{"id":3822,"date":"2018-01-10T06:42:42","date_gmt":"2018-01-10T06:42:42","guid":{"rendered":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3822"},"modified":"2018-01-11T03:48:17","modified_gmt":"2018-01-11T03:48:17","slug":"traktat-o-vremenu-etru-tetronu-i-fotonu","status":"publish","type":"post","link":"http:\/\/kpv.rs\/?p=3822","title":{"rendered":"TRAKTAT O VREMENU, ETRU, TETRONU I FOTONU"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Predrag Vukadinovi\u0107<\/strong><\/p>\n

APSTRAKT<\/strong>: \u00a0<\/strong>U ovom radu[1]<\/a> obrazla\u017ee se novi teorijski pristup vremensko-prostornom kontinuumu, kao i pojavama koje se manifestuju u njemu. Tu prevashodno mislim na: inflatorno-singularni (tzv. luminoferozni) etar, osnovne elemente prostornog polja, energiju nulte ta\u010dke kao i osnovne interakcije u prostornom polju.<\/p>\n

<\/p>\n

Primenjuju\u0107i nove postulate, hipoteze i aksiome, koji su odre\u0111enoj vezi s postoje\u0107im fizi\u010dkim teorijama: kvantnom teorijom polja, op\u0161tom teorijom relativiteta, teorijom struna i standardnim modelom elementarnih \u010destica, pri tom koriste\u0107i zakonitosti klasi\u010dne(euklidske) geometrije i tretiraju\u0107i vreme kao veliku ujedinjenu, slo\u017eenu i dvokomponentnu silu, koja tvori prostorno polje, obja\u0161njeno je ustrojstvo kosmosa. Nazna\u010deno je kako su putem etra, koji istovremeno predstavlja i jedinstveno polje sila, energetsko-materijalne i informaciono svesne \u201eta\u010dke-tvari\u201c povezane s raznim strukturama u prostornom polju kao i s nultom dimenzijom postojanja. To se ostvaruje skalarnim talasnim dejstvom jednodimenzionalnih struna, a tip interakcije odredi\u0107e da li su te svesne ta\u010dke (monade), u stvari, strukture:fermioni (materija) ili bozoni (sila). Sve interakcije poseduju definisane obrasce koje su u skladu s bazi\u010dnim principima prostornog polja. Isto tako, prostorno polje, kao dinami\u010dko promenljiv entitet, ima svoju geometriju, odnosno (ne)homogenu strukturu, i svi uticaji u kosmosu se prenose samo putem \u010detiri osnovna kosmi\u010dka pravca koji izme\u0111u sebe zaklapaju prostorne uglove od 120 stepeni.<\/p>\n

Moglo bi se re\u0107i da ovaj rad predstavlja pretpostavku za Teoriju jedinstvenog polja sila jer je definisao parametre Velike ujedinjene sile i kako ona deluje. U ovom novom modelu kosmosa vladaju principi apsolutne simetrije i pitagorejske skladnosti, a sve to je dovedeno u jasnu korelaciju s odre\u0111enim univerzalnim simbolima.<\/p>\n

Posebno isti\u010dem da su dva citata imali inspirativan uticaj na stvaranje ove teorije:<\/p>\n

\u201e<\/em><\/strong>Ako \u017eelite da razumete Univerzum, razmi\u0161ljajte o energiji, frekvenciji i vibraciji.\u201c<\/em><\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong>Nikola Tesla<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

\u201eOno \u0161to posmatramo kao materijalna tela i sile ni<\/em><\/strong>su<\/em><\/strong> ni\u0161ta drugo nego oblici i varijacije u strukturi samog prostora<\/em><\/strong>.\u201c<\/strong><\/p>\n

Ervin \u0160redinger<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Ko zna od kada poku\u0161avamo, kao svesna bi\u0107a, da doku\u010dimo \u010detvrtu dimenziju<\/strong> i shvatimo njenu bit. Na\u017ealost, ljudski rod jo\u0161 nije uspeo da usaglasi svoje nekoherentne stavove u vezi s ovom, moglo bi se slobodno re\u0107i, \u010dudnom pojavom. Vreme, kao diskutabilan i nerazumljiv pojam,<\/strong> i dalje figurira u svim oblastima svakodnevnog \u017eivota, a dominantno mesto zauzima u religiji, filozofiji i fizici, kao jedna od osnovnih kategorija koja defini\u0161e na\u0161 kosmos i osnovne zakone u njemu. Ono se tamo tretira ili kao linearna pojava (apsolutna i kontinualna) ili kao nelinearna (relativna i diskontinualna), a u zavisnosti od fizi\u010dkog modela i tipa pojavnog oblika, naj\u010de\u0161\u0107e mu se dodaju atributi beskona\u010dnosti ili kona\u010dnosti. Ima svoj tok i skoro je uvek u neraskidivoj vezi s prostorom daju\u0107i jedno drugome odre\u0111enje tako da je, u me\u0111uvremenu, postalo nova dimenzija, a neki tvrde da ono, fakti\u010dki, i ne postoji.<\/p>\n

 <\/p>\n

\u0160ta bi ono, u stvari, bilo, i kako to na nas deluje, poku\u0161a\u0107u da predstavim putem novog na\u010dina poimanja pojavnog oblika koji do\u017eivljavamo i defini\u0161emo kao vreme. Ali pre toga osvrnu\u0107emo se na Teslinu misao koju sam naveo na po\u010detku, \u0161to zna\u010di da se nalazimo u svetu energije, vibracije i frekvencije. Da bih tu mentalnu (ne)jedna\u010dinu re\u0161io, stavio sam znak jednakosti izme\u0111u energije i informacije. Mada je mo\u017eda bilo bolje da sam umesto informacije rekao da je u pitanju svest i da svi procesi u univerzumu i kosmosu predstavljaju transfer, odnosno promenu stanja, i apsolutne (univerzalne) i relativne (individualne) svesti tog slo\u017eenog sistema, a sve to se odvija putem dve informativno-svesne matrice (polja) povezane u jedinstven i celovit\u00a0 kontinuum (napominjem da je univerzum nulta dimenzija postajanja, vanvremenska matrica, kosmos \u00a0trodimenzionalni i vremenski poredak, dok etar predstavlja vezu izme\u0111u ova dva sistema). Prva \u201emre\u017ea\u201c je inflatorno-singularna, me\u0111uprostorna i vibratorna, a druga je elektromagnetna, prostorna i frekventna. Nagla\u0161avam da je navedena me\u0111udimenzionalna sila uzro\u010dnik tzv. (anti)gravitacione pojave, odnosno ona je posledica tog superponiraju\u0107eg dejstva tako da kad je u nekom izdvojenom delu prostornog polja singularizacija ve\u0107a od inflacije (S>I;privla\u010denje), tada ka\u017eemo da tu vlada gravitacija. Suprotno od toga kad je (I>S;odbijanje) zna\u010di da se nalazimo u antigravitacionom okru\u017eenju, a kad je inflacija jednaka singularizaciji (I=S), onda je u pitanju stanje levitacije. Sada \u0107u nazna\u010diti su\u0161tinu ove teorije. U principu sva dosada\u0161nja nauka bavila se samo kvantitativnim i rekognisciraju\u0107im osobinama prirodnih sila, dok ja poku\u0161avam da uka\u017eem i na njen kvalitativni deo. To bi zna\u010dilo da osnovne prirodne sile nisu u su\u0161tini samo privla\u010denje i odbijanje pod odre\u0111enim uslovima, fizi\u010dka pojavnost, ve\u0107 da te manifestacije imaju i svoj unutra\u0161nji sadr\u017eaj. Izgleda da je su\u0161tina u tome da se tada vr\u0161i \u201ekontrola\u201c protoka informacija, preko nulte dimenzije, a koju mi \u201epametni\u201c ljudi ne prime\u0107ujemo i ne ose\u0107amo. Pitate se kako sam do\u0161ao na tu ideju. Jednom prilikom, kad sam posetio manastir Sopo\u0107ani sa svojom porodicom, jedan mladi monah nam je uprili\u010dio vrlo ugodan razgovor. Tom prilikom je izrekao ne\u0161to \u0161to je na mene ostavilo trajan utisak: \u201cBog sve zna, kao \u0161to zna za\u0161to je svaka dlaka posedela.\u201c Sve vreme sam se pitao kako to Bog posti\u017ee, dok mi jednog dana nije kliknuo: Gravitacija! Eureka! Ona nam je tu pred nosem i mi nikako da shvatimo njenu bit, a u pitanju je izgleda tamni, univerzalni (\u017eenski) princip. Znamo da u ovom na\u0161em okru\u017eenju postoji i jedan drugi, svetli i kosmi\u010dki (mu\u0161ki), princip, odnosno elektromagnetna sila koji naizgled kvari pri\u010du. Kad bismo hteli, ne bismo mogli da uhvatimo ni gravitaciju, kao vibraciju (ton), ni svetlost, kao frekvenciju (\u201eboja\u201c), mislim na ceo spektar elektromagnetnih talasa, ali kad se \u201eume\u0161aju\u201c ove dve \u201esile\u201c, nastaju razne forme ili strukture, a u jednoj od takvih kombinacija (\u0160redinger) pojavljuje se i svekolika materija. I eto nama, naizgled, na\u0161e tzv. realnosti i \u201eobjektivnosti\u201c. Da ponovim, sve u kosmosu je transfer informacije i on se obavlja putem dva sistema, dve pomenute \u010dudesne mre\u017ee, me\u0111uprostrone inflatorno-singularne (tamni, univerzalno-apsolutni i beskona\u010dno-ve\u010dni princip) i prostorne elektromagnetne (svetli, kosmi\u010dko-relativni i kona\u010dno-trajni princip) iz \u010dega proizlazi posledica da je svako kretanje u kosmosu, u stvari, promena stanja svesti. Ovo sam namerno napomenuo zbog osnovnih hipoteza iznetih u specijalnoj teoriji relativiteta. To zna\u010di da kad vidimo neku boju, tada dobijamo \u201eprostornu\u201c informaciju da je u \u201evidljivom\u201c okru\u017eenju do\u0161lo do transfera informacije i kakvo je ukupno stanje svesti tog podsistema. Isti princip va\u017ei i za rekognisciraju\u0107u (anti)gravitaciju, samo \u0161to je tu sve permanentno, konstantno, istomomentno i kumulativno, ali pri tom za nas nevidljivo i neopipljivo dejstvo. I samo da znate: kad se okliznete i padnete, to se nije desilo pukim slu\u010dajem jer o tome nam svedo\u010de svi tipovi geomantije: ji \u0111ing, gledanje u \u0161olju, bacanje pasulja, sufisti\u010dko tuma\u010denje mrlja od peska, visak, horoskop…<\/p>\n

 <\/p>\n

Zato i prelazimo na novi koncept shvatanja \u201erealnosti\u201d kroz analizu odgovaraju\u0107eg fizi\u010dko-dinami\u010dkog, matemati\u010dko-geometrijskog i filozofsko-religijskog modela. U toj novoj teoriji tretira\u0107emo vreme kao fizi\u010dku pojavu, odnosno kao Veliku ujedinjenu silu (primarni tamno-svetli princip iz kosmogonijskog poretka), odnosno \u201eslo\u017eenu\u201c interakciju, koja tvori prostorno vi\u0161edimenzionalno polje, a koje do\u017eivljavamo kao trodimenzionalni kontinuum.<\/p>\n

Navodim prvu, tzv. strukturnu definiciju pojma vremena:<\/p>\n

 <\/p>\n

Vreme je<\/em><\/strong> primarna i slo\u017eena <\/em><\/strong>kosmi\u010dka<\/em><\/strong> sila koja ima dve promenljive komponente: inflatorno-singularno dejstvo<\/em><\/strong>,<\/em><\/strong> odnosno <\/em><\/strong>sferno<\/em><\/strong> longit<\/em><\/strong>u<\/em><\/strong>d<\/em><\/strong>i<\/em><\/strong>nal<\/em><\/strong>no <\/em><\/strong>i elektromagnetno spiralno dejstvo<\/em><\/strong>,<\/em><\/strong> koje<\/em><\/strong> je po tipu <\/em><\/strong>ravansko i<\/em><\/strong> transverzalno. \u201eRazliku\u201c izme\u0111u ta dva dejstva do\u017eivljavamo kao vreme.<\/em><\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Me\u0111udimenzionalni nehercijanski skalarni talasi koje su rekogniscirali i Nikola Tesla i Nikola Kozirjev u rezultuju\u0107em smislu proizvode Bo\u0161kovi\u0107evo inflatorno-singularno (privla\u010dno-odbojno) dejstvo, dok torzioni talasi iniciraju elektromagnetnu silu. Oni dejstvuju na kvantnom strukturnom nivou, ali se mora naglasiti da se spiralni \u201edvodimenzionalni\u201c talasi produkuju iz \u201ejednodimenzionalnih\u201c skalarnih usled dejstva sile vremena pri \u010demu se \u201eformira\u201c prostorna struktura. Podse\u0107am vas da je Nikola Kozirjev sredinom XX veka prvi izneo tezu da je vreme energija, odnosno sila.<\/p>\n

Tvrdim da se celo prostorno polje sastoji iz jednog promenljivog i dualnog entiteta koji \u010dine neravnomerno spregnuta dva informativna polja generisana iz jedne tvari predstavljenih skupom potencijalnih ta\u010daka koji \u010dine prostorni raster i neutralnih ta\u010daka (tzv. prazan prostor). Potencijalne ta\u010dke mogu biti aktivne, one koje se nalaze u nekoj interakciji, i pasivne, one koje nisu. Kad ka\u017eem interakcija, prevashodno mislim na elektromagnetno dejstvo jer se u svim potencijalnim ta\u010dkama prostornog polja mo\u017ee rekogniscirati ili singularizacija ili inflacija. Ina\u010de, prostorni raster potencijalnih ta\u010daka istovremeno pripada i prostornom polju\u00a0 i etru, odnosno nalazi se u preseku ova dva kontinuuma, dok bi se u trodimenzionalnom svetu etar mogao izjedna\u010diti s potencijalnim prostornim rasterom, koji je izuzetno gust.<\/p>\n

U tom \u201e\u017eivom\u201c rasteru prepoznajemo dinami\u010dko inflatorno-singularno, odnosno anti\/gravitaciono polje, u koje mo\u017ee da se utka jo\u0161 i elektromagnetno dejstvo. Na osnovu ove premise, mo\u017eemo slobodno ustvrditi da masa ne uzrokuje privla\u010denje ve\u0107 da materija, sama po sebi, \u201esadr\u017ei\u201c veliki broj \u201eta\u010daka\u201c sa singularnim predznakom tako da ona fakti\u010dki poja\u010dava gravitaciono dejstvo, po principu superpozicije, u delu prostora u kome se \u201etrenutno\u201c nalazi. Usled toga i nastaje dodatno zakrivljenje prostor, bolje re\u0107i, skupljanje, u tom okru\u017eenju \u0161to je i obja\u0161njeno op\u0161tom teorijom relativiteta. Kad bismo pravili pore\u0111enje s razbojem, osnovu tkanja prostora predstavljao bi pokretljivi splet nevidljivih i potencijalnih inflatorno-singularnih ta\u010daka, odnosno \u201eprepoznatljivi krajevi\u201c me\u0111udimenzionalnih struna, kroz koje mo\u017ee da se \u201eprovu\u010de\u201c dvodimenzionalno spiralno (izvirno-uvirno) rotiraju\u0107e dejstvo putem kosmi\u010dkog \u010duna(snovala), usled \u010dega nastaju \u0161are(interakcije), odnosno strukturne \u010destice \u2013 fermioni i virtuelene \u010destice \u2013 bozoni. Mislim da su tvorci teorije struna \u00a0mogli da stave znak jednakosti izme\u0111u me\u0111uprostornih struna i skalarnih talasa koji su u samoj svojoj biti, najverovatnije, kvazihelikoidnog oblika. U u\u017eem smislu zna\u010denja, pojam vremena mogao bi se vezati samo za elektromagnetnu silu jer je ona \u201eprostorno\u201c dejstvo i zbog toga je brzina svetlosti dinami\u010dka konstanta prostornog polja.<\/p>\n

 <\/p>\n

U filozofsko-religijskom smislu, vreme bi opet bilo sila, dualna ili dvokomponentno-binarna, s elementima apsolutne svesti na makroplanu i individualne svesti na mikroplanu: Bog vremena Hron (Vrtibog) i njegova supruga Ananka. Ovde bi mogao da se stavi znak jednakosti izme\u0111u Ananke i inflatorno-singularnog dejstva (raster), dok bi se Hronovo \u010dinjenje poistovetilo s elektromagnetnim dejstvom.<\/p>\n

Na matemati\u010dko nivou vreme nam se predstavlja kao skladan odnosa numeri\u010dkih konstanti i interferencije osnovnih prostornih idealnih geometrijskih tela u slo\u017eene forme ili strukture u kojima dominiraju odre\u0111ene \u201egradivne\u201c jedinice, odnosno energetsko-matrijalne ta\u010dke. Da bi se lak\u0161e razumelo, te \u201einformativne ta\u010dke\u201c koje i \u010dine prostorni raster mogu se poistovetiti s Lajbnicovim sveznaju\u0107im monadama ili Demokritovim i Bo\u0161kovi\u0107evim atomima, Harameinovim crnim rupama… Izgleda da su to u pitanju bezdimenzionalni energetski naboji-informacioni kodovi, ali samosvesni i razli\u010diti zbog svoje lokalnosti-polo\u017eaja jer je svaka ta\u010dka u prostornom rasteru \u201eupoznata\u201c sa svojim koordinatama. To ima za posledicu da su sve tzv. fermionske tvari u na\u0161em kosmosu kvarkovi i leptoni same po sebi, i u svojoj biti, jedinstveni i neponovljivi energetsko-informativni zapisi koji se nalaze u raznim strukturama prostornog polja. Tada taj zapis \u201eprepoznajemo\u201c ili kao masu ili kao energiju (Ajn\u0161tajn, E=mc2<\/sup>) i sve te monade su \u201epovezane\u201c preko jednog \u201evelikog\u201c me\u0111udimenzionalnog sistema, tzv. etrom, s \u201ebi\u0107em\u201c koje fizi\u010dari nazivaju singularnost. Ina\u010de, Nasim Haramein je \u0161vajcarski amaterski fizi\u010dar, koji kvantnu gravitaciju, odnosno poreklo mase veoma uspe\u0161no obja\u0161njava i dokazuje izuzetno\u201emalim\u201c crnim rupama.<\/p>\n

A sada \u0107u navesti (po mom mi\u0161ljenju) najta\u010dniju i relativisti\u010dku definiciju vremena:<\/p>\n

Vreme je kumulativna<\/em><\/strong> relativna <\/em><\/strong>razlika<\/em><\/strong> protoka<\/em><\/strong> informacije <\/em><\/strong>\u2013 energije u odre\u0111enom delu <\/em><\/strong>prostornog polja merena u odnosu na nulti nivo postanja<\/em><\/strong>.<\/em><\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/strong>Neko \u0107e pitati: \u201eKako se to meri? Zar vreme nije relativno?\u201c Mo\u017ee, i to na mnogo na\u010dina. Jedan od njih jeste izme\u0111u dva nivoa osnovnog stanja atom<\/em>a cezijuma<\/em> 133 <\/em>(etalonska definicija sekunde). A da li ne\u0161to uti\u010de na to merenje? Naravno! Na\u0161a \u010duvena gravitacija ili bolje re\u0107i singularizacija, a u samoj biti apsolutna svest. U tom smislu, \u0161to je ve\u0107e talasno skalarno dejstvo sile singularizacije u odre\u0111enom lokalitetu, vreme \u201esporije\u201c te\u010de, a to i jeste u saglasnosti s op\u0161tom teorijom relativiteta. Treba re\u0107i da je u univerzumu, odnosno Anaksimandrovom apejronu (neograni\u010den) ili holografskom implikantnom poretku, koli\u010dina informacija beskona\u010dna, stanje apsolutnog sveznanja, pa zbog toga tamo vreme i ne postoji, odnosno tamo se \u201einformacije\u201c prenose istomomentno \u0161to i uzrokuje \u010duvenu povezanost (entanglement). Dok bi energija sama po sebi bila sposobnost odre\u0111enog sistema da stvori sopstveno polje kao osnovnog preduslova za promenu stanja u tom posmatranom sistemu. Da bi to moglo da se uradi, zna\u010di da to \u201epolje\u201c mora da poseduje odre\u0111eni dinami\u010dko-informacioni potencijal, odnosno inteligenciju, \u0161to nam ukazuje da energija jeste\u00a0 informacija, i da su svi procesi u kosmosu svesni. Kad bi se to uvelo u teoriju relativiteta, onda bi se moglo zaklju\u010diti da vreme nije samo obi\u010dna \u201e\u010detvrta\u201c dimenzija prostornog polja ve\u0107 da ono kao parametar prenosioca uticaja svesti u\u010destvuje u ta\u010dnom odre\u0111ivanju polo\u017eaja tela ili pojave u prostoru. Samo \u0161to je Ajn\u0161tajn u op\u0161toj teoriji relativiteta sve to objasnio \u0161turo koriste\u0107i komplikovani matemati\u010dki model i bave\u0107i se samo kvantitativnim delom jedna\u010dina, dok je ovaj kvalitativni potpuno zanemario ili nije hteo da se upu\u0161ta u to. Jer kad bismo poku\u0161ali da rastuma\u010dimo tu pojavu u okviru ove premise, videli bismo da ukupno stanje svesti u odre\u0111enom kosmi\u010dkom lokalitetu uti\u010de na polo\u017eaj tog entiteta, a to uplitanje verovatno i uzrokuje princip neodredljivosti \u00a0koji je definisao Hajzenberg.<\/p>\n

Sada je pravi trenutak da jo\u0161 malo u\u0111emo u su\u0161tinu pojma vremena i da ga razobli\u010dimo u razumevanju. Zato prvo idemo na pojavu vremena kao odnos mogu\u0107eg i stvarnog, pa zbog toga navodimo jednu \u201esuptilnu\u201c definiciju vremena:<\/p>\n

Vreme je sila koja osve\u0161\u0107uje prostor<\/em><\/strong>.<\/p>\n

Kao \u0161to sam naveo, u nultoj dimenziji, univerzumu, postoji samo neograni\u010deni skup informacija, mogu\u0107nosti, i to je apsolutno stanje svesti (\u201ejeste, bilo i bi\u0107e.\u201c). Me\u0111utim, prilikom promene dimenzionalnosti tog sistema, a vide\u0107emo da pri tom ostaje stalna veza izme\u0111u tih egzistencijalnih nivoa, nultog i 3D putem povratnih struna \u2013 skalarnih talasa, dolazi do fakti\u010dke neusagla\u0161enosti, odnosno informativnog nesklada. Pogledajmo sliku koja sledi.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Vidimo dve razli\u010dite persone u \u201eprostoru\u201c, A i B. Pretpostavimo sada da je individua A upalila cigaretu. Informaciju o tome da je osoba u ta\u010dki A zaiskrila, neznanac na polo\u017eaju B prima na dva na\u010dina. Putem nulte dimenzije istomomentno, vanvremenski i nesvesno, i pomo\u0107u trodimenzionalne prostorne mre\u017ee, vremenski i svesno. Taj nesklad izme\u0111u primljene prve informacije, mogu\u0107nosti (sinhronicitet?) i druge, verifikacije, nazivamo vremenom i ta razlika postoji zato \u0161to je putovanje informacije kroz prostor mogu\u0107e samo kori\u0161\u0107enjem elektromagnetne mre\u017ee, odnosno jedinstvenog, ali ipak dualnog polja. U ovom slu\u010daju \u2013 luminoferoznog etra. Tako nastaje \u010detvrta dimenzija, tzv. rastojanje (distanca). Pazite, ovo mo\u017ee da bude varka i da je mo\u017eda u pitanju ipak samo Anaksimandrov privid u vidu holografskog eksplikantnog sveta. Znamo da je brzina svetlosti limitirana, a to je tako zbog same prirode stvari ovog na\u0161eg sistema, dok u specijalnoj teoriji relativiteta to nije tako tretirano. Ovde se tvrdi da unutra\u0161nja prostorno-etarska struktura odre\u0111uje parametre i konstante kosmosa. S druge strane, ista informacija je \u201eve\u0107\u201c, kao \u0161to rekoh, \u201esablasno\u201c pristigla putem nulte dimenzije. To bi zna\u010dilo da se u ovakvoj interpretaciji vremena ono ostvaruje kao me\u0111uprostorna dimenzionalna diletacija usled verifikacije informacije izme\u0111u mogu\u0107eg u univerzumu i \u201estvarnog\u201c u kosmosu.<\/p>\n

Zato je dobro, a i ta\u010dno, \u0161to danas koristimo \u201evreme\u201c kao meru za rastojanje (mislim na svetlosnu sekundu, minutu, godinu) jer to i jeste mera za tzv. stvarnost, odnosno stanje svesti. Kad su dva objekta udaljena jednu svetlosnu sekundu, to zna\u010di da je za obostrano potvr\u0111ivanje o egzistenciji oba entiteta u trodimenzionalnom prostoru potrebno da \u201epro\u0111e\u201c ta jedna sekunda, odnosno da informacija prevali put od 300.000 kilometara. To bi zna\u010dilo da vreme u ovoj teoriji nije ni linearno ni apsolutno ve\u0107 ima svoj informacioni po\u010detak i kraj u singularitetu, u nultoj dimenziji, tzv. princip kona\u010dnosti.<\/p>\n

S druge strane, intenzitet sile vremena, u fizi\u010dko-geometrijskom smislu, merio bi se relativnim trajanjem \u201edeformacije\u201c sfere nelokalnog prostornog polja, a ona mo\u017ee biti pozitivna ili negativna (t=\u00b1(1\/c) x \u221a [x\u00b2+y\u00b2+z\u00b2], gde su x, y, i z relativne prostorne koordinate u odnosu na ta\u010dku singularnosti koju \u201csadr\u017ei\u201d svaki elementarni entitet pri \u010demu je c<\/em> brzina svetlosti).<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a>Odnosno, promenom vremenske funkcije koja se meri ukupnim trajanjem \u201ediletacije\u201c u prostornom polju, tako da je utro\u0161ena tj. preobra\u017eena energija recipro\u010dna relativnoj promeni zapremine u sistemu prostor-vreme. Na to nam ukazuje Hajzenbergova jedna\u010dina dE x dt \u2265 \u045b\/2 kao i op\u0161ta teorija relativiteta. U svakom slu\u010daju name\u0107e se zaklju\u010dak da je vreme \u201eelasti\u010dno\u201c. Isto tako bi trebalo tretirati i pojam fizi\u010dke mase, kao zavisno promenljive kosmi\u010dke veli\u010dine, tako da je masa upravno srazmerna deformaciji prostornog kontinuuma jer ona i jeste relativno \u201eplasti\u010dna\u201c promena u tom sistemu tako da bi na sve ovo mogao da se primeni i Hukov zakon. Pravac i smer delovanja su odre\u0111eni tipom prostora u kome se nalazimo (tzv. vremenska strela).<\/p>\n

 <\/p>\n

Sada \u0107emo pre\u0107i na pojavu gde se manifestuje vreme, odnosno prostorni kontinuum, \u0161to zna\u010di da idemo na mo\u017eda jo\u0161 \u010dudnovatiji pojam. Re\u010d je o osporavanom etru (etar<\/strong>-gr\u010d. aith\u1ebfr; lat. a<\/em>ether<\/em>), bogu svetla, sina Ereba, boga ve\u010dne tame, i boginje no\u0107i Nikte (ni\u0161ta),\u00a0 Aristotelove kvintesencije (peti element), Tesline luminoferozne kategorije ili, po Paracelzusu, hri\u0161\u0107anskog Svetog duha.<\/p>\n

 <\/p>\n

ETAR I PROSTORNO POLJE<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong>Etar u samoj biti pripada troprirodnoj egzistencijalnoj kategoriji jer se \u201enalazi\u201c u nultoj, tre\u0107oj i me\u0111uprostornoj dimenziji postojanja. U nultoj dimenziji, on se sastoji od beskona\u010dnog broja potencijalnih bezdimenzionalnih ta\u010daka ili, gledano iz na\u0161eg ugla, samo jedne \u201eta\u010dke\u201c \u2013 singularitet (univerzalna svest i tamo va\u017ei jednakost: beskona\u010dno = 0, tzv. anomalija sistema), iz kojih se proizvode \u201esvesna\u201c dejstva u prostornom trodimenzionalnom polju, i putem kojih nam je dostupna energija (informacija) tzv. nulte ta\u010dke, odnosno Univerzuma \u2013 (apejron, tao, polje inteligencije, Bog). Ina\u010de, energiju nulte ta\u010dke (Zero point energy) prvi pominje Tesla da bi tu pojavu kasnije potvrdio i Hajzenberg\u00a0 u vidu kosmi\u010dke temeljne energije. U ovoj teoriji ona predstavlja deo energetsko-informacionog potencijala Univerzalnog polja (Sveznanja) koje je distribuirano u na\u0161 kosmos.<\/p>\n

Sva dejstva izme\u0111u nulte i tre\u0107e dimenzije prenose se putem \u201estruna\u201c (me\u0111udimenzionalnih sprovodnika), a u samoj biti skalarnih talasa, s tim da smer komunikacije mo\u017ee biti dvosmeran, tj. povratan, tako da se one, strune iliti skalarni talasi, mogu smatrati i osnovnim elementima etra. Rastojanje u nultoj dimenziji \u201eizme\u0111u\u201c bilo koje dve, po\u010detne ta\u010dke razli\u010ditih struna, samo po sebi, iznosi tako\u0111e nula jer i tu va\u017ei princip anomalije zbog pomenute jednakosti. S druge strane, za \u201eta\u010dke\u201c etra koje pripadaju tre\u0107oj dimenziji, ponavljam, individualne i svesne Lajbnicove monade ili Bo\u0161kovi\u0107eve \u2013 Demokritove atome ili Harameinove \u201ecrne rupe\u201c, a koje su putem struna povezane s nultom dimenzijom postojanja, ne mo\u017ee se primeniti postulat identi\u010dnosti stanja (Heraklitov dijalekti\u010dki princip neponovljivosti). Kao \u0161to sam ve\u0107 rekao, treba prihvatiti tezu da su materijalne \u010destice, u stvari, energetsko-informacioni naboji, odnosno tzv. crne rupe u odre\u0111enim stabilnim strukturama jer se tako, bez gravitona, obja\u0161njava kvantifikovano inflatorno-singularno dejstvo. Takva postavka ima za posledicu da materija ne postoji u obliku kako je nju zami\u0161ljao Demokrit ma koliko god o\u0161tar no\u017e imali.<\/p>\n

 <\/p>\n

Sada tu, u na\u0161em kosmosu, imamo odre\u0111en i kona\u010dan, ali zato promenljiv broj \u017eivahnih struktura, tako da u \u00a0na\u0161oj dimenziji egzistira kao kategorija rastojanje izme\u0111u ta\u010dkastih monada=atoma=rupa u prostornom polju jer nam distanca, odnosno geometrija bilo kog entiteta ukazuje na trenutno stanje svesti tog sistema (Pitagora). Moram da napomenem da to mo\u017ee da se odnosi na sve egzistencijalne nivoe, a to su odavno primetili i Hermes defini\u0161u\u0107i princip \u201cKako je gore, tako je i dole\u201c i Tao sa svojim \u010duvenim \u201cKako je veliko, tako je i malo.\u201c Oni su na taj na\u010din odavno nagovestili fraktalnu prirodu kosmosu.<\/p>\n

Me\u0111utim, da bi\u00a0 u prostoru informacija (energija) \u201epre\u0161la\u201c iz jednog polo\u017eaja (stanja) u drugi, potrebno je ne\u0161to da bi se to i proizvelo i odr\u017ealo, a to ne\u0161to je sila vremena. Problem je u tome \u0161to se i taj \u201evidljivi transport\u201c posredno odvija preko nulte dimenzije tzv. singulariteta i etra, uzastopnim i povezanim uranjanjem i izranjanjem u prostornom polju, a to \u0107e biti podrobnije obja\u0161njeno u slede\u0107em poglavlju.<\/p>\n

Zato imamo kvantnu osobenost prostornog, \u0161to evidentno ukazuje i na holografsku prirodu kosmosa. Na osnovu svega ovoga moglo bi se zaklju\u010diti da etar u tre\u0107oj dimenziji (prostornom polju ) za nas i ne postoji (vakuum), i da on tu ima nevidljivu i potencijalnu dinami\u010dku induktivno-deduktivnu pojavnost, odnosno izvorno-uvirnu u vidu rekognisciraju\u0107eg nastajanja i nestajanja energije, a radi se o prenosu ili teleportaciji informacije. Stoga se mo\u017ee zaklju\u010diti da je etar primarno neutralan i pasivan, ali je zato reaktivan i komunikativan.<\/p>\n

Evo i definicije:<\/p>\n

Etar je jedinstveni i dinami\u010dki kontinuum putem koga se informacija<\/strong> (<\/strong>energija),<\/strong> transportuje, odnosno <\/strong>teleportuje u samom prostornom polju,<\/strong> ili <\/strong>iz univerzuma (<\/strong>nulta dimenzija)<\/strong> u kosmos<\/strong> (<\/strong>tre\u0107a dimenzija)<\/strong> i obrnuto.<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong>Iz svega ovoga proizlazi da se informacije u obliku energije i mase (materijalnih formi \u2013 struktura) u prostornom polju ne kre\u0107u kroz etar ve\u0107 putem istog, da je on zbog svojih osobina nepostojan i neprepoznatljiv kontinuum u na\u0161oj egzistencijalnoj dimenziji i zato mislimo da smo u kosmosu okru\u017eeni vakuumom. Me\u0111utim, vidimo da njegove \u201esvesne\u201c karakteristike odre\u0111uju kvantnu prirodu na\u0161eg prostornog polja, a uzgred \u0107u napomenuti da kada se informacija teleportuje iz nulte u trodimenzonalnu egzistencijalnu kategoriju to do\u017eivljavamo kao obi\u010dnu ili tamnu energiju (izvor-\u0161irenje), dok suprotno od toga, kad informacija \u201eizrazi\u201c te\u017enju da se \u201evrati\u201c iz prostornog polja u singularitete, to registrujemo kao masu ili tamnu materiju (uvir-skupljanje).<\/p>\n

 <\/p>\n

No vratimo se na temu. Po\u0161to je te\u0161ko razlikovati etar i prostorno polje, jo\u0161 jednom \u0107u predo\u010diti odre\u0111ene stvari. Kao \u0161to smo rekli etar se nalazi u nultoj, tre\u0107oj i me\u0111u dimenziji, dok se u prostornom polju susre\u0107emo potencijalno aktivni, induktivno-deduktivni raster i tzv. prazan prostor, ne induktivni-pasivni deo prostornog polja. Svaka ta\u010dka u rasteru je okru\u017eena sa \u010detiri susedne ta\u010dke na pravcima koji izme\u0111u sebe zaklapaju prostorne uglove od 120 stepeni. S druge strane, rastojanje izme\u0111u ta\u010daka u rasteru nije konstanta prostorng polja i ono se menja u zavisnosti od relativnog rezultuju\u0107eg dejstva singularno-inflatorne sile u posmatranom delu polja, a koje je fakti\u010dki uzrokovano stanjem u celom prostornom polju. I to se de\u0161ava \u0161to se u tim osnovnim ta\u010dkama mo\u017ee rekogniscirati dejstvo ili singularne ili inflatorne sile. Prva sila kumulativno izaziva skupljanje rastera, dok ga druga \u0161iri i taj odnos se stabilizuje na nekom nivou, ali kada neko telo \u201eu\u0111e\u201c u taj deo prostor, onda ga ono, usled novoprido\u0161le \u201emase\u201c, odnosno pove\u0107anja ukupnog singularnog dejstva, dodatno deformi\u0161e (skupi-sa\u017eme), tako \u0161to se smanji relativno rastojanje izme\u0111u potencijalnih ta\u010daka u tom delu prostornog rastera jer se pove\u0107alo tzv. gravitaciono dejstvo u tom lokalitetu. To je \u010duveno Ajn\u0161tajnovo zakrivljenje, odnosno deformacija lokalnog prostornog polja. Ako bismo iz te mre\u017ee izdvojili odre\u0111eni deo, videli bismo da on ima neko svoje superponiraju\u0107e rezultuju\u0107e dejstvo isto kao \u0161to i preostali deo sistema uti\u010de na taj izdvojeni deo jer je, u principu, to apsolutno povezan sistem na \u0161ta nam ukazuje astrologija. Kao \u0161to sam ve\u0107 rekao, sve ta\u010dke (monade) u rasteru su \u201epreko singulariteta\u201c upoznate kako sa svojim, tako i s koordinatama svih drugih entiteta u prostornom polju. Rastojanje izme\u0111u ta\u010daka-monada definitivno igra ulogu u tom modelu i to treba povezati s op\u0161tom teorijom relativiteta ili Njutnovim formulama za bo\u017eansku gravitaciju. Postoji i ta mogu\u0107nost da se \u201epametno i svesno\u201c prostorno polje samo po sebi uve\u0107ava i smanjuje usled odre\u0111enih okolnosti, produkcijom i redukcijom samosvesnih ta\u010daka u rasteru, \u0161to bi tako\u0111e izazvalo tzv. efekat \u0161irenja ili skupljanja, pa bi se tako lak\u0161e objasnila pojave tamne energije i materije.<\/p>\n

 <\/p>\n

Mnogo je va\u017enije jo\u0161 jednom napomenuti da se iz tih inflatorno-singularnih monada mo\u017ee indukovati i elektromagnetno dejstvo, a samim tim tako definisan etar predstavlja i jedinstveno polje sila jer se putem istog univerzalnog sistema prenose uticaji dve razli\u010dite prirodne sile. Moram napomenuti da Ajn\u0161tajn nije ni mogao do\u0107i do ujedinjene teorije polja (teorija svega) bez prihvatanje teze o postajanju etra jer je on sam po sebi, kao \u0161to je pretpostavljeno, celovito i jedinstveno polje. Sada \u0107emo videti \u0161ta se to u njemu de\u0161ava i \u0161ta to sve nastaje u njemu.<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

OSNOVNI ELEMENT PROSTORNOG POL<\/strong>J<\/strong>A \u2013 TETRON<\/strong><\/p>\n

\u00a0\"\"<\/a><\/strong><\/p>\n

Svastike (prva predstavlja evoluciju ili izvor, dok druga simbolizuje involuciju i uvir)! Mo\u017eda ste se iznenadili, ali \u0107emo taj simbol vratiti na po\u010dasno mesto u fizici, matematici, filozofiji i religiji. Postavljam ga u centar kosmosa, i progla\u0161avam ga osnovnim elementom prostornog polja. Tako\u0111e \u0107u izneti tvrdnju da je sv<\/strong>a(e<\/strong>)st<\/strong>ika prvo nastali i osnovni entitet, odnosno bi\u0107e u kosmosu, s prvim elementima informativnog zapisa (tzv. idealni kvartalni kod), od koje se pravi, gle \u010duda, sva\u0161ta. Ovo je stara teza jer se odvajkada svastika, koja ima postavljane krake u smeru kazaljke na satu, tuma\u010dila kao simbol te\u017enje da beskona\u010dno i sveto smesti u vremensko i svetovno. Pokaza\u0107u da on prikazuje (simbolizuje) dejstvo Velike ujedinjene sile, sile vremena, odnosno inflatorno-singularno i eletromagnetno dejstvo, dve \u201ebo\u017eanske\u201c sile, dva neraskidivo suprotstavljena, tamni i svetli, ali dopunjuju\u0107a principa. On\/a, u zbiru, predstavlja \u010detiri osnovna elementa (entiteta) prostornog polja i taj simbol nas vodi do vrata Univerzuma. A kako sam zaklju\u010dio da je to simbol sile vremena, dete na\u0161ih Vrtiboga i Ananke, i da nam on fakti\u010dki prikazuje rogljaste, odnosno vr(a)golaste, tetrone? Tetraedar je idealno geometrijsko telo koje ima \u010detiri ose koje izme\u0111u sebe u\u00a0 trodimenzionalnom prostoru zaklapaju uglove od 120 stepeni. Po\u0161to je ovo dvodimenzionalna slika, trebalo je izvr\u0161iti redukciju. Transformacija je morala zadovoljiti uslov tako da se generi\u010dko dejstvo prenese u svim pravcima podjednako na dvodimenzionalnu podlogu. Ovo\u00a0 telo je idealno u trodimenzionalnom formatu i trebalo je na\u0107i adekvatnu zamenu. Ubacimo sve to, uslove i ograni\u010denja, u proporciju i dobi\u0107emo da iste ose u dvodimenzionalnoj prezentaciji moraju zaklapati uglove od 90 stepeni. Prese\u010dna ta\u010dka osnovnog 3D krsta je tzv. singularitet i njegova \u010detiri ortogonalana kraka su strune koje defini\u0161u vezu izme\u0111u nulte dimenzije i prostora, a kasnije \u0107emo videti da je na\u0161 \u010duveni krst simbol inflatorno-singularne, odnosno (anti)gravitacione sile.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Kraci, odnosno krajevi struna zavr\u0161avaju se ve\u0107 mnogo puta pomenutim energetsko-informativnim nabojima (monade, fermioni, rupe, atomi) koje prepoznajemo kao materijalne ta\u010dke jer ne mo\u017eemo rekogniscirati skalarne me\u0111udimenzionalne talase. I kao \u0161to smo rekli, u njima se skalarno (inflatorno-singularno) longitidunalno talasno dejstvo transformi\u0161e u torziono (elektromagnetno) transverzalno dejstvo. Tu se nehercijanski talas fakti\u010dki \u201elomi\u201c, menja geometriju dejstva i nastavlja dalje da se \u201e\u0161iri\u201c ravanski, tj. spiralno i upravno, na dotada\u0161nji pravac rasprostiranja. To se verovatno de\u0161ava zbog promena dimenzionalnih sistema, odnosno prostornosti koja to omogu\u0107ava. Taj proces simbolizovan je kukicama, koje zauzimaju jedan od dva mogu\u0107a polo\u017eaja, a predstavljaju smer rotacije, odnosno efekat indukovane i rezultuju\u0107e sile. Kao \u0161to vidimo, posredi je dvojako dejstvo i zato imamo dve primarne svastike, pa eto trodimenzionalnog simbola prikazanog u dvodimenzionalnom formatu. No, vratimo se na\u010das u tre\u0107u dimenziju.<\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

Na slici su prikazani osnovni elementi prostornog polja \u2013 tetroni (tetrahedroni i antitetrahedroni), odnosno svastike. Bodo Lampe je nema\u010dki nau\u010dnik i filozof koji je prvi upotrebio naziv tetroni. Njih ima \u010detiri i oni nastaju variranjem dva osnova metamorfna dejstva: skalarnog i torzionog. Temena se nalaze na osama (TA, TB, TC i TD) koje izme\u0111u sebe zaklapaju uglove od 120 stepeni i u tim ta\u010dkama, kao \u0161to sam ve\u0107 naveo, odigrava se promena iz singularno-inflatornog dejstva u elektromagnetno dejstvo. Novonastalo spiralno dejstvo mo\u017ee biti, ako gledamo upravno na rotaciju, u smeru kazaljke na satu \u2013 pozitivno, ili u kontrasmeru \u2013 negativno. Tako\u0111e, skalarno dejstvo mo\u017ee se tretirati i kao jednodimenzionalno dejstvo iz koga se produkuje dvodimenzionalno spiralno-torziono dejstvo. Prostornom superpozicijom i variranjem ova dva uticaja dobijamo razne tvari u trodimenzionalnom prostoru.<\/p>\n

 <\/p>\n

Ovde treba samo napomenuti, jer se sada ne\u0107emo baviti time, da i u prostornom polju susre\u0107emo \u010detiri osnovne podstrukure i to su polja \u010diste energije, tamne energije, tamne materije i \u010diste materije, i tu bi mogla da se uspostavi kvazijedna\u010dina s Fuksijevim trigramima ili Empedoklovim elementima vazduha, vatre, vode i zemlje. Te podstrukture se javljaju u raznim superpozicijama (varijacijama) tetrahedrona koji, s jedne strane, imaju tendenciju da se \u0161ire, a s druge da se privla\u010de i spajaju s istim ili drugim elementima polja, odnosno varijabilnim antitetrahedronima, koji su \u201edo\u0161li\u201d u ovaj prostor iz druge tzv. negativne dimenzije (neophodan uslov za nastanak Velikog praska), s tendencijom da se \u201esa\u017emu\u201c i nestanu, odnosno \u201evrate\u201c u nultu dimenziju po\u0161to je energija (informacija) neuni\u0161tiva. U tako formiranom prostornom polju \u0107emo, pored primarnih i pomenutih tercijarnih pasivnih interakcija (podstrukture), nai\u0107i i na aktivna dejstva, odnosno varijacije, u tzv. sekundarnim poljima koje se manifestuju ili kao \u010destice-materija ili kao virtuelne \u010destice \u2013 prirodne sile. \u201eMaterijalne\u201c forme nastaju na dva na\u010dina i to raspadom strukture tamne materije (principi parnih brojeva \u22654 \u2013 tzv. hadronska interakcija) i dezintegracijom strukture tamne energije (princip parnog broja \u22652 \u2013 leptonska interakcija). Hadroni su kvazisfere sa po \u010detiri polja. Na primer, protoni imaju tri pozitivno naelektrisana pola (3x+1\/2) i jedan negativan (1x-1\/2 ), tako da ukupno naelektrisanje iznosi +1, dok neutroni imaju dva pozitivno naelektrisana pola (2x+1\/2) i dva negativna (2x-1\/2), tako da ukupno naelektrisanje iznosi 0. Ina\u010de, njihova polna struktura je generisana iz strukture fotona isto kao i sfera elektrona ima koja dva pola s ukupnim naelektrisanjem -1(2x-1\/2), dok sfera neutrina ima dva pola (1x+1\/2 i 1x-1\/2) tako da je on elektro neutralan.\u00a0 Moram sada da iznesem stav da su elektroni u samoj pojavnoj i strukturnoj biti sfernog karaktera, opnaste lopte s rekognisciraju\u0107im vrtlozima koje opa\u017eamo kao energetska oblake, odnosno same elektrone, i da oni, elektroni, fakti\u010dki ne ska\u010du s orbite na orbitu, kako je to Bor predvideo, ve\u0107 njihove\u00a0 sfere menjaju veli\u010dinu, odnosno zapreminu. Kad primi energiju\u2013informaciju, sfera se uve\u0107a, a kad distribuira, zapremina se smanji. Izgleda da te sfere mogu da se i udvajaju pri \u010demu se stvaraju tzv. elektronske ljuske. Da biste ovo lak\u0161e razumeli, na slede\u0107oj slici su shematski prikazane odre\u0111ene slo\u017eene strukture u prostornom polju.<\/p>\n

\u00a0<\/em><\/strong><\/p>\n

Sada prelazimo na prvi slo\u017eeni element prostornog polja. Re\u010d je o \u010duvenom \u201ebozonu\u201c svetlono\u0161i. Kao \u0161to znamo, u pitanju je tzv. kvant svetlosti.<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong>FOTON<\/strong><\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

\u00a0<\/strong>Za razliku od dosada\u0161njeg poimanja ove \u201evirtuelne\u201c \u010destice, ustvrdi\u0107u da foton, kad ima tzv. korpuskularnu \u010desti\u010dnu prirodu, poseduje slo\u017eenu strukturu i da se \u201esastoji\u201c od dva osnovna elementa prostornog polja. I to su dva \u201etalasno-vihorasta\u201c tetrona s tim da prvi proizvodi tzv. elektromagnetno dejstvo rotacijom u smeru kazaljke na satu, dok je u drugom indukovana suprotna rotacija (inflatorno pozitivan tetron i inflatorno negativan tetron). Predo\u010davam da je sama priroda svetlosti (elektromagnetizma) \u201ekonstantno\u201c dvojaka i da se \u201e\u010desti\u010dna\u201c forma javlja na kvantnom nivou, dok se istovremeno u prostoru rekogniscira prate\u0107e talasno dejstvo izazvano torziono uobli\u010denjem u svetlosnom bitku. \u201eTa\u010dkasta\u201c priroda fotona je slo\u017eena, odnosno indukciono talasana. Kvant svetlosti periodi\u010dno, u procesu teleportacije, formira kvazisferu koju do\u017eivljavamo kao korpuskularnu \u00a0tvar, a veli\u010dina fotona kad se \u201euobli\u010di\u201c, za sada, nije bitna. Tu se radi o sprezi inflatorne sile, zbog toga foton nema masu mirovanja, i elektromagnetne, tako \u0161to se skalarni talasi preko monadno informacionih naboja transformi\u0161u u ravanske talase, pa se oni tako \u201epovremeno spoje\u201c u jednu predivno simetri\u010dno razapetu kvazisferu koja tada ima \u010detiri spiralno rotaciona izvora i \u010detiri spiralno rotaciona uvira, po principu iz jedan u tri i iz tri u jedan. Takvom strukturom elektromagnetna sila se uravnote\u017euje s inflatornim dejstvom na ta\u010dno odre\u0111enom nivou. Vidimo da je \u201etada\u201c (anti)foton sa\u010dinjen samo od talasa. Zapa\u017eamo da kada ima ovakvu strukturu, poseduje osam elektromagnetnih polova, \u010detiri negativna (4 puta -1\/2) i \u010detiri pozitivna (4 puta +1\/2), s jednim dominantnim pravcem rasprostiranja uticaja jer se usled velike rotacije, to informativno dejstvo prenosi samo u jednom indukcionom smeru. On je neutralan jer njegovo ukupno naelektrisanje iznosi 0.<\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

Zato odmah ulazimo u fotonski svet da bih vam do\u010darao kako to svetlost \u201eputuje\u201c kroz tzv. fotonsko polje, ovog puta, luminoferozni etar, kao i njegovu takozvanu dualisti\u010dku prirodu i kvantnu osobenost. Nagla\u0161avam putem<\/em><\/strong>! To zna\u010di da kvant svetlosti \u2013 foton ne prolazi kroz prazan prostor \u2013 vakuum, kako ka\u017ee Ajn\u0161tajn i jo\u0161 neki, niti prolazi \u2013 probija kroz etar kako misle drugi, ve\u0107 se \u201euticaj\u201c prenosi neprestanim uviranjem i izviranje p<\/em><\/strong>reko<\/em><\/strong> etra kroz nultu dimenziju (bo\u017eanski informativno-svesni nivo postanja). Tom prilikom se permanentno indukuju i transverzalni (elektromagnetni) talasi usled dejstva torzionih talasa u trenutno formiranom fotonu. Taj talasni efekat u prostornom polju fakti\u010dki \u201eprati\u201c korpuskolarni kvant svetlosti i predstavlja nusprodukt. Da biste sebi to predo\u010dili, najbolje je zamisliti avion koji iza sebe permanentno i diskontinuirano (kvantno) izbacuje mlazne spirale.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a>\u00a0<\/em><\/strong><\/p>\n

Vidimo da se \u201eprimarno\u201c dejstvo prenosi \u201epravolinijski\u201c u osnovnoj fotonskoj strukturi putem indukcije s jednog fotona na drugi (nisu nacrtana po tri bo\u010dna uvira i izvora), a u stvari re\u010d je o uzastopnim i bliskim teleportacijama. Ali kad u\u0111emo u tu fotonsku kvazisferu, vidimo da se tu sva\u0161ta desilo. Pobu\u0111eno, odnosno indukovanim torzionim dejstvom susednog (prethodnog) fotona, prvo se pomalja skalarno inflatorno dejstvo (struna) iz primarno indukovane (svesne) ta\u010dke \u2013 monade (I1) koja se odmah transformi\u0161e u torzioni talas \u2013 dejstvo. Svetlost izranja iz jedne indukcione etarske ta\u010dke \u2013 \u017ei\u017ee u nultoj dimenziji \u2013 singularitetu (I1) u obliku inflatorno-skalarnog dejstva, do\u017eivljava metamorfozu u temenu tetraedra i prelazi u torziono spiralno dejstvo. Sada ta indukovan i \u201epozitivna\u201c spirala \u201eraspodeljuje\u201c svoje dejstvo na tri susedne negativne spirale koje formiraju tri nove pozitivne, da bi se proces istomomentno okon\u010dao nastankom \u010detvrte i poslednje negativne spirale koja tako\u0111e \u201euvire\u201c u teme (S1). Kao \u0161to smo videli, sve \u010detiri negativne spirale se preko svojih temena ponovo transformi\u0161u u skalarno dejstvo i izjedna\u010duje s inflatornim dejstvom iz ta\u010dke (I1). Me\u0111utim, proces se nastavlja tako \u0161to je tzv. negativno dejstvo (uvir), ta\u010dka S1, indukovalo u \u201einteligentnoj\u201c mre\u017ei pozitivno dejstvo (izvor) iz \u201enaredne\u201c ta\u010dke (I2) koje se preko strune ili skalarnog talasa pretvara opet u \u201epozitivan\u201c elektromagnetni\u00a0 izvor, a on se odmah preta\u010de u susedna tri negativna uvira i \u00a0tako se \u201etransport nastavlja\u201c po\u0161to se sada kompletna informacija \u201eformirala\u201c u replikovanom fotonu br. 2. Na osnovu svega se mo\u017ee zaklju\u010diti da se fotonska informacija distribuira preko jedne izuzetno pametne mre\u017ee i da se te \u201epravolinijske\u201c indukcije dese ogroman broj puta u jednoj emisiji, dok se informacije negde ne \u201ematerijalizuje\u201c, odnosno udomi u nekoj strukturi. Ovom osobinom obja\u0161njavamo nestabilnu i kvantnu prirodu fotona jer deca svetlosti ko zna koliko puta \u201enastanu i nestanu\u201c u prostornom polju. \u201eUrone\u201c u nultu dimenziju, pa iz nje ponovo \u201eizrone\u201c, bar tako deluje, a energiju-informaciju koju prenesu srazmerna je frekvenciji, odnosno frekvenciji manifestovanja. Tu pojavu definisao je Maks Plank jedna\u010dinom E=hx\u03bd, gde je h Plankova konstanta, a \u03bd u\u010destalost pojavljivanja. Vidimo da foton fakti\u010dki\u00a0 ne prolazi kroz prostor, ali zato inflatorno-singularna (luminoferozna) struktura etra prenosi \u010desti\u010dno (talasni), odnosno informacioni efekat putem indukcije u osnovnom sistemu kosmosa, s jednog mesta na drugo, tako da imamo utisak da jedan uobli\u010deni foton, odnosno kompleks talasa, putuje pomo\u0107u etarske gra\u0111e (jednodimenzionalnih struna i dvodimenzionalnih spirala) ogromnom brzinom, i to brzinom svetlosti koja tako\u0111e predstavlja jednu od konstanti prostornog polja. I stvarno, kad bismo snimak tog procesa \u201eusporili\u201c, videli bismo samo promenljive i metamorfane torzione talase koji putuje pravolinijski \u201ekroz kvantni prostor\u201c isto kao i sva, nusprodukovana, elektromagnetna talasna de\u0161avanja u okolnom prostornom polju.<\/p>\n

Mo\u017ee se zaklju\u010diti da je usled pobu\u0111enosti sistema, odnosno promene stanja (kretanja), su\u0161tinski, prenesena samo informacija, u svim mogu\u0107im prostornim pravcima, a koja se, tu i tamo na kraju, \u201euskladi\u0161ti\u201c u receptoru \u2013 primaocu tako da nam promenjena strukturna konstelacija u odre\u0111enom obliku obja\u0161njava i trenutno informacioni potencijal (stanje svesti) tako formiranog entiteta. Na primer, kad atom \u201eprimi informaciju\u201c tada neki elektron pre\u0111e iz jedne orbitu u drugu, odnosno elektronska sfera se uve\u0107a za odre\u0111enu zapreminu koja je u funkcionalnoj zavisnosti s frekvencijom talasne energije primljenog fotona. Zato odmah prelazimo na komunikaciju putem simbola zvanom zra\u010denje oblika i zbog toga vas podse\u0107am na \u010duvenu hindu trojku: mandala (slika), mantra (molitva) i mudra (stav).<\/p>\n

 <\/p>\n

SIMBOLI<\/strong><\/p>\n

Ve\u0107 smo videli da u interakciji, odnosno superpoziciji, longitidunalnih i transverzalnih talasa, dve neuhvatljivosti, dobijamo strukturu, zapravo formu, tako da i proces uobli\u010denja tako\u0111e predstavlja dinami\u010dku informacionu pojavu. Kad bismo ovu genezu posmatrali iz dva fizi\u010dka smera, imali bismo nekoliko razvojnih faza. Po\u0111imo prvo od vibracije, odnosno zvuka ili tona, koji prelazi u glas i preko sloga postaje re\u010d, odnosno oblik. Ako krenemo sada s druge strane imamo: svetlost\u2192boja\u2192slika\u2192pismo\u2192slovo\u2192re\u010d. Kao \u0161to se vidi, \u010dvori\u0161te ove pri\u010de u na\u0161em svetu je struktura (re\u010d=simbol), mesto gde se odigrava metamorfoza sile tj. energije, a u samoj biti informacije. Zna\u010di simbol bukvalno preobra\u017eava svest, dok je Jung mislio da se samo radi o psihi\u010dkoj energiji. I iz jedne i iz druge \u201ekrajnosti\u201c dolazimo do centra odnosno SIMBOLA \u2013 MATERIJE \u2013 STRUKTURE \u2013 OBLIKA, preko \u010dega mogu da se transformi\u0161u ideje i to ukazuje jedan dinami\u010dki sistem, u kome je sve podlo\u017eno promeni stanja. To zna\u010di da i re\u010di, kao slo\u017eeni simboli, kao i sve drugo \u0161to koristimo u op\u0161toj komunikaciji, horizontalnoj i vertikalnoj, s drugim entitetima, imaju svoje svesno i nesvesno, univerzalno kosmi\u010dko zna\u010denje (tu je i umetnost), pa je time, istovremeno, ostvarena i indirektna komunikacija sa singularnim poljem \u2013 Bogom \u2013 Aka\u0161om. Kako na stati\u010dkom, ono va\u017ei i na dinami\u010dkom (tzv. kretanje) nivou. Zato i tvrdim da je sve u kosmosu, u stvari, transfer svesti (informacije) i taj univerzalni zakon va\u017ei na svim nivoima postajanja, odnosno svim potencijalnim dimenzijama (multiverzumima?).<\/p>\n

 <\/p>\n

Zbog toga \u0107u se na kraju ovog rada osvrnuti se na neke veoma poznate simbole, koje su religije i pojedine nau\u010dne discipline odavno prisvojile, s namerom da uka\u017eem da nam je ovo \u201eznanje\u201c odavno poznato, a mo\u017eda nam je i predo\u010deno, i da su prethodne civilizacije pogre\u0161no tuma\u010dile (zloupotrebljavale) univerzalne kosmi\u010dke simbole jer ne verujem da su se masovno igrali pokvarenih telefona, slepog goluba pismono\u0161e, zaboravnog glasnika, ra\u0161timovanog tam-tama i ko zna sve \u010dega jo\u0161. Analizira\u0107emo ih u okviru ove teorije.<\/p>\n

 <\/p>\n

K R S T<\/strong><\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

Krst je simbol inflatrono-singularne, odnosno (anti)gravitacione sile. Prese\u010dna ta\u010dka-kvadrat predstavlja singularnost, nultu dimenziju postojanja, dok kraci pokazuju pravac energetsko-informativnog dejstva, longitidunalnih talasa, tzv. strune (slika br.10<\/em>). Kao \u0161to je ve\u0107 re\u010deno, singularno-skalarne talase, informacioni smer delovanja ka nultoj dimenziji do\u017eivljavamo kao privla\u010dne odnosno gravitacione, dok inflatorne i tako\u0111e skalarne, smer delovanja ka tre\u0107oj dimenziji, registrujemo kao odbojne, antigravitacione.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

Kad se krstimo i izgovaramo \u201cU ime Oca, Sina i Svetoga duha\u201c, tada \u201emagijski\u201c povezujemo nultu dimenziju (Bog\u2013Otac) s tre\u0107om dimenzijom (nama\u2013Sin) putem etra, a u ovom slu\u010daju Svetog duha.<\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

S V A S T I K A<\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a><\/p>\n

 <\/p>\n

Svastika nam prikazuje osnovne prostorne elemente \u2013 tetrone. Ona je slo\u017een element jer sadr\u017ei u sebi krst sa svim svojim zna\u010denjima, a kuke predstavljaju talasno-transferzalno (torziono-spiralno), odnosno vr(a)golasto dejstvo koje se produkuje iz energetsko-informativnih naboja.<\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a>\u00a0<\/em><\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Ona je osnovni element prostornog polja i u\u010destvuje u raznim interakcijama (varijacijama) u prostornom polju, odnosno etru.<\/p>\n

Tako dobijamo razli\u010dite stati\u010dke i dinami\u010dke strukture \u2013 simbole (fermione, hadrone, bozone, mezone) koje prepoznajemo kao energiju, materiju (\u010destice) i sile (polja dejstva).<\/p>\n

 <\/p>\n

H E K S A G R A M I<\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a>\u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \"\"<\/a>\u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0\"\"<\/a><\/em><\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

\u00a0<\/em><\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Davidova zvezda (Solomonov pe\u010dat \u2013 Sigilum Solomonis), kolovrat, \u0161estoper i ostali heksagrami (lotosov cvet) su simboli fotona, prvog slo\u017eenog elementa prostornog polja, koji se sastoji od dva rogljasta tetrona. \u0110avo (Satana-Lucifer) izgleda da nema rogove, ali zato, najverovatnije, ima rogljeve? \u0160estoper je obele\u017eje slovenskog boga Peruna (Bog groma) i Apolona (Bog Sunca) koji je isprva, gle \u010duda, nekad bio bog muzike. Vidimo da je svojevremeno Apolon do\u017eiveo metamorfozu, a sli\u010dnu pojavu\u00a0 imamo u odnosu izme\u0111u Ereba (tama-otac) i Etera (svetlo-sin).<\/p>\n

 <\/p>\n

Tesla je svojevremeno izjavio da je prava priroda svetlosti \u201etama\u201c oslanjaju\u0107i se na vedsko u\u010denje gde je vibracija osnova svega postoje\u0107eg. Koincidencija? Ne! Trouglovi u Davidovoj zvezdi su samo projekcije tetrona koji se pro\u017eimaju. To nam potvr\u0111uju i tajna masonska znanja koja pripovedaju da se \u201ebit-su\u0161tina\u201c svetlosti sastoji od dva tetraedra. Jo\u0161 jedna \u010dudna konstatacija. U hinduizmu, \u0111ainizmu i budizmu lotosov cvet je simbol centralne \u010dakre \u2013 Plexus Solaris. Opet Sunce i opet elektromagnetno dejstvo! Slu\u010dajnost? Sigurno da nije.<\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

 <\/p>\n

J I N\u00a0\u00a0 J A N G<\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

\"\"<\/a>Jin jang je simbol Velike ujedinjene sile, tamno-svetle kosmi\u010dke, sile vremena. Veliko crno polje (jin) prikazuje dejstvo inflatorno-singularne sile, ton \u2013 tamni \u2013 nevidljivi i jednodimenzionalni princip, dok nam veliko belo polje (jang) ukazuje na elektromagnetnu silu, boju \u2013 svetli \u2013 vidljivi i dvodimenzionalni princip. Superpozicijom dve heterogene dimenzionalnosti dolazimo do sfernog uobli\u010denja i materije, odnosno nastajanja. Crni i beli kru\u017ei\u0107i u poljima otkrivaju nam metamorfnu, fraktalnu i holografsku prirodu kosmosa tako da su to one na\u0161e \u010duvene monade, nesre\u0107ni atomi iliti ozlogla\u0161ene rupe.<\/p>\n

 <\/p>\n

***<\/p>\n

Vidimo da simboli sa svojom geometrijom, tako\u0111e, predstavljaju kosmi\u010dki re\u010dnik i da govore o stanju svesti odre\u0111enog entiteta u prostornom polju, odnosno njegovoj fraktalno-vremenskoj konstelaciji, a na osnovu svega ovoga mo\u017ee se izvu\u0107i zaklju\u010dak da sve u ovom na\u0161em \u201esvetu\u201c nastaje raznim variranjem kosmi\u010dkih tonova i boja (\u0160redinger) i da se sve to mo\u017ee shvatiti ako smo na pravi na\u010din definisali energiju, vibraciju i frekvenciju (Tesla).<\/p>\n

[1]<\/a>Ovaj rad predstavlja izvod iz obimnijih studija: Uobli\u010denje ili fizi\u010dko-matematike zakonitosti i filozofsko-religijski principi interakcija u osnovnim i slo\u017eenim strukturama prostornog polja<\/em> <\/strong>i Algebra prostornog polja<\/em><\/strong>.<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n\n

\nPodelite \u010dlanak: \n
\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n\n\"Podelite\n<\/a>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Predrag Vukadinovi\u0107 APSTRAKT: \u00a0U ovom radu[1] obrazla\u017ee se novi teorijski pristup vremensko-prostornom kontinuumu, kao i pojavama koje se manifestuju u njemu. Tu prevashodno mislim na: inflatorno-singularni (tzv. luminoferozni) etar, osnovne elemente prostornog polja, energiju nulte ta\u010dke kao i osnovne interakcije u prostornom polju. Podelite \u010dlanak:<\/p>\n","protected":false},"author":53,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":true,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[17],"tags":[],"_links":{"self":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3822"}],"collection":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/53"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=3822"}],"version-history":[{"count":6,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3822\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3846,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3822\/revisions\/3846"}],"wp:attachment":[{"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=3822"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=3822"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"http:\/\/kpv.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=3822"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}