„Pitagorino veličanstveno zdanje nikada nije uništeno. Aleksandrijska Škola zaposela je gornje spratove, savremena nauka ojačala temelje i prizemlje.

Eduard Šire

piše: Tatjana Nastić Domazet

Kroz celu istoriju u određenim vremenskim intervalima, u jednom trenutku, neka duhovna struja prožme čitavo čovečanstvo. Njen izvor je u božanskom svetu, a na zemlji o njoj svedoče proroci i mudraci. To se dogodilo i u VI veku pne., kada su se u različitim delovima sveta istovremeno pojavili: Lao Ce u Kini, Buda Šakja Muni na obalama Ganga, kralj Numa u paganskoj Etruriji i Hiperborejski Apolon Pitagora, u Grčkoj. Oko njihovih magičnih i snažnih ličnosti isplelo se mnoštvo legendi, ali su sve zasnovane na istorijskim ličnostima. Njihov značaj ne sastoji se u osnivanju zajednica ili religioznih bratstava, već u širenju Univerzalne istine, na način razumljiv unutrašnjem, duhovnom oku.

Mudrac sa Samosa je još jedan u nizu velikih učitelja čiji je život prerastao u legendu, naširoko slavljen i žestoko progonjen, kao i svi koji su imali hrabrosti da javno zastupaju svoje učenje i ostanu dosledni svom cilju. Napao ga je onaj isti duh koji uvek nemilosrdno napada sve velike svetske reformatore, prepun spletki, demagogije, tiranije u službi vlasti, crkve i države, uvek sa jednakom namerom: da spreči širenje znanja, posebno istinsko razumevanje tajni.

Sve informacije koje danas imamo o Pitagori dugujemo drugim autorima, jer je, kao i mnogi drugi Adepti, svoja učenja iznosio usmeno. Ostavio nam je jedino simbole i znake, koje mogu da razumeju samo posvećeni učenici. Kao i većina Adepata, podučavao je dvojako: javno i svima dostupno iznošene su moralne poduke za egzoterijsku publiku. U njima su, pak, dublje skrivene, ležale tajne namenjene ezotericima, onima koji kreću na unutrašnje putovanje. Kada bi postali spremni, usvojili opšta mesta i praktična znanja, dolazio bi mastor i učenicima koji čeznu pružao neophodan ključ.

Svima nam je dobro poznat natpis u hramu u Delfima „Spoznaj samoga sebe“, sa spoljašnje strane i njegov nastavak „i spoznaćeš univerzum i bogove“ sa unutrašnje. Na tom postulatu zasniva se ceo teozofski sistem ne samo starih Grka i Pitagore, već i mnoge druge ezoterijske doktrine. Većina njih počiva na tri osnovna stuba, a Pitagorini su: 1. Evolucija je zakon života, 2. Broj je zakon univerzuma i 3. Harmonija je zakon božanski

ROĐENJE I SAMOS

Početkom VI veka pre naše ere, Samos je jedno od najrazvijenijih ostrva u Jonskom moru, nadomak velikih maloazijskih kulturnih centara Mileta i Efesa. Gradom dominiraju Neptunov hram i veličanstvena palata, dom moćnog vladara Polikrata, koji neguje jako savezništvo sa Egiptom i lično prijateljstvo sa faraonom.

Pitagora potiče iz plemenite građanske porodice. Njegov otac Mnesarh, juvelir i trgovac dragim kamenjem, vodi poreklo iz Tira, grada u kome je, po predanju, Homer posvećen u orfičke misterije. Mnesarh je u danima gladi dopremio žito u grad i tako dobio status građanina Samosa. Tu se oženio sa Partenis, profinjenom i visokoobrazovanom građankom iz  porodice osnivača grada, koju je krasila milostiva narav.

Oko 568. godine p.n.e. Mnesarh je poslom otputovao u Delfe, ne znajući da mu je žena u blagoslovenom stanju. Konsultujući Pitiju o planiranom putovanju za Siriju, dobio je neočekivan odgovor: putovanje će biti unosno. U dalekom gradu njegova žena će roditi božansko dete, koje će lepotom i mudrošću zadiviti svet i biti od velike koristi čovečanstvu. Otac je zaključio da će dete verovatno biti vanrednih sposobnosti, čim proročica o njemu govori, a da nije pitana. Tako snažna inspiracija može doći samo od Apolona, stoga će bog svetlosti biti detetov zaštitnik, a majka će, u čast proročice, promeniti ime u Pitais.

Nedugo zatim u feničanskom gradu Sidonu rođen je Pitagora. Po savetu Delfa u uzrastu od godinu dana majka ga je odvela u jevrejski hram u Libanu, gde je od prvosveštenika dobio poseban blagoslov. O njegovom detinjstvu malo se zna, osim da je od rođenja imao upadljiv zlatasti beleg na butini, što je, kasnije, doprinelo širenju mitske ideje o ocu Apolonu koji je na svet doneo svoje “zlatno dete”. Verovatno je imao dva brata, Eunoma i Tirena.

Roditelji su snažno podsticali njegovo obrazovanje, te je u ranoj mladosti nadrastao svoju generaciju. Svirao je liru, recitovao poeziju, naročito Homera. Poznati su njegovi samoski učitelji, Grk Hermodamas i Sirijac Ferekid. Ferekid je autor prvog proznog filozofskog štiva, u kome kosmogonija počinje od Aiona, odnosno večnosti. On je svog učenika uputio u Milet, gde ga Tales uvodi u svet matematike i astronomije, a Anaksimandar u svet geometrije i kosmologije. Od Anaksimandra, Pitagora usvaja pojam “apeirona”, bezgraničnog prapočela bića i nebića, koji je kasnije razvio u ideju Monade. Tada već vremešni Tales  je prepoznao njegovu izuzetnost i uputio ga da željena znanja potraži na jedinom mestu gde će ih sigurno dobiti: u Egiptu.

Po povratku na Samos, Pitagora otkriva da je Polikrat ukinuo slobode, uveo tiraniju, doveo kurtizane sa Lezbosa, umetnike i pesnike. Grad obasjava azijatski raskoš i sjaj, odjekuje larma bahanalijskih proslava, praćena plačem muških robova pod svirepim batinama. Očituju se sve suprotnosti sveta. Homer, grčki hramovi i jonski mudraci samo su blede senke veličanstvenih, ali minulih orfičkih misterija, o kojima Pitagora meditira. Sveštenici Junoninog hrama govore da je ovaj univerzum boravište bogova koji su postojali pre zemlje. „Tvoja duša“, rekli su, „dolazi odande. Moli se bogovima da se na nebo vratiš.“ Pitagora intuitivno spoznaje mogućnost pročišćenja i inicijacije i uz majčinu snažnu podršku odlučuje da pođe u Egipat.

Otputovao je sa Polikratovom pismenom preporukom faraonu.

EGIPAT

Faraon Amazis upućuje ga u Memfis, gde ga egipatska sveštenička kasta svuda odbija jer je Grk, dakle nepouzdan i nepostojan. Saglasnost da ostane dobija tek u hramu u Diospolisu (Teba), gde, pod pokroviteljstvom sveštenika Sonhisa, tokom naredne 22 godine, prolazi kroz Hermesovo posvećenje. Iniciran je u tajne Izide, proživeo kataleptičnu smrt i vaskrsenje u svetlosti Ozirisa, izučio ljudsku evoluciju kroz sedam planetarnih ciklusa. Ovladao je naukom o brojevima kao univerzalnim principima i borio se sa okultnim silama. U Egiptu je primio posvećenje „odozgo“, razumeo involuciju duha u materiju i spoznao mogućnost evolucije.

Vladar Persije, Kambis II, napao je Egipat 525. godine p.n.e. Čak je i Polikrat raskinuo savez sa Egiptom i presijskoj floti poslao svojih 40 brodova. Kambis osvaja Heliopolis i Memfis, egipatski otpor pada, faraona Psamitaha u lancima sprovode i obezglavljuju pred očima javnosti. Sa ostalim egipatskim zarobljenicima i delom sveštenstva, pod oružanom pratnjom, Pitagoru sprovode u Vavilon.

VAVILON

Jevrejski proroci Semiramidin grad porede sa velikom prostitutkom, to je zbrka naroda, jezika i religija. Ovde je Nabukodonosor doveo zarobljene Jevreje, dozvolivši da i dalje sprovode svoju veru. Iz njihovih svešteničkih redova dolazi čak jedan veliki i moćan ministar: prorok Danilo.

Iako rob, zahvaljujući prirodnom intelektu i visokom obrazovanju, Pitagora se nametnuo vavilonskim magovima i biva uveden u njihove sakralne rituale. Incirao ga je prvosveštenik za koga Rudolf Štajner kaže da je jedna od Zaratustrinih inkarnacija. Podvojenost božanskog upliva na čovečanstvo preuzima iz zoroasterskog koncepta Ahura Mazda – Ahriman, a ideju primordijalnog Boga iz jeretičkog učenja zurvanizma, koji praboga naziva „Zurvan Akaran“, što znači „beskonačno vreme“.

U poznavanju aritmetike, muzike i geometrije dostiže vrhunac i upoznaje se sa teorijama o trouglovima i presekom dijagonala petougla. Kepler docnije navodi da geometrija ima dva velika blaga, Pitagorinu teoremu i Zlatni presek. Prva je zlato, druga dragi kamen. U zapadnu kulturu oba donosi Pitagora, direktno iz Vavilona.

Sa vavilonskim sveštenstvom posećuje i indijske bramane u Elefantini, u čijim je knjigama i danas zabeležen kao posvećenik Javanharja, učitelj sa Jonskog mora.

Nakon 12 godina u Vavilonu, uz posredovanje Grka, dvorskog lekara, oko 520. godine pne, dobija zapis o oslobađanju i vraća se na Samos.

SAMOS I DELFI

Posle odsustva od trideset i četiri godine, Pitagora se vraća u rodni grad. Svoju zemlju zatiče smrvljenu i slomljenu, obradovao mu se jedino stari učitelj Hermodamas i majka Pitais, koja nikad nije sumnjala u njegov povratak.

Osniva “Školu polukruga”, gde se održavaju i politički sastanci građana, ali bez istinske snage i efekta. Povremeno se povlači u osamu, u neku od brojnih pećina izvan grada. Obilazi sve grčke hramove, neko vreme živi na Kritu, gde se bavi proučavanjem zakonodavstva, prisustvuje Olimpijskim igrama. Naposletku odlazi u Delfe.

Delfi su i dalje najsvetije mesto u Grčkoj i najvažniji hram posvećen je Pitagorinom zaštitniku Apolonu, božanstvu sunca, na zemlji i u materiji vladajućem Dionisovom parnjaku. Pitagora ga prepoznaje na isti način na koji prepoznaje Višnua kod Hindusa, Mitru kod Persijanaca i Horusa kod Egipćana. U svima njima personifikovana je ista vedska Agni, univerzalna vatra, obožavana od početka Arijske epohe kao izvor svetlosti, toplote i života, sve do samog Mojsija koji u Postanju kaže: „Elohim je rekao: Neka bude svetlost! I bi svetlost.“

U Apolonovom hramu žene pitonise, pitije, praktikovale su umetnost proricanja, povezujujući se astralno i uz pomoć stimulanasa, sa samim bogom. Njihova veština je imala svoj početak, svoj procvat i svoj period propadanja. U Pitagorino vreme već se osećala degeneracija, uz mnogo šarlatanstva i korupcije, umetnost proricanja jenjava.

Sam Pitagora je na vrhuncu, njegova elokvencija neverovatna, pojava očaravajuća, a prirodno je obdaren hipnotičkim i prekognitivnim sposobnostima. Znanja i veštine stečene u hramovima Memfisa i Vavilona, daju mu vrhunski autoritet i uticaj. Svoj reformatorski i inspiratorski impuls ulio je u Delfe zahvaljujući mladoj pitonisi Teokleji i međusobnom prepoznavanju njihovih duša.

Teokleja je zračila takvom duhovnošću da joj nikakvi molitveni stimulansi nisu bili potrebni. Ova posvećena zajednica trajala je oko godinu dana i za to vreme atmosfera Delfa postala je lakša, filozofija čistija i dubina uvida zapanjujuća. Hram je opet imao inspirisanog hijerofanta.

Međutim, Pitagorina misija nije bila gotova. Želeo je da svoja znanja o potpunoj obnovi čoveka, porodice i zajednice primeni u realnom okruženju. Zato je odabrao Kroton.

– U sledećim nastavcima biće reči o Gimnaziji u Krotonu, procesu posvećenja, nauci o brojevima, kosmologiji, muzici, Zlatnim stihovima…

Podelite članak: