Piše: Predrag Vukadinović

APSTRAKT:  U ovom radu[1] obrazlaže se novi teorijski pristup vremensko-prostornom kontinuumu, kao i pojavama koje se manifestuju u njemu. Tu prevashodno mislim na: inflatorno-singularni (tzv. luminoferozni) etar, osnovne elemente prostornog polja, energiju nulte tačke kao i osnovne interakcije u prostornom polju.

Primenjujući nove postulate, hipoteze i aksiome, koji su određenoj vezi s postojećim fizičkim teorijama: kvantnom teorijom polja, opštom teorijom relativiteta, teorijom struna i standardnim modelom elementarnih čestica, pri tom koristeći zakonitosti klasične(euklidske) geometrije i tretirajući vreme kao veliku ujedinjenu, složenu i dvokomponentnu silu, koja tvori prostorno polje, objašnjeno je ustrojstvo kosmosa. Naznačeno je kako su putem etra, koji istovremeno predstavlja i jedinstveno polje sila, energetsko-materijalne i informaciono svesne „tačke-tvari“ povezane s raznim strukturama u prostornom polju kao i s nultom dimenzijom postojanja. To se ostvaruje skalarnim talasnim dejstvom jednodimenzionalnih struna, a tip interakcije odrediće da li su te svesne tačke (monade), u stvari, strukture:fermioni (materija) ili bozoni (sila). Sve interakcije poseduju definisane obrasce koje su u skladu s bazičnim principima prostornog polja. Isto tako, prostorno polje, kao dinamičko promenljiv entitet, ima svoju geometriju, odnosno (ne)homogenu strukturu, i svi uticaji u kosmosu se prenose samo putem četiri osnovna kosmička pravca koji između sebe zaklapaju prostorne uglove od 120 stepeni.

Moglo bi se reći da ovaj rad predstavlja pretpostavku za Teoriju jedinstvenog polja sila jer je definisao parametre Velike ujedinjene sile i kako ona deluje. U ovom novom modelu kosmosa vladaju principi apsolutne simetrije i pitagorejske skladnosti, a sve to je dovedeno u jasnu korelaciju s određenim univerzalnim simbolima.

Posebno ističem da su dva citata imali inspirativan uticaj na stvaranje ove teorije:

„Ako želite da razumete Univerzum, razmišljajte o energiji, frekvenciji i vibraciji.“

 Nikola Tesla

 

„Ono što posmatramo kao materijalna tela i sile nisu ništa drugo nego oblici i varijacije u strukturi samog prostora.“

Ervin Šredinger

 

Ko zna od kada pokušavamo, kao svesna bića, da dokučimo četvrtu dimenziju i shvatimo njenu bit. Nažalost, ljudski rod još nije uspeo da usaglasi svoje nekoherentne stavove u vezi s ovom, moglo bi se slobodno reći, čudnom pojavom. Vreme, kao diskutabilan i nerazumljiv pojam, i dalje figurira u svim oblastima svakodnevnog života, a dominantno mesto zauzima u religiji, filozofiji i fizici, kao jedna od osnovnih kategorija koja definiše naš kosmos i osnovne zakone u njemu. Ono se tamo tretira ili kao linearna pojava (apsolutna i kontinualna) ili kao nelinearna (relativna i diskontinualna), a u zavisnosti od fizičkog modela i tipa pojavnog oblika, najčešće mu se dodaju atributi beskonačnosti ili konačnosti. Ima svoj tok i skoro je uvek u neraskidivoj vezi s prostorom dajući jedno drugome određenje tako da je, u međuvremenu, postalo nova dimenzija, a neki tvrde da ono, faktički, i ne postoji.

 

Šta bi ono, u stvari, bilo, i kako to na nas deluje, pokušaću da predstavim putem novog načina poimanja pojavnog oblika koji doživljavamo i definišemo kao vreme. Ali pre toga osvrnućemo se na Teslinu misao koju sam naveo na početku, što znači da se nalazimo u svetu energije, vibracije i frekvencije. Da bih tu mentalnu (ne)jednačinu rešio, stavio sam znak jednakosti između energije i informacije. Mada je možda bilo bolje da sam umesto informacije rekao da je u pitanju svest i da svi procesi u univerzumu i kosmosu predstavljaju transfer, odnosno promenu stanja, i apsolutne (univerzalne) i relativne (individualne) svesti tog složenog sistema, a sve to se odvija putem dve informativno-svesne matrice (polja) povezane u jedinstven i celovit  kontinuum (napominjem da je univerzum nulta dimenzija postajanja, vanvremenska matrica, kosmos  trodimenzionalni i vremenski poredak, dok etar predstavlja vezu između ova dva sistema). Prva „mreža“ je inflatorno-singularna, međuprostorna i vibratorna, a druga je elektromagnetna, prostorna i frekventna. Naglašavam da je navedena međudimenzionalna sila uzročnik tzv. (anti)gravitacione pojave, odnosno ona je posledica tog superponirajućeg dejstva tako da kad je u nekom izdvojenom delu prostornog polja singularizacija veća od inflacije (S>I;privlačenje), tada kažemo da tu vlada gravitacija. Suprotno od toga kad je (I>S;odbijanje) znači da se nalazimo u antigravitacionom okruženju, a kad je inflacija jednaka singularizaciji (I=S), onda je u pitanju stanje levitacije. Sada ću naznačiti suštinu ove teorije. U principu sva dosadašnja nauka bavila se samo kvantitativnim i rekogniscirajućim osobinama prirodnih sila, dok ja pokušavam da ukažem i na njen kvalitativni deo. To bi značilo da osnovne prirodne sile nisu u suštini samo privlačenje i odbijanje pod određenim uslovima, fizička pojavnost, već da te manifestacije imaju i svoj unutrašnji sadržaj. Izgleda da je suština u tome da se tada vrši „kontrola“ protoka informacija, preko nulte dimenzije, a koju mi „pametni“ ljudi ne primećujemo i ne osećamo. Pitate se kako sam došao na tu ideju. Jednom prilikom, kad sam posetio manastir Sopoćani sa svojom porodicom, jedan mladi monah nam je upriličio vrlo ugodan razgovor. Tom prilikom je izrekao nešto što je na mene ostavilo trajan utisak: “Bog sve zna, kao što zna zašto je svaka dlaka posedela.“ Sve vreme sam se pitao kako to Bog postiže, dok mi jednog dana nije kliknuo: Gravitacija! Eureka! Ona nam je tu pred nosem i mi nikako da shvatimo njenu bit, a u pitanju je izgleda tamni, univerzalni (ženski) princip. Znamo da u ovom našem okruženju postoji i jedan drugi, svetli i kosmički (muški), princip, odnosno elektromagnetna sila koji naizgled kvari priču. Kad bismo hteli, ne bismo mogli da uhvatimo ni gravitaciju, kao vibraciju (ton), ni svetlost, kao frekvenciju („boja“), mislim na ceo spektar elektromagnetnih talasa, ali kad se „umešaju“ ove dve „sile“, nastaju razne forme ili strukture, a u jednoj od takvih kombinacija (Šredinger) pojavljuje se i svekolika materija. I eto nama, naizgled, naše tzv. realnosti i „objektivnosti“. Da ponovim, sve u kosmosu je transfer informacije i on se obavlja putem dva sistema, dve pomenute čudesne mreže, međuprostrone inflatorno-singularne (tamni, univerzalno-apsolutni i beskonačno-večni princip) i prostorne elektromagnetne (svetli, kosmičko-relativni i konačno-trajni princip) iz čega proizlazi posledica da je svako kretanje u kosmosu, u stvari, promena stanja svesti. Ovo sam namerno napomenuo zbog osnovnih hipoteza iznetih u specijalnoj teoriji relativiteta. To znači da kad vidimo neku boju, tada dobijamo „prostornu“ informaciju da je u „vidljivom“ okruženju došlo do transfera informacije i kakvo je ukupno stanje svesti tog podsistema. Isti princip važi i za rekogniscirajuću (anti)gravitaciju, samo što je tu sve permanentno, konstantno, istomomentno i kumulativno, ali pri tom za nas nevidljivo i neopipljivo dejstvo. I samo da znate: kad se okliznete i padnete, to se nije desilo pukim slučajem jer o tome nam svedoče svi tipovi geomantije: ji đing, gledanje u šolju, bacanje pasulja, sufističko tumačenje mrlja od peska, visak, horoskop…

 

Zato i prelazimo na novi koncept shvatanja „realnosti” kroz analizu odgovarajućeg fizičko-dinamičkog, matematičko-geometrijskog i filozofsko-religijskog modela. U toj novoj teoriji tretiraćemo vreme kao fizičku pojavu, odnosno kao Veliku ujedinjenu silu (primarni tamno-svetli princip iz kosmogonijskog poretka), odnosno „složenu“ interakciju, koja tvori prostorno višedimenzionalno polje, a koje doživljavamo kao trodimenzionalni kontinuum.

Navodim prvu, tzv. strukturnu definiciju pojma vremena:

 

Vreme je primarna i složena kosmička sila koja ima dve promenljive komponente: inflatorno-singularno dejstvo, odnosno sferno longitudinalno i elektromagnetno spiralno dejstvo, koje je po tipu ravansko i transverzalno. „Razliku“ između ta dva dejstva doživljavamo kao vreme.

 

Međudimenzionalni nehercijanski skalarni talasi koje su rekogniscirali i Nikola Tesla i Nikola Kozirjev u rezultujućem smislu proizvode Boškovićevo inflatorno-singularno (privlačno-odbojno) dejstvo, dok torzioni talasi iniciraju elektromagnetnu silu. Oni dejstvuju na kvantnom strukturnom nivou, ali se mora naglasiti da se spiralni „dvodimenzionalni“ talasi produkuju iz „jednodimenzionalnih“ skalarnih usled dejstva sile vremena pri čemu se „formira“ prostorna struktura. Podsećam vas da je Nikola Kozirjev sredinom XX veka prvi izneo tezu da je vreme energija, odnosno sila.

Tvrdim da se celo prostorno polje sastoji iz jednog promenljivog i dualnog entiteta koji čine neravnomerno spregnuta dva informativna polja generisana iz jedne tvari predstavljenih skupom potencijalnih tačaka koji čine prostorni raster i neutralnih tačaka (tzv. prazan prostor). Potencijalne tačke mogu biti aktivne, one koje se nalaze u nekoj interakciji, i pasivne, one koje nisu. Kad kažem interakcija, prevashodno mislim na elektromagnetno dejstvo jer se u svim potencijalnim tačkama prostornog polja može rekogniscirati ili singularizacija ili inflacija. Inače, prostorni raster potencijalnih tačaka istovremeno pripada i prostornom polju  i etru, odnosno nalazi se u preseku ova dva kontinuuma, dok bi se u trodimenzionalnom svetu etar mogao izjednačiti s potencijalnim prostornim rasterom, koji je izuzetno gust.

U tom „živom“ rasteru prepoznajemo dinamičko inflatorno-singularno, odnosno anti/gravitaciono polje, u koje može da se utka još i elektromagnetno dejstvo. Na osnovu ove premise, možemo slobodno ustvrditi da masa ne uzrokuje privlačenje već da materija, sama po sebi, „sadrži“ veliki broj „tačaka“ sa singularnim predznakom tako da ona faktički pojačava gravitaciono dejstvo, po principu superpozicije, u delu prostora u kome se „trenutno“ nalazi. Usled toga i nastaje dodatno zakrivljenje prostor, bolje reći, skupljanje, u tom okruženju što je i objašnjeno opštom teorijom relativiteta. Kad bismo pravili poređenje s razbojem, osnovu tkanja prostora predstavljao bi pokretljivi splet nevidljivih i potencijalnih inflatorno-singularnih tačaka, odnosno „prepoznatljivi krajevi“ međudimenzionalnih struna, kroz koje može da se „provuče“ dvodimenzionalno spiralno (izvirno-uvirno) rotirajuće dejstvo putem kosmičkog čuna(snovala), usled čega nastaju šare(interakcije), odnosno strukturne čestice – fermioni i virtuelene čestice – bozoni. Mislim da su tvorci teorije struna  mogli da stave znak jednakosti između međuprostornih struna i skalarnih talasa koji su u samoj svojoj biti, najverovatnije, kvazihelikoidnog oblika. U užem smislu značenja, pojam vremena mogao bi se vezati samo za elektromagnetnu silu jer je ona „prostorno“ dejstvo i zbog toga je brzina svetlosti dinamička konstanta prostornog polja.

 

U filozofsko-religijskom smislu, vreme bi opet bilo sila, dualna ili dvokomponentno-binarna, s elementima apsolutne svesti na makroplanu i individualne svesti na mikroplanu: Bog vremena Hron (Vrtibog) i njegova supruga Ananka. Ovde bi mogao da se stavi znak jednakosti između Ananke i inflatorno-singularnog dejstva (raster), dok bi se Hronovo činjenje poistovetilo s elektromagnetnim dejstvom.

Na matematičko nivou vreme nam se predstavlja kao skladan odnosa numeričkih konstanti i interferencije osnovnih prostornih idealnih geometrijskih tela u složene forme ili strukture u kojima dominiraju određene „gradivne“ jedinice, odnosno energetsko-matrijalne tačke. Da bi se lakše razumelo, te „informativne tačke“ koje i čine prostorni raster mogu se poistovetiti s Lajbnicovim sveznajućim monadama ili Demokritovim i Boškovićevim atomima, Harameinovim crnim rupama… Izgleda da su to u pitanju bezdimenzionalni energetski naboji-informacioni kodovi, ali samosvesni i različiti zbog svoje lokalnosti-položaja jer je svaka tačka u prostornom rasteru „upoznata“ sa svojim koordinatama. To ima za posledicu da su sve tzv. fermionske tvari u našem kosmosu kvarkovi i leptoni same po sebi, i u svojoj biti, jedinstveni i neponovljivi energetsko-informativni zapisi koji se nalaze u raznim strukturama prostornog polja. Tada taj zapis „prepoznajemo“ ili kao masu ili kao energiju (Ajnštajn, E=mc²) i sve te monade su „povezane“ preko jednog „velikog“ međudimenzionalnog sistema, tzv. etrom, s „bićem“ koje fizičari nazivaju singularnost. Inače, Nasim Haramein je švajcarski amaterski fizičar, koji kvantnu gravitaciju, odnosno poreklo mase veoma uspešno objašnjava i dokazuje izuzetno„malim“ crnim rupama.

A sada ću navesti (po mom mišljenju) najtačniju i relativističku definiciju vremena:

Vreme je kumulativna relativna razlika protoka informacije – energije u određenom delu prostornog polja merena u odnosu na nulti nivo postanja.

 Neko će pitati: „Kako se to meri? Zar vreme nije relativno?“ Može, i to na mnogo načina. Jedan od njih jeste između dva nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133 (etalonska definicija sekunde). A da li nešto utiče na to merenje? Naravno! Naša čuvena gravitacija ili bolje reći singularizacija, a u samoj biti apsolutna svest. U tom smislu, što je veće talasno skalarno dejstvo sile singularizacije u određenom lokalitetu, vreme „sporije“ teče, a to i jeste u saglasnosti s opštom teorijom relativiteta. Treba reći da je u univerzumu, odnosno Anaksimandrovom apejronu (neograničen) ili holografskom implikantnom poretku, količina informacija beskonačna, stanje apsolutnog sveznanja, pa zbog toga tamo vreme i ne postoji, odnosno tamo se „informacije“ prenose istomomentno što i uzrokuje čuvenu povezanost (entanglement). Dok bi energija sama po sebi bila sposobnost određenog sistema da stvori sopstveno polje kao osnovnog preduslova za promenu stanja u tom posmatranom sistemu. Da bi to moglo da se uradi, znači da to „polje“ mora da poseduje određeni dinamičko-informacioni potencijal, odnosno inteligenciju, što nam ukazuje da energija jeste  informacija, i da su svi procesi u kosmosu svesni. Kad bi se to uvelo u teoriju relativiteta, onda bi se moglo zaključiti da vreme nije samo obična „četvrta“ dimenzija prostornog polja već da ono kao parametar prenosioca uticaja svesti učestvuje u tačnom određivanju položaja tela ili pojave u prostoru. Samo što je Ajnštajn u opštoj teoriji relativiteta sve to objasnio šturo koristeći komplikovani matematički model i baveći se samo kvantitativnim delom jednačina, dok je ovaj kvalitativni potpuno zanemario ili nije hteo da se upušta u to. Jer kad bismo pokušali da rastumačimo tu pojavu u okviru ove premise, videli bismo da ukupno stanje svesti u određenom kosmičkom lokalitetu utiče na položaj tog entiteta, a to uplitanje verovatno i uzrokuje princip neodredljivosti  koji je definisao Hajzenberg.

Sada je pravi trenutak da još malo uđemo u suštinu pojma vremena i da ga razobličimo u razumevanju. Zato prvo idemo na pojavu vremena kao odnos mogućeg i stvarnog, pa zbog toga navodimo jednu „suptilnu“ definiciju vremena:

Vreme je sila koja osvešćuje prostor.

Kao što sam naveo, u nultoj dimenziji, univerzumu, postoji samo neograničeni skup informacija, mogućnosti, i to je apsolutno stanje svesti („jeste, bilo i biće.“). Međutim, prilikom promene dimenzionalnosti tog sistema, a videćemo da pri tom ostaje stalna veza između tih egzistencijalnih nivoa, nultog i 3D putem povratnih struna – skalarnih talasa, dolazi do faktičke neusaglašenosti, odnosno informativnog nesklada. Pogledajmo sliku koja sledi.

Vidimo dve različite persone u „prostoru“, A i B. Pretpostavimo sada da je individua A upalila cigaretu. Informaciju o tome da je osoba u tački A zaiskrila, neznanac na položaju B prima na dva načina. Putem nulte dimenzije istomomentno, vanvremenski i nesvesno, i pomoću trodimenzionalne prostorne mreže, vremenski i svesno. Taj nesklad između primljene prve informacije, mogućnosti (sinhronicitet?) i druge, verifikacije, nazivamo vremenom i ta razlika postoji zato što je putovanje informacije kroz prostor moguće samo korišćenjem elektromagnetne mreže, odnosno jedinstvenog, ali ipak dualnog polja. U ovom slučaju – luminoferoznog etra. Tako nastaje četvrta dimenzija, tzv. rastojanje (distanca). Pazite, ovo može da bude varka i da je možda u pitanju ipak samo Anaksimandrov privid u vidu holografskog eksplikantnog sveta. Znamo da je brzina svetlosti limitirana, a to je tako zbog same prirode stvari ovog našeg sistema, dok u specijalnoj teoriji relativiteta to nije tako tretirano. Ovde se tvrdi da unutrašnja prostorno-etarska struktura određuje parametre i konstante kosmosa. S druge strane, ista informacija je „već“, kao što rekoh, „sablasno“ pristigla putem nulte dimenzije. To bi značilo da se u ovakvoj interpretaciji vremena ono ostvaruje kao međuprostorna dimenzionalna diletacija usled verifikacije informacije između mogućeg u univerzumu i „stvarnog“ u kosmosu.

Zato je dobro, a i tačno, što danas koristimo „vreme“ kao meru za rastojanje (mislim na svetlosnu sekundu, minutu, godinu) jer to i jeste mera za tzv. stvarnost, odnosno stanje svesti. Kad su dva objekta udaljena jednu svetlosnu sekundu, to znači da je za obostrano potvrđivanje o egzistenciji oba entiteta u trodimenzionalnom prostoru potrebno da „prođe“ ta jedna sekunda, odnosno da informacija prevali put od 300.000 kilometara. To bi značilo da vreme u ovoj teoriji nije ni linearno ni apsolutno već ima svoj informacioni početak i kraj u singularitetu, u nultoj dimenziji, tzv. princip konačnosti.

S druge strane, intenzitet sile vremena, u fizičko-geometrijskom smislu, merio bi se relativnim trajanjem „deformacije“ sfere nelokalnog prostornog polja, a ona može biti pozitivna ili negativna (t=±(1/c) x √ [x²+y²+z²], gde su x, y, i z relativne prostorne koordinate u odnosu na tačku singularnosti koju “sadrži” svaki elementarni entitet pri čemu je c brzina svetlosti).

 

Odnosno, promenom vremenske funkcije koja se meri ukupnim trajanjem „diletacije“ u prostornom polju, tako da je utrošena tj. preobražena energija recipročna relativnoj promeni zapremine u sistemu prostor-vreme. Na to nam ukazuje Hajzenbergova jednačina dE x dt ≥ ћ/2 kao i opšta teorija relativiteta. U svakom slučaju nameće se zaključak da je vreme „elastično“. Isto tako bi trebalo tretirati i pojam fizičke mase, kao zavisno promenljive kosmičke veličine, tako da je masa upravno srazmerna deformaciji prostornog kontinuuma jer ona i jeste relativno „plastična“ promena u tom sistemu tako da bi na sve ovo mogao da se primeni i Hukov zakon. Pravac i smer delovanja su određeni tipom prostora u kome se nalazimo (tzv. vremenska strela).

 

Sada ćemo preći na pojavu gde se manifestuje vreme, odnosno prostorni kontinuum, što znači da idemo na možda još čudnovatiji pojam. Reč je o osporavanom etru (etar-grč. aithếr; lat. aether), bogu svetla, sina Ereba, boga večne tame, i boginje noći Nikte (ništa),  Aristotelove kvintesencije (peti element), Tesline luminoferozne kategorije ili, po Paracelzusu, hrišćanskog Svetog duha.

 

ETAR I PROSTORNO POLJE

 Etar u samoj biti pripada troprirodnoj egzistencijalnoj kategoriji jer se „nalazi“ u nultoj, trećoj i međuprostornoj dimenziji postojanja. U nultoj dimenziji, on se sastoji od beskonačnog broja potencijalnih bezdimenzionalnih tačaka ili, gledano iz našeg ugla, samo jedne „tačke“ – singularitet (univerzalna svest i tamo važi jednakost: beskonačno = 0, tzv. anomalija sistema), iz kojih se proizvode „svesna“ dejstva u prostornom trodimenzionalnom polju, i putem kojih nam je dostupna energija (informacija) tzv. nulte tačke, odnosno Univerzuma – (apejron, tao, polje inteligencije, Bog). Inače, energiju nulte tačke (Zero point energy) prvi pominje Tesla da bi tu pojavu kasnije potvrdio i Hajzenberg  u vidu kosmičke temeljne energije. U ovoj teoriji ona predstavlja deo energetsko-informacionog potencijala Univerzalnog polja (Sveznanja) koje je distribuirano u naš kosmos.

Sva dejstva između nulte i treće dimenzije prenose se putem „struna“ (međudimenzionalnih sprovodnika), a u samoj biti skalarnih talasa, s tim da smer komunikacije može biti dvosmeran, tj. povratan, tako da se one, strune iliti skalarni talasi, mogu smatrati i osnovnim elementima etra. Rastojanje u nultoj dimenziji „između“ bilo koje dve, početne tačke različitih struna, samo po sebi, iznosi takođe nula jer i tu važi princip anomalije zbog pomenute jednakosti. S druge strane, za „tačke“ etra koje pripadaju trećoj dimenziji, ponavljam, individualne i svesne Lajbnicove monade ili Boškovićeve – Demokritove atome ili Harameinove „crne rupe“, a koje su putem struna povezane s nultom dimenzijom postojanja, ne može se primeniti postulat identičnosti stanja (Heraklitov dijalektički princip neponovljivosti). Kao što sam već rekao, treba prihvatiti tezu da su materijalne čestice, u stvari, energetsko-informacioni naboji, odnosno tzv. crne rupe u određenim stabilnim strukturama jer se tako, bez gravitona, objašnjava kvantifikovano inflatorno-singularno dejstvo. Takva postavka ima za posledicu da materija ne postoji u obliku kako je nju zamišljao Demokrit ma koliko god oštar nož imali.

 

Sada tu, u našem kosmosu, imamo određen i konačan, ali zato promenljiv broj živahnih struktura, tako da u  našoj dimenziji egzistira kao kategorija rastojanje između tačkastih monada=atoma=rupa u prostornom polju jer nam distanca, odnosno geometrija bilo kog entiteta ukazuje na trenutno stanje svesti tog sistema (Pitagora). Moram da napomenem da to može da se odnosi na sve egzistencijalne nivoe, a to su odavno primetili i Hermes definišući princip “Kako je gore, tako je i dole“ i Tao sa svojim čuvenim “Kako je veliko, tako je i malo.“ Oni su na taj način odavno nagovestili fraktalnu prirodu kosmosu.

Međutim, da bi  u prostoru informacija (energija) „prešla“ iz jednog položaja (stanja) u drugi, potrebno je nešto da bi se to i proizvelo i održalo, a to nešto je sila vremena. Problem je u tome što se i taj „vidljivi transport“ posredno odvija preko nulte dimenzije tzv. singulariteta i etra, uzastopnim i povezanim uranjanjem i izranjanjem u prostornom polju, a to će biti podrobnije objašnjeno u sledećem poglavlju.

Zato imamo kvantnu osobenost prostornog, što evidentno ukazuje i na holografsku prirodu kosmosa. Na osnovu svega ovoga moglo bi se zaključiti da etar u trećoj dimenziji (prostornom polju ) za nas i ne postoji (vakuum), i da on tu ima nevidljivu i potencijalnu dinamičku induktivno-deduktivnu pojavnost, odnosno izvorno-uvirnu u vidu rekogniscirajućeg nastajanja i nestajanja energije, a radi se o prenosu ili teleportaciji informacije. Stoga se može zaključiti da je etar primarno neutralan i pasivan, ali je zato reaktivan i komunikativan.

Evo i definicije:

Etar je jedinstveni i dinamički kontinuum putem koga se informacija (energija), transportuje, odnosno teleportuje u samom prostornom polju, ili iz univerzuma (nulta dimenzija) u kosmos (treća dimenzija) i obrnuto.

 Iz svega ovoga proizlazi da se informacije u obliku energije i mase (materijalnih formi – struktura) u prostornom polju ne kreću kroz etar već putem istog, da je on zbog svojih osobina nepostojan i neprepoznatljiv kontinuum u našoj egzistencijalnoj dimenziji i zato mislimo da smo u kosmosu okruženi vakuumom. Međutim, vidimo da njegove „svesne“ karakteristike određuju kvantnu prirodu našeg prostornog polja, a uzgred ću napomenuti da kada se informacija teleportuje iz nulte u trodimenzonalnu egzistencijalnu kategoriju to doživljavamo kao običnu ili tamnu energiju (izvor-širenje), dok suprotno od toga, kad informacija „izrazi“ težnju da se „vrati“ iz prostornog polja u singularitete, to registrujemo kao masu ili tamnu materiju (uvir-skupljanje).

 

No vratimo se na temu. Pošto je teško razlikovati etar i prostorno polje, još jednom ću predočiti određene stvari. Kao što smo rekli etar se nalazi u nultoj, trećoj i među dimenziji, dok se u prostornom polju susrećemo potencijalno aktivni, induktivno-deduktivni raster i tzv. prazan prostor, ne induktivni-pasivni deo prostornog polja. Svaka tačka u rasteru je okružena sa četiri susedne tačke na pravcima koji između sebe zaklapaju prostorne uglove od 120 stepeni. S druge strane, rastojanje između tačaka u rasteru nije konstanta prostorng polja i ono se menja u zavisnosti od relativnog rezultujućeg dejstva singularno-inflatorne sile u posmatranom delu polja, a koje je faktički uzrokovano stanjem u celom prostornom polju. I to se dešava što se u tim osnovnim tačkama može rekogniscirati dejstvo ili singularne ili inflatorne sile. Prva sila kumulativno izaziva skupljanje rastera, dok ga druga širi i taj odnos se stabilizuje na nekom nivou, ali kada neko telo „uđe“ u taj deo prostor, onda ga ono, usled novopridošle „mase“, odnosno povećanja ukupnog singularnog dejstva, dodatno deformiše (skupi-sažme), tako što se smanji relativno rastojanje između potencijalnih tačaka u tom delu prostornog rastera jer se povećalo tzv. gravitaciono dejstvo u tom lokalitetu. To je čuveno Ajnštajnovo zakrivljenje, odnosno deformacija lokalnog prostornog polja. Ako bismo iz te mreže izdvojili određeni deo, videli bismo da on ima neko svoje superponirajuće rezultujuće dejstvo isto kao što i preostali deo sistema utiče na taj izdvojeni deo jer je, u principu, to apsolutno povezan sistem na šta nam ukazuje astrologija. Kao što sam već rekao, sve tačke (monade) u rasteru su „preko singulariteta“ upoznate kako sa svojim, tako i s koordinatama svih drugih entiteta u prostornom polju. Rastojanje između tačaka-monada definitivno igra ulogu u tom modelu i to treba povezati s opštom teorijom relativiteta ili Njutnovim formulama za božansku gravitaciju. Postoji i ta mogućnost da se „pametno i svesno“ prostorno polje samo po sebi uvećava i smanjuje usled određenih okolnosti, produkcijom i redukcijom samosvesnih tačaka u rasteru, što bi takođe izazvalo tzv. efekat širenja ili skupljanja, pa bi se tako lakše objasnila pojave tamne energije i materije.

 

Mnogo je važnije još jednom napomenuti da se iz tih inflatorno-singularnih monada može indukovati i elektromagnetno dejstvo, a samim tim tako definisan etar predstavlja i jedinstveno polje sila jer se putem istog univerzalnog sistema prenose uticaji dve različite prirodne sile. Moram napomenuti da Ajnštajn nije ni mogao doći do ujedinjene teorije polja (teorija svega) bez prihvatanje teze o postajanju etra jer je on sam po sebi, kao što je pretpostavljeno, celovito i jedinstveno polje. Sada ćemo videti šta se to u njemu dešava i šta to sve nastaje u njemu.

 

OSNOVNI ELEMENT PROSTORNOG POLJA – TETRON

 

Svastike (prva predstavlja evoluciju ili izvor, dok druga simbolizuje involuciju i uvir)! Možda ste se iznenadili, ali ćemo taj simbol vratiti na počasno mesto u fizici, matematici, filozofiji i religiji. Postavljam ga u centar kosmosa, i proglašavam ga osnovnim elementom prostornog polja. Takođe ću izneti tvrdnju da je sva(e)stika prvo nastali i osnovni entitet, odnosno biće u kosmosu, s prvim elementima informativnog zapisa (tzv. idealni kvartalni kod), od koje se pravi, gle čuda, svašta. Ovo je stara teza jer se odvajkada svastika, koja ima postavljane krake u smeru kazaljke na satu, tumačila kao simbol težnje da beskonačno i sveto smesti u vremensko i svetovno. Pokazaću da on prikazuje (simbolizuje) dejstvo Velike ujedinjene sile, sile vremena, odnosno inflatorno-singularno i eletromagnetno dejstvo, dve „božanske“ sile, dva neraskidivo suprotstavljena, tamni i svetli, ali dopunjujuća principa. On/a, u zbiru, predstavlja četiri osnovna elementa (entiteta) prostornog polja i taj simbol nas vodi do vrata Univerzuma. A kako sam zaključio da je to simbol sile vremena, dete naših Vrtiboga i Ananke, i da nam on faktički prikazuje rogljaste, odnosno vr(a)golaste, tetrone? Tetraedar je idealno geometrijsko telo koje ima četiri ose koje između sebe u  trodimenzionalnom prostoru zaklapaju uglove od 120 stepeni. Pošto je ovo dvodimenzionalna slika, trebalo je izvršiti redukciju. Transformacija je morala zadovoljiti uslov tako da se generičko dejstvo prenese u svim pravcima podjednako na dvodimenzionalnu podlogu. Ovo  telo je idealno u trodimenzionalnom formatu i trebalo je naći adekvatnu zamenu. Ubacimo sve to, uslove i ograničenja, u proporciju i dobićemo da iste ose u dvodimenzionalnoj prezentaciji moraju zaklapati uglove od 90 stepeni. Presečna tačka osnovnog 3D krsta je tzv. singularitet i njegova četiri ortogonalana kraka su strune koje definišu vezu između nulte dimenzije i prostora, a kasnije ćemo videti da je naš čuveni krst simbol inflatorno-singularne, odnosno (anti)gravitacione sile.

 

Kraci, odnosno krajevi struna završavaju se već mnogo puta pomenutim energetsko-informativnim nabojima (monade, fermioni, rupe, atomi) koje prepoznajemo kao materijalne tačke jer ne možemo rekogniscirati skalarne međudimenzionalne talase. I kao što smo rekli, u njima se skalarno (inflatorno-singularno) longitidunalno talasno dejstvo transformiše u torziono (elektromagnetno) transverzalno dejstvo. Tu se nehercijanski talas faktički „lomi“, menja geometriju dejstva i nastavlja dalje da se „širi“ ravanski, tj. spiralno i upravno, na dotadašnji pravac rasprostiranja. To se verovatno dešava zbog promena dimenzionalnih sistema, odnosno prostornosti koja to omogućava. Taj proces simbolizovan je kukicama, koje zauzimaju jedan od dva moguća položaja, a predstavljaju smer rotacije, odnosno efekat indukovane i rezultujuće sile. Kao što vidimo, posredi je dvojako dejstvo i zato imamo dve primarne svastike, pa eto trodimenzionalnog simbola prikazanog u dvodimenzionalnom formatu. No, vratimo se načas u treću dimenziju.

Na slici su prikazani osnovni elementi prostornog polja – tetroni (tetrahedroni i antitetrahedroni), odnosno svastike. Bodo Lampe je nemački naučnik i filozof koji je prvi upotrebio naziv tetroni. Njih ima četiri i oni nastaju variranjem dva osnova metamorfna dejstva: skalarnog i torzionog. Temena se nalaze na osama (TA, TB, TC i TD) koje između sebe zaklapaju uglove od 120 stepeni i u tim tačkama, kao što sam već naveo, odigrava se promena iz singularno-inflatornog dejstva u elektromagnetno dejstvo. Novonastalo spiralno dejstvo može biti, ako gledamo upravno na rotaciju, u smeru kazaljke na satu – pozitivno, ili u kontrasmeru – negativno. Takođe, skalarno dejstvo može se tretirati i kao jednodimenzionalno dejstvo iz koga se produkuje dvodimenzionalno spiralno-torziono dejstvo. Prostornom superpozicijom i variranjem ova dva uticaja dobijamo razne tvari u trodimenzionalnom prostoru.

 

Ovde treba samo napomenuti, jer se sada nećemo baviti time, da i u prostornom polju susrećemo četiri osnovne podstrukure i to su polja čiste energije, tamne energije, tamne materije i čiste materije, i tu bi mogla da se uspostavi kvazijednačina s Fuksijevim trigramima ili Empedoklovim elementima vazduha, vatre, vode i zemlje. Te podstrukture se javljaju u raznim superpozicijama (varijacijama) tetrahedrona koji, s jedne strane, imaju tendenciju da se šire, a s druge da se privlače i spajaju s istim ili drugim elementima polja, odnosno varijabilnim antitetrahedronima, koji su „došli” u ovaj prostor iz druge tzv. negativne dimenzije (neophodan uslov za nastanak Velikog praska), s tendencijom da se „sažmu“ i nestanu, odnosno „vrate“ u nultu dimenziju pošto je energija (informacija) neuništiva. U tako formiranom prostornom polju ćemo, pored primarnih i pomenutih tercijarnih pasivnih interakcija (podstrukture), naići i na aktivna dejstva, odnosno varijacije, u tzv. sekundarnim poljima koje se manifestuju ili kao čestice-materija ili kao virtuelne čestice – prirodne sile. „Materijalne“ forme nastaju na dva načina i to raspadom strukture tamne materije (principi parnih brojeva ≥4 – tzv. hadronska interakcija) i dezintegracijom strukture tamne energije (princip parnog broja ≥2 – leptonska interakcija). Hadroni su kvazisfere sa po četiri polja. Na primer, protoni imaju tri pozitivno naelektrisana pola (3x+1/2) i jedan negativan (1x-1/2 ), tako da ukupno naelektrisanje iznosi +1, dok neutroni imaju dva pozitivno naelektrisana pola (2x+1/2) i dva negativna (2x-1/2), tako da ukupno naelektrisanje iznosi 0. Inače, njihova polna struktura je generisana iz strukture fotona isto kao i sfera elektrona ima koja dva pola s ukupnim naelektrisanjem -1(2x-1/2), dok sfera neutrina ima dva pola (1x+1/2 i 1x-1/2) tako da je on elektro neutralan.  Moram sada da iznesem stav da su elektroni u samoj pojavnoj i strukturnoj biti sfernog karaktera, opnaste lopte s rekogniscirajućim vrtlozima koje opažamo kao energetska oblake, odnosno same elektrone, i da oni, elektroni, faktički ne skaču s orbite na orbitu, kako je to Bor predvideo, već njihove  sfere menjaju veličinu, odnosno zapreminu. Kad primi energiju–informaciju, sfera se uveća, a kad distribuira, zapremina se smanji. Izgleda da te sfere mogu da se i udvajaju pri čemu se stvaraju tzv. elektronske ljuske. Da biste ovo lakše razumeli, na sledećoj slici su shematski prikazane određene složene strukture u prostornom polju.

 

Sada prelazimo na prvi složeni element prostornog polja. Reč je o čuvenom „bozonu“ svetlonoši. Kao što znamo, u pitanju je tzv. kvant svetlosti.

 

 FOTON

 Za razliku od dosadašnjeg poimanja ove „virtuelne“ čestice, ustvrdiću da foton, kad ima tzv. korpuskularnu čestičnu prirodu, poseduje složenu strukturu i da se „sastoji“ od dva osnovna elementa prostornog polja. I to su dva „talasno-vihorasta“ tetrona s tim da prvi proizvodi tzv. elektromagnetno dejstvo rotacijom u smeru kazaljke na satu, dok je u drugom indukovana suprotna rotacija (inflatorno pozitivan tetron i inflatorno negativan tetron). Predočavam da je sama priroda svetlosti (elektromagnetizma) „konstantno“ dvojaka i da se „čestična“ forma javlja na kvantnom nivou, dok se istovremeno u prostoru rekogniscira prateće talasno dejstvo izazvano torziono uobličenjem u svetlosnom bitku. „Tačkasta“ priroda fotona je složena, odnosno indukciono talasana. Kvant svetlosti periodično, u procesu teleportacije, formira kvazisferu koju doživljavamo kao korpuskularnu  tvar, a veličina fotona kad se „uobliči“, za sada, nije bitna. Tu se radi o sprezi inflatorne sile, zbog toga foton nema masu mirovanja, i elektromagnetne, tako što se skalarni talasi preko monadno informacionih naboja transformišu u ravanske talase, pa se oni tako „povremeno spoje“ u jednu predivno simetrično razapetu kvazisferu koja tada ima četiri spiralno rotaciona izvora i četiri spiralno rotaciona uvira, po principu iz jedan u tri i iz tri u jedan. Takvom strukturom elektromagnetna sila se uravnotežuje s inflatornim dejstvom na tačno određenom nivou. Vidimo da je „tada“ (anti)foton sačinjen samo od talasa. Zapažamo da kada ima ovakvu strukturu, poseduje osam elektromagnetnih polova, četiri negativna (4 puta -1/2) i četiri pozitivna (4 puta +1/2), s jednim dominantnim pravcem rasprostiranja uticaja jer se usled velike rotacije, to informativno dejstvo prenosi samo u jednom indukcionom smeru. On je neutralan jer njegovo ukupno naelektrisanje iznosi 0.

 

 

Zato odmah ulazimo u fotonski svet da bih vam dočarao kako to svetlost „putuje“ kroz tzv. fotonsko polje, ovog puta, luminoferozni etar, kao i njegovu takozvanu dualističku prirodu i kvantnu osobenost. Naglašavam putem! To znači da kvant svetlosti – foton ne prolazi kroz prazan prostor – vakuum, kako kaže Ajnštajn i još neki, niti prolazi – probija kroz etar kako misle drugi, već se „uticaj“ prenosi neprestanim uviranjem i izviranje preko etra kroz nultu dimenziju (božanski informativno-svesni nivo postanja). Tom prilikom se permanentno indukuju i transverzalni (elektromagnetni) talasi usled dejstva torzionih talasa u trenutno formiranom fotonu. Taj talasni efekat u prostornom polju faktički „prati“ korpuskolarni kvant svetlosti i predstavlja nusprodukt. Da biste sebi to predočili, najbolje je zamisliti avion koji iza sebe permanentno i diskontinuirano (kvantno) izbacuje mlazne spirale.

 

 

Vidimo da se „primarno“ dejstvo prenosi „pravolinijski“ u osnovnoj fotonskoj strukturi putem indukcije s jednog fotona na drugi (nisu nacrtana po tri bočna uvira i izvora), a u stvari reč je o uzastopnim i bliskim teleportacijama. Ali kad uđemo u tu fotonsku kvazisferu, vidimo da se tu svašta desilo. Pobuđeno, odnosno indukovanim torzionim dejstvom susednog (prethodnog) fotona, prvo se pomalja skalarno inflatorno dejstvo (struna) iz primarno indukovane (svesne) tačke – monade (I1) koja se odmah transformiše u torzioni talas – dejstvo. Svetlost izranja iz jedne indukcione etarske tačke – žiže u nultoj dimenziji – singularitetu (I1) u obliku inflatorno-skalarnog dejstva, doživljava metamorfozu u temenu tetraedra i prelazi u torziono spiralno dejstvo. Sada ta indukovan i „pozitivna“ spirala „raspodeljuje“ svoje dejstvo na tri susedne negativne spirale koje formiraju tri nove pozitivne, da bi se proces istomomentno okončao nastankom četvrte i poslednje negativne spirale koja takođe „uvire“ u teme (S1). Kao što smo videli, sve četiri negativne spirale se preko svojih temena ponovo transformišu u skalarno dejstvo i izjednačuje s inflatornim dejstvom iz tačke (I1). Međutim, proces se nastavlja tako što je tzv. negativno dejstvo (uvir), tačka S1, indukovalo u „inteligentnoj“ mreži pozitivno dejstvo (izvor) iz „naredne“ tačke (I2) koje se preko strune ili skalarnog talasa pretvara opet u „pozitivan“ elektromagnetni  izvor, a on se odmah pretače u susedna tri negativna uvira i  tako se „transport nastavlja“ pošto se sada kompletna informacija „formirala“ u replikovanom fotonu br. 2. Na osnovu svega se može zaključiti da se fotonska informacija distribuira preko jedne izuzetno pametne mreže i da se te „pravolinijske“ indukcije dese ogroman broj puta u jednoj emisiji, dok se informacije negde ne „materijalizuje“, odnosno udomi u nekoj strukturi. Ovom osobinom objašnjavamo nestabilnu i kvantnu prirodu fotona jer deca svetlosti ko zna koliko puta „nastanu i nestanu“ u prostornom polju. „Urone“ u nultu dimenziju, pa iz nje ponovo „izrone“, bar tako deluje, a energiju-informaciju koju prenesu srazmerna je frekvenciji, odnosno frekvenciji manifestovanja. Tu pojavu definisao je Maks Plank jednačinom E=hxν, gde je h Plankova konstanta, a ν učestalost pojavljivanja. Vidimo da foton faktički  ne prolazi kroz prostor, ali zato inflatorno-singularna (luminoferozna) struktura etra prenosi čestično (talasni), odnosno informacioni efekat putem indukcije u osnovnom sistemu kosmosa, s jednog mesta na drugo, tako da imamo utisak da jedan uobličeni foton, odnosno kompleks talasa, putuje pomoću etarske građe (jednodimenzionalnih struna i dvodimenzionalnih spirala) ogromnom brzinom, i to brzinom svetlosti koja takođe predstavlja jednu od konstanti prostornog polja. I stvarno, kad bismo snimak tog procesa „usporili“, videli bismo samo promenljive i metamorfane torzione talase koji putuje pravolinijski „kroz kvantni prostor“ isto kao i sva, nusprodukovana, elektromagnetna talasna dešavanja u okolnom prostornom polju.

Može se zaključiti da je usled pobuđenosti sistema, odnosno promene stanja (kretanja), suštinski, prenesena samo informacija, u svim mogućim prostornim pravcima, a koja se, tu i tamo na kraju, „uskladišti“ u receptoru – primaocu tako da nam promenjena strukturna konstelacija u određenom obliku objašnjava i trenutno informacioni potencijal (stanje svesti) tako formiranog entiteta. Na primer, kad atom „primi informaciju“ tada neki elektron pređe iz jedne orbitu u drugu, odnosno elektronska sfera se uveća za određenu zapreminu koja je u funkcionalnoj zavisnosti s frekvencijom talasne energije primljenog fotona. Zato odmah prelazimo na komunikaciju putem simbola zvanom zračenje oblika i zbog toga vas podsećam na čuvenu hindu trojku: mandala (slika), mantra (molitva) i mudra (stav).

 

SIMBOLI

Već smo videli da u interakciji, odnosno superpoziciji, longitidunalnih i transverzalnih talasa, dve neuhvatljivosti, dobijamo strukturu, zapravo formu, tako da i proces uobličenja takođe predstavlja dinamičku informacionu pojavu. Kad bismo ovu genezu posmatrali iz dva fizička smera, imali bismo nekoliko razvojnih faza. Pođimo prvo od vibracije, odnosno zvuka ili tona, koji prelazi u glas i preko sloga postaje reč, odnosno oblik. Ako krenemo sada s druge strane imamo: svetlost→boja→slika→pismo→slovo→reč. Kao što se vidi, čvorište ove priče u našem svetu je struktura (reč=simbol), mesto gde se odigrava metamorfoza sile tj. energije, a u samoj biti informacije. Znači simbol bukvalno preobražava svest, dok je Jung mislio da se samo radi o psihičkoj energiji. I iz jedne i iz druge „krajnosti“ dolazimo do centra odnosno SIMBOLA – MATERIJE – STRUKTURE – OBLIKA, preko čega mogu da se transformišu ideje i to ukazuje jedan dinamički sistem, u kome je sve podložno promeni stanja. To znači da i reči, kao složeni simboli, kao i sve drugo što koristimo u opštoj komunikaciji, horizontalnoj i vertikalnoj, s drugim entitetima, imaju svoje svesno i nesvesno, univerzalno kosmičko značenje (tu je i umetnost), pa je time, istovremeno, ostvarena i indirektna komunikacija sa singularnim poljem – Bogom – Akašom. Kako na statičkom, ono važi i na dinamičkom (tzv. kretanje) nivou. Zato i tvrdim da je sve u kosmosu, u stvari, transfer svesti (informacije) i taj univerzalni zakon važi na svim nivoima postajanja, odnosno svim potencijalnim dimenzijama (multiverzumima?).

 

Zbog toga ću se na kraju ovog rada osvrnuti se na neke veoma poznate simbole, koje su religije i pojedine naučne discipline odavno prisvojile, s namerom da ukažem da nam je ovo „znanje“ odavno poznato, a možda nam je i predočeno, i da su prethodne civilizacije pogrešno tumačile (zloupotrebljavale) univerzalne kosmičke simbole jer ne verujem da su se masovno igrali pokvarenih telefona, slepog goluba pismonoše, zaboravnog glasnika, raštimovanog tam-tama i ko zna sve čega još. Analiziraćemo ih u okviru ove teorije.

 

K R S T

 

 

Krst je simbol inflatrono-singularne, odnosno (anti)gravitacione sile. Presečna tačka-kvadrat predstavlja singularnost, nultu dimenziju postojanja, dok kraci pokazuju pravac energetsko-informativnog dejstva, longitidunalnih talasa, tzv. strune (slika br.10). Kao što je već rečeno, singularno-skalarne talase, informacioni smer delovanja ka nultoj dimenziji doživljavamo kao privlačne odnosno gravitacione, dok inflatorne i takođe skalarne, smer delovanja ka trećoj dimenziji, registrujemo kao odbojne, antigravitacione.

 

 

Kad se krstimo i izgovaramo “U ime Oca, Sina i Svetoga duha“, tada „magijski“ povezujemo nultu dimenziju (Bog–Otac) s trećom dimenzijom (nama–Sin) putem etra, a u ovom slučaju Svetog duha.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

S V A S T I K A

 

 

Svastika nam prikazuje osnovne prostorne elemente – tetrone. Ona je složen element jer sadrži u sebi krst sa svim svojim značenjima, a kuke predstavljaju talasno-transferzalno (torziono-spiralno), odnosno vr(a)golasto dejstvo koje se produkuje iz energetsko-informativnih naboja.

 

 

 

Ona je osnovni element prostornog polja i učestvuje u raznim interakcijama (varijacijama) u prostornom polju, odnosno etru.

Tako dobijamo različite statičke i dinamičke strukture – simbole (fermione, hadrone, bozone, mezone) koje prepoznajemo kao energiju, materiju (čestice) i sile (polja dejstva).

 

H E K S A G R A M I

 

 

                                                     

 

 

 

 

 

 

Davidova zvezda (Solomonov pečat – Sigilum Solomonis), kolovrat, šestoper i ostali heksagrami (lotosov cvet) su simboli fotona, prvog složenog elementa prostornog polja, koji se sastoji od dva rogljasta tetrona. Đavo (Satana-Lucifer) izgleda da nema rogove, ali zato, najverovatnije, ima rogljeve? Šestoper je obeležje slovenskog boga Peruna (Bog groma) i Apolona (Bog Sunca) koji je isprva, gle čuda, nekad bio bog muzike. Vidimo da je svojevremeno Apolon doživeo metamorfozu, a sličnu pojavu  imamo u odnosu između Ereba (tama-otac) i Etera (svetlo-sin).

 

Tesla je svojevremeno izjavio da je prava priroda svetlosti „tama“ oslanjajući se na vedsko učenje gde je vibracija osnova svega postojećeg. Koincidencija? Ne! Trouglovi u Davidovoj zvezdi su samo projekcije tetrona koji se prožimaju. To nam potvrđuju i tajna masonska znanja koja pripovedaju da se „bit-suština“ svetlosti sastoji od dva tetraedra. Još jedna čudna konstatacija. U hinduizmu, đainizmu i budizmu lotosov cvet je simbol centralne čakre – Plexus Solaris. Opet Sunce i opet elektromagnetno dejstvo! Slučajnost? Sigurno da nije.

 

 

 

 

J I N   J A N G

 

Jin jang je simbol Velike ujedinjene sile, tamno-svetle kosmičke, sile vremena. Veliko crno polje (jin) prikazuje dejstvo inflatorno-singularne sile, ton – tamni – nevidljivi i jednodimenzionalni princip, dok nam veliko belo polje (jang) ukazuje na elektromagnetnu silu, boju – svetli – vidljivi i dvodimenzionalni princip. Superpozicijom dve heterogene dimenzionalnosti dolazimo do sfernog uobličenja i materije, odnosno nastajanja. Crni i beli kružići u poljima otkrivaju nam metamorfnu, fraktalnu i holografsku prirodu kosmosa tako da su to one naše čuvene monade, nesrećni atomi iliti ozloglašene rupe.

 

***

Vidimo da simboli sa svojom geometrijom, takođe, predstavljaju kosmički rečnik i da govore o stanju svesti određenog entiteta u prostornom polju, odnosno njegovoj fraktalno-vremenskoj konstelaciji, a na osnovu svega ovoga može se izvući zaključak da sve u ovom našem „svetu“ nastaje raznim variranjem kosmičkih tonova i boja (Šredinger) i da se sve to može shvatiti ako smo na pravi način definisali energiju, vibraciju i frekvenciju (Tesla).

[1]Ovaj rad predstavlja izvod iz obimnijih studija: Uobličenje ili fizičko-matematike zakonitosti i filozofsko-religijski principi interakcija u osnovnim i složenim strukturama prostornog polja i Algebra prostornog polja.