UČESTANOST PROSTOR-VREME KAO OSNOVA MENTALNE KONSTRUKCIJE FILMSKE NARACIJE (I deo)

Autor: Šandor Šetalo, (magistar filmologije, profesor filmske montaže na Akademiji umetnosti u Novom Sadu)

…Morfeus … iz filma Matriks …je ovim rečima savetovao svog učenika: Pokušavam da ti oslobodim um, ali ti mogu samo pokazati vrata. Ti si taj koji treba da prođe kroz njih… Moraš sve da zaboraviš. Strah, sumnju i nevericu….

…Ubrzanje i usporenje ne služe samo zato da bismo videli i mogli da naučno raščlanimo ono što nam preterana ili nedovoljna prirodna brzina ne dopušta da vidimo (…) Ovaj preobražaj vremena povlači za sobom i preobražaj samog sveta…

Mehanička transformacija pokreta
(usporeno, ubrzano, inverzno i zaustavljeno kretanje)
Nalazim se u montaži. Dok razmišljam o spoju dva kadra, materijal vrtim unazad, unapred, usporeno i ubrzano. Konačno stajem. Našao sam rešenje! Scena je završena. Vraćam sekvencu na početak. Kao i tokom svake montaže, i sada sam bio očevidac neprirodnih pokreta: usporeni galop konja je u meni uvek izazivao osećaj prijatnosti; jednom sam se slatko nasmejao skakutanju zeca unazad, drugom prilikom ubrzanim pokretima saobraćajca, a moram priznati da sam se kroz usporeno kretanje uverio i u sablasnost smeha.
Kreni, stani, vrati, ubrzaj, uspori – tako je to u montaži. Počeo sam čak i da smišljam situacije za primenu mehaničke transformacije pokreta. Najviše mi se dopada primer sa piletom koje se zbog nadolazećeg nevremena, kroz inverzno kretanje, vraća u jaje. Takođe, svako može da obori svetski rekord u trci na 100 metara – naravno, uz primenu ubrzanog kretanja. A kada bi Isak Newton samo mogao da vidi kako jabuka kroz usporeno kretanje prkosi zakonu gravitacije – sigurno bi se slatko nasmejao!
Problem koji se pojavio pri kraju montaže TV drame Likvidacije (1998), reditelja Branka Miloševića, zauvek će mi ostati u sećanju: zasmetalo nam je umiranje glavnog junaka u krupnom planu – prizor je bio suviše naturalističan. Kada smo se vratili sa pauze, smanjio sam brzinu projekcije. Branko je prišao ekranu i sasvim tiho rekao: Dobra stilizacija, imamo rešenje.
Što sam više pronicao u smisao mehaničke transformacije pokreta, ponajviše kroz knjigu Žana Epstejna (Jean Epstein): Inteligencija jednog mehanizma, sve su mi se više otvarala vrata ka tajnama ovog fenomena, vrata na kojima je pisalo: Kreni u istraživanje, biće zanimljivo! Morfeus (Morpheus, ulogu tumači: Lorens Fišburn (Laurence Fishburne)), jedan od središnjih dramskih likova filma Matriks (The Matrix, 1999), Endija i Lerija Vahovskog (Andy i Larry, Wachowski), ovim rečima je savetovao svog učenika Nea (ulogu tumači: Kianu Rivs (Keanu Reeves)): Pokušavam da ti oslobodim um, ali ti mogu samo pokazati vrata. Ti si taj koji treba da prođe kroz njih… Moraš sve da zaboraviš. Strah, sumnju i nevericu.
Smatram da su saznanja iz mehaničke transformacije pokreta do kojih su stigli istaknuti filmolozi i filmski stvaraoci od izuzetnog značaja za teoriju filma, ali sam ubeđen da se ona mogu dopuniti, korigovati (neka možda čak i opovrgnuti), razgranati ka novim, dosad neistraženim tematskim oblastima i sistematizovati u celinu koja će po svojoj naučnoj osnovi postati deo savremene filmske teorije. Izdvajam citate koji su me posebno motivisali:
–    Žan Epsten (Jean Epstein, slika br. 1): Već nekoliko vekova mikroskopi i astronomska sočiva služe da povećaju moć domašaja vida, tog glavnog čula, a razmišljanje o ovako usvojenim, novim vidovima sveta čudesno je izmenilo i razvilo sve filozofske i naučne sisteme. Svakako, došao je red na film da počne da broji svoje uspehe otkrića za koje se videlo da su značajna, posebno u oblasti analize kretanja.
–    Edgar Moren (Edgar Morin, slika br. 2): Ubrzanje i usporenje ne služe samo zato da bismo videli i mogli da naučno raščlanimo ono što nam preterana ili nedovoljna prirodna brzina ne dopušta da vidimo (…) Ovaj preobražaj vremena povlači za sobom i preobražaj samog sveta, koji uglavnom ne zapažamo, ali koje ubrzanje i usporenje svojim optičkim preterivanjem čine opažajnim.
–    Žan Mitri (Jean Mitry, slika br. 3): Ubrzanjem, usporavanjem i snimcima unazad ni vreme ni prostor nisu ni na koji način izmenjeni. Stvarnost je izmenjena jedino u načinu na koji je prikazana, to jest u odnosu na naše normalno opažanje.
–    Žan Bodrijar (Jean Baudrillard, slika br. 4): Brzina svetlosti je ono što obezbeđuje stvarnost stvari, ona nam garantuje da slike koje o njoj imamo budu onakve kakve jesu. Sva verovatnost jednog uzročnog svemira nestala bi zajedno sa osetljivom promenom ove brzine. Sve stvari bi se sudarale u jednom totalnom neredu. (…) Šta bi se dogodilo ako bi tela dolazila nama u susret uz pretpostavku veoma usporene svetlosti, brže od njihove slike? Mi bismo se sudarali sa njima a da nismo ni videli kako nam se približavaju.

Simulakrumi i simulacija

simulacija (lat. simulatio): pretvaranje; pr. prav. prikazivanje nekog pravnog stanja drugačije nego što je u stvari; rač. metoda kojom se utvrđuje ponašanje sistema, modela i sl. pri promenjenim uslovima.
simulakrum (lat. simulacrum slika, san): priviđanje, avet, slika i prilika, lažna slika, privid.
Inspirativnu teoriju o Simulakrumima i simulaciji postavio je Žan Bodrijar (Jean Baudrillard). Po opštoj definiciji, simulacija je operativni dvojnik stvarnog i uspostavlja se posredstvom znakova zamenjivih sa stvarnošću; znakovi tog svojstva nazivaju se simulakrumi.
Izdvojićemo dva primera iz čitavog mnoštva na koje je ukazao Bodrijar (Baudrillard):
–    Kada su novinari Vašington posta (Washington Post), prema instrukcijama vladara iz senke, razotkrili i objavili, da se predsednik Ričard Nikson (Richard Nixon), inače republikanac, bavi prisluškivanjem demokrata, izbila je afera Votergejt (Watergate). Optužen za politički nemoral, prvi čovek Sjedinjenih Država podneo je ostavku. Ovaj slučaj sam po sebi i ne bi imao neku težinu da nije postavljen na simulakrumima presedana. Na kraju krajeva, i novinari Vašington Posta (Washington Post) su primenom iste metode stigli do činjenica.
–    Filipinska vlada je 1971. godine na predlog etnologa zatvorila džunglu oko urođenika. Isti naučnici su, samo par godina ranije, otkrivši domoroce raskrčili put do njih, i tako, izloživši ih očima javnosti stekli veliku popularnost. Međutim, naviknuti na samoću, urođenici su izgubili svoje samopouzdanje, upali u apatiju, i počeli umirati. Uplašeni nestanka svog otkrića, etnolozi su zatražili pomoć od filipinske vlade. Njihova briga za urođenike bila je simulacija bazirana na simulakrumima čovečnosti. Oni su prevashodno želeli zaštiti sebe i etnologiju kao nauku.

Simulacija u medijima

Primeri:
–    Gledaoci su na prvim projekcijama filma Ulazak voza u stanicu (L΄ Arrivée d΄un train à la Ciotat, 1895) braće Limijer (Lumière, slika br.5), pomislili da će ih lokomotiva koja se približava iz dubine kadra pregaziti. Neki su čak i poskakali sa svojih sedišta i bezglavo se uputili ka izlazu. Tako se film na samom početku svog razvojnog puta predstavio kao medij uspešne simulacije objekata, perspektive i pokreta.

–    Stvorivši utisak direktnog prenosa invazije vanzemaljaca, Orson Vels (Orson Welles, slika br.3) je svojom radio dramom Rat svetova (War of the Worlds, 30. X 1938.) u potpunosti uspaničio slušaoce Sjedinjenih Država. Jedan od glumaca odlično je imitirao glas Frenklina Ruzvelta (Franklin Roosevelt) i u momentu kada se na radiju – moglo je da se pretpostavi iz Vašingtona (Washington) – začuo njegov poziv Amerikancima da ostanu mirni, ujedinjeni i da ne stvaraju paniku, hiljade i hiljade ljudi je istrčalo na ulice.  Te večeri su dizane barikade i bežalo se što dalje od mesta nepostojećeg događaja – i to sve zbog simulacije čiji su simulakrumi bili u verodostojnosti: reporterskog izlaganja, predsednikovog obraćanja naciji i zvučnih efekata invazije. Kasnije je u Grovers Milu (Grovers Mill) kod Nju Džersija (New Jersey), mestu sletanja vanzemaljaca iz radio drame, postavljen spomenik (slika br.8).

–    Svet je zapao u vrtlog simulacija. Na to upozorava i Piter Vir (Peter Weir) u svom filmu Trumanov Šou (The Truman Show, l998). Ovaj film kroz niz komičnih ali istovremeno i dramatičnih situacija predstavlja dogodovštine čoveka koji je od rođenja pod prismotrom skrivenih kamera. Trumanov život, to je najgledanija serija. Tajna njenog uspeha je u stvaranju medijske zvezde posredstvom simulacija. U tu zaveru su umešani čak i njegovi najbliži: roditelji, supruga i drug iz detinjstva. Ipak, sticajem okolnosti, on razotkriva da je žrtva unapred izrežiranih situacija. Piter Vir (Peter Weir) je ovim filmom dao hiperboličnu sliku međuljudskih odnosa baziranih na simulacijama i ukazao na bezobzirnost televizije u simuliranju događaja.
–    Ovom primeru svakako treba pridodati i filmsku priču Berija Levinsona (Barry Levinson) Ratom protiv istine (Wag the Dog, 1997). Problem je kako spasiti predsednika čija je reputacija neposredno pre novih izbora ugrožena seksualnom aferom? Ljudi iz njegove administracije se odlučuju za simulaciju rata u Albaniji. Po ideji uspešnog producenta Stenlija Motsa (Stanley Motss) kreće se u realizaciju video zapisa u kome Albanka beži iz sela nad čijim stanovništvom njeni sunarodnici vrše odmazdu (oni su teroristi koji u Sjedinjene Države žele da unesu bombu). Sve se, u stvari, odigrava u studiju: devojka po imenu Trejsi (Tracy) trči prema kameri, iz video biblioteke (village library) uzima se selo, koje digitalizacijom postaje ambijent dešavanja. Po zahtevu producenta u scenu se ugrađuje i mostić, dodaje se i vrištanje, a kao posebnost, iz video biblioteke (cat library) uzima se mačka, i to bela, koju Albanka treba da drži u svom naručju. Udarna vest je gotova i tako seksualna afera više nije u prvom planu.
–    Ne može nas ostaviti ravnodušnim ni pretpostavka budućnosti iz ostvarenja Endija i Lerija Vahovskog (Andy i Larry, Wachowski) Matriks (The Matrix, 1999). Središnji dramski lik ove filmske priče (inspirisane Bodrijarevim (Baudrillard) simulakrumima i simulacijama) kroz reči Morfeusa (Morpheus) vođe grupe koja se bori za spasenje sveta, upoznaje nestvarnost svog života: Ovo je Konstakt. To je naš program za učitavanje. Možemo učitati sve, od odeće do uređaja, oružja, simulacije  treninga, sve što nam  je potrebno… Sve  je  to samo  mentalna projekcija tvog digitalizovanog bića. Ovo je svet kakav poznaješ. (Na ekranu vidimo velegrad i promicanje automobila.) Danas postoji samo kao deo neuro – interaktivne simulacije koju nazivamo Matriks (Matrix). Živeo si u svetu snova, Neo. Dobro došao u „pustinju stvarnosti“ (obojica se nalaze u jednom sablasnom predelu – u sumraku čovečanstva).

Simulakrumi i simulacija vizuelnog

Krenimo u predstavljanje materije kroz redove koje je napisao Žan Epsten (Jean Epstein): Razočarenje i obeshrabrenje – to je uobičajeni utisak početnica, čak i onih lepih i talentovanih, kada na projekciji prvi put vide i čuju sopstvenu prikazu. Na svojoj slici otkrivaju mane, za koje ne misle da ih stvarno imaju: smatraju da su izneverene, da su ih objektiv i mikrofon oštetili; ne prepoznaju niti prihvataju takve crte svog lica, taj naglasak svog glasa: svaka se pred svojom dvojnicom oseća kao u prisustvu sestre, neke strankinje koju nikad ranije nije srela (…) Bilo da je nagore ili nabolje, kinematograf uvek svojim zapisom i reprodukcijom preobražava subjekat, iznova od njega stvara drugu ličnost, čiji izgled do te mere može da uzbudi svest da se on zapita: Ko sam ja? Koji je moj pravi identitet?
Simulakrumi i simulacija objekata. Zamislimo kadar u kome se nalazi drvo: najsitniji detalji ovog prikaza su formeme – istrgnute iz celine ne znače ništa; formeme svojim kodiranim rasporedom stupaju u međusobne kontekstualne veze, stvarajući celine zamenjive sa stvarnošću – simulakrume; manje celine su mikroznakovi (lišće, grančice, granje), a veće znakovi (krošnja, stablo) – i jedni i drugi imaju označavajuće svojstvo; označavajuće, jer samo označavaju afilmske objekte. Znakovi i mikroznakovi ne bi imali nikakvo značenje da ih tokom projekcije ne poredimo sa njima sličnim mentalnim slikama koje su iz svakodnevnih opažaja zabeležene u našoj memoriji. Poređenje je nesvesno i odigrava u asocijativnoj oblasti. Denotativno značenje mikroznakova i znakova u ovom primeru je drvo, a konotativno lipa.
Simulakrumi i simulacija pokreta. Kinematografsko kretanje je isprekidani protok filmske trake. Treperenja između fotograma (sličica – kvadrata), inače razdvojenih tamnim intervalima, zbog retinalne perzistencije ne dopiru do gledaočeve svesti; retinalna perzistencija je produženje draži mrežnjače (retine) oka, u trajanju od 1/10 sekunde nakon što svetlosni impuls koji u sebi sadrži trenutak prikaza iščezne. O slikama pokreta: Jedan fotogram u sebi sadrži jednu sliku pokreta – to je nepokretni presek kretanja; pokretni presek je prostor između dva fotograma – tu nastaje pokret; slike pokreta su spontani delovi akcije a ne poze. Vratimo se primeru kadra u kome se nalazi drvo. Sada je drvo izloženo jakim udarima vetra: simulakrumi lipe su shodno raščlanjenju pokreta na faze raspoređeni po slikama pokreta – nepokretnim presecima; svojim kontinuiranim smenjivanjem kroz promene u prostoru i vremenu stvaraju iluziju kretanja koja se uspostavlja u pokretnim presecima, i objašnjava se retinalnom perzistencijom. Denotativno značenje simulakruma pokreta u ovom primeru je vetar, a konotativno nagoveštaj oluje.
Simulakrumi i simulacija perspektive. U navedenom primeru kadra u kome se nalazi drvo, zamislimo i izletnike koji na prve znake nadolazećeg nevremena užurbano skupljaju svoje stvari i prašnjavim putem hitaju ka kućici, koja se nalazi u dubini kadra. Simulakrumi perspektive u ovom kadru su: piktorijalnost (objekti se prekrivaju, urezuju jedni u druge) i međusobna dimenzionalna usklađenost po dubinskim načelima (kućica je u dubini kadra sasvim mala, sužavanje puta – linije se približavaju po principima geometrijske perspektive, izletnici na putu do skloništa postaju sve manji i manji, a nadolazeći oblaci se neprestano povećavaju). I ovde se denotativna značenja, a to su piktorijalnost i međusobna dimenzionalna usklađenost objekata, uspostavljaju u asocijativnoj oblasti. Konotativno značenje simulacije perspektive pripisujemo vlastitoj proceni dimenzije objekata. Šta je manje a šta veće? Da li je u pitanju kućica ili kuća? Procena se vrši u odnosu na ljudsku figuru, jer je ona kao mera kojoj pripadamo uvek prisutna – reč je o meri koja određuje naše dimenzionalno snalaženje u prostoru (ovo je ujedno i objašnjenje za postavku filmskih planova u odnosu na ljudsku figuru).
Simulakrumi i simulacija kolorističkih vrednosti. O redukciji kolorističkih vrednosti: kolor snimci – samosvojnog su karaktera (dovoljno je reći da nebo nije na isti način plavo u filmu kao u afilmskom životu, niti je trava zelena na isti način); crno-beli prikaz – zasnovan je na tonovima monohromne lestvice; jednobojno nijansiranje – najčešći primer je sepija; moguće su i kombinacije – iz kolora u crno-belo ili jednobojno nijansiranje, i obrnuto. Kombinaciju vrednu pomena izveo je Lars fon Trir (Lars von Trier) u svom crno-belom ostvarenju Europa (1991): ručica za zaustavljanje voza akcentovana je crvenom bojom. I kod simulacije kolorističkih vrednosti denotativno značenje se uspostavlja u asocijativnoj oblasti. Konotativna značenja od posebne važnosti su olovni oblaci – najava nevremena, i požutelo lišće – jesenje doba.

Na kraju recimo i to, da asocijativna oblast nije nešto što postoji samo po sebi, ono se uspostavlja tokom poređenja; sva poređenja se vrše istovremeno.

(KRAJ I DELA)

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar