Piše Miša Vasić        Virtualne društvene mreže Facebook, Twitter i MySpace, kreirane preko elektronskih organona, od kućnog PC-a do Blackberry smartphone-a , svakako predstavljaju supremativni objekat fascinacije stotina miliona ljudi širom planete.Ovu tezu povrđuju multimilionski finansijski obrti kompanija koje stoje iza njih. Analiza fenomena ukazuje da se pomenute mreže najmanje koriste za utilitarne ciljeve, a mnogo više su predmet opsednutosti, te čak izazivaju i ozbiljnu zavisnost koja priziva terapiju odvikavanja.

Promptno objašnjenje koje pada u oči je kompatibilnost potencijala lične samoekspresije preko društvenih mreža sa narcizmom korisnika. One omogućavaju inflaciju selfa preko granica vremena i prostora, pukom upotrebom LCD piksela i strujanjem triliona terabajta kroz hiljade kilometara optičkih kablova.Lišen svih državnih/prostornih barijera/vremenskih zona, a ušuškan u slobodu definisanja jednosmernog profilskog identiteta kao sopstvene imaginarne definicije „idealnog ja“, prosečni Facebook/Twitter/MySpace konzument širi lažnu natčovečansku sliku o sebi u neograničeno polje cyber-prostora. Feedback potvrđivanja sopstvene „svemoći“ koji dobija od strane duševno srodnih korisnika mreže širom planete je trenutan.„Politička korektnost“, unapred definisana pravilima igre elektronskog prostora, samo pospešuje međusobno „naduvavanje“ ega, koje se i očekuje.

Međutim, dublje objašnjenje fenomena elektronskih društvenih mreža leži u potpunijem shvatanju narcizma i njegovog ishodišta koje leži sa one strane kompenzatornog povećavanja sopstvenog ja izazvanog nesvesnom infantilnom inferiornošću. Naime, narcizam, kao fantazmagorično rušenje granica ega u odnosu na objektivni  svet van čoveka,predstavlja neuspešan simbolički izraz fenomena trans-psihičke i trans-individualne povezanosti koja (iako ideološkio-dogmatski ignorisana od strane materijalističko-redukcionističkih naučnika) realno postoji među svim živim bićima. Ta se povezanost, koju ljudski um naslućuje, ali ne može svesno čulno percipirati, može objasniti fenomenima morfogenetskih/morfičkih  polja, kojima se empirijski i posve racionalno/iskustveno/eksperimentalno bavi Rupert Sheldrake, znameniti britanski biolog spiritualne orijentacije.

U tekstu ćemo se najpre pozabaviti samim mrežama, njihovim značajem (oličenim u vanredno velikom obimu korisnika i količini novca koji se u njih ulaže), međusobnim tržišnim ratom, mogućnostima koje nude, društvenim uticajem, te stranputicama  i naličjem fenomena koji dominira civilizacijom prve dekade XXI veka.

Facebook web site predstavlja danas dominantnu (i potpuno besplatnu za korišćenje) društvenu mrežu. Tokom svog sedmogodišnjeg egzistiranja u elektronskom prostoru, dosegao je broj od 800 milona korisnika.

U tabeli koja sledi je prikazan vrtoglavi rast Facebook-a:

Datum	Broj korisnika Facebook-a (u milionima)	Zarada (u milijardama dolara)
Avgust 2008.	100	0,280
Septembar 2009.	300	0,775
Jul  2010.	500	2,000
Septembar 2011.	800	4,270

Na Facebook-u se, nakon obavezne registracije,  može kreirati personalni profil sa slikom, interagovati sa drugim korisnicima/prijateljima, mogu se slati poruke, promptno se dobija obaveštenje najmanjoj o promeni nečijegprofila. Profil predstavlja psihološko ogledalo svakog pojedinca.

Korisnici lansiraju stranice posvećene filmu, muzici, javnim ličnostima, objektima, ili trivijalnostima. Putem razmene informacija preko profila, formiraju se virtualne grupe na bazi zajedničkih interesovanja,profesionalnih potreba, te pripadnosti određenoj školi/fakultetu, ili bilo čega vrednog grupnog afiniteta. Prijatelji se mogu klasifikovati u različite liste sa nejednakim nivoom transparentnosti.

Facebook je izum Marka Zuckerberga, tada Harvardskog studenta informatike. Termin “Facebook” je  prvobitno označavao žargonsko ime biltena koji se oficijelno delio američkim studentima-brucošima, ne bi li bolje upoznali jedni druge.

Nakon lokalne inauguracije Facebook-a, interno ga koriste studenti univerziteta Harvard, a potom se širi na akademske građane Bostona, te Stanforda. Novi vid elektronskog povezivanjavremenom prihvataju studenti raznih američkih univerziteta kao i srednjoškolci, da bi najzad mreža postala dostupna svima, sa starosnim limitom od trinaest godina. Granica je neformalno probijena, sudeći po nezavisnim istraživanjima,  te facebook koristi 7.5 milona dece pred-teenager-skog uzrasta.

Facebook se zvanično širi na srednje škole u jesen 2005. U to vreme su srednjoškolske mreže morale dobiti poziv za članstvo. Nakon toga mreži se priključuju i kompanije poput, Apple Inc. ili pak Microsoft. Počevši od jeseni 2006, facebook ekspandira na sve ljude starije od trinaest godina.

Značaj mreže i njen formalni/neformalni uticaj rapidno se uvećava. To se može uvideti  kroz opservaciju turbulencija na finansijskim tržištima, te tendenciju etabliranih korporacija da se vezuju za ovu posve novu formu elektronske “igračke”. Već  2007, Microsoft je zvanično kupio 1.6% -tno učešće u kompaniji Facebook vredno 240 miliona dolara, te je ukupna vrednost Facebook-a procenjena 15 milijardi dolara. Otada počinje i internacionalno oglašavanje na Facebook-u. Tokom 2008., Facebook se formalno poslovno širi na čitavu planetu te svoje internacionalno sedište formira u Irskoj.

Krajem 2010., vrednost kompanije dostiže 41 milijardu dolara (prestižući eBay, još ne i Google i Amazon) . Ipak, trendovi recentne budućnosti se mogu lako naslutiti: Facebook je, u nekim periodima te godine, već imao više web poseta od Google-a. Predviđanja su ubrzo ostvarena:  trillion web poseta tokom juna 2011 ga čini najposećenijim web siteom na svetu.

Počinju i utilitarne/pragmatične primene mreže: interesne grupe na facebook-u, tzv „fan pages“ se sve više koriste kao sredstvo (besplatnog) oglašavanja. To ukazuje na izvestan stepen redukcije fascinacije, te prihvatanja Facebook-a kao (signifikantnog) dela svakodnevnice.

U međuvremenu se šire “insajderske” informacije o špijuniranju korisnika, te neovlašćene upotrebe ličnih podataka u komercijalne (a možda i neke mnogo malignije) svrhe. Kao prevenciju  mogućeg razotkrivanja privatnosti, Facebook je omogućio korisnicima da sami ograniče stepen javnosti podataka i diskriminišu moguće posetioce delova svojih profila. Sve informacije (osim imena i slike), prema volji korisnika,  mogu biti ograničene na uže krugove posetilaca ili čak potpuno skrivene.

Već godinama, blagodaću ogromnog broja potencijalnih klijenata širom planete, među mrežama Facebook i MySpace vlada turbulentni tržišni rat.

Značajna prednost Facebook-a u odnosu na konkurentski MySpace je u stepenu striktnosti definisanja vizuelnog identiteta profila. Druga razlika je u očekivanju od korisnika da objave svoj istinski identitet, što na MySpace-u nije nužno.  MySpace dozvoljava krisnicima da koriste HTML (Hypertext Markup Language-jezik za označavanje hiperteksta),  što na Facebook-u nije moguće. Nevešta (dozvoljeno amaterska) upotreba HTML-apredstavlja MySpace kao vizuelno neuniformni, anarhični  i nedovoljno seriozni/prepoznatljivi web site. Posledično, Facebook je, mereno prema mesečnom broju posetilaca, postao vodeća društvena mreža, a tu poziciju  je, tokom 2008.,  preuzeo od MySpace-a.

Uticaj Facebook-a seže i do sfere visoke politike. Elektronske društvene mreže kao takve, po svojoj suštini van direktne državne kontrole, vrlinom slobode/anarhije svojih korisnika, predstavljaju opasnost za totalitarne ili semi-demokratske režime širom sveta. Kina,  Vijetnam,  Iran,  Uzbekistan,  Pakistan,  Sirija i Bangladeš su zabranili Facebook, optužujući ga za različite društveno štetne aspekte, poput anti-islamizma ili antikomunizma npr.

Takođe je, iz prozaičnih pragmatičnih razloga zabranjen i u mnogim preduzećima,  zbog ugrožavanja efikasnosti u radu (trošenja radnog vremena).

MySpace je socijalna mreža nastala 2003., sa sedištem u Kaliforniji.

Sredinom 2003., grupa zaposlenih u kompaniji “eUniverse” preuzela je obrasce sa relativno minorne mreže za ljubitelje kompjuterskih igara i muzike i prilagodila ih novorođenoj atraktivnoj društvenoj mreži.

Prvi korisnici mreže su bili zaposleni iz “eUniverse-a”. Kompanija je organizovala takmičenja u pridobijanju novih korisnika. “eUniverse” je iskoristio  20 miliona sopstvenih klijenata i pretplatnika iz e-mail baze podataka za iniciranje liste korisnika projekta MySpace, te  posledičnog preuzimanja vodeće pozicije među socijalnim mrežama.

Do 2004, MySpace se transformisao od web site-a za virtuelno skladištenje podataka u socijalnu mrežu. Usvojena je ideja da je besplatno korišćenje MySpace-a neophodno za stvaranje uspešne zajednice.

Rast je, što je opšta karakteristika planetarnih elektronskih društvenih mreža, vrtoglav: u Julu 2005., News Corporation je kupio MySpace za 580 miliona dolara.  Na vrhuncu, tokom 2007., MySpace je vredeo 12 milijardi dolara.

Od 2005., pa sve do 2008., MySpace je bio najposećeniji web site od svih društvenih mreža na svetu, a tokom 2006 prestigao Google-ov najposećeniji site u SAD, a primat je držao sve do 2008., kada ga je, što je već ranije rečeno, prestigao Facebook. Od tada, broj korisnika mreže je u stalnom opadanju, uprkos pokušaju redizajniranja i unapređenja korporativnog imidža.Od 2011, MySpace je pao na 103. mesto po posećenosti.

Tokom 2009., MySpace je zapošljavao 1,600 radnika. 2011., taj broj iznosi svega oko 200 zaposlenih a Specific Media aSpecific Media i umetnik Justin Timberlake su kupili MySpace za oko 35 milona dolara, što jasno pokazuje finansijski pad i poraz u trci sa Facebook-om.

Nakon godinu dana od osnivanja, mreža postaje globalno atraktivna i, posledično, Rupert Murdoch, australijski medijski magnat, nakon preuzimanja MySpace-a, 2005., pokreće diskografsku kuću “MySpace Records”, u nameri da promoviše neafirmisane talente prisutne na internetu.

MySpace profili za muzičare na site-u MySpace Music imaju inovativnu opciju u odnosu na ostatak interneta, jer umetnicima omogućavaju postavljanje kompletnih opusa u mp3 formatu. Registrovani muzičari tako trenutno i neposredno dele svoje radove preko mreže.

Tokom 2006. godine pokreće se  britanska verzija MySpace-a, što dovodi do signifikantnih proboja, na način do tada nepoznat u muzičkom biznisu. Pop zvezda Lilly Allen lansirana je kao “kraljica MySpace-a” tokom 2006., pre početka vrtoglave internacionalne karijere. Slične verzije danas postoje u Kini i drugim zemljama.

Krajem  2007., kreće marketinški “rat do istrebljenja”, što odražava mahnitu, usijanu opsednutost miliona ljudi, koji ubrzano pristupaju društvenim mrežama, od New Yorka do afričkih provincija. MySpace i “Bebo” su se priključili Google-ovoj “Otvorenoj alijansi društvenih mreža”, zajedno sa Friendster-om, LinkedInom, itd. Alijansa je inaugurisala uobičajene standarde za razvoj softvera neophodnih za socijalne mreže. Facebook je ostao po strani.  Google je pomoću alijanse (neuspešno) pokušao da kompenzuje nekonkurentnost svog site-a socijalne mreže u odnosu na Facebook.

Međutim, u proleće 2008., Facebook je pretekao MySpace. Od tada, MySpace je pratio trend opadanja članstva, a za to je postojalo više razloga.

MySpace nije bio spreman na promene, dok su se Facebook i Twitter kontinualno usavršavali u skladu sa progresom globalne svesti o društvenim mrežama.

Kao što je već pre u tekstu pomenuto, većina web stranica je delo amatera sa nedovoljnim poznavanjem HTML-a (Hypertext Markup Language-jezik za označavanje hiperteksta) te se mreža u celini odlikuje redundantnošću varijabilnih vizuelnih identiteta i nedostatkom funkcionalne konzistentnosti korisničkih profila .Doba značaja i supremacije je davna prošlost i čini se da MySpace tone ka marginalizaciji i mogućem nestanku.

Twitter (sa sedištem u San Francisku) je društvena mreža za komunikaciju u realnom vremenu i servis za mikroblogovanje, koja omogućava slanje i čitanje  tekstualnihsadržaja  sa ograničenim brojem karaktera (slova/brojeva/simbola), u žargonu  „tvitove“.

Twitter je kreirao Jack Dorseyu proleće 2006. Twitter je ubrzo dosegao planetarnu popularnost, od  400,000 kvartalnih tvitova 2007, preko100 miliona kvartalnih tvitova tokom 2008. pa sve sa 200 miliona korisnika 2011., dnevno generišući preko 200 miliona tvitova. Zato je i prozvan i “SMS-om interneta”.Twitter ima godišnji rast od 1.382 procenta. Poređenja radi, Facebook je imao rast od 228 procenata.

Kompanija je dobila ime “Twitter” po reči koja označava cvrkutanje ptica ili pak ležerno ćaskanje, što je i najbolji opis novog masovnog objekta fascinacije.

Twitter se može porediti sa “Internet Relay Chat-om” (IRC), što je u prevodu: “diskusija preko interneta”, a u pitanju je protokol za on-line razmenu teksta preko interneta,   koji je kreirao Jarkko Oikarinen još,cyber-jezikom govoreći, drevne1988. godine.

Tvitovi su uopšteno dostupni za javnost; Međutim, korisnici mogu cenzurisati ili potpuno ukinuti poruke, sem za “sledbenike”. Korisnici se mogu pretplatiti na tvitove drugih korisnika – što se naziva “slebdeništvom”, dok se pretplatnici zovu sledbenicima, ili tweeps-ovima (Twitter + peeps (novopridošli)). Korisnici mogu proveriti i profile sledbenika koji su to prestali da budu.

Twitter omogućava klijentima  mogućnost da ga upotrebljavaju preko mobilnih telefona, te ovaj hibridni vid umrežavanja vodi daljoj ekspanziji i ubrzanju rasta.

Uglavnom ga koriste ljudi srednjih godina, koji nisu članovi Facebook-a i sl.Ili, kako to definiše Jeremiah Owyang, industrijski analitičar koji studira društvene medije: „Odrasli su se jednostavno ‘zakačili’ za ono, što teenageri rade već godinama“. Samo jedanaest procenata Twitterovih korisnika sa teenageri.  Tumačenja ove činjenice ukazuju da (u trenutku kad je ova društvena mreža postala popularna kao sredstvo za ugovaranje poslova ili distribuciju vesti)  privlači prevashodno ljude u zrelim godinama.

Budući najaktuelniji, “vrući” medij, najmanje podložan kontroli establišmenta,Twitter je bio veoma pogodno sredstvo za organizovanje protesta, koji su ponekad nazivani „Twitter revolucijama“ što uključuje egipatske proteste 2011., tuniske proteste 2010/11, iranske post-izborne proteste 2009., i moldavijske građanske nemire iste godine. Mreža se još koristi i u vanrednim situacijama i za političke kampanje.

 

U maju 2008., The Wall Street Journal je objavio da društvene mreže poput  Twitter-a „…izazivaju pomešana osećanja kod tehnološki-zdravorazumskih ljudi koji ih koriste od njihovih početaka. Ljubitelji mreže smatraju dobrim načinom da ostanu u kontaktu za prijateljima okupiranim poslom. Ali, neki korisnici počinju da se osećaju ‘suviše’ konektovani, dok se hvataju u koštac sa rutinskim oficijelnim mrežnim porukama u sitnim satima , većim telefonskim računima, i potrebom da odbruse svojim poznanicima da prestanu da na mreži oglašavaju šta imaju za večeru”.

Iz svega do sada navedenog, može se primetiti da su elektronske društvene mreže preovlađujući fenomen današnjeg vremena. One su to pre svega zbog fascinacije samom institucijom cyber-umrežavanja, koja još uvek predstavlja otvorenu strukturu, te je manje-više podložna i anarhiji, slobodi, prostoru za samoispoljavanje.

 

S druge strane, budući da je sam medij cyber-mreža posve novi fenomen, sa kojim ljudski rod nema ama baš nikakvog prethodnog iskustva, on je samim tim i daleko od okoštalog, paradigmatičkog, ideološkog.Otvoren je za svakodnevne turbulentne promene, bilo od strane kompanijskih moderatora, bilo od strane korisnika, koji su slobodni da pronalaze mnogo prostora unutar hiperelastičnog samodefinišućeg i visokointeraktivnog sistema.

 

Zahvaljujući ubrzanoj i besplatnoj komunikaciji, mreže su ultimativno sredstvo borbe protiv državnih institucija, bilo povodom izbora i Iranu ili pak grčkih i španskih socijalnih protesta. Najzad, pošto država/kompanije kaskaju za aleatorikomsamopovezivanja van granica vremena/prostora/zakonodavnih okvira, mreže su idealno polje za biznis i marketing sa nultim troškovima.

 

Međutim, većina korisnika nema pragmatične ciljeve i tu nailazimo na fenomen narcizma. Prosečni korisnik formira profil promovišući svoje pozitivne osobine, divinizujući svoj lični ukus, stremljenja.U realnom vremenu, a povodom trivijalnosti koje emituje, on, sa sebi sličnima, ostvaruje komunikacijsku rezonancu međusobnog odobravanja samopromovišućeg “selfa” uz ushićenje svojih elektronskih prijatelja. On svakodnevno šalje izveštaje o svojim najbanalnijim životnim akcijama, za šta dobija promptni feed-back od drugih i vice versa. Ti drugi, a može ih biti na stotine, udaljeni hiljadama kilometara, oba pola, raznih nacija, rasa, godišta, bivaju uzajamni idolopoklonici . Sam elektronski medij, prenosnik informacija na high-tech nivou je taj, koji generiše fascinaciju. Prosečni, bezlični stanovnik planete prestaje to da bude, ako su u njega i njegovu svakodnevnicu uprte oči stotina ljudi sa svoih kontinenata, koji su zapravo fascinirani samom elektronskom tehnologijom koja je transmiter trivijalnih poruka u cyber-glamuroznom ruhu.

 

Dakle, korisnik Facebook-a šalje stotinama ljudi poruku o izuzetnom značaju svake prozaične stvari kojom se trenutno bavi -koji film je upravo odgledao, gde je i s kim popio kafu (sa sve fotografijama, ponekad i u realnom vremenu,  na profilu) o čemu baš sad razmišlja ili gde je otputovao… Njegov cilj je da potvrdi sopstvenu fantaziju o “izuzetnosti”. Svaka pojava u elektronskim medijima je fascinantna sama po sebi, jer naša čula i mozak se bombarduju hiperkoličinom podataka, prevelikom da bi se kognitivno “svarili”, obradili, interpretirali. Zato je pojava banalnih situacija korisnika, a transmitovana moćnim medijem interneta, odjednom, sama po sebi, vrlinom tehnologije, dobila na značaju.

 

“Prijatelji” sa mreže, fascinirani samim medijem, posve iskreno pridaju značaj tuđim beznačajnim stvarima koje primaju na svom LCD monitoru. Korisnik koji ih je poslao, s druge strane, dobija konstantnu on-line potvrdu svoje ekstraordinarnosti. Tempo komunikacije je tako ubrzan, da mnogo pre nego bi se uopšte i preispitao o bilo čemu, član virtuelne “zajednice sličnih” dobija potvrdu ličnog “napumpanog” selfa, na visokoj frekvenciji sve novijih i novijih postova/odobravanja na profilima.

 

“Ego” biva progutan od sadržaja fascinacije drugima i fascinacija drugih njime. Dakle, granice “ja” se brišu, a sopstvena samoprocena se svodi na uvek prisutne “druge” koji neprekidno potvrđuju projektovanu samopromociju “idealnog ja”. Niko tu nema vremena da o bilo čemu uopšte promišlja, jer je sama komunikacija mnogo brža od interpretacije. Mnogo pre promišljanja o setu postova/respondiranja, nailazi novi set… Pri čemu niko nije svestan da se “drugi” uopštene dive njemu, većse dive samom mediju koji ga promoviše, a podjednako i cyberspace-u kao takvom, kao i tehnologiji transmisije, ili pak globalno-visokotehnološkoj “društvenoj igri” u kojoj svi učestvuju

 

Korisnik mreže ima predstavu  da je potencijalno 24 časa dnevno povezan sa stotinama, hiljadama ljudi koji u svakom trenutku potvrđuju njegovu sopstvenu divinizovanu “lažnu ličnost”, samo-promovisanog idola. Dakle, drugi su u funkciji njegovog “velikog ja”, i uvek su dostupni da trenutno reaguju na sve zahteve takvog “ja” za samopotvrđivanjem. A to je suština narcizma: nepostojanje granica, bilo onih  između “ja i “drugih” , bilo pak granica u fantazmagoričnoj predstavi o sopstvenoj “veličini”. Ni sam “narcis”autentično ne veruje u takvu (lažnu ali poželjnu) predstavuo sebi,te je potrebno da “drugi” potvrde njenu istinitost da bi ubedili njega samog. Elektronske društvene mreže omogućavaju medijsko lansiranje svačije banalnosti upakovano u visoku tehnologiju, te je transmutiraju u objekat fascinacije. One su plodno tlo za bujanje narcističkih sadržaja kod mnogih pojedinaca, koji projektuju i naduvavajusvoj narcizam, te ga formalno realizuju putem Facebook-a, MySpace-a ili pak Twittera.

Razmotrimo karakteristike“patološkog narcisa“ koje je razradio znameniti slovenački filozof  Slavoj Žižek u svojoj vanrednoj studiji „Patološki narcis kao društveno nužni objekt subjektivnosti“:

„Sve osobe iz njegove sredine pripadaju jednoj od slijedeće tri kategorije:1.Idealni drugi, od kojih očekuje narcističku potvrdu i koji u subjektivnoj ekonomici PN (patološki narcis – op. M.V.) djeluju kao produžetak njegovog vlastitog ‘velikog Ja’ (to su u pravilu jake, nadređene, slavne ličnosti); 2.’neprijatelji’, ‘urotnici’ koji ugrožavaju njegovu narcističku afirmaciju; 3.svi ostali, ‘masa’, ‘lutke’, naivci (suckers), koji su tu samo zato da ih iskoristimo a zatim odbacimo. Čak i kada se PN veže za idealnog drugog, ta veza nije posebno duboka i lako se prekine ili pretvori u svoju suprotnost: ako idealizirani-drugi  razočara, ako ne ispuni naša narcistička očekivanja, brzo izgubi svoj idealni status i spušta se na razinu naivne ‘mase’ (ako je sam doživio neuspijeh) ili čak ‘neprijatelja’ ukoliko je ponizio naš narcizam, ako nije mario za nas i sl.). Veze se brzo i lako mijenjaju, današnji ideal bit će sutra ‘neprijatelj’ itd., budući da u svemu tome Narcis uopće nema odnos prema drugome kao prema subjektu…“

Gore navedeni tekst se savršeno poklapa sa fenomenima prisutnim na društvenim mrežama: ukoliko „prijatelj“ u elektronskom polju ne odobrava korisnikove stavove ili ga odveć ignoriše, nalazi se na dobrom putu da bude obrisan sa „prijateljske“ liste, da se prekine svaka komunikacija i kontakt. „Prijatelji“ su na listi, isključivo ako su u funkciji narcističkih ciljeva. Žižek dalje razmatra:

„Otuda je, naravno, jasno da je za PN raspoloživost drugih ljudi nešto samo po sebi razumljivo, najprirodnija je stvar na svijetu da s ljudima postupamo bez imalo obzira, da ih u stvari više koristimo radi našeg narcističkog zadovoljstva. Zato kod PN imamo često utisak duboke indiferentnosti, hladnoće i proračunatosti, koji se skrivaju iza blještave maske: Narcis nas pokušava očarati, zavesti, blješti svojom govorljivošću i zanesenošću, spolnom zavodljivošću, itd. Ipak, iza svega toga osjećamo neumoljiv, proračunat um. Tako dugo dok od nas očekuje narcistički dobitak, sav je zanesen i odiševljen, a kada mu ‘više nismo zanimljivi’, u trenu se velika očarljivost pretvori u potpunu ravnodušnost.“

Trud uložen u zavođenje i očaravanje je nepoterban na npr. Facebook-u: kako je već ranije u tekstu rečeno, tehnologijase, budući fascinirajuća sama po sebi, već „stara“ za to. Otuda je ona, kao organon društvenih mreža, idealno sredstvo za aktualizaciju narcističkih stremljenja. Zižek dalje preciznije definiše osobine „patološkog narcisa“:

„Strukturalna nam analiza dalje pokazuje da je patološki ‘veliki Ja’, kao središnja integrativna instanca PN, rezultat fuzije, stapanja triju elemenata: (1) realnog Ja, (samospoznavanje subjekta kao posebnog, stvarnog bića), (2)idealnog Ja (idealizirana predodžba što je subjekt ima o sebi) i (3) idealnog objekta(idealnog drugog, bližnjeg što ga PN doživljava kao produžetak, dio vlastitog ‘velikog Ja’). Tim stapanjem gubi se kritična distanca između realnog Ja, idealnog Ja i objekta, distanca koja ‘normalni’ subjekt tera na neprekidno poboljšavanje, približavanje idealu: kod PN je realni Ja već i tako neposredno stopljen s idealnim a idealizirani Drugi gubi čak i negativne značajke te nastupa prije svega u obliku svemogućeg, ‘dobrog Drugog’, subjektovog skrivenog zaštitnika koji brine za njegovu dobrobit i garantira njegovo narcističko zadovoljenje. Kritička distanca nastupa kod PN prije svega u ‘regrediranom’ obliku, poput neke jezovite, slijepe, krute, paranoidne, ugrožavajuće, Nad-ja sile, kao ‘zla kob’, utjelovljena u ‘neprijatelju’ u kojeg subjekt projicira svoju vlastitu agresivnost.“

Dakle, esencijalni narcistički proces se svodi na sledeće: realno inferiorni „ja“, putem natkompenzacije stvara fantazmagoričnu predstavu o sebi kao „idealnom ja“ za čiju potvrdu je potrebno imaginarno proširivanje do nivoa „grandioznog selfa“ koji se identifikaciono ne može odvojiti od drugih, te se proširuje van prostorno/vremenskih granica sopstvene ličnosti (što pospešuju društvene mreže). Međutim, šta je iza narcizma i otkuda potiče disfunkcionalna, ali, uprkos tome, posve prirodna  (jer se kod narcizma ispoljava uvek istovetnim mehanizmom, dakle po prirodnom zakonu) predstava o rušenju granica ega i opštoj povezanosti?

(kraj 1. dela)