Piše: dipl. ing. Goran Marjanović
Jedna od možda najvrednijih ideja Nikole Tesle, koja je nažalost ostala nerealizovana, je bežični prenos energije…
Po mom mišljenju, ova ideja nije san zanesenjaka nego realno ostvariva ideja jednog intuitivnog genija. Ja smatram da je je osnovni problem u prihvatanju ove Tesline ideje u tome što gotovo niko ne veruje Teslinim rečima već se njegovi originalni iskazi “prilagođavaju” danas važećim teorijama. Na Internetu se može naći mnogo stručnih radova, niza zaista kompetentnih autora, a njihov opšti zaključak je da je tako nešto nemoguće. U svim tim tekstovima, se na početku analize, uglavnom dosledno, citiraju Tesline reči, ali se zatim, tumačenjem pojmova koje je u svom opisu koristio Tesla, ti talasi svode na neku od formi površinskih talasa (Zenneck wave, Norton wave…) ili se objašnjavaju efektima kakvi se javljaju u zoni ‘’bližeg polja’’ (near field ~ E/H <> 377 d). U svakom slučaju, sve te analize su zasnovane na Maksvelovoj teoriji koja opisuje (u suštini – transverzalne) EM talase, koje je Tesla nazivao “Hercijanskim”.
Moja teza je da je Teslin sistem bežičnog prenosa energije zasnovan na talasima koji se i kvalitativno razlikuju od klasičnih EM talasa opisanih Maksvelovom teorijom, te učinjene analize, uprkos svojoj naučnoj korektnosti nisu relevantne. Naime, kvant nosilac EM interakcije je foton dok, po mojim teorijskim i praktičnim istraživanjima “NeHercijanski” talasi koje je spoznao Tesla imaju sasvim drugačiji kvant nosilac i, u skladu s tim, sasvim drugačije osobine i zakone prostiranja. Obzirom na to njihova različitost u odnosu na “Hercijanske” talase trebala bi biti analogna različitosti npr. zvučnih, dakle mehaničkih, talasa koji za svoje prostiranje zahtevaju ponderabilni medijum i klasičnih (Maksvelovih) EM talasa koji se mogu prostirati i u vakumu. Smatram da je to osnovni razlog zbog koga je Tesla “svoje” talase nazivao Ne-Hercijanskim, za koje ja predlažem da se zovu Teslinim Talasima.
Evo nekoliko konkretnih činjenica koje govore u prilog ovoj ideji. Za bilo koju formu površinskog EM talasa očekivano vreme putovanja oko Zemlje približno iznosi: 6.38x106x2Pi / 3×108 = 133 milisec. Koristeći bilo koju vrstu EM talasa, njihovim slanjem kroz Zemlju, od predajnika do njegovog antipoda i nazad očekivano vreme putovanja je 4R / c = 85 millisec. Ovo naravno važi za EM signal koji bi se prostirao brzinom svetlosti što je moguće samo u visokom vakumu dok bi, u ovom razmatranom slučaju, zbog srednjih vrednosti permeabilnosti i permitivnosti Zemlje očekivana brzina bila višestruko manja. Ovo, naravno, važi za Hercijanske EM talase opisane Maksvelovim jednačinama. Ipak, rezultat koji je Tesla dobio u Kolorado Springsu iznosi 84 milisec! (videti: Electrical Engineer – London, Dec. 24, 1909, p. 893)
Podsetimo se Teslinih reči:
«Imao Sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakuumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa.»
Do otkrića stacionarnih talasa Tesla je došao upotrebom svog «Uveličavajućeg Pojačavača» (Magnifying Amplifier) – uređaja čiju repliku, uprkos prividno vrlo jednostavne konstrukcije, još niko nije uspeo da napravi ni sa približnom efikasnošću. Činjenica je da je u svetu konstruisano više uređaja koji dostižu napone od više miliona volti i dužine varnica od nekoliko desetina metara, ali oni za svoj rad koriste višestruko veću snagu od one koju je koristio Tesla. Ali to je manje važno. Ono što ovde želim da naglasim je činjenica da svi ti uređaji emituju spektar sasvim različit od Teslinog «Magnifying Amplifier», a i, praktično, ne služe ničemu, osim za impresioniranje posmatrača svojim audio-vizuelnim efektima.
Po mom mišljenju, Teslin uređaj iz Kolorado Springsa nije «običan» (vazdušni) transformator kako se on uglavnom predstavlja, nego multidimenzionalni oscilator koji generiše mnogo složeniji spektar energetskih fluktuacija, a koji, naravno, obuhvata i EM spektar. Gabariti i prostor-vreme odnosi svih elemenata, posebno tzv. dodatne zavojnice, imaju po meni isti, pa čak i mnogo veći, značaj od induktivno-kapacitivnih sprega koje se isključivo razmatraju u klasično naučnim analizama. Ovo smatram ključnim nedostatkom većine do sada učinjenih analiza i osnovnim razlogom nedovoljne efikasnosti svih dosadašnjih «kopija» tog uređaja. Ilustracije radi navodimo još nekoliko Teslinih opisa pojava:
“… Iz mog električnog kola može se dobiti 90 procenata energije u formi elektromagnetskih talasa i 10 procenata u obliku električne struje koja se prostire kroz zemlju. Proces se može i obrnuti tako da se dobije 10 procenata energije u formi elektromagnetskog talasa i 90 procenata u formi električne struje koja se prostire kroz zemlju …
…Naglašavamo da se u prenosu električne energije radi o fenomenu pravog provođenja koji nikako ne bi smeo biti zamenjen sa fenomenom električne radijacije (podvukao G.M.) čija priroda i načini prostiranja, koje smo ranije dobro proučili, ukazuju na praktičnu nemogućnost njihovog korišćenja za prenos iole značajnije količine energije na bilo koju udaljenost od praktičnog značaja.. …
… Kao ideju, mogu navesti da bi korištena frekvencija trebala biti manja od dvadeset hiljada oscilacija u sekundi, iako bi kraći talasi mogli biti praktičniji. Najniža korištena frekvencija je šest oscilacija u sekundi i u tom slučaju imali bi samo jednu čvornu tačku na, ili u neposrednoj blizini, uzemljenja i – iako nam se može učiniti paradoksalnim, efekat bi se povećavao sa udaljenošću
( podvlačio G.M.) i bio bi najveći u regionu …”
Upravo ove reči bile su povod da Teslinim istraživanjima posvetimo najveću pažnju. Naime, u mome modelu Kvantiranih Gustina Energije (KGE) postojao je objekat koji godinama nisam mogao naći u prirodi sve dok nisam naišao na prethodni citat.
Naime, model KGE predstavlja pandan Mendeljejevog periodnog sistema elemenata s tim što su u njemu zastupljeni svi mogući objekti iz oblasti makro ili mikro svemira pa i oblasti duhovnosti – bez obzira jesu li oni (predominantno) talasnog ili supstancijalnog karaktera.
Analizom srednjih gustina energije raznih objekata na celoj dimenzionoj skali od Plankove dužine do univerzuma, odavno poznata činjenica o kvantiranosti energije proširena je i na celokupnu kategoriju prostor-vreme. Analizom gustine energije niza različitih objekata ustanovili smo da objekti najvišeg stepena stabilnosti, odnosno oni čije je vreme života mnogo duže od vremena njihovog formiranja kao takvih, tzv. stabilni objekti, egzistiraju samo u izvesnom «prostor-vreme-masa-rezonantnom» stanju, u kojem masa, odnosno energija i deo prostora koji ona ispunjava ne mogu biti u nekom proizvoljnom, nego u tačno određenom – kvantovanom odnosu, reda k, gde je k prirodan broj, pri čemu je za sve njih uvek m ~ r2n, gde je m masa (stabilnog) objekta, r njegov poluprečnik, a n prirodan broj. Ustanovljeni odnos je isti za sve objekte na celoj skali veličina, od mikročestica do vaskolikog Univerzuma.
Grafička interpretacija uspostavljenih odnosa, data na Sl. 1, ilustruje zaista neobičan ali harmoničan odnos objekata. Gotovo svi se nalaze na pravoj m ~ r2 (ili u njenoj neposrednoj blizini), pri čemu su u II kvadrantu smešteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije…), u III kvadrantu objekti mikrosvemira (proton, elektron…), dok je čovek tačno na preseku II i III kvadranta, i to u tački zlatnog preseka između oblasti ‘’crnog’’ i ordinate. Oblasti IV kvadranta pripisan je duhovni aspekt naše realnosti, obzirom da je ispunjena (predominantno) talasnim objektima, kakvi su na primer oni koji karakterišu naše mišljenje (alfa talas-čestica)…
U skladu sa uvedenim postulatima modela, na mestu k9 (stabilni objekat reda k=+9) predviđen je objekat čija je oćekujuća vrednost mase mirovanja m0 = 1.1×10-49 kg, ili osnovna frekvencija od 14,8 Hz. Analiza odnosa EM zračenja i supstancijalnih objekata, prikazana na Sl. 2, pokazala je da bi ovom objektu na skali EM spektra odgovarala oblast ta lasnih dužina od 103 do 108 metara, odnosno frekvencije od oko 30 KHz do oko 1Hz. Činjenica da je frekvencija od 11, 7 Hz već poznata kao Teslina frekvencija, kao i to i da je Tesla preporučivao upotrebu frekvencija od 20 KHz do 6 Hz, što se odlično uklapa u očekujuće vrednosti modela za objekat k9, navodi me da za talasnu formu egzistencije tog objekta, u talas-čestica obliku, predložim ime: Teslini talasi.
Model KGE, pored klasično-naučne slike sveta nudi i njenu inverzno-ogledalsku sliku kao sastavni deo iste realnosti, što je ilustrovano Sl. 3. U takvom, fraktalno-hologramski strukturisanom prostor-vreme-energija jedinstvu – egzistiraju objekti koji su uvek i talasne i čestićne prirode, a svoje predominantne osobine ispoljavaju u zavisnosti od relativne brzine objekta i posmatrača, kao i razlike u gustini energije posmatranog objekta i sredine kroz koju se taj objekat kreće. Ovakva struktura prostor-vreme-energija jedinstva omogućuje znatno bogatiju sliku i unutrašnje strukture pojedinih objekata i njihovih međusobno mogućih interakcija.
Kada je reč o Teslinim tehnologijama, obzirom na postavke mog modela, i mogućnost posmatranja i analize objekata i sa njihove «inverzno-ogledalske strane», lako je uočiti brojne korelacije između, na primer, sunčevog sistema i Teslinog Magnifying Amplifier-a. Rezonantnost tog uređaja sa Zemljom je nesumnjiva, naravno ne u klasično-elektromagnetskom nego više u nekom opšte-energetskom smislu. Pokušaću ovo da ilustrujem jednim konkretnim primerom.
Efikasnost rada Teslinog transformatora obično se analizira kroz prenose energije između primara i sekundara. Što je broj oscilacija primar-sekundar, sekundar-primar,…, manji, tj. što se «brže» energija prenese iz primarnog u sekundarni krug i što se manje energije reflektuje nazad to je efikasnost uređaja bolja. Prosečan «današnji» transformator, ostvaruje četiri do pet oscilacija, a oni najbolji, uz sva moguća podešavanja (pomoću osciloskopa, analizatora spektra…) radne frekvencije, sprege, faktora dobrote zavojnica i drugih parametara ostvaruju kompletan prenos energije u barem dve «oscilacije», dok je Tesla to uspevao u samo jednom jedinom «koraku»! Ipak, ovde zapravo želim da ukažem na nešto sasvim drugo. Pored ovih i ovakvih analiza iz klasično-naučnog domena, u cilju boljeg razumevanja rada Teslinog Magnifying Amplifier-a, smatram nužnim da istaknem sledeće:
Poznato je da se svaki signal proizvoljno složenog oblika može razložiti na spektar različitih signala određenih frekvencija i amplituda. Drugim rečima, svaki objekat talasnog karaktera čini paket talasa. Prema mom modelu, ovo je sasvim analogno činjenici da supstancijalni objekat – onim što on jeste – čini skup čestica raspoređenih na određeni način u prostor-vremenu, odnosno atome, molekule …, odakle i proizilaze konkretne fizičko-hemijske osobine datog materijala. I dok u klasičnoj elektrotehnici veoma mnogo vodimo računa o tome koji materijal koristimo za datu svrhu (praviti grejno telo u slučaju klasične grejalice od bakarne žice bilo bi besmisleno), kod talasnih pojava moja su razmišljanja zasnovana uglavnom na analizama spektralno-frekventnih odnosa, što je – po meni – korektno ali nedovoljno. Ono što smatram ključnim za razumevanje dimenziono složenijih pojava talasnog karaktera je oblik, odnosno envelopa signala. Drugim rečima, pored analize sadržine, jednako važnim smatram i analizu forme signala. Izučavanje samo frekventno amplitudnih odnosa i kapacitivno induktivnih karakteristika Teslinog transformatora sasvim je analogno prebrojavanju koliko kojih slova ima u nekom tekstu bez pokušaja njegovog razumevanja. I da zaključim. Kod klasičnih EM talasa za prijem i predaju nam služi antena čija je veličina korelativna sa talasnom dužinom signala. Kod Teslinih tehnologija Ne-Hercijanskog tipa radi se o transferu dimenziono složenije energetske forme, pa su za to potrebni i odgovarajući uređaji kod kojih je klasična EM rezonancija potreban ali ne i dovoljan uslov za njihov uspešan rad.
Teslini (Ne-Hercijanski) talasi, po mom mišljenju, u odnosu na klasične (Hercijanske) EM talase su dimenzino složenija for ma energetskih fluktuacija. Pri tome je deo EM spektra koji ja u «ovde-sada» posmatram ili merim samo njihov dimenziono niži «deo», tj. njihova «projekcija» ili 3D «senka» u meni merno-perceptivno dostupnom delu realnosti. Prema mojoj teorijskoj “viziji”, odnosno očekujućoj strukturnoj formi Teslinih talasa, do koje sam došao sintezom nekoliko opšte-važećih kosmičkih zakonitosti (Walter Russell, P.D. Uspenski, E. Sire, H. Hese …) i svojih opservacija tokom niza učinjenih, unekoliko nestandardnih eksperimenata zasnovanih na Teslinim tehnologijama, forma Teslinih talasa jednim delom predstavlja longitudinalno oscilovanje, a u svojoj suštini je multidimenzionalno oscilovanje (4D “disanje”), čija je projekcija u “našu” (3D “prostor”+1D “vreme”) realnost najsličnija naizmenično-rastuće-opadajućim, pri tome ciklično opozitnim, vorteksnim strukturama svih energetskih fluktuacija, uključujući, naravno, i EM interakciju., što je ilustrovano Sl.3.
Našu ideju o postojanju talasa koji bi pored klasičnih elektromagnetskih osobina ispoljavali i neke druge oblike interakcije sa okolinom pokušao sam da proverim u praksi. U jednom od eksperimenata, uz nešto nestandardnu postavku i upotrebu Teslinog transformatora dobio sam vrlo neobičan efekat prikazan na Sl. 4
Odgovarajućom kombinacijom ele-ktro-mehaničkih osobina horizontalno razapete žice i njenom kombinovanom, induktivno-galvanskom spregom sa sekundarom Teslinog transformatora, uz odgovarajuća podešavanja forme signala dobio sam neku vrstu dinamičko-stojećeg mehaničko-električnog talasa. Naime, kao što se na snimku može videti, žica je formirala sinusoidalan oblik, pri čemu se promenom mehaničko-električnih parametara broj “talasa” može menjati ali je za usvojenu koncepciju on nepromenjiv. U tom smislu može se govoriti o nekoj vrsti “stojećeg” talasa. Međutim, pošto žica rotira oko svoje uzdužne ose ima smisla i moja definicija kao dinamičko-stojećeg talasa, a pošto efekat objedinjuje supstancijalno talasne oscilacije opisao sam ga kao mehaničko-električni talas. Ipak ono što izdvajam kao kuriozitet je činjenica da, pod određenim uslovima, jedna polovina “žica-sinusoide” rotira na jednu stranu, recimo u smeru kazaljke na satu, dok istovremeno druga polovina rotira u suprotnom smeru. Sličnost sa mojom teorijskom ilustracijom Teslinih talasa je očigledna.
Na kraju, mogu reći da je meni sasvim nesporno da je Nikola Tesla, pre više od stotinu godina, otkrio i koristio novu vrstu električnih talasa koje je on nazivao Ne-Hercijanskim, da bi naglasio njihovu različitost od klasičnih, Hercijanskih EM talasa. Imajući u vidu savremena istraživanja Teslini talasi bi možda mogli biti shvaćeni i kao (malo složeniji) oblik “nepostojanog moda” (negativan talasni broj) klasičnih (Hercijanskih) EM talasa.
U svakom slučaju, mišljenje da je Teslin doprinos prosperitetu ljudske civilizacije završen pronalaskom obrtnog magnetskog polja, polifaznih struja, asinhronih motora i slično – smatram apsolutno pogrešnim i siguran sam da Teslino vreme tek dolazi. U skladu sa tim, ovim radom pokušao sam da objasnim prirodu Teslinih talasa i promovišem novu stabilnu česticu, kojoj dajem ime teslion, kao njihov kvant-nosilac, i pokazao da Tesline ideje o Ne-Hercijanskim talasima ne protivureče savremenoj nauci nego, šta više, uzimajući u obzir moje pretpostavke, uz potpunu saglasnost sa Maksvelovim jednačinama, zapravo osnažuju kvantnu teoriju i teoriju relativnosti.
u 
