Još u šestom broju KPV je objavljen interesantan članak pod nazivom „TEORIJA O CRNIM RUPAMA“ Nebojše Hafizovića u rubrici “SMELE IDEJE”. Taj članak je ustvari isečak iz nedavno objavljene Hafizovićeve knjige “Oblik vremena” koja je inicirala Velimira Abramovića za sledeće izuzetno izlaganje:

Teorija Velikog praska, osim što je Gamovljeva (Džordž Gamov) matematizacija priče jednog katoličkog sveštenika – astrofizičkog mislioca, je i Gamovljeva svesna igra sa lakovernošću fizičara u pitanjima matematičke korespodencije neobičnih fizičkih zapažanja i još čudnijeg povratnog fizičkog tumačenja tako dobijenih matematičkih rezultata. Gamov se igrao, fizičari su mu poverovali.

Smatram da se Kosmos, ovakav kakav je, ne može širiti naprosto zato što je prostor neelastičan, rigidan, a vreme je konstantno isto: sadašnjost. Činjenica da je crveni Doplerov pomak na sve strane, kud god uperimo teleskop, ne govori nam o tome da se Kosmos širi, nego nas upozorava da dublje istražimo prirodu Doplerovog efekta.

DA LI SE KOSMOS ŠIRI?

Kakva je to uopšte naivna dedukcija po kojoj se ceo Kosmos širi, ako, gledano sa Zemlje, sva tela od nje odlaze ? Ako stojim na beogradskom trgu Slavija i vidim da se svi automobili udaljavaju od mene u raznim pravcima, mogu li na osnovu toga tvrditi da se širi Beograd ? Ajnštajn tvrdi da vreme razlikuje od tačke do tačke u prostoru, i da svaka tačka ima svoje vreme. Medjutim, ako u paru tačaka u prostoru, obe tačke ne bi bile istovremene, ceo prostor sveo bi se na jednu jedinu tačku, dakle, na nešto što se ne rasprostire, a očigledno je da nije tako.

Da li širenje Kosmosa znači da metar prostora postaje dva metra ? Odgovor naučnika je ne, jer se etalon kojim se taj prošireni metar meri, takodje proporcionalno proširuje, pa je njihov odnos isti. Šta je onda uopšte pojam širenja prostora, ako se to ničim ne može registrovati, što direktno znači da to ni na šta i ne utiče ?

Hafizović je u pravu kad kaže da su crne rupe izvrnute zvezde, u njih svo zračenje uvire, dok iz zvezda izvire. Ali, iz ovoga sledi da je kosmos stacionaran, a ne da se širi. Jeste stacionaran, ali je sastavljen od paralelnih realnosti čija vremena su alternativne sadašnjosti. Ova pretpostavka je neophodna da se ne naruši neprekidnost osnovne i jedinstvene beskonačnosti Sveta. Realna fizička beskonačnost nije ništa drugo do sadašnjost, temporalna osnova svakog ljudskog iskustva – fundamentum relationis i takodje jedini inercioni sistem, u odnosu na koji se sva druga tela kreću, to jest menjaju.

Jedino fizičko vreme je sadašnjost, (prošlost i budućnost su slike sadašnjih stanja, to nisu fizička vremena u istom smislu), i prema tome samo Vreme nema tok, niti je ciklično, jer sadašnjost nema nikakvo kretanje, nego je Vreme najopštiji prirodni zakon promene po kome se odigravaju ciklusi prostorno-materijalnih kretanja (materija je kvantovani prostor, dok je sam prostor diskretan i doslovno je svetlosne prirode, to je Teslin Svetlosni Etar – jedinstveni entitet svetlosti i prostora; u pravom smislu te reči, praznog prostora i nema, nego samo stojećih elektromagnetskih talasa).

Tesla je smatrao da planeta Zemlja, kao i svako samostalno živo biće, ima mrežu nervnih puteva kojima prolaze električni impulsi, kao kroz nerve svakog drugog živog bića. Ali, na primer, za razliku od čovekovih nerava koji su dovršene strukture, izolovane od okoline, nervna mreža Zemlje je difuzna, bolje rečeno, radi se o nervnom polju Svetlosnog Etra u koji Zemlja nije samo uronjena, već se od njega i sastoji. Nervni putevi naše planete nisu stalni, nego se otvaraju po potrebi, i možemo ih lako videti golim okom – to su šarolike putanje mnogobrojnih zemljinih munja.

TESLINE MUNJE

Lepota nebeskih električnih pražnjenja opčinjavala je Teslu svojom tako očiglednom naučnom porukom, koju je on odmah razumeo: gledajući s visokih hotelskih spratova oluje nad Njujorkom i munje kako sevaju, on je zapravo proučavao kako ljudski mozak radi iznutra. Inteligentne poruke pražnjenja zemljinog elektromagnetskog polja Tesla je učitavao kao da su na srpskom; bio je ne samo prvi naučnik koji je istraživao tajanstvenu Jonosferu, nego i prvi koji je shvatio da je ona moždani korteks planete Zemlje, koja je cela – veliki mozak; ljudski mozak je samo njena smanjena vremensko-energetska kopija.

Osnovni fizički zakon koji upravlja Svetlosnim Etrom od koga se sastoji sva materija je – vreme, preciznije – večna sadašnjost. Ovo je bio moj putokaz u utvrdjivanju onoga što je zajedničko u odnosu Tesla – Kosmos.

Razmatrajući Teslinu konstrukciju loptastih munja, ubrzo sam shvatio da se bez prave hipoteze vremena ne mogu konstruisati jednoznačni matematicko-fizicki modeli fotona i elektrona, niti se pravilno mogu razumeti temporalne funkcije elektromagnetskog spektra, koje su frekvencom opisane samo delimično.

H. Hercova “frekvenca” je ono što pojedine elektromagnetske entitete u spektru – razdvaja, ali sta je ono sto ih spaja?

Pomislio sam: Tesla je poptuno u pravu. Elektromagnetski spektar mora se posmatrati u celini kao Svetlosni Etar. Drugačije ga ne možemo shvatiti. Zar se može integrisati predstava o funkcionisanju celog okeana, ako se svaki talasić posmatra pojedinačno, kako to rade naivniji naučnici?

Pojam frekvence, taj količnik prostora i vremena, nije do kraja shvaćen i zato su glavne osobine elektromagnetskih talasa ostale neprimenjene. Frekvenca nije elementarni pojam. S frekvencama se ne može izvesti ni jedna osnovna matematička operacija koja ima fizički smisao: 2Hz plus 1Hz nisu 3Hz, 2Hz podeljeno sa 2Hz nije 1Hz, 2Hz pomnoženo sa 2Hz nije 4 Hz, kad se od 4Hz oduzmu 2Hz rezultat nije 2Hz. Ni Plankovo, ali ni Ajnštajnovo shvatanje energije, koje takodje ne dozvoljava direktno integrisanje po raznim frekvencama, ne objašnjava postanak materije, koja je, po Tesli, proizvod upravo jedne takve, po savremenoj nauci nedozvoljive interakcije. Na jednom mestu Tesla je izričit: materija nastaje sintezom elektromagnetskih polja od kojih se sastoji Etar; obrnutim procesom, ona isto tako i rastvara u etru (kao logaritam stvaranja Tesla imenuje etarski vrtlog desnog spina, a rastvaranja – vrtlog levog spina).

Kvantna mehanika samo je podoblast Tesline vremenske fizike.Ni jedan od četiri kvantna broja, a to su glavni, azimutski, magnetski i spin, ne razmatra vreme kao aktivnu komponentu u nastajanju i funkcionisanju atoma. To takodje ne čini ni Hajzenberg u Principu neodredjenosti, u kome je, što zaista bode oči, glavni problem istovremenog merenja impulsa i pozicije čestice. Ova relacija odredjuje do kojih se granica mogu korpuskularne koncepcije primenjivati, a da se ne sukobe sa talasnim svojstvima materije i obratno.

Hajzenberg zapravo replicira na de Broljevu jednačinu, koja povezuje korpuskularnu i talasnu prirodu čestica. Polazeci od dualizma koji je još od ranije bio utvrdjen kod svetlosti, tj. da svetlost ima talasna i korpuskularna svojstva, de Brolj je 1924 postavio hipotezu po kojoj mora postojati jedinstvo prirode, pa stoga ne samo da svetlosni kvanti (fotoni) imaju dualističku prirodu, već i obrnuto, svaka materijalna čestica mase m, koja se kreće brzinom v, mora imati pridružen talas, čija je talasna duzina l, to jest l= h/mv, gde je h Plankova konstanta.

Dualizam tvrde čestice i mekog talasa uočio je još Demokrit iz Abdere, kada je zaključio da nedeljivih atoma ima raznih veličina, i da svetovi od malih atoma mogu prolaziti kroz svetove od velikih atoma, kao kroz prazan prostor. I zaista, u isti prostor gde se već nalazi jedan radio talas od 10 na -1 metara u isti mah možemo smestiti otprilike 10 na 7 talasa ultravioletnog zračenja. I nema za to nikakvih smetnji, a po shvatanju o neprobojnosti fizičkih tela, trebalo bi da ih ima. Pa šta je onda svetlost, je li ona uopste fizičko telo i u kakvom stvarnom odnosu stoje svetlost i masa?

Podelite članak: