Neobjašnjivo velika emisija energije
Dosad su astrofizičari poznavali dva objašnjiva procesa stvaranja supernove. Internacionalni tim astronoma objasnio je i treću varijantu.
Kako članovi istraživačkog tima sa instituta Max Plank izveštavaju u novom izdanju stručnog magazina „Nature“, do sada su važile za pokretača jedne supernove kolaps jezgra masivne zvezde na kraju svog veka i termonuklearne detonacije stare bele patuljaste zvezde. Sada dokazani treći način zvezdane eksplozije odigrava se u starom zvezdanom sistemu sa puno helijuma.
Prema tome koji hemijski elementi u svetlu jedne supernove budu dokazani, naučnici svrstavaju ove eksplozije u različite tipove Ia, Ib, Ic ili II. Zato što spektralna analiza svetla (svetlosna krivulja) tipa Ia supernove pokazuje jasne karakteristike i vrlo je ravnomerna pa ih astronauti koriste kao „standardne svećice“ da bi odredili rastojanje do matične galaksije. Ove supernove nastaju kada jedna bela patuljasta zvezda dostigne tzv. Čandrasekar granicu, izgorele ostatke normalne zvezde slične našem Suncu i pokupi ostatke prateće zvezde. Nuklearno sagorevanje u gustom jezgru koji se velikim delom sastoji od ugljenika i kiseonika, pali se iznova i oslobađa velike količine energije, što vodi do toga da zvezda eksplodira kao supernova.
Drugi proces koji vodi do eksplozije supernove, je gravitacioni kolaps jedne masom bogate, kratkovečne zvezde na kraju njenog trajanja. Astronomi veruju da ove supernove kao tip Ib/c ili tip II se daju videti posebno u okruženju puno mladih zvezda. Zbog ogromne energije koka se oslobađa ovim eksplozijama najveći deo zvezdane materije biva odbijen a ostaje samo ostatak koji poseduje deo početne mase zvezde.
U januaru 2005 kako izveštava udruženje Maks Plank svetlela je jedna slaba supernova (SN 2005E) u aureolu susedne gaalksije NGC 1032, i jedan međunarodni tim astronoma sakupio je podatke posmatranja oko cele zemljine lopte.
Na čuđenje astronoma merenja hemijskog sastava i količina izbačenog zvezdanog materijala nisu odgovarala nijednom od dva poznata mehanizma eksplozije.
„U okolini supernove ništa nije nagoveštavalo na skorašnji nastajanak zvezda i takođe masa odbačene energije je bila mala (svega trećina mase našeg Sunca) za eksploziju neke superzvezde.“ Sledstveno tome ova supernova nije mogla biti objašnjena scenariom kolapsa jezgra.
Takođe i alternativa, stara bela patuljasta zvezda, koja se dugo vremena kretala od mesta svoga nastanka pa do spoljnih oblasti ne odgovara posmatranjima , jer svetlostni spektar upućuje na jedan drugi hemijski sastav.
Kod supernove SN 2005E odbačena materija sadrži veći udeo kalcijuma i titana nego što je uočeno kod neke druge supernove. Ovi elementi poznato je nastaju u nuklearnoj reakciji baziranoj na helijumu a ne na ugljeniku i kiseoniku, od čega se sastoju unutrašnjost bele patuljaste zvezde.
Novi kompjuterski modeli pokazuju da je posmatrana supernova nastala verovatno u sistemu dve oko sebe tesno kružeće bele patuljaste zvezde, pri čemu je helijumski omotač jedne zvezde bio usisan od druge. “ Kada se izvesna količina helijuma sakupi, helijum počinje da eksplozivno gori na primajućoj zvezdi“ , kaže Paolo Macali sa Maks Plank instituta za astrofiziku koji je zajedno sa Davidom Arnetom sa Univerzitta Arizona sprovodio proračune.” Jedinstveni procesi , koji u ovim eksplozijama stvaraju izvesne hemijske elemente, mogu rešiti neke zagonetke koje se odnose na obogaćivanje nekih elemenata u našem univerzumu. Naprimer ovo može biti glavni izvor titana.
u 
