Još ne tako daleke 1992. godine naše poznavanje zakona aerodinamike nije bilo dovoljno da objasni kako se većina letećih insekata, šišmiša i malih ptica održava u vazduhu. Naravno, to je naš problem, a ne bumbarov.
Proučavanje aerodinamike usredsređuje se usko na principe koji se primenjuju kada vazduh klizi preko krilaca pri konstantnoj brzini. S druge strane, insekti koriste svoja krila i za dizanje uvis i za kretanje u pravcu, tako da se u jednom zamahu krilca ne kreću samo nagore i nadole već i napred i nazad.
Istovremeno, prave komplikovane osmice u kojima se nagib krila neprestano menja. Ovaj pokret dodatno podiže insekta tako što pri svakom zamahu nadole stvara vrtloge vazduha niskog pritiska na spoljnim ivicama vrhova krila.
Ovaj fenomen je iskorišćen kod letelica sa fiksnim krilima uz podršku zakrilaca koji omogućavaju let na manjim brzinama bez zaustavljanja. Bumbar je poseban slučaj, jer umesto da se vrtlozi vazduha odvajaju od krila gotovo istovremeno kada nastanu, kao što bi se desilo kod aviona, zbog oblika krila vrtlog se „lepi” za mesto gde nastaje i održava stalnu silu dodatnog podizanja sve dok traje zamah nadole.
Tako bumbari, zapravo, ne krše zakone fizike već samo koriste drugačija pravila.
u 
