Već dugi niz godina naučnici se trude da naprave prevodilac koji će odmah prevoditi naš govor na neki drugi jezik. Ali tokom prevoda se javlja problem zbog gramatike, značenja reči itd.

Da bi rešili taj problem treba da znamo kako funkcioniše mozak, ja ću ukratko iskazati svoju teoriju. Po meni on se sastoji od niza navika, isprogramiranih delova, koji reaguju na naš zahtev, evo jednog primera, ako hoćemo da otvorimo vrata, prvo pomislimo da uhvatimo bravu, pa da je gurnemo na dole, pa da povučemo vrata kako bi ih otvorili. Sličan postupak je kada hoćemo da pijemo vodu, da jedemo ili slično, sve su to stvari koje smo naučili i stvorili ih u naviku. Postoje i urođene navike a to su kada dišemo, gutamo itd.

Nas od detinjstva uče da razlikujemo stvari, pa da naučimo kako se zovu te stvari. Tokom tog učenja mi kreiramo dve navike, jedna koja će da prepozna predmet, a druga koja će da upamti kako se zove taj predmet. Upravo ta prva navika nam omogućava da napravimo uređaj koji će odmah da prevodi sa jednog na drugi jezik. Evo kako sam zamislio taj uređaj.

Radi boljeg objašnjenja zamislimo dva čoveka koji pričaju, jedan je iz Kine, a drugi iz Engleske i znaju samo svoje jezike. Oboje imaju uređaje koji prevode, uređaji imaju senzore koji su postavljeni na glavi (da bi detektovali moždanu aktivnost) i slušalicu, prislinjenu na uvo, preko koje čuju prevod. Kada npr. Kinez hoće da kaže jabuka, uređaj detektuje prvu naviku, tj. moždanu aktivnost, i pošalje odrđeni signal drugom uređaju, Englezu, njegov uređaj detektuje taj signal, dešifruje ga i na svom jeziku čuje jabuka i tako redom ostale reči.

Na taj način bi se mi sporazumeli sa bilo kojim čovekom na planeti i jezik nam više ne bi bio problem.

Ovo je ideja za detekciju predmeta i materijala,a kada bi došlo do realizacije ovog uređaja trebalo bi još dosta toga da se definiše, kao npr. naš uređaj treba da razlikuje kada mi mislimo a kada pričamo i još dosta toga.

Postoji jedno interesantno istraživanje, u ovom časopisu, ime članka je ,,Korak ka čitanju misli„ i to bi doprinelo do velike preciznosti ,,pogađanja“ predmeta:  http://kpv.rs/?p=1260

Milan Ivković, učenik Mašinsko-elektrotehničke škole ,,Goša“, 18. godina

Podelite članak: