U globalnom društvu budu-ćnosti – matrijarhat, simbolički nagovešten kroz internet i ekologiju, poseduje značajnu verovatnoću da stupi na scenu budućnosti.

Piše: Miša Vasić

Nakon vekova monističkih paradigmi, oličenih pre svega u tri osnovne jednobožačke religije – judaizmu, islamu i hrišćanstvu, te patrijarhalno ustrojenim društvima, spiritualno strukturiranim na bazi pomenutih religija, ono, što za prosečnog čoveka, filogenetski programiranog na zadate monističke frekvencije, izgleda kao “smak sveta”, “propast civilizacije” ili “rušenje svih vrednosti”, zapravo predstavlja restruktuiranje ličnih i kolektivnih identiteta, iz patrijarhalne u matrijarhalnu matricu, a što se, pre svega, može sagledati na simboličkom nivou kroz ustrojstvo interneta i ekologije.

Internet (šire definisan, uključujući i lokalne intranet sisteme, bez kojih nijedna struktura modernih društava nije moguća) je svakako najintrigantniji i najuticajniji medij globalnog društva, i bez njega bi celukupan planetarni život bio paralisan. Trgovina, berze, poslovanje, finansije, nauka, medicinske usluge, organizacija saobraćaja, politika, lokalni i globalni sistemi bezbednosti, kultura, sport, umetnost… Sve je umreženo, međuzavisno, on-line, i čitav sistem je strukturisan tako, da je komunikacija promptna, od berzanskih transakcija, međudržavnih ugovora, do kontrole atomskog oružja. Taj mod brzine i vezanosti predstavlja driving force svakovrsnog vida akcije. Prijateljstva širom planete zavise od Facebooka i Twittera, a ni globalno ispresecana pošta / telekomunikacija, kao ni vojne organizacije ne bi mogle opstajati bez lokalnog intraneta. S druge strane, masovna upotreba on-line umreženosti je i polje delovanja fundamentalističkih religioznih pokreta, verskih sekti, neofašističkih organizacija, terorističkih ćelija, kao i raznih drugih tipova korisnika destruktivnih namera. I oni su tu, ruku pod ruku sa oficijelnim strukturama bez kojih je život danas nezamisliv. U istom polju su i grupe koje organizuju masovne zločine, kao i forumi vezani za medicinske probleme koji milionima ljudi spasavaju živote, dakle, i cyber-sveci i cyber-kriminalci…

Taj melting-pot raznolikih polja delovanja, različitih oblasti ljudskog duha, etike i anarhije, destrukcije i naučnih kvantnih skokova, a naročito jednakost svega i svih oličena u broju piksela na LCD-u, kao i brzini modema, osećaj neizdiferenciranosti, odsustva bilo kakvih kriterijuma / definisanih vrednosnih normi, zastrašuje savremenog čoveka koji ima osećaj nedostatka uporišta. Ipak, u pitanju je nešto drugo: odsustvo kognitivno definisane paradigme izražene kroz sistem logičkih pravila, a vezane za rad leve moždane hemisfere. Monizam, muški princip, patrijarhalno društvo, tako dugo dominantno, nestaje u cyber prostoru. Umesto lika oca / kralja / vođe / diktatora koji vlada i upravlja ukidajući ličnu svest i savest podanika, danas se, u globalnom cyber-prostoru, kroz trilione gigabajta, pomalja davno zaboravljeni ali u višim sferama večno živi arhetip Velike Majke, koja prihvata svu svoju decu, kakva god ona bila, bez ikakvih logičkih i dugih ograničenja.

Uzrok nelagode patrijarhalno utemeljenih individua pred ispoljavanjem ovog arhetipa vezan je za njegove “mračne” aspekte i posve je iracionalan a potiče iz dubina njihovog nesvesnog. O tome govori Erich Neumann:

“…U domen velikog materinskog božanstva spada retrogradna dezintegracija ličnosti i individualne Ja-svesti. Stoga je zanos simptom obuzetosti njome ili nekom od njenih zastupnica, simptom koji se vrlo često sreće… Upravo sve jačoj muškoj Ja-svesti postaje sve jasnija razarajuće-kastrirajuća, kobno opčinjavajuća, smrtno-izbezumljujuća priroda Velike Majke…”

Ženski sveobuhvatni princip, arhetip ženskog, ispoljava se i kroz ekološki pokret. Sve konvencionalne razlike postaju irelevantne kada su u pitanju globalno zagrevanje, zagađenje vazduha, vode i zemlje, istrebljenje životinjskih vrsta. Nikakva monistička paradigma data “odozgo”, ne može rešiti ništa. Tu moral prestaje. Planeta, “Majka Zemlja”, kao simbolički vid arhetipskog ispoljavanja”Velike Majke”, zakonom samoregulacije ekosistema, kroz cunamije, vulkane i zemljotrese briše sve pred sobom, bez obzira na versko, demografsko, geografsko poreklo. Svi su opet jednaki i lišeni logičkih svojstava, kognitivnih definicija.
Ekološki osvešćeni pojedinci se širom sveta bore za očuvanje životne sredine, a protiv poremećaja ravnoteže ekosistema planete, rušeći sve zidove nacionalnog, državnog, lokalno-religioznog. Cilj nije monistički, partikularni već globalni, preko lokalnog delovanja. Sprovode se akcije za očuvanje protoka energije planete kao i za opstanak međuzavisnih ekosistema, jer kvalitet i energetsko-materijalni tokovi, te sastav planetarnog vazduha i vode deluju na svaku pojedinačnu ćeliju svakog živog organizma. Biohemijska i bioelektrična aktivnost interaguje i sa svešću , i obrnuto, jer je sve deo jednog većeg polja planete – morfogenetskog (Sheldrake) ili Noosfere (Teilhard De Chardin). Planeta, kao simbolička “Velika Majka” u sferi kolektivno nesvesnog, putem restruktuiranja “pakovanja” dugotrajne memorije mozga, reprogramira umove čovečanstva od patrijarhalnog antropocentrizma, ka novom scijentističkom matrijarhatu, kroz ekološku aktivnost u cilju lične i globalne samoodbrane, i evolucije svesti, te prevazilaženja monističkih granica solipsizma…

Sve o čemu se piše u prethodnom tekstu, nije istorijski nepoznato. Sveobuhvatnost svega postojećeg, kao i “agapijski stav” prema celokupnosti fenomena i procesa, a iznad racionalno definisanog morala (superego), što je karakteristika principa matrijarhata (oličenog kroz internet), odavno je prisutna i u hrišćanstvu (čija je ideologizacija kasnije dovela do hipertrofiranog patrijarhalno-monističkog suprematskog mehanizma):

“…da budete sinovi svoga oca koji je na nebesima, jer on daje da sunce njegovo izlazi nad zlima i dobrima i da kiša pada pravednicima i nepravednicima…” (Jevanđelje po Mateju, 5:45)

Tradicija judaizma, često od strane ekoloških fundamentalista optuživana za apsolutni patrijarhalizam, i sama je tek odraz principa viših sfera prenesenih iz polja kolektivnog nesvesnog na materijalnu ravan. Zato i ona odražava arhetip Velike Majke, te kroz matricu matrijarhata, izražava čisto ekološki stav, koji odveć često promiče nedovoljno temeljnim istraživačima:

“…Šest godina zasijavaj svoju njivu, šest godina svoj vinograd obrezuj i beri njegov plod. (4) Ali sedme godine neka i zemlja uživa subotnji počinak, Jahvinu subotu: svoje njive ne zasijavaj niti obrezuj svoga vinograda. (5) Što samo od sebe uzraste na tvojoj njivi nemoj žeti niti beri grožđe s neobrezane loze. Neka to bude zemlji godina počivanja…” (Treća knjiga Mojsijeva, 25:4)

Matrijarhalna matrica i ekološka svest, koje su zastrašujuće patrijarhalnim puritancima, uplašenim za gubitak integriteta i psihičku dezintegraciju, nisu novost u istoriji čovečanstva. Tokom perioda antičke Grčke, negde oko 1500. g. p.n.e., cvetala je, na ostrvu Kritu, minojska kultura. Nauka ne može sa potpunom sigurnošću da tvrdi da je u njoj apsolutno dominirao matrijarhat, ali je, po mnogim pokazateljima, vezanim za proučavanje minojske kulture, religije (bazirane na obožavanju ženskih božanstava) i umetnosti, veoma verovatno da je upravo to bio slučaj. Istraživanja pokazuju još jednu sličnost sa tendencijama današnje rađajuće globalne civilizacije, a to je odnos prema prirodi kao nečem svetom, tj. specifična vrsta ekološke svesti oličena u obožavanju “svetih” mesta ispunjenih nepersifikovanim numinoznim sadržajima, tj. prisustvo hijerofanije bez vidljivih simbola.

Tako, Vesa-Pekka Herva u svojoj analizi minojske kulture, i njenog odnosa prema životnoj sredini, nalazi da:

“…Ovaj pristup ima takođe šire implikacije za naše razumevanje života na minojskom Kritu. Najočiglednija je, možda, priroda takozvanih naturalnih svetilišta koja se razmatra kroz perspektivu da izvođenje rituala na naturalnim svetilištima može biti sagledano kao održavanje odnosa sa mestom življenja, doživljenim kao entiteta sa personalitetom, sopstvenim moćima i posredništvom. Drugim rečima, a kao kontrast konvencionalnom stavu, prirodna svetilišta – ili druga “kultna mesta” – ne moraju biti povezana sa obožavanjem bića sa drugog sveta na ikakav smisleni način ili direktno povezana sa manipulacijom odnosa moći u ljudskom društvu…”

I dalje o istoj temi:

“…Pretpostavljene religiozne i ritualne aktivnosti mogu posredovati u odnosima između ljudi i okoline isto tako direktno i efikasno kao, recimo, raščišćavanje šuma i kreiranje polja. Ovakve aktivnosti nisu vođene neesencijalnim verovanjima ili ideološkim i političkim agendama već praktičnim poznavanjem okoline, a što je znanje drugačije prirode od naučnog…”

Herva dalje observira animistički aspekt minojskog izražavanja numinoznog, karakterističan za razne značajne mislioce XX i XXI veka, od Martina Bubera (primer odnosa sa drvetom u knjizi “Ja i ti”), preko Rudolfa Steinera pa sve do Petera Russela, o kome će još reči biti kasnije:

“…Modernistička epistemiologija pretpostavlja, uzmimo Bird-Davidov primer, da, drvo moramo ga iseći na komade ako smo motivisani da saznamo šta je onu suštinski, međutim, znanje o drvetu se može steći i kroz čulnu interakciju sa njim i perceptualnu izoštrenost pažnje na promene koje data aktivnost izaziva i u čoveku i u drvetu; Ovo je ono što Bird-David naziva “govor” sa drvećem. Minojski kameni i drveni “rituali”, na primer, su vezani za poznavanje i odnos sa drvećem i kamenjem kao relaciono konstituisanim entitetima – živućim-u svetu – pre negoli hrpe spakovanih molekula.U ekološkoj perspektivi, tada, izobilje ‘religioznog’ i ‘ritualnog’ materijala iz Krita Bronzanog doba i čudni aspekti Minojske ‘religije’ indiciraju da je svakodnevni život na Kritu Bronzanog doba bio bogato struktuiran, naseljen raznovrsnim društvenim bićima, i punim čuda koje tek treba otkriti. Izgleda, drugačije rečeno, da je važnost božanstava bila precenjena na račun onoga što bi se moglo nazvati ‘animistički’ aspekt života na minojskom Kritu…”

S druge strane, Tess Drahman izučava aspekte minojskog društva koji govore o pacifističkom duhu i matrijarhatu, znacima koji su možda nejasna slutnja optimističkog scenarija postvarenja globalne države budućnosti, lišene monizma i ratova:
”…Iako se ne zna tačan broj obožavanih boginja, kao ni da li je postojala boginja višeg stepena obožavanja od ostalih, mnogima je ipak očigledno, da su žene, više nego verovatno, imale dominantnu poziciju unutar minojske religije. Na Kritu, kao i na obližnjim susednim ostrvima, unutar umetničkih dela se žene češće pojavljuju, a pored toga još i deluju monumentalnije, značajnije, te i učestvuju u aktivnostima sa više žara i hrabrosti negoli njihovi muški pandani. Poznati primer ovoga je “Freska toreadora,” restaurirana freska iz Knososa, jednog od najznačajnijih arheoloških nalazišta iz bronzanog doba, za koga se veruje da je iz 1400 p.n.e., tj. kasnog minojskog doba. Ovde, muškarci i žene izgleda da se stropoštavaju na bika, što sugeriše o ukljičenosti oba pola u “igru ili ritual koji uključuje hrabrost, agilnost i veštinu.” U dugim mediteranskim kulturama predstave poput ove bi verovatno prikazale samo muškarce, ali ovde, u minojskoj kulturi, žene su podjednako uključene kao muškarci, što opet sugeriše da su žene igrale značajnu ulogu u društvu.” (Witcombe)…”

Herva se u svom tekstu osvrće na veliki značaj kulta rađanja i plodnosti unutar ove pacifističke kulture:

“…Značajna karakteristika Minojske kulture je status koji su žene u njoj imale. Žene ne samo da su poštovane, već su im davane i pozicije autoriteta.. Ženska božanstva Minojske religije čak su bila i dominantna. Postoje razlozi koji su doveli do ovakve konstelacije. Jedan je da je kultura u velikoj meri zavisila od beba koje su obezbeđivale žene a možda uopšte nisu bile svesne muške uloge u tom procesu, s obzirom na temporalnu pomerenost između seksualnog čina i čina rađanja…”

Dalje o istoj temi elaborira i Tess Drahman:

“…Mnogi istoričari veruju da Boginje zmija, veoma karakteristične kultne figure danas pronađane u vidu umetničkih statua, predstavljaju konkretan dokaz da je minojska kultura predstavljala matrijarhat. Međutim, najčešće uočavane veze između religiozne boginje i figure boginje – majke potiču iz ideje da su žene, koje su prezentovane u minojskoj umetnosti, bile tako vatreno obožavane zbog njihovog statusa božanske plodnosti…”

Drahman u daljem tekstu iznosi ličnu hipotezu o dominanto “ženskoj” kulturi u Minojaca:

“…Iako konkretni zaključci povodom dileme o tome da li je minojska kultura bila matrijarhalna ili ne, ne mogu biti jednoznačno doneti, jasno je da su žene bile respektovane ako ne i obožavane, kao i da su igrale značajnu rolu u društvu. Za mene, ova tačka je krucijalna…Oni su obožavali boginje, i verovali su da su žene nosioci samog života, a ja verujem da je to dovoljno snažan razlog da se složimo sa učenjima koja sugerišu matrijarhat…”

Nakon istorijskog izleta kroz epohu plauzibilne realizacije matrijarhata, usmerićemo pažnju na vizionare sveta budućnosti, u kome bi se iznova mogla javiti pacifističko-matrijarhalna kultura, bez vladajućih pravila supremacije partikularnih rasa ili pak ideologija, a pozicionirana prema ujedinjenju čovečanstva, pacifizmu, kultu života i plodnosti.
Nikola Tesla, znameniti američki naučnik srpskog porekla, pronalazač i profet, koji je imao veoma snažnu ličnu mentalnu vezu sa morfogenetskim poljem, te otvoreno pisao o tome da je svoja najznačajnija otkrića dosegao kroz vizuelne predstave dobijene sa astralnog plana koje bi potom samo tehnički postvario u laboratoriji, sagledavao je buduće društvo kao analogno košnici, bazirano na radu pre negoli ratu, a sa predominantnim principom plodnosti i ekspanzijom ženske inteligencije.

U intervjuju koji je, još 30. januara 1926. godine, dao John B. Kennedy-ju, on predviđa razvoj ženskog uma i njenu buduću emancipaciju:

“…Jasno je za svakog edukovanog posmatrača,pa čak i za sociološki neobrazovanog, da se širom sveta, tokom vekova, rađao novi odnos prema polnoj diskriminaciji, kao i da je poprimio nagli stimulans upravo pre i nakon (Prvog) svetskog rata…Ova ženska borba za polnu jednakost završiće se u novom poretku polova, sa ženom kao superiornom. Moderna žena, koja anticipira emancipaciju svog pola u danas jedva vidljivim fenomenima, je samo površni simptom dubljeg i mnogo snažnijeg previranja u nedrima ljudske rase…Površno fizičko imitiranje muškaraca nije ono na čemu će žene afirmisati najpre svoju jednakost, a potom i superiornost, već je to buđenje ženskog intelekta…Kroz brojne generacije, od osvita čovečanstva, društvena podređenost žena prirodno je rezultirala u delimičnoj atrofiji ili, u najmanju ruku, nasleđenoj suspenziji mentalnih kvaliteta kojima je, kako sada znamo, ženski pol obdaren ništa manje od muškog…”

Tesla ide i dalje, predviđajući dalji tok istorije čovečanstva u pravcu ženske supremacije:

“…Međutim, ženski um je već demostrirao kapacitet za sve mentalne dosege i dostignuća muškaraca, a sa budućim generacijama taj kapacitet tek treba da ekspandira; prosečna žena biće podjednako obrazovana kao i prosečan muškarac, a, vremenom, i bolje od njega, jer će potencijalne a neiskorišćene moći biti stimulisane na aktivnost koja će biti sve intenzivnija i moćnija posle vekovne uspavanosti. Žena će ignorisati presedan i iznenaditi civilizaciju svojim napretkom…”

Dominacija ženskog principa nije sama sebi cilj, tj. ne predstavlja puku smenu paradigme radi vladanja kao takvog, već, po Tesli, predstavlja strukturu na kojoj ima da se izgradi društveni organizam bez kompetitivne ideologije (karakteristične za patrijarhat) a sa orijentacijom ka radu i kreativnosti. Analogiju novog društvenog poretka našao je u uređenju košnice, pod vođstvom pčelinje kraljice. Ne možemo a da ne primetimo izvesne asocijacije na Platonov dijalog Timaj, gde on piše o idealnom društvu lišenom (patrijarhalne) porodice a u kome se ljudi slobodno udružuju u skladu sa stepenom vrline koji su razvili, a što je, delovanjem društvene elite, usmeravano još od detinjstva. Dalje Tesla kaže:

“…Sticanje novih oblasti za ženska pregnuća, njihovo postepeno preuzimanje liderstva, će otupiti i konačno rasuti žensku senzibilnost, prigušiti materinski instinkt, tako da brak i materinstvo mogu postati degutantni a ljudska rasa vođena sve više ka savršenoj civilizaciji pčela…Značaj prethodno rečenog leži u principu koji dominira u ekonomiji pčela – najorganizovanijeg i najinteligentnije koordiniranog sistema od svih formi životinjskog sveta lišenog razuma – svevladajućoj supremaciji instinkta za besmrtnošću koji od materinstva tvori božansko….Centar celokupnog pčelinjeg života je kraljica. Ona dominira košnicom, ne usled naslednog prava, jer se iz svakog jajeta može izleći vladajuća kraljica, već zbog toga što ona predstavlja matericu ove rase insekata….”

Tesla potom pobliže i veoma slikovito opisuje strukturu košnice i do krajnosti delotvorne prirodne zakone koji stoje iza nje:

“…Imamo ogromne deseksualizovane armije radnika čiji jedini cilj i sreća u životu je naporan rad. To je savršenstvo komunizma, socijalizovanog, kooperativnog života u kome je sve, uključujući decu i mlade, vlasništvo i briga svih. Zatim imamo pčele – device, pčele – princeze, ženke koje su selektovane iz kraljičinih jaja kada se izlegu i čuvaju za slučaj da neplodna kraljica donese košnici razočaranje. A tu su i mužjaci, malobrojni, loših navika, tolerisani jedino zbog toga što su neophodni za oplodnju kraljice. Kada za kraljicu sazri vreme za svadbeni let, mužjaci su drilovani i postrojeni. Kraljica prolazi pored trutova koji su čuvari kapije košnice, dok je mužjaci slede u zujećem stroju. Najjača od svih stanovnika košnice, moćnija od bilo kog njenog subjekta, kraljica poleće u vazduh, spiralno uzleće sve više i više, dok je pčele – mužjaci slede. Neki od sledbenika oslabe i otpadnu, ispadnu iz svadbene potere, ali kraljica uzleće sve više, dok ne dosegne tačku u visokom eteru gde preostaje samo jedan mužjak. Putem krutog zakona prirodne selekcije, on je najjači, i sparuje se sa kraljicom. U bračnom trenutku, telo mužjaka se cepa nadvoje i on gine. Kraljica se potom vraća u košnicu, oplođena, noseći u sebi desetine hiljada jaja – budući pčelinji grad, i tada počinje reprodukcioni ciklus, koncentracija života koji vrvi u košnici u neprekidnom radu na rađanju novih generacija..”.

Najzad, Tesla iznosi svoj stav i viziju u pogledu budućnosti planetarnog društva ujedinjenog čovečanstva, baziranog na naučnim znanjima, lišenog volje za moći, a okrenutog kreativnosti i radu, u skladu sa prirodnim zakonom:

“…Mašta posrće pri istraživanju ljudske analogije vezane za ovu misterioznu i božanstveno posvećenu civilizaciju pčela; ali, kada razmotrimo kako ljudski instinkt za rasnom besmrtnošću dominira životom kako u njegovim normalnim, tako i preteranim i izopačenim manifestacijama, ima ironične pravde u mogućnosti da ovaj instinkt, uz kontinuitet intelektualnog napredovanja žena, bude konačno izražen na pčelinji način, iako će biti potrebna stoleća da bi se razorili narodni običaji i navike koji predstavljaju prepreke na putu ka ovako jednostavnoj i naučno utemeljenoj civilizaciji…”

Pola stoleća nakon Tesle, britanski multidisciplinarni naučnik Peter Russel (studirao matematiku, teorijsku fiziku i eksperimentalnu psihologiju u Kembridžu, završio post-diplomske studije iz oblasti informatike) dalje razvija vizije budućnosti, spajajući svoja istraživanja najnovijih tehnologija sa arhetipski revitalizovanim drevnim antičkiim mitovima. Matrica matrijarhata je podignuta na nad-ljudski nivo, te je strukturirana u skladu sa zakonima višeg reda, potpuno van svesne ljudske volje. Russel iznosi teoriju Zemlje kao živog bića, “Gaie”, koja predstavlja izraz arhetipa Velike Majke za celokupnu biosferu:

“…Gaia je staro-grčko ime za Majku Zemlju. Grci su Zemlju posmatrali kao živo biće…Ideja (Majke Zemlje) još živi u našem društvu…ali nas je naša prevelika zaokupljenost naučnim materijalizmom navela da zaboravimo pravo značenje tog pojma…Nedavno smo, kroz nekoliko različitih naučnih prilaza, počeli da uviđemo da Zemlja ipak može biti živi organizam…Postoje razni dugoročni procesi u sistemu biosfere koji nisu potpuno objašnjeni konvencionalnom fizičkom hemijom…Planeta kao celina održava uslove za neprekinutu evoluciju života…Hipoteza Gaie tvrdi da je najbolji način da razumemo ove prilično čudnovate dugoročne doslednosti ako posmatramo biosferu kao samo-podešavajući živi sistem…”

Russel dalje povezuje svoje poznavanje kibernetike i teorije sistema sa živim sistemom Gaie. On pokazuje analogiju osamnaest sistema Gaie sa devetnaest presudnih podsistema svakog živog sistema, kao što su npr. primanje i transformacija energije, skladištenje informacija itd. Jedino što Gaia ne poseduje, jeste sistem za reprodukciju, te nema novorođenih malih beba-planeta sličnih našoj u Zemljinoj neposrednoj okolini. Međutim, Russel vidi potencijal i za ovaj sistem, i to kroz teleološku aktivnost ljudi:

“…ona (Gaia) sada zapravo ima tu mogućnost posredstvom čovečanstva. Zapamtite da se Gaia ne odnosi na kamenu loptu, već na biosferu – okeane, atmosferu, tlo i sva bića unutar tog sistema. Otkako se pojavilo čovečanstvo, Gaia ima mogućnost da odnese tipičan primerak svog genskog puta i ekosistema u svemir i kolonizuje drugu planetu. Znači, devetnaesta sposobnost je potencijalno prisutna…”

Russel dalje razvija svoju viziju uloge čovečanstva u ekosistemu Gaie kao superorganizma meta-matrijarhalne strukture:

“…čovečanstvo je podsistem Gaie i taj podsistem zovem “svetski mozak”. Način na koji se povezujemo preko sistema za razmenu informacija je veoma sličan načinu na koji se razvija nervni sistem. Ljudski mozak se razvija u materici između osme i trinaeste nedelje trudnoće. Za samo pet nedelja broj nervnih ćelija u mozgu raste od nule do oko sto milijardi, što je ogromna populaciona eksplozija. Da ste vi moždana ćelija, oko dvanaeste sedmice bi ste verovatno obrazovali komisiju za ispitivanje ove eksplozije, tvrdeći da neće biti dovoljno krvi za sve, ili dovoljno mesta u lobanji. Ali oko trinaeste nedelje, proces rasta iznenada prestaje. Od tada pa do kraja vašeg života odvija se proces rastućeg međupovezivanja sistema. Čovečanstvo, narastajući planetarni mozak, prolazi kroz sličan proces. Izgleda da smo negde u fazi trinaeste nedelje. Iskusili smo vlo brz rast stanovništva, naročito u poslednjih stotinak godina. Najnovije procene ukazuju da će se ljudska populacija ustaliti oko cifre od 10,2 milijarde. Zanimljivo je da taj broj odgovara broju ćelija u kori našeg velikog mozga…”

Nakon ove fascinantne analogije, Russel preciznije opisuje strukturu supersistema:

“…Sad ulazimo u drugu fazu, brzi razvoj međupovezivanja. Baš kao što su se ćelije u moru spojile da bi obrazovale prvi višećelijski organizam, pojedinci se danas povezuju da bi oformili društvene sisteme, ali sa jednom vrlo važnom razlikom. Kada su ćelije obrazovale složen organizam, povezanost je bila uglavnom fizička. Sa pojavom ljudskih bića, nastalo je novo sredstvo povezivanja: mentalno povezivanje. Proces povezivanja je napredovao od fizičkog do mentalnog. Dakle, svetski mozak je čovečanstvo raspoređeno po celoj planeti, koje deli ideje kroz mnoga sredstva razmene informacija. Umesto povezivanja tela sa telom, ono što vidimo je povezivanje uma sa umom…”

Russel u daljem tekstu daje profetsku viziju budućnosti ljudske rase na bazi trenutnih tokova razvoja Gaie i ljudske uloge u svemu tome:

“…Ovaj proces je započeo, iako sporo, sa Gutenbergovim pronalaskom štamparske prese. Pre toga, informacije su se uglavnom razmenjivale licem u lice. Iznenada, mogli smo da stavimo informacije u knjigu i podelimo sa ljudima iz druge zemlje, ili s ljudima dva veka udaljenim u vremenu. Uvođenjem telefona (drugog glavnog otkrića u oblasti razmene informacija), mesta prostorno povezana preko cele planete mogu se spojiti u jednom trenutku. Sledeći korak je bio radio, koji je sa trenutne komunikacije između dve osobe prešao na trenutnu komunikaciju između mnogo ljudi. Ovaj proces međupovezivanja od tada se neprestano ubrzava, preko globalnih satelitskih uključenja, kompjuterskih sistema i elektronske medijske razmene. Prelazimo iz populacione eksplozije u integracionu eksploziju…Vidim sledeću fazu čovečanstva kao dug period stabilnosti broja sa stalno rastućim povezivanjima i podelom informacija. Baš kao što raste inteligencija deteta koje se razvija što se više veza načini između nervnih ćelija, tako i ovo progresivno povezivanje ljudskih umova može da predstavlja porast mudrosti čovečanstva. To je…sledeća logična faza u celokupnom procesu evolucije…”

Dakle, analizom interneta kao savremenog mega-fenomena, s jedne strane, i ekološke svesti sa druge, može se zaključiti da je, kako u cyber-prostoru, tako i kroz lična i kolektivna (državna, nad-državna) nastojanja za celovitim održanjem / unapređenjem biosfere planete, prisutna struktura koja ima sva obeležja matrijarhalne kulture: jednakost, neizdiferenciranost, odsustvo paradigme, integrisanost u celinu bez posebnih uslova itd.

Ova struktura bi za nas mogla biti pročitana kao simbol onoga što tek ima da se desi: enantiodromske transformacije patrijarhalnih kompetitivnih monističkih ideologija u matrijarhalno globalno društvo, okrenuto pacifizmu i radu. Totalni relativizam i neizdiferenciranost cyber-prostora i ekoloških pokreta (koji karakterišu arhetip majke koja prihvata svu svoju decu) su obeležja ispoljavanja ženskog principa nižeg reda, a kao takvi predstavljaju simbolički izraz kontratega muškom principu unutar civilizacijskog interregnuma u kome se trenutno nalazimo.

Razvijeniji izraz arhetipa ženskog, na civilizacijskom nivou, mogao bi sadržati novu formu reda, definisanu na nivou evolutivno generišućeg morfogenetskog polja, a poput prijemnika apsorbovanu od strane kritične mase spiritualnih žena ili pak muškaraca sa integrisanim ženskim delom ličnosti (“anima”) čija psihička “vibracija” oličava potpunu pasivnost prema kosmičkom (muškom) principu izraženom u zakonima višeg reda, a koji je jedini realni nosilac progresa ljudskog društva. Na taj način bi smo dobili novu paradigmu, svesno prihvaćenu, ali sada ne na institucionalnom nivou, već na nivou slobodnih ljudi, koji, u pacifističkom okruženju matrijarhata, samom svojom evoluiranom svešću, putem feed-back-a, restruktuiraju morfogenetsko polje nižeg reda (kolektivno nesvesno / svesno) i tako izoštravaju i unapređuju evolutivni stepen celokupne ljudske rase. I, ustvari, obavljaju značajnu funkciju ujedinjenja muškog i ženskog principa, u meri koja je moguća, na dugom putu opšteg evolutivnog toka.

Perspektiva višeg stepena integrisanosti svesti čovečanstva nemoguća je unutar suprotstavljenih ideoloških monističkih matrica generisanih muškim principom. Zato kriza (koja već prelazi u formu raspada) patrijarhalnog društva ima veoma dubok koren; Ovako ustrojeno, patrijarhalno društvo, ljudski samodovoljno, zatvara prostor ka transcedentnom, jer mu transcedentno nije ni potrebno – štaviše, ono narušava “veštački raj” (političkih, verskih, kulturnih itd.) ideologija i posledične moći koja pripada ideolozima.

Međutim, harmonija na Zemlji, od tehničke, preko estetske, pa sve do etičke, jeste tek puki odraz arhetipa harmonije, oličenog u kosmičkim zakonima višega reda. Samo um, koji je posve otvoren ka “astralnim uticajima”, (tj. pasiviziran um kao organon ženskog, pasivnog principa) može da spozna kosmički plan, emitovan finim vibracijama sa kojima psiha rezonira u gama-stanju moždanih talasa (40 hz) i da osvetli put kojim čovečanstvo treba dalje da ide. Zato matrijarhat, po svemu sudeći, realno prisutan u drevnom dobu minojaca, a savremenicima nagovešten od strane vizionara Tesle, recentno predviđen kroz delo analitičko-spiritualnog uma Russela, a danas simbolički nagovešten kroz internet i ekologiju, poseduje značajnu verovatnoću da stupi na scenu u globalnom društvu budućnosti, koje bi, u njegovom okrilju, moglo primiti znanja od neprocenjive vrednosti i tako krenuti putevima dostojnim smelih snova vizionara svih epoha.

Podelite članak: