u00a0\u201eZa Hegela, izvor, supstancija, svrha i smer svemira je realizacija beskona\u010dnog znanja, svesti ili uma. Kao i Kabalisti, Hegel je smatrao da je po\u010detak sveta, supstancija i cilj u beskona\u010dnom, sveobuhvatnom apsolutnom bi\u0107u. \u00b4Apsolut\u00b4, analogno Kabalisti\u010dkom Ein-sof-u, Hegel je zamislio kao Apsolutni Raum ili Ideju, pojam koji je sam prisutan u mnogim kabalisti\u010dkim delima, uklju\u010duju\u0107i i Zohar, gde se Ein-Sof ponekad opisuje kao „bo\u017eanska misao“.<\/em><\/p>\n

Kao i Ein-sof, Hegelov\u00a0 Apsolut je prisiljen da se kontrakuje ili otu\u0111i u konkretnim pojedinostima stvorenog svijeta. Ova „samo-otu\u0111ivanje Apsolutnog Duha“ direktna je paralela s Kabalisti\u010dkim Tzimtzum-om, prikrivanjem i kontrakcijom Ein-Sofa. Prema Hegelu, ova negacija ili otu\u0111enje je logi\u010dki nu\u017ean doga\u0111aj, jer Ideja, bilo koja ideja, mora nu\u017eno ispuniti sebe tako \u0161to postaje konkretna i partikularna. Koncepti „konja“ ili „ljubaznosti“, na primjer, prazni su i apstraktni bez stvarnih konja i stvarnih dela ljubaznosti. Dakle, kao i\u00a0 Kabbalisi\u010dki Ein-sof, Hegelov Apsolut postaje samo negiranjem sebe i otu\u0111ivanjem u svetu. Me\u0111utim, ovaj svet, kako prema Luriji tako i prema Hegelu, u drugim aspektima je\u00a0 iluzija, jer, iako se \u010dini da ima egzistenciju nezavisno od \u201cSvega\u201d,\u00a0\u00a0 zapravo je skriveni aspekt samog Apsoluta.<\/em><\/p>\n

Za Hegela, kao i za kabaliste, Apsolut negira sebe kako bi u\u0161ao u kona\u010dan, prirodni svet, ali zapo\u010dinje povratak sebi kroz formaciju, unutar prirode, Svetskog Duha, koji je utelovljen u \u010doveku. Poput Kabalisti\u010dkog primordijalnog \u010doveka (Adam Kadmon), Hegelov Svetski Duh stvara, i zapravo se sastoji od zbira ideja i vrednosti koje defini\u0161u \u010dove\u010danstvo. Doista, za Hegela, napredak \u010dove\u010danstva u povesti, filozofiji, religiji, etici i umetnosti ozna\u010dava razvoj Apsoluta u povesti, kao i Kabalisti\u010dki Sefirot, a njihovo razbijanje i obnova ozna\u010davaju razvoj Ein-sofa u svetu. Hegel, kao i kabalisti, zapravo smatraju da je Bog boravio u kona\u010dnom, vanzemaljskom carstvu i njegovoj manifestaciji u duhu \u010dove\u010danstva i logi\u010dki je nu\u017ean aspekt Bo\u017ejeg bi\u0107a i savr\u0161enstva.<\/em><\/p>\n

Hegelova dijalektika pru\u017ea filozofsku paralelu s lurijskim slomom vessel-a. Prema Hegelu, male izvorne vrednosti, ideje i institucije nisu dovoljne da sadr\u017ee \u010ditavu \u0161irinu Apsolutnog, a te se strukture, vrednosti i ideje raspadaju ili raspadaju i moraju se reorganizovati u sve \u0161ire \u0161eme koje nadilaze i jo\u0161 uklju\u010duju razbijene izvorne ideje. Tako, na primer, u podru\u010dju logike, „bi\u0107e“ i „ni\u0161tavost“ dijalektski se razgra\u0111uju u korist „postajanja“, a u podru\u010dju politike „apstraktna prava“ i „moralnost“ razbijaju se u korist „dru\u0161tvene etike\u201d. Nadalje, u „slomljenom“ stanju, koju Hegel naziva „razumevanjem“, protivre\u010dnosti ovog sveta (npr. Izme\u0111u dobra i zla, istine i gre\u0161ke, bi\u0107a i ne-bi\u0107a itd.) Se razdvajaju i njihova me\u0111usobna me\u0111uzavisnost je potpuno nepoznata. Lurijeva dinamika Sefirota (izvorna ideja), Shevirah (razbijanje te ideje) i Tikkun (obnavljanje izvorne ideje na vi\u0161em nivou) lako se mo\u017ee shvatiti kao simboli\u010dki prikaz samog dijalekti\u010dkog razmi\u0161ljanja koji je kasnije dobio konceptualni oblik u Hegelu.<\/em><\/p>\n

Za Hegela, dijalektika prolazi kroz sve oblike misli, \u017eivota i povesnog izraza, \u0161ire\u0107i se u ve\u0107e i dublje mogu\u0107nosti i antinomije, \u010dak i u podru\u010dja koja se smatraju negativnim i zlim. Samo kroz proces „spekulativnog razuma“, koji je savr\u0161eno manifestovan\u00a0 u samoj Hegelovoj filozofiji, Apsolutna Ideja, nakon \u0161to se otu\u0111ila u podru\u010dje prirode, sada se mo\u017ee, kroz vozilo \u010dove\u010danstva, vratiti sebi i, koji prolazi kroz prirodu i istoriju, savr\u0161ena je u jedinstvu logike, prirode i duha. U „spekulativnom razumu“ suprotstavljeni su sporazumima koji su razbijeni po razumevanju i oni se vide kao uzajamno zavisni koncepti. Ovo je, naravno, Hegelov ekvivalent Kabalisti\u010dkom Tikkun. Apsolut koji je, od nu\u017ede, prognan i otu\u0111en, sada je otkupljen i ispunjen.\u201c<\/em><\/p>\n

Dimitrije Mitrinovi\u0107<\/strong> (1887. – 1953.) znameniti srpski pesnik, mistik, ezoterik, filozof i vizionar (o kome je pisac ovih redova op\u0161irno pisao) se i sam bavio principom hegelovsko-kabalisti\u010dke trijade. On u svom znamenitom radu \u201cTre\u0107a sila\u201d opisuje fenomen tre\u0107e sile<\/em><\/strong> koja je zapravo hegelovska \u201csinteza\u201d odnosno kabalisti\u010dki \u201eTikkun\u201c:<\/p>\n

\u201e\u0160ta je Tre\u0107a sila? Da li je to stvarna sila? \u0160ta su onda prva i druga sila? Prva sila, po svom dejstvu, jeste sila kontinuiteta, op\u0161ta te\u017enja da sve ostane onakvo kakvo jeste. Druga sila \u2013 podjednako dejstvuju\u0107a \u2013 jeste nastojanje da se ne\u0161to promeni. U ljudskoj istoriji ove te\u017enje su istorijske sile. \u017delja da se ne\u0161to ozmeni obi\u010dno se javljala u vidu pobune protiv celine. I ovaj ovako ekstreman \u010din uvek je izazivao podjednako ekstremnu reakciju od strane dru\u0161tva koje nije pristajalo na bilo kakvu vrstu promene osim nekih delimi\u010dnih reformi koje ne sard\u017ee su\u0161tinske izmene. Ako okolnosti primoraju neki organ ili funkcije u ljudskom organizmu na poja\u010danu aktivnost, sve ostale funkcije su time podstaknute na izuzetan napor, dok se ne uspostavi ravnote\u017ea. Ljudsko telo deluje u skladu sa Tre\u0107om silom. Ono niti odbacuje, niti zapostavlja, niti samo \u201epodnosi\u201c uznemiravanje koje ga potresa. Ono se kao celina prilago\u0111ava novoj potrebi na koju ukazuje uznemireni organ. Tre\u0107a sila je, dakle, me\u0111usobni odnos delova i funkcija u dejstvu. To je sila koja u praksi prevazilazi naizgled nepomirljive sile kontinuiteta i promene. To je zbog toga\u00a0 \u0161to se onda ne suprotstavlja kao sila prema drugoj jednakoj sili, ne izaziva protiv sebe suprotnu silu jednaku sebi.\u201c<\/em><\/p>\n

Elifas Levi<\/strong>, znameniti francuski gnostik iz XIX veka, u delu \u201eMisterija Kabale\u201c obja\u0161njava biblijsko\u00a0 \u201eOtkrovenje Jovanovo\u201c, te ukazuje na njegovu poruku o podeli ljudi na duhovne i materijalne, u doba apsolutnog globalisti\u010dkog totalitarizma. On nagove\u0161tava apokalipti\u010dku poruku emaniranja novog, duhovnog sveta na ru\u0161evinama sukoba sila tame i sila svetlosti,\u00a0 uvode\u0107i princip dijalekti\u010dkog monizma tj. hegelovske trijade (teza-antiteza-sinteza) te pokazuju\u0107i jo\u0161 jedan primer univerzalnosti zakona stalne promene \u0161tp ishodi iz ve\u010dne nepromenljivosti:<\/p>\n

\u201cI videh sedam an\u0111ela koji stoje pred Bogom,… <\/em><\/strong><\/p>\n

Zna\u010di sedam inteligentnih mo\u0107i koje predstavljaju svete brojeve tri i \u010detiri, od kojih je sastavljena<\/em><\/p>\n

bo\u017eanska sedmostrukost.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

… i dade im sedam truba…<\/em><\/strong><\/p>\n

Svaka sila mora da poseduje svoj zvu\u010dni i svetlosni izraz. I prvi an\u0111eo, Mihailo – an\u0111eo istine, zatrubi i objavi re\u010d jevan\u0111elja, i posta grad i oganj, i pome\u0161ani s krvlju pado\u0161e na zemlju.<\/em><\/p>\n

Di\u017eu se oluje; hladno\u0107a i toplota se sjedinjuju u borbi protiv harmonije i padaju pobe\u0111ene svojim naporima.<\/em><\/p>\n

I tre\u0107ina zemlje izgore…<\/em><\/strong><\/p>\n

Kada je jedan oblik uni\u0161ten, dva uvek ostaju.\u00a0 <\/em><\/p>\n

… i tre\u0107ina drva izgore…<\/em><\/strong><\/p>\n

Ona \u0161to ne mogu da se odupru toploti i hladno\u0107i.<\/em><\/p>\n

…i svaka trava zelena izgore.<\/em><\/strong><\/p>\n

Ono \u0161to sasvim nestane upravo je trava koja se, me\u0111utim, uvek iznova obnavlja.<\/em><\/p>\n

I drugi an\u0111eo, <\/em><\/strong>Gabriel – kralj tajni, zatrubi, najavljuju\u0107i novu dogmu, i kao da velika gora ognjem zapaljena pade u more,…<\/em><\/strong><\/p>\n

Dogma je za narode istovremeno i hridina i svetionik.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

… i tre\u0107ina mora posta krv.<\/em><\/strong><\/p>\n

Fanatizam se razbuktao, krv se proliva. Krv muka i velikih \u017ertava. <\/em><\/p>\n

I pomre tre\u0107ina stvorenja koja \u017eive u moru.<\/em><\/strong><\/p>\n

More predstavlja uzburkana i nado\u0161la mi\u0161ljenja naroda, ribe iz mora su ideje i organizacije koje nastaju i koje \u017eive od mi\u0161ljenja. Ideje i organizacije umiru.<\/em><\/p>\n

… i tre\u0107ina la\u0111i propade.<\/em><\/strong><\/p>\n

La\u0111e predstavljaju civilizacije i narode; kada su dvoje u sukobu, jedan od njih mora da nestane, ali ravnote\u017ea se ponovo uspostavlja univerzalnim zakonom trajnosti i uvek ostaju dva da bi ponovo uspostavili ravnote\u017eu. <\/u>(podvukao M. V.)\u201d<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Ruediger Dahlke<\/strong>, nema\u010dki lekar i psihoterapeut, dr\u017ei zakon polarnosti za esenciju svog filozofsko-psiholo\u0161kog sistema. Za njega, polarnost je osnova psihosomatske dinamike, a nesvesnost njenog egzistiranja uslovljava bolest, koja teleolo\u0161ki priziva izgubljenu celovitost li\u010dnosti. Dahlke<\/strong> lucidno uo\u010dava da polarnost (koja vodi posledi\u010dnoj sintezi kroz preokret)\u00a0 de facto<\/em> jeste osnova celokupnog univerzuma egzistiraju\u0107eg samo kroz dinamiku prevladavanja opozita. Ucelovljenje svesti je cilj ljudskog \u017eivota, a ono se mo\u017ee izraziti na psihi\u010dkom nivou, preumljenjem, ili pak na telesnom nivou, materrijalizacijom neprihvatljivog dela li\u010dnosti pacijenta \u00a0kroz bolest kao simbol nedostaju\u0107eg psihi\u010dkog sadr\u017eaja (\u00b4senke\u00b4). \u00a0Sam izraz \u201eisceljenje\u201c etimolo\u0161ki ukazuje na \u201ecelovitost\u201c odnosno potrebu da se osvesti proces u kome \u010dovek deluje protiv prirode (sopstvene, ali, istovremeno\u00a0 i prirode oko nas) i da, promenom pogre\u0161nog pravca delanja koji (osve\u0161\u0107en silom simptoma bolesti) elimini\u0161e potrebu za simboli\u010dkom porukom (simptomi bolesti) te dovodi do ozdravljenja. Dahlkeov<\/strong> sistem se sastoji od trijade: simptomi<\/strong> \u2013 polarnost i ujedinjenje<\/strong> \u2013 senka<\/strong>. Svesno i nesvesno \u00a0se ujedinjuju u misti\u010dnom stapanju kroz uzdizanje svesti. Ujedinjuju se u misti\u010dnom polju koje odrovara \u00a0Tao-u, ta\u010dki ein sof, Isusovom kraljevstvu, svetu ideja, morfi\u010dkom polju. \u00a0U znamenitoj knjizi \u201cZakoni sudbine\u201d, on pi\u0161e:<\/p>\n

 <\/p>\n

\u201cU \u0161irokom svetu suprotnosti svaka polulopta \u010dezne za svojom drugom polovinom, sve te\u017ei sjedinjenju. Stoga, dugoro\u010dno gledano, svaki pol neminovno izaziva svoju suprotnost. Ko je to razumeo, budnije i pa\u017eljivije \u0107e i\u0107i putem. On zna da anga\u017eovanje za jedan pol izvla\u010di na povr\u0161inu i onaj drugi. Ko se svom silom bori protiv terorizma, za mir, po\u017enje\u0107e rat i jo\u0161 vi\u0161e terora. \u00b4Ko se ma\u010da la\u0107a pd ma\u010da \u0107e i poginuti\u00b4, ka\u017ee izreka koja prozire sve dobronamerne izgovore da se to \u010dini samo za ljubav mira. (\u2026) Ljudi koji svuda u svetu demonstriraju za mir jasno pokazuju polarnost ove teme. Oni se bore za mir i \u010desto zapadaju u borbu, \u010dak i ako sami ne po\u010dnu da napadaju. (\u2026) Sli\u010dno do\u017eivljavamo i na dru\u0161tvenom planu. Onaj ko dovoljno dugo i \u017eestoko ugnjetava radnike i seljake, kao \u0161to su to \u010dinili ruski ili kineski carevi, u jednom trenutku ih time u potpunosti dovodi na vlast, a sebe samog u nemo\u0107an polo\u017eaj. Utoliko se \u010dak i u politi\u010dkim krugovoima, koji zakone sudbine ina\u010de glatko previ\u0111aju, pro\u010dulo da dopu\u0161tanje opozicije zapravo stabilizuje vlast.\u201d<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Dalhke<\/strong>,\u00a0 kao terapeut, i Levi<\/strong>, kao mistik, uvi\u0111aju kosmi\u010dke zakone kao ishodi\u0161te evolutivnog preokreta ka duhovnosti te revolucionarne devastacije samoumi\u0161ljenog \u201cve\u010dnog\u201d poretka. S druge strane, iluzija\u00a0 o \u201csvesnom\u201d i \u201csamostalnom\u201d delovanju neosve\u0161tenih pojedinaca \u0161to \u010dine mase i isto toliko neosve\u0161\u0107enih elita , koje uspostavljaju dramati\u010dne istorijske i socijalne momente biva raspr\u0161ena prou\u010davanjem proirodnih sinhroniciteta koji ukazuju na arhetipsko delovanje mo\u0107nih konstelacija daleko izvan i iznad ljudskih kvazi-autohtonih motiva i dela. Vide\u0107emo zakon preokreta\/evolucije\/revolucije sagledan iz ugla astrolo\u0161kih i astronomskih sinhroniciteta.<\/p>\n

Carolina Sawney<\/strong>\u00a0 u tekstu \u00a0\u201cAstrologija kolektiva\u201d ukazuje na sinhronicitet astolo\u0161kih konstelacija i dramati\u010dnih socijalnih pojava i istorijskih doga\u0111aja:<\/p>\n

 <\/p>\n

\u201cAko\u00a0 planete razotkriju\u00a0 vremenske i informacione\u00a0 obrasce i cikluse u prirodi, prema arhetipskoj kosmologiji, \u0161to \u00a0astrolo\u0161ke metode primenjuju na trans-disciplinarnu grupu nauka, navedeni datumi su povezani sa arhetipom pre\u017eivljavanja najprilago\u0111enijih (najprilago\u0111eniji se potvr\u0111uju\u00a0 ne samo pre\u017eivljavanjem, ve\u0107 i dominacijom), krizama, konfrontacijama i dubokim reorganizacijama, kao \u0161to ih predstavlja Pluton; i vizijama o dru\u0161tvenom napretku zasnovanim na radikalnim idejama i brzom ubrzanju nau\u010dnih i tehnolo\u0161kih prodora kao \u0161to je predstavio Uran. Na primer, politi\u010dka francuska revolucija i industrijska britanska revolucija oko 1792. godine\u00a0 su se\u00a0 \u0161irile prema\u00a0 napolju i Evropa je osvojila svet (Pluton), ali su i neevropskom svetu pru\u017eile uslove i opremu za njen eventualni kontra-napad, po\u0161to su evropske kolonije zamerale svoju\u00a0 podre\u0111enost metropolama i tra\u017eile autonomiju (Uran).\u00a0 Od Velike depresije iz 1877. godine, viktorijanskog ekvivalenta udara u Vall Streetu iz 1929. godine, drama (Pluton) usled progresa (Uran) nastavila je da dobija gorivo od male zemlje. Britanske strane investicije pre\u0161le su od godi\u0161njeg proseka od 85 miliona za period 1875-1879 na 900 miliona u periodu 1910-1913. Postojao je spektakularan rast: \u017eelezni\u010dke mre\u017ee su se pro\u0161irile na razli\u010dite kontinente, podmorski kablovi su pre\u0161li Atlantik, izgra\u0111eni gasovodi. Masovna emigracija je tako\u0111e deo ovog ciklusa. Postojala je nova (Uranova) integracija „nerazvijenih“ zemalja kao zavisnih\u00a0 (Pluton) u svetsku ekonomiju u kojoj dominiraju „razvijene“ zemlje. U periodu izme\u0111u 2012. i 2015. godine, Pluton i Uran, koji su u\u0161li u znake promene godi\u0161njih doba (Ovan i Jarac), obele\u017eili su ta\u010dno \u010detvrt sata vremena od njihovog konjunkcije 1965. i 1966. godine, prikupljajuc\u0301i teme relevantne tokom tih godina – ali i ranije u ciklusu.Istorijski zna\u010daj astronomskog poravnanja je sada vec\u0301i jer Pluton prolazi kroz konstelaciju Jarca do 2024. godine dru\u0161tveno-politi\u010dki znak koji predstavlja zakone na kojima se gradi \u010dvrsta materijalna osnova civilizacije: ekonomija, uklju\u010dujuc\u0301i i finansijsku sistema, tr\u017ei\u0161ta, materijalnih resursa, valuta. Tranzit Plutona kroz Jarca podrazumeva promene koje su nekada bile napravljene, o\u010dvrsnule da ostanu dugoro\u010dno. Jarac je zemljani znak povezan sa stabilno\u0161c\u0301u. Dru\u0161tveno gledamo na sinhrone doga\u0111aje koji aktuelizuju arhetipove: krizu (Pluton) duga, evro, politi\u010dke nadogradnje (Jarac), poput Evropske unije i Velike Britanije istog znaka.\u00a0Posebno, s Plutonom u Jarcu, ose\u0107amo motivisanost da na prakti\u010dan na\u010din reorganizujemo temeljni stub u na\u0161em \u017eivotu (to \u0107e zavisiti o ku\u0107ama gde su i natalni i tranzitni Pluton-Uran sme\u0161teni u grafikonu ro\u0111enja). U \u00a02011. Uran je u\u0161ao u sazve\u017e\u0111e Ovan, znak koji simbolizuje arhetipske po\u010detke, akciju i pionirski rad. I ose\u0107amo potrebu za inovacijama (Uranom) u na\u0161em delovanju u sada\u0161njosti (Ovan). Sve na\u0161e akcije dodatno \u0107e definisati odre\u0111eni oblik zeitgeista. Va\u017eno je biti svestan njihovog zna\u010denja. Jer se istorija ne ponavlja (\u2026) Uran je astrolo\u0161ka ekscentri\u010dnost – \u010dudnovatost – inicijator, inovator, nezavisni mislilac, pobunjenik, neprijatelj, skloni\u0161te, boem i nepodoban. On je knjiga iznena\u0111uju\u0107ih otkri\u0107a, prvaka ljudskih prava, plan reforme i duh pobune. On ne voli na\u010din na koji stvari postoje\u0107e i \u017eeli ih promeniti. Menja na\u010din na koji \u017eivite, razmi\u0161ljate i igrate. On predstavlja razliku – versku, politi\u010dku i polnu razliku – i va\u0161e pravo na prikazivanje i slavljenje va\u0161e razlike i na po\u0161tovanje. Uran je planeta neverovatnih otkri\u0107a, poput mapiranja ljudskog genoma. On je pobunjenik s uzrokom \u2013 podstrekiva\u010d radikalnih predloga poput istopolnog braka i nov i neisproban\u00a0 poput odr\u017eive energije. On je eksplozivna\u00a0 planeta – whistleblower koja u\u017eiva u otkrivanju prevara, korupcije i lo\u0161eg pona\u0161anja. On je pametan, inteligentan, inventivan, originalan, harizmati\u010dan i progresivan – dinami\u010dni novozaposleni mislilac. On predstavlja zakon za sebe i jednako za bilo kog \u010doveka. I on mo\u017ee promeniti status quo kataklizmom. Uran je planeta demokratije, ali guranje \u0161irenja demokratije mo\u017ee biti poku\u0161aj da se kontroli\u0161u i menjaju razlike drugih ljudi – kako bi oni vi\u0161e li\u010dili samom sebi. Dakle, on prenosi va\u017enu astralnu e-po\u0161tu – razlika se mora po\u0161tovati, a ne menjati. U poslovanju Uran predstavlja izum i neobi\u010dne metode. Podr\u017eava dr\u017eavno vlasni\u0161tvo nad komunalnim preduze\u0107ima kao na\u010din spre\u010davanja eksploatacije, monopola i graftova. I dru\u0161tveno predstavlja dru\u0161tvenu tehnologiju – facebook i twitter – i ulogu tehnologije u ostvarivanju ljudskih prava, uklju\u010duju\u0107i i va\u0161e pravo da ka\u017eete ono \u0161to mislite. Uran je planeta revolucija i revolucionarnih promena i sada se doga\u0111a revolucionarno vodolijansko doba. Postoji politi\u010dka revolucija, dru\u0161tvena revolucija, seksualna revolucija, nau\u010dna\u00a0 i religiozna, revolucija evolucije protiv Boga, , financijska revolucija, ekonomska revolucija, komunikacijska revolucija, revolucija samospoznaje i duhovna revolucija i Uran na nebu prenosi revolucionarnu astralnu poruku: revolucija po\u010dinje s vama. Kada mislite da Uran mislite na inovacije i tehnologiju. On je snaga iza tehnologijske revolucije i vodi svet na vo\u017enju \u017eeleznicom izleta i otkri\u0107a. On je tehnolo\u0161ko re\u0161enje – oslanjanje na tehnologiju za re\u0161avanje svih problema u svetu – i spasitelj ljudske rase. On je elektronski superstar\u00a0 super-zvezda koji formatira svet. Izumeo je elektronsku d\u017eunglu, informacijski put,\u00a0 internet, google, e-po\u0161tu, elektronsku zabavu, kamere za nadzor, I-pode i pametne telefone. Izmi\u0161lja medicinsku tehnologiju, nanotehnologiju, robote i audio prevoditelje. Uran je raj gadgeta, ali gadgeti ne mijenjaju ljudsko pona\u0161anje i mobiteli ne\u0107e rije\u0161iti probleme sveta. (\u2026) Uran predstavlja radikale. On je ekstrem u politi\u010dkoj misli – tvrdo desno i krajnje levo. I radikalni ekstremisti i konzervativni tvrdolinija\u0161i se bore za ono \u0161to smatraju ispravnim. Uran je pobunjenik koji se bavi ekstremisti\u010dkim nasiljem, belim suprematistom koji \u0161iri rasisti\u010dku mr\u017enju i radijskim komentatorom koji izaziva dru\u0161tvena neslaganja. Svaki od njih \u017eeli nasilje – pi\u0161tolje, bombe i upornu retoriku – da bi za\u0161titili svoj krajnji polo\u017eaj i postigli svoje radikalne ciljeve. Uran je planeta radikalizacije, nezadovoljstva, razmirica, socijalnih nemira, gra\u0111anskih neposlu\u0161nosti, nemira, demonstracija, protesta, nasilnih protesta, protivustavnih protesta, pobuna, pobune, revolucija i plamenog govora. On je aktivist za ljudska prava i prijatelj radnog \u010doveka. On ujedinjuje radnike u sindikate i radi na pobolj\u0161anju njihovih uslova na radnom mjestu. Ubrzava se za kra\u0107e vreme i pove\u0107a pla\u0107t. Uran uti\u010de na sindikate i na\u010dine kojima se zapo\u0161ljavaju kako bi ostvarili svoje ciljeve – \u0161trajkove i bojkot – ali direktnoj akciji i hrabrom individualizmu nedostaje duh saradnje i ose\u0107aja jedinstva, a nezadovoljstvo unutar \u010dinova i vodjstva vrlo \u010desto izbacuje iz koloseka dobro utvr\u0111ene planove. Uran je planeta individualne slobode – slobodno \u017eiveti svoj \u017eivot onako kako \u017eelite. On obeshrabruje ograni\u010denje bilo koje vrste, ali pravo na bavljenje bogatstvom i mo\u0107i bez politi\u010dkog i zakonskog ograni\u010denja je dru\u0161tveno opasno – \u010desto nedostaje moralna savest i ose\u0107aj dru\u0161tvene odgovornosti. Uran je planeta reformi i pokreta reformi svih vrsta, ali ako se socijalna reforma doka\u017ee nezadovoljavaju\u0107im, on gura klatno natrag u suprotnom smjeru – vra\u0107aju\u0107i se pro\u0161lim idejama i metodama koje su prethodno odbacivane. (\u2026) Uran i Pluton imaju svoje karakteristi\u010dne stilove stvaranja otpora i konzervativizma. \u00a0Dva relativno nedavna primera bila su isticanje protesta i nezakonitosti LSD-a oko 1968.-70. Ili, jo\u0161 gore, nacisti\u010dko preuzimanje u Njema\u010dkoj 1933. godine (tokom Uran-Plutonovog kvadrata). Ovdje je suzbijanje manjina preru\u0161eno u suptilnu kontrolu i prisiljavanje ve\u0107ine. Drugi primjer plutona je upotreba preteranog straha i razaranja – nedavni primjer bio je upotreba defolijanata i napalma u Vijetnamu krajem \u0161ezdesetih godina. D\u017eingis Kan, majstor srednjevekovnog blitzkriega, uspostavio je Mongole na divljanje oko 1201 (Uran-Pluton konjunkcija\u00a0 (u Raku)). Po kvadratu 1236-39 prijetili su Evroaziji, a od strane opozicije 1283.-1986. Vladali su velikim delom. Zenit neo- Mongolskog trgovca terorom Timurlenk-a, poznat po svojim gomilama lobanja, dogodio se kasnije tokom velike konfiguracije 1390-ih (spomenut u ranijem \u010dlanku), s Uranom i Plutonom u opoziciji.\u00a0 Doista, u\u017eas. Postoji skriven obrt i uzvratni udarac: ove su snage, naposletku, nekontrolisane. Energija revolucija \u010desto se mo\u017ee pretvoriti u haos, dovode\u0107i do ponovnog stvaranja\u00a0 onoga \u0161to je uni\u0161teno – u novom obliku: egzekucija\u00a0 Luja XVI 1793. godine pretvorila se od 1799. godine u carstvo Napoleona, a smrt Cara Nikolaja 1917. godine dovela je do izrastanja Staljina 1924. godine. Istorijska lekcija ovde je da, ako su snage promena blokirane, postaju divlje, dovode\u0107i do vi\u0161ka i posledi\u010dne reakcije, daju\u0107i snage istorijskim osobama s hrabro\u0161\u0107u da iskoriste situaciju. Ipak, takvi nositelji mo\u0107i obi\u010dno utelovljuju ne\u0161to u kolektivnoj psihi koja \u017eudi za\u00a0 autoritarnom kontrolom, \u010dak i ako zahteva suprotno. Uticaji Urana i Plutona nisu jednostavni i jasni. Za vrijeme Uran-Pluton kvadrata 1933.-34., hitna potreba za reaktiviranjem propadaju\u0107ih ekonomija nakon svetskog sloma 1929. dovela je do Hitlerovog uzdizanja (u po\u010detku je vi\u0111en kao\u00a0 reformator i nacionalni spasitelj), a u SAD-u Rooseveltov New Deal (prosvetljeni potez koji je zapravo dao pozadinskim vojno-poslovnim interesim podmukli podsticaj). Sli\u010dno tome, konjunkcija sredinom \u0161ezdesetih godina pro\u0161log stole\u0107a, u pop muzici izlivala je i svetlost\u00a0 („Sve \u0161to vam je potrebno je ljubav“) i mra\u010dne energije („Ja sam bog paklene vatred onose\u0107i veoma konfuzne\u00a0 arhetipove u javni domen.p laneti Zemlji omogu\u0107e njihovo otkrivanje, spremni su za najve\u0107u revoluciju od svih.)\u201d<\/em><\/p>\n

Astrologija je li\u0161ena \u00a0\u00a0istinske nau\u010dne i teoretske interpretacije, \u0161to je \u010dini fundamentalno druga\u010dijom od egzaktnih nauka. Me\u0111utim, ona raspola\u017ee sistemom koji ukazuje na neobi\u010dni stepen sinhroniciteta konstelacija nebeskih tela i ispoljavanja arhetipova kolektivnog i li\u010dnog nesvesnog u vremenu i prostoru. Zato se govori o \u201cuticaju\u201d planeta na sudbinu, \u0161to je proizvoljna i neargumentovana konstatacija. Ono \u0161to je evidentno je da, sli\u010dno prekognitivnim snovima, konstelacija nebeskih tela \u00a0predstavlja simboli\u010dki jezik prirode koji rezonira sa nematerijalnim pokreta\u010dima promene vremensko-prostornih i psiho-dinami\u010dkih koordinata pojedinaca i masa. Astrologiji smo posvetili puno prostora u ovom tekstu da bi smo pokazali neumitnost istorijskih promena, revolucija, ratova\u00a0 i preokreta i ukazali na egsistenciju kosmi\u010dkih (ne astrolo\u0161kih!) zakonitosti koje iza njih stoje. I, da jo\u0161 jednom preciziram, astrologija nije nauka koja obja\u0161njava te zakonitosti, ve\u0107 ih, poput \u00b4kosmi\u010dkog\u00b4hroni\u010dara, uredno bele\u017ei. Tako\u0111e, akcenat je na tome da se \u010dovek ne mo\u017ee odupreti silovitim devastacijama revolucija ili pak potrpra\u017enim evolutivnim transformacijama. Preokret je uvek tu, hteli mi to ili ne.<\/p>\n

Tokom prethodna dva veka, uprkos iluzornoj subjektivnoj inerciji uverenja u \u201cve\u010dni socijalni poredak\u201d \u0161irom planete se rasplamsavaju burni revolucionarni talasi koji iz korena menjaju socijalnu strukturu. Otpori konzervativnih snaga \u010duvara prevazi\u0111enih poredaka su, na\u017ealost, indukovali u\u017easavaju\u0107e kolateralne posledice oli\u010dene u \u201crekama krvi\u201d i milionoma mrtvih, kao posledicama neprihvatanja kosmi\u010dkog zakona dijalekti\u010dkog monizma, koji na kraju zavlada po svaku cenu, uprkos otporima. Pogledajmo istorijski poznatu hronologiju nebrojenih talasa revolucionarnih promena:<\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n