KVANTNI SKOK SPOZNAJE IZMEĐU LUCIFERA I PROMETEJA (I deo)

prometheus1-3804piše: Miša Vasić

Današnji svet, planetarna ljudska zajednica (zajedno sa celokupnom biosferom) nalaze se na sudbonosnoj raskrsnici između opstanka i propasti, uslovljenih dihotomijom između dva vida savremene nauke: prometejske, koja može da otvori vrata kreiranja drugačijeg, boljeg životnog modela i luciferijanske, koja gravitira ka bezdanu solipsizma i samodovoljnosti nekrofilnog tehnocentričnog konzumerističkog “raja”.

Upletena u paukovu mrežu iluzije konačnosti ´ovde-i-sada´, lišena spiritualnosti i svesti o sopstvenom spiritualnom kontinuitetu van granica temporalne limitiranosti zemaljskog života, “elita” materijalističke provenijencije tone u nihilističku                              nad-kompenzaciju straha od smrti. Hedonizam gomilanja luksuznih, potrošnih predmeta fascinacije i hybris nad-ljudskog obrasca vladanja planetom i njenim prirodnim silama pruža utehu zaborava suočavanja sa egzistencijalnim ponorom. Snaga, moć i potpražna ideologija nihilističkih sila jeste luciferijanska nauka, koja, otkrivajući samo mali deo kockica mozaika knjige prirode, u opijenosti redukcionističkom dogmom, iza blistavih postignuća pokoravanja ekosistema i etabliranja tehnološkog izobilja, ostavlja iza sebe letalne tragove globalnog zagađenja, pandemijskog trovanja i generacijskog devastiranja (od evidentno fatalnih GMO, povećane radijacije od nuklearnih proba, elektromagnetnog smoga koji uništava ili mutira žive ćelije, hemijskog onečišćenja okeanskih i rečnih voda i pripadajućeg živog sveta, istrebljenja životinjskih vrsta, pa sve do kontroverznih i moguće fatalnih chemitrails ili nedovoljno ispitanih produkata farmako-industrije).

Zagledana u magloviti osvit rađajuće nove paradigme, prometejska nauka, kao kontrateža luciferijanskoj, polazi od spiritualne osnove sveta, svesna informatičkog polja koje kreira prirodne zakone: od definisanja temporalnih rekombinacija ćelijsko-korporalnog sistema pojedinca koje određuju dužinu zemaljske inkarnacije, do milenujumskog trajanja zvezdanih sistema. Zato produhovljena nauka teži poboljšanju životnih uslova za sve, vodeći računa da ne poremeti ravnotežu ekosistema planete. Ona je svesna da je kosmički feed-back neumoljiv. Uništavanje jednog aspekta prirodnih multi-sistema zarad ljudske i odveć-ljudske koristi u malom segmentu ograničenog polja delovanja sila univerzuma, implicira odgovor iz drugog delokruga emaniranja ´događaja´                                   (u whitehead-ovskom smislu). ´Događaji´, silom cunamija ili vulkanskih erupcija npr., prisilno uspostavljaju ekvilibrijum. Zato nauka spirirualne provenijencije ne čeka na zlokobni odgovor kosmosa već osluškuje njegove blagotvorne poruke (emanirane kroz morfogenetsko poje, oličene u novim matematičko-fizičkim modelima reinterpretacije prirodnih pojava) ne bi li ih postvarila u materijalnom svetu.

U daljem tekstu ćemo opservirati dihotomiju dva sistema mišljenja, te različite duhovne , psihološke i tradicijske modele koji predstavljaju ishodišta za njih. Složenost ovog pitanja je u tome, da se u osobi svakog naučnika odvija međuigra ova dva principa, te je stepen njegove svesti odlučujući za pravac u kome će se kretati duhovno scijentistička potraga…

Status quo je, kosmički gledano, neodrživ, nemoguć, u svim aspektima stvarnosti. Neprekidno vibriranje, permanentne promene su jedina konstanta. Smena dana i noći, godišnjih doba, kretanje planeta, smenjivanje dominacije leve/desne hemisfere ljudskog mozga, uplivi emocija, bljeskovi misli, promene na ćelijskom nivou, rast, starenje, smrt, novi životi, radjanje sunaca i kosmičke simfonije poput periodičnih eksplozija supernove… U tom kontekstu neprekidne promene jasno je da je prepuštanje entropijskom bezdanu fatalna opcija i siguran put u nestajanje. Zbog toga se elitni duhovi prepuštaju impulsu promene stvarnosti radi prilagođavanja istoj. Svaki ozbiljan naučnik, putem logike, apstraktnog mišljenja, intuitivnih uvida i laboratorijskih opita, teži da sprovede demijuršku operaciju kreiranja ´novog univerzuma´ izmenjene paradigme i posledičnih presloženih paketa materijalno-energetskog polja, šta god to bilo.

Naravno, pri tome se ruši stari poredak, od privremenog sistema kosmičkog ustrojstva do vladajuće paradigme mišljenja ´kolektivno svesnog´. To je opasan put jer su otpori veliki, kako prirodni tako i oni koji su kreirani od strane establišmenta. Pronalaženjem leka protiv TBC ili vakcinje protiv velikih boginja, utrt je put povećanju ljudske populacije, što dovodi do privremenog disbalansa, sa kontra-reakcijama ekosistema. Takođe, otpori vladajuće scijentističke elite novom diskursu su obično toliko veliki, da je barijeru ustaljenog poretka gotovo nemoguće probiti. Međutim, promene se ipak događaju. Važno je shvatiti da impuls za promene, usred ovako nepovoljnih okolnosti, ne dolazi od običnog racionalnog razmišljanja. Svaki revolucionarni naučnik je zapravo puko teleološko sredstvo morfičkog polja (kolektivnog nesvesnog) iz koga on crpi inicijaciju i nesagledivo veliku količinu vitalne sile koja ga nagoni na fanatičan rad, predanost, te ubedljivu prezentaciju svog dela koje posledično ima moć da savlada snažne blokade prirodno-društvenog konzervativizma ´pred-revolucionarnog poretka´.

ww_tesla02Neki od eminentnih naučnika (poput Francis Bacona, Ruđera Boškovića i Nikole Tesle npr.) su bili posve svesni da je njihovo pregalaštvo imalo duhovno ishodište, i da imaju posla sa velikim i silovitim nad-ljuskim energijama, sadržajima i planovima. Mnogo veći broj savremenih naučnika (i njihovih prthodnika) nije svestan ovog holističkog ishodišta svoje akcije. Tu i jeste prauzrok klackalice između svesnog, prometejskog poriva za promenom ustrojstva sveta radi boljitka, i luciferskog hybrisa, koji, usled neshvatanja o čemu se radi, dovodi do inflacije ´ego-kompleksa´ iniciranog pojedinca, (nesvesne) identifikacije sa duhovnim uzrokom inspiracije, i ropstva selpim silama koje, rukom i mišlju naučnika, vode ka nekontrolisanim oblastima koje mogu dovesti i do destruktivnih ishoda.

Svetlost je simbol prosvećenosti i oslobođenja od stega prirodnih sila, ona obasjava mrak ropstva carstva nužnosti. Naučnici koji pokušavaju da poboljšaju poostojeći svet, deluju pod prisilom numinoznog poriva iza koga se kriju arhetipovi lucifera/prometeja. Ambivalentnost i tanana granica između istinskog progresa i totalne destrukcije su obeležja ovih arhetipova (i razlike među njima) jednako kao i potonjeg pragmatskog ispoljavanja istih kroz postvarenja u materijalnom svetu. Pri tome su naučnici predmet dijalektičke međuigre inicijalnog luciferskog prosvetljenja/potonje devastacije i prometejskog duha slobode/samožrtvovanja, dok (uglavnom potpuno nesvesni ove igre duhovnih energija) eksperimentišu u labotarorijama ili kreiraju složene matematičke modele.

Pozabavimo se arhetipom Lucifera koji je, uprkos uvreženom verovanju, tokom milenijuma, na sebe uzeo veoma složen paket značenja. Ozbiljno proučavanje Biblije nam pokazuje višeslojnost i ambivalentnost narativa i značenja vezanih za ovo ime. Tako „Katolička enciklopedija“ veoma detaljno i precizno u definiciji pojma barata sa ovim ambivalencijama. U članku pod imenom ´Lucifer´ (sa pridodatim detaljnim citatima iz Biblije – prim. M. V.) ona uči:

„ (Hebrejski helel; verzija iz Septuaginte heosphoros, Vulgata lucifer)

ahrimanIme Lucifer originalno označava planetu Veneru, ističući njen sjaj. Vulgata koristi reč takođe za „jutarnje svetlo“ (17Jasnije će tvoj život sjat’ no podne, tmina će se obratit’ u svanuće. Job 11:17), „znak zodijaka“ (u pravo vrijeme izvesti Danicu, vodit’ Medvjeda s njegovim mladima? Job 38:32), i „aurora“ (3Spreman je tvoj narod u svetim odorama za dan tvog junaštva: kao rosa iz krila zorina uza te su mladi ratnici.« Psalm 109:3). Metaforički, reč se koristi za kralja Vavilona (Kako pade sa nebesa, Svjetlonošo, sine Zorin? Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru narodâ? Isaija 14:12) kao nadmoćnog među prinčevima vremena; za velikog sveštenika Simona, sina Onijinog (6Kao zvijezda Danica među oblacima i kao mjesec pun; Sirah 50:6), za njegovu nadmašivu vrlinu, za slavu nebesku (kao što i ja to primih od Oca svoga. I dat ću mu zvijezdu Danicu. Apokalipsa 2:28), zbog razloga izvrsnosti; konačno za samog Isusa Hrista (Tako nam je potvrđena proročka riječ te dobro činite što uza nju prianjate kao uza svjetiljku što svijetli na mrklu mjestu – dok Dan ne osvane i Danica se ne pomoli u srcima vašim. 2 Poslanica Petrova 1:19;   »Ja, Isus, poslah anđela svoga posvjedočiti ovo po crkvama. Ja sam korijen i izdanak Davidov, sjajna zvijezda Danica.« Apokalipsa 22:16; „Exultet“ ili himna pašalnoj sveći na Veliku subotu) istinska svetlost našeg spiritualnog života.

Sirijska verzija i verzija Aquila izvode hebrejsku imenicu helel od glagola yalal, „lamentirati“; Sv. Jeremija se slaže sa njima (In Isaiah 1.14 Mlađake i svetkovine vaše iz sve duše mrzim – teški su mi, podnijet’ ih ne mogu!), i čini Luciferom ime principalnog palog anđela koji mora da lamentira gubitak svoje originalne slave svetao kao jutarnja zvezda. U Hrišćanskoj tradiciji ovo značenje Lucifera je prevladalo; Oci tvrde da Lucifer nije odgovarajuće ime za đavola, već označava samo stanje iz kojeg je pao (Dionysius Petavius, De Angelis, III, iii, 4).“

            Kako vidimo, Lucifer (venera, svetlo, svetlonoša) može označavati bljesak hibrisa prosvetljenog samodovoljnog vladara pre njegovog pada (kao metaforu za palog anđela, vladara tame), baš kao i za Isusa Hrista kao simbola svetlosti istinskog prosvetljenja i ezoterijske svetlosti (inteligibilnog generatora informacije o re-generaciji ustrojstva vremena-prostora-materije-energije) transformacije kosmosa. Još detaljnija analiza ukazuje na to da se hebrejska reč „הֵילֵל“ (iz izraza „הֵילֵל בֶּן-שָׁחַר“ – „Helel ben Shaḥar“, „dnevna-zvezda, sin jutra“) u Isaija 14:12 iz originalnog teksta „ (Isaija, 14: 12. to jest: 12 Kako pade sa nebesa, Svjetlonošo, sine Zorin? Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru narodâ?) izgovara kao hêlêl or heylel. Njen se značenjski korpus u Starom zavetu, bavi svetlošću, kao: „svetlonoša, jutarnja zvezda“. Izraz Lucifer iz „Vulgate“, referentnog latinskog prevoda Biblije, referiše na   „הֵילֵל“ kao lucifer, bukvalno „jutarnja zvezda, planeta Venera“, ili, kao pridev, „svetlonoseći, svetlonoša, onaj koji donosi svetlo“. Drevna „Septuaguinta“ (ili „septuaginta interpretum versio“/“ ἡ μετάφρασις τῶν ἑβδομήκοντα“ tj. „Prevod sedamdesetorice“ – drevni prevod Biblije) prevodi reč „הֵילֵל“ na grčki kao „ἑωσφόρος“ (heōsphoros), što znači similarno „donosilac zore“, za jutarnju zvezdu, Veneru, simbol svetlosti koja se pomalja iz mraka neznanja/nesvesnosti.

Drevne hrišćanske himne iz prvih vekova nedvosmisleno povezuju Lucifera sa Hristom. Znamenita Sv. Hilarijeva svečana pesma „Lucis largitor splendide“ opeva: „Tu verus mundi lucifer“ (ti si pravi svetlonoša svetu). Neki su interpretirali značenje „Aeterne rerum conditor“, Ambrozijeva himna opeva simboliku jutarnje zvezde (lucifer) koja sadrži alegoriju na Isusa. „Christe qui lux es et dies“ docnije , sadrži  „Lucifer lucem proferens“ koji se tiče Isusa Hrista. Takođe,   Uskršnja proklamacija sadrži molitvu koja se odnosi na pashalnu sveću: „Flammas eius lucifer matutinus inveniat: ille, inquam, lucifer, qui nescit occasum. Christus Filius tuus, qui, regressus ab inferis, humano generi serenus illuxit, et vivit et regnat in saecula saeculorum“.

Entropija zuba vremena, udaljujući se od izvorne tradicije, svodi simbolički nivo na simplifikovanu verziju priče o Luciferu, plod jednostranog tumačenja i primene hrišćanske dokttrine, koja je omogućila i drastične aspekte poput Sv. Inkvizicije. Tako se u potonjoj hrišćanskoj literaturi, od IV veka pa nadalje izraz „jutarnja zvezda“, Lucifer, jednostrano i svedeno upotrebljava kao lično ime („Lucifer“) za đavola dok je bio blistavi Božiji anđeo, pre nego što se survao sa nebesa u podzemlje. Štaviše, ‘Lucifer’ počinje jednoznačno da obeležava Satanu/Đavola u raznolikim aspektima ispoljavanja svedene paradigme, od crkvene sholastike do znamenite umetničke imaginacije, kao što su „Pakao“  Dante Alighierija ili pak  John Milton-ov „Izgubljeni raj“. Tokom vekova, Lucifer i Đavo se u crkvi/umetnosti gotovo u potpunosti poklapaju, iako latinski prevodi i dalje opstaju sa multiplikovanim značenjem „Jutarnje zvezde“ – što uključuje i samog Hrista.

Priča o Luciferu je univerzalna, i kao živi simbol izražava pobunu protiv neznanja i porobljavajuće prirode, sa rizikom posledične destrukcije usled preteranog hybrisa. Motiv jutarnje zvezde – Venere, koja najpre kao vesnik promene obasjava mrak da bi potom pala sa nebesa u ponor simboiličke tame pojavljuje se i u drugim tradicijama.

Jutarnja zvezda je drevnoj kanaanskoj mitologiji, simbol emanacije boga Attara. Attar pokušava da svrgne boga Ba’al-a, sa mesta vrhovnog vladara. Nakon neuspeha u pokušaju prevrata, Attar silazi u donji svet u kome preuzima vlast. Analogija sa biblijskom Knjigom proroka Isaile je očigledna, jer je motiv arhetipski:

“ 12Kako pade sa nebesa, Svjetlonošo, sine Zorin? Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru narodâ? 13U svom si srcu govorio: ‘Uspet ću se na nebesa, povrh zvijezda Božjih prijesto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem sjeveru. 14Uzaći ću u visine oblačne, bit ću jednak Višnjemu.’ 15A sruši se u podzemlje, u dubine provalije!« 16Koji te vide, motre te i o tebi razmišljaju: »Je li to čovjek koji je zemljom tresao i drmao kraljevstvima, 17koji je u pustinju svijet obraćao i sa zemljom sravnjivao gradove, koji sužnjeva svojih nikad nije kući otpuštao?« „

the_fall_of_lucifer_by_bambanob-d4icss5Takođe, drevni semitski narativ o Ishtar’/ Inanna, koje se spuštaju u podzemni svet pripada istoj tradiciji. Ishtar´ i Inanna su bile simbolički predstavljane  planetom Venerom.

Vavilonski mit o  Etana-i je još jedan izraz univerzalnog modela iz kolektivnog nestesnog koje se projavilo u to doba. Jevrejska enciklopedija komentariše:

„Brilijantnost jutarnje zvezde, koja pomračuje sve druge zvezde, ali se ne vidi tokom noći, možda je lako iznedrila mit kao onaj o kralju Ethana-i i Zu: njega je njegov ponos vodio do težnje za najvišim sedištem među zvezdama-bogovima na severnoj planini bogova … ali ga je zbacio dole vrhovni vladar vavilonskog olimpa.“

Docnije se isti arhetip ispoljava i na drevnom Mediteranu. Fajeton, junak grčkog ima ime koje znači „Sijajući“, analogno već pomenutom „הֵילֵל“, iz Starog zaveta. Fajeton se uzdiže na nebesa vozeći vatrene kočije, da bi potom nepovratno pao u bezdan.

Svetlost koja razgrće mrak može (iako joj je osnovni zadatak da preuzme iskru iz spiritualnog sveta i smerno i vremenski ograničeno regeneriše postojeći poredak u skladu sa prirodnim zakonima) da sebe u potpunosti identifikuje sa simbolom svetlosti kao ishodišta stvaranja/kreacije – kao u nauci, tako i u emaniranom svetu ideja. Posledični enantiodromski obrt se ispoljava kao pad nosioca svetlosti u bezdan. Na taj način, govoreći simboličkim Lucifer postaje Satana. Ovo ne predstavlja igru reči ili stilsku vežbu dokonog uma. Prosvetiteljski inicirana nauka može odista uploviti u satanističke vode igre razaranja. Tako se, ironijom sudbine ili pak mudrošću prirodnog sinhroniciteta, sredstvo nuklearne katastrofe kao produkta hibrisa luciferijanskog uma naziva plutonijum, po Plutonu,bogu podzemnog sveta.

Satana je izraz koji etimološki i značenjski referiše na monoteističke religije – Judaizam, Hrišćanstvo i Islam. Tako, hebrejski termin „שָּׂטָן“, satan, znači „protivnik“ arapska reč „شيطان“, „shaitan“, označava nekoga ko je „zalutao“ ili „dalek“, nekada „đavo“, grčki „διάβολος“ – klevetnik ili optužitelj. Donosilac je zla i iskušenja, obmanjivač, odvodi ljudski rod u lutanje.

Satana predstavlja i dualizam u značenjskom smislu jer može označavati i deskripciju akcije/događaja/stanja i biće. i Satana proističe iz označavanja vršenja radnje (karakteristično za hebrejski jezik i religiju judaizma – stanje/odnos/radnja predstavljaju esenciju fenomena, ne i aristotelovski ´hladni´akademski pojmovi/imenice) „oponirati, protiviti se nečemu, sprečavati“. Krajnost ovakvog sagledavanja je svođenje fenomena Satane na bezlični (budističko/hinduistički) negativni uticaj proistekao iz neznanja i neintegrisanosti, nevezan za entitet, poznat u Hebrejskoj egzegezi kao Yetzer hara („zli afinitet“). O tome svedoče raznolike biblijske slike:

„Digni protiv njega bezbožnika i tužitelj nek’ mu stane zdesna!“ (Psalmi 109:6) (…) „Ali filistejski knezovi planuše na njega i rekoše mu: »Pošalji toga čovjeka natrag, neka se vrati na mjesto koje si mu označio. Neka ne ide s nama u boj, da se ne okrene protiv nas u boju! Čime bi se on opet umilio svome gospodaru ako ne glavama ovih naših ljudi?“ ( 1. Knjiga Samuelova 29:4) (…) „No Božja srdžba usplamtje što je on pošao. Zato anđeo Jahvin stade na put da ga spriječi. On je jahao na svojoj magarici, a pratila ga njegova dva momka. (Knjiga brojeva 22:22).

Radikalni primer zlog afiniteta (Yetzer Hara):

„Vidje Jahve kako je čovjekova pokvarenost na zemlji velika i kako je svaka pomisao u njegovoj pameti uvijek samo zloća“ (Postanje 6:5)

Međutim, stvari su kompleksnije i u teološkom i fenomenološkom smislu. Ambivalentno opserviranje inicijatičkog, visoko energetizovanog mentalnog uticaja kolektivog nesvesnog na pobuđenog naučnika moguće je interpretirati na dva načina. Može se objasniti kao dejstvo nepersifikovanih psihičkih sila jednako kao što se može govoriti i o opsednutosti realnim, živim spritualnim entiteom. U ovom drugom slučaju uvodimo izraz Ha-Satan. Ha-Satan je imenica proizašla iz već pomenutih odnosa/akcije/događaja/stanja. Ovaj izraz znači „klevetnik“ ili „neprijatelj“. Određeni član ha- ukazuje na biće/entitet. Veoma je kompleksno i esencijalno nemoguće definisati i logičko/empirijsko/analitički razgraničiti/dokazati/razdvojiti odnos od entiteta. Sve zavisi od ugla opservacije/postavljanja mentalnog koordinatnog sistema. Zato se budistička maya i judeo-hrišćanski Satana ukrštaju u smislu fenomenologije/posledica te rezoniraju u prirodnom sinkretizmu.

Primer biblijskog svedočenja o personifikovanoj sili/entitetu/biću (sa članom ha – ):

„6Jednoga dana dođu sinovi Božji da stanu pred Jahvu, a među njima pristupi i Satan. 7Jahve tad upita Satana: »Odakle dolaziš?« – »Evo prođoh zemljom i obiđoh je«, odgovori on. 8Nato će Jahve: »Nisi li zapazio slugu moga Joba? Njemu na zemlji nema ravna. Čovjek je to neporočan i pravedan, boji se Boga i kloni zla!« 9A Satan odgovori Jahvi: »Zar se Job uzalud Boga boji? 10Zar nisi ogradio njega, kuću mu i sav posjed njegov? Blagoslovio si djelo njegovih ruku, stoka mu se namnožila po zemlji. 11Ali pruži jednom ruku i dirni mu u dobra: u lice će te prokleti!“ (Knjiga o Jovu 1:6-11).

Nasuprot, nepersonifikovana sila (bez člana ha-) se pojavljuje na stranicama poput:

»Digni protiv njega bezbožnika i tužitelj [tj. Satana, u nekim prevodima Sv. Pisma, poput britanske znamenite King James Version, prim M. V.] nek’ mu stane zdesna!.“ (Psalm 109:6b) (…)“ Tada Satan ustade na Izraela i potače Davida da izbroji Izraelce “ (KJV) ili “ καὶ ἔστη διάβολος ἐν τῷ Ισραηλ καὶ ἐπέσεισεν τὸν Δαυιδ τοῦ ἀριθμῆσαι τὸν Ισραηλ „ (Knjiga Letopisa 21:1).

Kao i u slučaju Venere/Lucifera/Jutarnje zvezde, tako i u slučaju Satane, evidentna je sličnost sa drugim spirirtualnim tradicijama, čime se pokazuje da je ishodište identično i proizilazi iz simboličkog ispoljavanja morfičkog polja, jedinstvenog za čitavo čovečanstvo. Već smo pominjali kanaanski i vavilonski dualizam, a ovde nam je osobitno paradigmatična emanacija strukture mita i homologog narativa u pradavnom Zoroastrijanizmu. Zoroastrijanizam (kao i potonje hrišćanstvo o kome smo već detalno pisali na ovim stranicama) je bio pod uticajem poznog pred-milenijumskog (iz perioda Drugog Solomonovog hrama) judaizma. Satana kao „lažac, otac laži, prevarant“ rezonira sa arhetipskom figurom Ahrimana (gospodara mračnih sila u Zoroastrijanizmu) kojim ćemo se detaljnije pozabaviti kasnije u ovom tekstu.

Kako smo do sada mogli da vidimo, arhetip Lucifera je ambivalentnog značenja i poseduje izvesnu dinamiku koja uvodi dijaektiku između prosvetljujućeg, blistavog otkrovenja, zarad progresa čitave ljudske rase i mogućeg pada u ponor, oličenog izjednačavanjem sa arhetipom Satane.

Nauka, koja bi uvek trebalo da ima inicijalni poriv progresističkog rasvetljavanja misterija prirode, u slučaju nepovoljnih okolnosti može da skrene u svoju suprotnost izazivajući devastaciju, masovne strahove i mrak robovanja potonjim produktima naučnih dostignuća. U slučaju ekstremno dramatičnih okolnosti, kogitivni i eksperimentalni potencijali čitavih timova naučničkih elita skreću od fundamentalnih istraživanja ka destrukciji masovnih razmera sa kumulativnim posledicama.

Jedan od snažnih primera koji potvrđuje ovu analizu jeste primer kvantne fizike kao blistajuće nove nauke koja je poput jutarnje zvezde obasjala dotadašnji mrak totalnog nepoznavanja subatomskog sveta, da bi potom, zakonom enantiodromije, povukla čovečanstvo u ponor atomskog doba i „ravnotežu straha“ tokom Hladnog rata.

Ekstremne okolnosti masovne nekrofilije II svetskog rata i strahovi stotina milona ljudi povodom njegovog mogućeg ishoda, motivisale su trustove mozgova u demokratskom svetu (kao i sa suprotne strane barikada) da ulože sav svoj intelektualni kapacitet u svrhu kreiranja oružja za masovno uništenje.

Albert-Einstein-HDNakon eksplozije fundamentalnih otkrića iz oblasti nuklearne fizike u prvoj polovini XX veka (dosegnute internacionalnom sinegrijom najvećih umova tog doba, od Ernest Rutherforda, preko Einsteina i Max Plancka pa sve do Heisenberga) , od tridesetih godina pa nadalje dolazi do podele na dva nepremostiva tabora (pobornici demokratije protiv nadirućeg nacizma, fašizma i militarizma) , od kojih svaki radi na pronalaženju oružja za masovno uništenje koje bi moglo doneti presudnu premoć u ratu.

Tokom aprila 1939, nakon otkrića nuklearne fisije, a pre pokretanja rata masovnih razmera, Nacistička Nemačka upošljava „Reichsforschungsrat“ (RFR, rajhov Istraživački savet) pod okriljem „Reichserziehungsministerium“ (REM, Rajhovo ministarstvo nauke, obrazovanja i kulture) i tako lansira svoj  „Uranprojekt“, nazvan još i „Uranverein“ (Uranijumsko društvo, ili Uranijumski klub) koji je trebalo da omogući kreiranje nuklearnog oružja. On se već početkom II sv. rata transformiše u „Drugi  Uranverein“ pod rukovodstvom  „Heereswaffenamt „ (HWA, Kancelarija armijske borbene tehnike). Kurt Diebner je bio jedan od prominentnih članova tima nemačke elite fzičara preostale nakon emigracije jevrejskih i antifašističkih umova. Doktorirao je 1932. na tezi o joinizaciji alfa čestica, kod znamenitog nuklearnog fizičara Gerhard Hoffmanna na Univerzitetu u Halle-u, gde je potom postao i Hoffmannov asistent. Kao savetnik „Heereswaffenamt“, Diebner okuplja tim koji se sastoji od najpoznatijih nuklearnih fizičara toga doba, a to su: Werner Heisenberg, Otto Hahn, Carl Friedrich von Weizsäcker, Erich Schumann,Siegfried Flügge, Hans Geiger,Abraham Esau, Walther Gerlach i drugi.

„Heereswaffenamt“, na čelu sa administrativnim direktorom Kurt Diebnerom preuzima „ Kaiser-Wilhelm Institut für Physik“ (KWIP, institut za fiziku Kaiser Wilhelm – danas poznat kao znameniti Max Planckov institut), i na taj način se inicira militarizacija nemačkih nuklearnih istraživanja. Sudeći po sećanjima Wernera Heisenberga (koje je evocirao u znamenitoj filozofsko-naučnoj raspravi „Fizika i Metafizika“), Hitler je tokom vremena sve manje verovao da će nuklearno oružje biti primarno za pobedu Sila osovine; svakako ne na kraći rok. Tako, od 1942., „Kaiser-Wilhelm Gesellschaft“ (KWG, „Društvo Kaiser Wilhelm“, danas: „Društvo Max-Planck“) preuzima projekat. Na čelu je ponovo „Reichsforschungsrat“ . Naravno, vojska je i dalje finansijski i strateški upravljala projektom, ali sa sve manje sredstava i entuzijazma.

Došlo je i do disperzije na različite delatnosti instituta, rasplinuo se prvobitni cilj (atomska bomba) i gubio identitet primarnog državnog usmerenja od najvećeg značaja. Osnovni pravci rada „Kaiser-Wilhelm Institut für Physik“  su bili proizvodnja uranijuma i teškevode , separacija izotopa uranijuma, i „Uranmaschine“ (uranijumska mašina, tj. nuklearni reaktor). Štaviše, kao da se, paradoksalno, filozofija nauke već dodirivala sa mirnodopskom: projekat je tada esencijalno podeljen između devet instituta, koji su vršili gotovo nezavisna istraživanja sa osobenim ciljevima, višestruko smanjujući militarnu efikasnost potrage za bombom… Usled potreba rata i dodatne mobilizacije, koja je uključivala i naučnike, broj personala na nuklearnoj fisiji je opadao.

Naravno, to je sve vodilo još intenzivnijem razvodnjavanju istraživanja i posledičnom totalnom porazu od Savezničkih snaga u trci za kreiranjem nuklearnog oružja. Od svega su, nakon nemačke konačne ratne kapitulacije, preostali samo laboratorijske prostorije i oprema („materiel“). Naravno i umni ljudski kapital – naučnici, koji su postali predmet interesovanja sila pobednica, u međuvremenu suprotstavljenih novonastalim Hladnim ratom. Jedini nemački prestižni proizvod je došao iz posve druge oblasti, aerokosmotehnike, determinisan da u budućnosti postane neizbežni deo filozofije i prakse svetskog nuklearnog arsenala: rakete V2.

Werner Heisenberg u svojim sećanjima u delu „Fizika i metafizika“ najbolje opisuje svoju konsterniranost nakon inicijalnog saznanja o produktima okončanog i izgubljenog rata za nuklearni prestiž. Nakon što je, bivajući u američkom zarobljeništvu, zajedno sa ostalim naučnicima, saznao za epilog, Heisenberg svedoči:

„Posle podne 6. avgusta 1945. Karl Virc je neočekivano došao da mi saopšti kako je radio malopre objavio da je jedna atomska bomba bačena na japanski grad Hirošimu. Isprva nisam hteo da poverujem u tu vest: bio sam uveren da je za izradu atomskih bombi potrebna ogromna tehnička investicija, koja bi iznosila mnogo milijardi dolara. Smatrao sam i psihološki neverovatnim da bi atomski fizičari u Americi, koje sam tako dobro poznavao, uložili sve svoje snage za ostvarenje takvog projekta, pa sam stoga bio sklon da pre verujem američkim fizičarima koji su me saslušavali nego nekom spikeru na radiju, zaduženom možda da širi propagandu. A, kako mi je rečeno, u saopštenju nije pomenuta reč ´uran´. To kao da je ukazivalo na okolnost da se pod izrazom ´atomska bomba´ podrazumevalo nešto drugo. Tek uveče, kada je radio-izveštač govorio o ogromnim tehničkim investicijama, naporima i troškovima koji su učinjeni, morao sam se pomiriti sa činjenicom da je napredak atomske fizike, koji sam ja doživljavao 25 godina, prouzrokovao sada smrt više od stotine hiljada ljudi.

Razumljivo, najviše je bio pogođen Oto Han. Cepanje urana bilo je njegovo najznačajnije naučno otkriće, presudni i ni od koga predviđeni korak u atomsku tehniku. A taj korak doneo je sada užasnu propast jednom velikom gradu i njegovom stanovništvu, nenaoružanim ljudima, od kojih većina nije bila kriva za rat. Han se, potresen i unezveren, povukao u svoju sobu (…) Mi ostali (…) tek sutradan smo uspeli da sredimo svoje misli i da brižljivo pretresemo ono što se dogodilo“.

U isto vreme, tokom svetskog sukoba, sa druge strane barikade se mnogo ozbiljnije, putem „Projekta Menhetn“ pristupilo poslu na izradi atomskog oružja. Svet suočen sa užasom totalitarnog poretka baziranog na rasnim teorijama i eugenici reagovao je brutalno u odbrani biofilnog poretka. U pitanju je bila ´kosmička regulacija´, koja je u vidu luciferskog poriva delovala kroz velike umove toga doba u pravcu kreiranja najmalignijeg proizvoda poznatog u oficijelnoj istoriji, a sve radi teleološkog očuvanja ljudske rase kao takve i čoveka kao dostojanstvenog bića sa duhovnim potencijalima. Naravno, kao što je poznato, ono, što je imalo za cilj da zaustavi nemerljivu humanu katastrofu II sv. rata, nažalost, postalo je mainstream novog totalitarizma tokom narednih decenija.

Dva najvažnija aktera iniciranja savezničkog odgovora na nacističku pretnju, dolaze is sveta nauke: Albert Einstein i Leó Szilárd.

Albert Einstein (1879 –1955) je bio teoretski fizičar i jedan od najznačajnijih a svakako najpopularniji naučnik XX veka, role – model za nauku, mainstream, pa čak i ikona pop-kulture, koju je glamurozno portretisao Andy Warhol tokom 60-ih godina XX veka. Najpoznatiji u univerzumu globalnih pop-ikona, kao i znamenitih naučnika, je poformuli E = mc2 (za koju inicijalno nije mogao ni da nasluti da će biti osnova za oružje masovnog uništenja).

Rođen je u Nemačkoj, i, tokom svog nemačkog perioda je i ostvario sve svoje najznačajnije naučne radove. Dobio je 1921. godine Nobelovu nagradu za fiziku za naučni rad o fotoelektričnom efektu, koji je bio signifikantan za dalji razvoj kvantne mehanike. Bio je jedan od inicijatora kopernikanskog obrta u nauci, jer je transformisao Newtonov model univerzuma u opštu teoriju relativiteta. Ova teorija je imala filozofske, psihološke, pa i teološke implikacije, i u velikoj meri je uticala na promenu svesti i globalne paradigme, od etike do politike. Međutim, iako globalno dominantna tokom XX veka, ona nije uspela da objedini postulate o makrokosmosu sa saznanjima o mikrosvetu oličenim u kvantnoj mehanici. Einstein je razvio teoriju relativiteta usklađujući Newtonovu teoriju gravitacije sa zakonima elektromagnetizma (kroz rad „O elektrodinamici pokretnih tela“ (1905)).Ova teorija se pokazala kao izuzetan pomak u shvatanju prirode univerzuma, ali ima i izvesne nedorečenosti – nikada nije uspeo da ostvari svoj magnum opus, životno delo – “Teoriju svega”, koja bi objedinila njegov model makrokosmosa sa zakonima statističke mehanike i kvantne teorije, koja bi vodila do jedinstvenog objašnjenja teorije čestica i kretanja galaksija. Otuda su postavke o zakrivljenosti prostor-vremena i brzini svetlosti kao graničnoj u kosmosu danas podvrgnute preispitivanju.

Tokom 1933 je sudbina počela da usmerava Einsteina u pravcu dramatično važne misije za istoriju čovečanstva. Silom sinhroniciteta, obreo se u Sjedinjenim Američkim Državama jednovremeno sa dolaskom Adolfa Hitlera, antisemite i tadašnjeg teoretičara aruijevske rasne supremacije, na mesto Rajhskancelara u Nemačkoj. Budući jevrejskog porekla, Einstein, profesor na Berlinskoj akademiji nauka, i ugledna ličnost u Evropi, olučuje da se ne vrati u domovinu i da ostane u Americi. Kasnije je postao i američki državljanin, a odigrao je izuzetnu ulogu u formiranju “Projekta Menhetn” i posledičnoj izradi atomske bombe. O tome će oskoro biti više reči.

Leó Szilárd (1898 –1964) je rođen u Austrougarskoj imperiji, a živeo je u Evropi te kasnije emigrirao u SAD, pod pretnjom nadirućeg nacizma. Bio je znameniti fizičar i još 1933. je predložio nuklearnu lančanu reakciju, pet godina pre otkrića fisije, a neposredno nakon otkrića neutrona. Anticipirao je mogućnost dobijanja velikih količina energije od neutrona nastalih nuklearnim reakcijama od lakih izotopa, koji zauzvrat izazivaju dalje nuklearne reakcije koje proizvode dodatne neutrone. Ovo bi posledeično izazvalo nuklearnu lančanu reakciju. Szilárd je bio potpuno u pravu, iako je ideju genijalno bazirao samo na osnovu misaonog eksperimenta vezanog za hemijske lančane reakcije, i poznavanje Cockroft-Waltonovog eksperimenta bombardovanja litijuma protonima visoke energije, sa rezultatom oslobađanja energije usled nuklearne reakcije. Kasnije je pod nazivom “US 2708656 A”, patentirao i “neutronski reaktor” (današnji nuklearni reaktor) zajedno sa znamenitim italijanskim naučnikom Enricom Fermijem, praktično postvarivši teoretske vizije vezane za lančanu reakciju. Pored toga, Szilárd je pokazao izuzetan nivo kreativne imaginacije, te je “duhovni otac” ciklotrona, elektronskog mikroskopa i linearnog akceleratora (koje su naknadno praktično postvarili i konstruisali drugi pronalazači).

Kao pragmatični naučnik i pronalazač te inicijator i ekspert problematike nuklearnih reaktora i lančanih reakcija, Szilárd pokreće, neposredno pred početrak globalnog sukoba, energičnu inicijativu za implementaciju teoretskih znanja za dobijanje oružja enormne snage i posledični odlučujući prestiž u odnosu na Sile Osovine. Bio je svestan da nema harizmu, popularnost i autoritet jednog Alberta Einsteina, te da mora angažovati znamenitog naučnika da založi svoje ime radi ubeđivanja Franklin D. Roosevelt-a, predsednika SAD u neophodnost rada na bombi i ulaganja enormnih investicija u to pregnuće. 12.7.1939. Szilárd prvi put upoznaje Einstejna sa mogućnošću izrade bombe bazirane na teoriji lančane reakcije i znamenite Einsteinove veze između ubrzanja čestice i ogromne energije koja se iz toga dobija. Tvorac formule E = mc2 odgovara, u stilu fundamentalnog istraživača prirode koji je daleko od destruktivnih poriva, da “nije ni razmišljao o tome”. Tačka paroksizma spregnutih morfičkih polja arijevske rasne supremacije i neizbežne odbrane vrednosti humanizma, prelama se u umu čoveka izabranog da bude izvršilac momentuma kosmičke odluke. Luciferijanski princip monumentalnog razgrtanja mraka (oličenog u nacističkoj nekrofiliji) emanira na Zapadu da bi doneo konačnu pobedu u ratu, uz neizbežne potonje etičke transformacije oličene u arhetipu Satane, u vidu masovnog uništenja, atomskih proba i trovanja planete radioaktivnim otpadom. Einstein potpisuje Szilárdovo pismo i zauvek menja tok istorije. Ovde prenosimo pismo u celini:

F. D. Roosevelt-u

Predsedniku SAD

Bela Kuća

Washington, D. C.

 

Neki skorašnji radovi E. Fermi-ja i L. Szilard-a, koji su komunicirali samnom preko rukopisa, vodili su ka tome da mogu da očekujem da se u najskorijoj budućnosti elementarni uranijum može transformisati u novi i značajni izvor energije. Izvesni aspekti problema izgleda da ukazuju na pažnju i, ako je neophodno, brzu akciju dela administracije. Verujem, zbog toga, da je moja dužnost da Vam skrenem pažnju na sledeće činjenice i preporuke.

Tokom poslednja četiri meseca čini se verovatnim — kroz rad Joliot-a u Francuskoj, baš kao i Fermi-ja i Szilárd-a u Americi — da može postati moguće da se uspostavi nuklearna lančana reakcija velike mase uranijuma, pomoću koje bi bili generisani velika količina energije i velike količine novih elemenata nalik radijumu. Sada izgleda izvesno da je to moglo biti dosegnuto u najskorijoj budućnosti.

Ovaj novi model bi takođe vodio do konstrukcije bombi, a zamislivo je — iako mnogo manje izvesno —da se mogu konstruisati ekstremno moćne bombe novog tipa. Pojedinačna bomba ovog tipa, transportovana brodom a potom eksplodirala u luci, mogla bi vrlo efikasno uništiti čitavu luku, zajedno sa delom okolne teritorije. Međutim, za ovakve bombe se može ubedljivo dokazati da su previše teške za transponovanje vazduhom.

Sjedinjene Države su veoma siromašne rudom uranijuma u ograničenim količinama. Ima nešto kvalitetne rude u Kanadi i bivšoj Čehoslovačkoj, dok je najvažiniji izvor uranijuma Belgijski Kongo.

U vidokrugu ove situacije možete misliti da je poželjno održavati izvestan permanentan kontakt između Administracije i grupe fizičara koji rade na lančanoj reakciji u Americi. Jedan moguć način dosezanja ovoga može biti da se ovaj zadatak poveri osobi od poverenja i koji možda može poslužiti u nezvaničnom svojstvu. Njegov zadatak bi mogao obuhvatiti ono što sledi:

                                                

a) Da ima pristup vladinim resorima, da ih informiše o daljem razvoju, i iznosi dalje preporuke za delovanje vlade, dajući posebnu pažnju na problem osiguranja snabdevanja rude uranijuma za Sjedinjene države.

b) Da ubrza ovaj eksperimentalni rad koji se trenutno iznosi na granicama budžeta univerzitetskih laboratorija, obezbeđivanjem fondova, ako se takvi fondovi traže, pomoću svojih privatnih kontakata sa osobama koje su voljne da naćine doprinose za ove svrhe, a možda takođe i izdejstvovanjem saradnje sa industrijskim laboratorijama koje imaju neophodnu opremu.

Razumem da je Nemačka realno zaustavila prodaju uranijuma iz čehoslovačkih rudnika koje je preuzela. Da bi odmah preduzela takvu akciju možda se može razumeti na bazi toga da je sin nemačkog pod-državnog sekretara, von Weizsäcker, povezan sa Institutom ´Kaiser Wilhelm´ u Berlinu, gde se ponavljaju neki od američkih radova na uranijumu.

Iuskreno Vaš,

  1. Einstein”

Szilárdov plan je bio delotvoran, Roosevelt je prihvatio predloge iz Einsteinovog pisma i uz zahvaljivanje znamenitom naučniku, odgovara:

„Našao sam da su ovi podaci toliko važni da sam sazvao bord koji se sastoji od načelnika Zavoda za standardizaciju i izabranih predstavnika armije i mornarice da čvrsto istražimo mogućnosti vaše sugestije koja se tiče elementa uranijuma.”

Ovo je bio prvi korak ka grandioznom delu “Projekt Menhetn” koji će okončati ne samo II sv. Rat, već i čitavu jednu istorijsku (pred-atomsku) epohu.

„Projekat Menhetn“ je bio pod anglo-američki odgovor na već opisani nemački „Uranprojekt“, započet nakon pomenute Szilárd/Einstein inicijative 1939., pod vrhovnom komandom SAD (uz učešće Kanade i Velike Britanije). Oformljen je sa striktnim ciljem, pod rukovodstvom eminentih naučnika. J. Robert Oppenheimer, znameniti fizičar i direktor “Nacionalne Laboratorije za proizvodnju bombi Los Alamos” je bio glavni koordinator radova. Početno ime projekta je bilo “Razvoj supstitutivnih materijala” ali, pod uticajem naziva armijskog aspekta (Menhetn Distrikt), projekat dobija ime po kome je poznat i dan-danas, tj. “Menhetn Projekat”. Ogromna investicija (u današnjoj vrednosti oko 20 milijardi eur) je bila usmerena samo ka jednoj viziji: atomskoj bombi. 130,000 ljudi gradi fabrike na tajnim lokacijama u SAD, Kanadi, pa čak i permanentno bombardovanoj Velikoj Britaniji, u kojima radi na proizvodnji materijala za nuklearnu fisiju.  Radilo se na proizvodnju obogaćenog uranijuma termalnim, elektromagnetskim, i gasnim metodom. U postrojenjima u Oak Ridge-u i Hanfordu Proizvodi se i plutonijum, čije ime odražava ´tajni kod prirodnog sinhroniciteta´ oličujući devastacioni potencijal Plutona, boga tame. Finalna izrada oružja kompleksnog implozivnog tipa, nakon eksperimentima sa proto-bombama, nuklearnim plutonijumskim projektilima, ostvaruje se sinergijom timova projektanata i eksperimentatora u već pomenutoj supremativnoj Oppenheimer-ovoj                      projektantsko-opitnoj laboratoriji u  Los Alamosu, Novi Meksiko.

U pustinjskom prostranstvu Novog Meksika, 16. Jula 1945., u najvećoj tajnosti se izvodi prva atomska proba ikada. Nedugo potom, 6. Avgusta je na japanski grad Hiroshimu bačena bomba “Dečkić”, dok se 9. Avgusta devastira i implozivni tip bombe punjene radioaktivnim plutonijumom-239. nazvan “Debeljko”. Bombe ciničnih naziva ubile su ukupno 240 000 ljudi, uglavnom civila, u dva japanska grada. “Mehetn projekat” nije ukkinut nakon kraja rata. Štaviše, nastavio je sa koordiniranjem proizvodnje i testiranja bombi novog tipa, poput hidrogenske (na ostrvu Bikini), a od 1947. ustupa mesto vrhovnog tela koje se tiče nuklearne energije “Komisiji za atomsku energiju Sjedinjenih Država”.

Arhetip Lucifera/Svetlonoše/Iluminatora (koji je omogućio oslobađanje od mraka rasističkog nacističkog poretka) tako se transformiše u arhetip Satane, donoseći poredak masovne smrti i potonje histerije od devastacije: masovne atomske probe i havarije nuklearnih elektrana šire radijaciju planetom, ubujajući biosferu. Zaraza “natčovečanskog hybrisa” se širi: SSSR (1949), Velika Britanija (1952), Francuska (1960), Kina (1964), Indija (1974), Pakistan (1998), Severna Koreja (2006), Izrael (1979) i Južna Afrika (1979) testiraju i razvijaju programe nuklearnog arsenala. Sa izuzetkom Južne Afrike koja jedina poštava svoj nuklearni program, opasnost, “ravnoteža straha”, smrt, degeneracija tkiva i ćelija biosveta i radijacija se šire unedogled. Pluton, bog podzemnog sveta silom platonovskih simetrija emanira kao poreklo imena radioaktivnog plutonijuma-239., masovnog generatora smrti živog sveta sa vremenskim periodom poluraspada od 24 110 godina.

Zakonom enantiodromije, Albert Einstein, nakon psihološko-mentalne reintegracije uslovljene svršetkom rata i užasom pred masovnom destrukcijom u Hiroshimi, bivajući osvešćen i oslobođen luciferijanskog poriva, poziva na razum i svođenje nuklearne energije na mirnodopsku upotrebu. Shvatio je da je bomba, u ekstremnim situacijama svetskog sukoba, omogućila kosmičku intervenciju i posledičnu pobedu, ali da se trebalo i zaustaviti na tome. Kako se to, naravno, nije desilo, nakon ´puštanja duha iz boce´, zajedno sa znamenitim britanskim filozofom Bertrand Russellom, Einstein, gotovo na samrti, pokajnički potpisuje “Manifest Russell–Einstein”. “Manifest…” poziva na odbacivanje korišćenja nuklearne energije u svrhu naoružavanja i ukazuje na opasnost:

„Nema sumnje u to da bi u ratu u kome bi se koristile hidrogenske bombe veliki gradovi bili zbrisani sa lica zemlje. Ali, to je jedna od manjih katastrofa sa kojom bi smo se suočili. Ako bi svi stanovnici Londona, New Yorka i Moskve bili istrebljeni, svet bi mogao, tokom narednih vekova, da se oporavi od nanetog udarca. Ali sada nam je poznato, naročito nakon atomske probe na ostrvu Bikini, da nuklearne bombe mogu postepeno raširiti destrukciju po mnogo široj oblasti nego što se pretpostavljalo.“

(kraj I dela)

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar