Piše: Prof.dr Vladimir Ajdačić

Proučavajući prirodu čovek povremeno dolazi do neverovatnih, zadivljujućih otkrića za koja, u svojoj neukosti i prepotentnosti, ranije ne bi poverovao da su delo prirodnih sila i materije lišenih inteligencije. Jedan takav slučaj desio se 1972. godine kada je francuski fizičar Fransiz Peren (Francis Perrin) sa saradnicima otkrio da su u davnoj prošlosti, pre oko 1,7 milijarde godina, na Zemlji postojali i radili prirodni nuklearni reaktori!Pored drugih nalazišta uranijumovih ruda francuski stručnjaci su na svom spisku imali i rudnik Oklo u Gabonu u Zapadnoj Africi. U uzorcima rude iz Okla, sa tri lokacije duboko pod zemljom, nađena je skoro dva puta manja koncentracija izotopa uranijuma mase 235 (U-235) nego u svim drugim rudnicima uranijuma na našoj planeti. Kao da je neko  ciljano „uklanjao“ U-235 iz te rude, dok su sadržaji dva preostala izotopa – najobilnijeg  U-238 i najsiromašnijeg U-234 – bili u skladu sa očekivanjima naučnika. Njihove koncentracije su odgovarale proračunima koji su vodili računa o tome da su oni izotopi koji trpe radioaktivne raspade.

1. zone nuklearnog reaktora
2. peščanik
3. sloj uranijumske rude
4. granit

Kako su obilnosti pomenuta tri prirodna izotopa uranijuma, kao i njihova vremena radioaktivnih poluraspada dobro poznate, bila je isključena svaka greška u izračunavanju odgovarajućeg sadržaja U-235 po isteku 1,7 milijarde godina. Tako se Oklo sa svojim uranijumom iznebuha pojavilo kao „svetsko čudo“ i  privuklo veliku pažnju naučnika.
U analizi neočekivanog manjka U-235 u rudi iz Okla istraživači su pošli od činjenice da je izotopni sastav prirodnog uranijuma na Zemlji svuda istovetan, osim u Oklu, kao i to da je on nezavisan od porekla uranijuma, bilo da uranijum potiče iz kometa koje su udarile o Zemlju ili se našao u njoj u trenutku njenog formiranja. Drugi važan zaključak bio je  da su relativne obilnosti  U-238 i U-234 u skladu sa proračunima, tj. da se one, za razliku od U-235, nisu fantomski smanjile. Tako je preostalo da se za pomenuti manjak U-235 u rudniku Oklo krivac potraži u nuklearnim karakteristikama ovog izotopa.
Osamdesetih godina prošloga veka, u vreme Perenovog otkrića,  već je bilo poznato da atomska jezgra U-235 izložena dejstvu sporih neutrona  trpe fisiju, tj. cepaju se na dva fragmenta. Tom pojavom mogao bi da se objasni zagonetni nestanak jednog dela datog izotopa u Oklu. Ova neverovatna hipoteza o „izgaranju“ U-235  pre milijardu i više godina vodila je direktno zaključku da su u preistorijskom dobu, daleko pre nego što su živeli dinosaurusi, u rudniku Oklo postojali i radili prirodni nuklearni reaktori!

Pojava nuklearne fisije

Srećom to nije ostalo na hipotezi, već je relativno brzo nađen traženi odgovor. Dokazni materijal za odigravanje pojave samoodržavajuće nuklearne fisije, praćene oslobađanjem energije i nastankom određenih radioaktivnih elemenata u rudniku Oklo u preistorijsko vreme, dobijen je merenjima radioaktivnosti i maseno-spektrometrijskom analizom produkata fisije U-235 u zaostaloj rudi uranijuma. Pokazalo se da su u njoj prisutni izotopi neodimijuma, samarijuma, europijuma i cerijuma koji se nalaze i u koriščenom uranijumskom gorivu naših današnjih reaktora. Tako je dobijen dokaz da je Priroda davno pre čoveka sazdala i pustila u rad. „nuklearne reaktore“
U Gabonu je otkriveno 15 takvih „fosilnih reaktora“. Oni su povremeno radili i gasili se tokom desetina miliona godina. Ciklusi njihovih aktivnosti zavisili su od voda koje su priticale u podzemne slojeve rudnika sa uranijumskom  rudom, omogućavajući tako usporavanje brzih neutrona, a time i nastajanje i odvijanje samoodržavajuće nuklearne fisije U-235.
Kada bi usled isparavanja vode ponestalo, dolazilo bi do prekida rada prirodnih reaktora, sve do pojave kiša, tj. dotoka novih voda.  To je tako trajalo do osiromašenja, utroška sadržaja U-235 do granice na kojoj on više nije bio dovoljan za pokretanje nove lančane fisione reakcije. Tako su u davnoj prošlosti zauvek prestali sa radom nuklearni reaktori u Gabonu. Zahvaljujući tome njihovi „fosilni ostaci“ sačuvani su do danas u jedinstvenom muzeju Prirode.
Milijardu i sedamsto miliona godina posle ovog neverovatnog „poduhvata Prirode“ čovek je krajem decembra 1942. pustio u rad prvi nuklearni  reaktor na Zemlji. To su u jeku Drugog svetskog rata učinili Enriko Fermi i saradnici u Čikagu, SAD, u jednoj omanjoj  prostoriji pod tribinama univerzitetskog stadiona za ragbi.

Podelite članak: