Ljiljana Dešević, psiholog: Razgovor u kome psihoterapeut klijentu iznosi svoje mišljenje, daje mu savet, ubeđuje ga, ili ga relaksira, može samo trenutno da otkloni njegovu psihološku tegobu, npr. paniku. Na taj način otklonjena tegoba će se, ili ubrzo ponovo pojaviti, ili će na njeno mesto doći neka nova tegoba, npr. strah.

Da su panika i strah jedna ista (neotklonjena) tegoba znamo po tome što su obe istog intenziteta neprijatnosti.

Do trajnog otklanjanja jedne psihološke tegobe može doći samo onda kada, uz pomoć psihoterapeuta, klijent iz novog, njemu dotad nepoznatog ugla vidi, tj. razume, način na koji je došlo do formiranja te tegobe.

Rečju, lekovit je samo onaj metodološki postupak tokom kog psihološki sistem upozna jedan svoj deo.

 Reakcija

 Sve što postoji u prirodi je sistem, pa ni psiha nije izuzetak.  Psihološki sistem, kao što je to slučaj i sa ostalim poznatim sistemima iz prirode, ima svoju specifičnu matematički pravilnu strukturu, na kojoj su zasnovane funkcije iste složenosti i pravilnosti.

Psihološki sistem kao strukturalno najsloženiji i funkcionalno najmoćniji od svih sistema u mogućnosti je da razume, kontroliše i menja druge sisteme, pa i samog sebe.

Ipak, čovek sam nije u mogućnosti da u potpunosti kontroliše, niti menja svoj psihološki sistem, zato što su mu nepotpuno razumljivi struktura njegovog psihološkog sistema i struktura delova tog sistema, a u šta spadaju njegove psihološke reakcije.

Reakcije psihološkog sistema su: psihološke, psihosomatske i socijalne.

Jedna reakcija postaje tegoba onda:

1. Kada čovek ne može u potpunosti da je kontroliše
2. Kada ga ona boli

Psihoterapeuti se u svojoj praksi susreću sa činjenicom:

• Da su i veoma bolne i teško kontrolisane tegobe često formirane (strukturirane) od niza banalnih dečjih tegoba
• Da su tegobe koje su tokom života nastale kasnije formirane tako što su nadograđene na tegobe koje su nastale ranije
• Da se tegobe ne mogu otkloniti ukoliko se ne razume proces njihovog formiranja

Primer

Dvadesetpetogodišnji klijent je na psihoterapiju došao zbog osećanja intenzivne panike koju dobija u prisustvu devojaka. Tokom psihoterapije on je sa svojim psihoterapeutom analizirao:

• Svoju aktuelnu tegobu
• Tegobe koje je imao u tri asocirana sećanja

1. U prvom sećanju, koje je hronološki najudaljenije, dobio je nesigurnost nakon što ga je majka zbog nečega kritikovala
2. U drugom sećanju dobio je osećanje manje vrednostinakon što ga je otac ošišao do glave „da bi mu kosa bila gušća”
3. U trećem sećanju dobio je strah od javnog nastupa nakon što je na priredbi video oca u publici
4. Aktuelno ima paniku

Klijent i terapeut su najpre analizirali (pojasnili) tegobe koje je klijent imao u svim ovim iskustvima, pa su ih zatim uporedili.  Taj metodološki postupak je pomogao klijentu da vidi, a time i da razume, od kojih se sve komponenti strukturirala njegova aktuelna panika. Postalo mu je jasno da se njegova početna nesigurnost u sledećim iskustvima nadograđivala novim sadržajima i da je postajala sve bolnija (sve intenzivnija) i sve neadekvatnija spoljašnjim okolnostima. Rečeno drugim rečima, klijent je razumeo: ·   Da njegova nesigurnost traje u osećanju manje vrednosti·   Da nesigurnost i osećanje manje vrednosti traju u osećanju straha ·   Da nesigurnost, osećanje manje vrednosti i osećanje straha traju u aktuelnoj panici Iz svega rečenog sledi: ·        Da su posmatrane tegobe (reakcije) međusobno povezane onim sto je u tim tegobama isto·        Da su posmatrane reakcije svojim najvećim delom jedna ista reakcija Iz ovog primera se može izvesti sledeći teorijski zaključak: Jedna reakcija čoveka (nesigurnost) koja nepromenjena traje u reakcijama svih njegovih narednih iskustava (pa tako i u aktuelnoj panici) čini jednu strukturalnu vezu psihološkog sistema.

Mehanizam delovanja psihoterapije  

Onda kada klijent shvati da jedna njegova davna tegoba traje u tegobama više njegovih životnih iskustava, tj. onda kada on upozna jednu vezu svog psihološkog sistema:

1.      Data tegoba automatski i trajno gubi na svom intenzitetu, a tokom više psihoterapijskih seansi sasvim nestaje

2.      Mnoge druge tegobe (koje su sa posmatranom tegobom povezane u prostoru i vremenu psihološkog sistema) takođe automatski i trajno  gube na intenzitetu, a tokom više psihoterapijskih seansi sasvim nestaju

3.      Ukupan psihološki sistem se automatski i trajno menja u pravcu njegove veće efikasnosti, tj. u pravcu izlečenja čoveka, tj. u pravcu sreće

Šta prema tome nije psihoterapja, a šta jeste psihoterapija?

Do izlečenja neći doći, tj. bolna i neadekvatna reakcija neće trajno nestati, ukoliko psihoterapeut o onome o čemu klijent govori iznosi svoj stav, mišljenje, komentar, ukoliko mu nešto sugeriše, ubeđuje ga, daje mu savet, ili ga relaksira. Psihoterapijski proces će biti efikasan, tj. do psiho-somatsko-socijalnog izlečenja će doći jedino onda kada psihoterapeut svojim pitanjima pomogne klijentu da iz novog, njemu dotad nepoznatog ugla upozna, tj. razume, proces formiranja date tegobe. Znači, tokom psihoterapije klijent i njegov terapeut ne traze uzrok tegobe, zato što ne postoji samo jedan uzrok tegobe. Tokom psihoterapije se posmatra proces formiranja tegobe.

Vremensko trajanje psihoterapije

Deo psihološkog sistema kome možemo da priđemo tokom psihoterapije su sećanja. Taj deo psihološkog sistema strukturiran je na način što je svaka od mnoštva komponenti svakog od mnoštva sećanja konektovana sa svakom od mnoštva komponenti aktuelnog iskustva.

Pogledati: http://psychostructurology.rs/works/STRUKTURA%20PSIHOLOSKOG%20SISTEMA.pdf

Ako se zna da je DNK strukturirana samo od četiri komponente i da međusobne konekcije tih komponenti mogu da ispune hiljade knjiga sa po hiljadu stranica, da je dvadeset, trideset ili šezdeset godina psihološki sistem tkao svoju aktuelnu strukturu, da je struktura PS matematicki pravilna, može se zaključiti da je aktuelna struktura psihološkog sistema nepojmljivo složena i nepojmljivo funkcionalna.

Jasno je da je za otklanjanje samo jedne tegobe, koja se strukturirala desetine godina, neophodna makar desetina psihoterapijskih seansi.

Iz pozicije u kojoj se nalazi čovek ne može potpuno tačno da vidi (opaža), pa ni da razume, strukturu i funkcije sistema iz prirode.

Isto tako čovek ne može potpuno jasno da vidi, pa time ni da razume:

• Strukturu svog psihološkog sistema
• Promene koje se odvijaju u toj strukturi

To praktično znači da čovek, zbog svojh konstutivnih ograničenja, ne vidi u potpunosti efekat svoje psihoterapije.

To je razlog što se klijenti neretko ponašaju kao da je nestajanje njihovih tegoba tokom psihoterapije „Bogom dato” i što postavljaju pitanje, šta to oni ustvari plaćaju.

To se pitanje može preformulisati u: koja je realna vrednost uspešne psihoterapije?

Klijenti bi trebalo da na početku i na kraju svoje terapije zapišu tegobe koje maju. Samo poređenjem ranijih i aktuelnih tegoba oni koji su bili na psihoterapiji mogu imati realan uvid u efekat psihoterapije i mogu znati koliko vredi efikasna psihoterapija.

Podelite članak: