(http://kpv.rs/?p=1001 1. deo)
… U ovom tekstu želimo ukazati na ogromnu moć ljudskog uma i nužnosti naše svesnosti o tome…
…svaka naša misao, dobra ili loša, konkretizuje se i, u granicama realnih mogućnosti, postaje stvarnost…
…“što više dobra činite drugima, tim više dobra činite sebi“…
Piše dipl. inž. Goran Marjanović
Uprošteno rečeno, sugestija je aktivnost kojom se jedna misao usađuje u svest neke osobe, a autosugestija je usađivanje jedne misli u sopstvenu svest. Sugestija u stvari ne postoji sama po sebi, jer naš trud da nekome sugerišemo bilo šta, uvek ostaje bez bilo kakvog efekta, ako nesvesno biće osobe kojoj nešto sugerišemo ne primi, i ne prihvati, tu našu sugestiju, da bi ju, ona sama, pretvorila u autosugestiju. Prema tome sugestija je moguća ukoliko je ispunjen samo jedan nužan i dovoljan uslov, da je osoba kojoj sugerišemo, pretvori u autosugestiju.
Autosugestija, sposobnost sa kojom se rađamo, je veoma moćno oruđe koje nosimo u sebi od rođenja i sa kojim se nesvesno, i uglavnom dosta neodgovorno, igramo čitavog života. Ovo kažemo zbog toga što njena ogromna i neizmerna moć, u zavisnosti od okolnosti, može izazvati dobre i najbolje, ali i loše i najgore posledice. Autosugestija je vrlo moćno, ali i vrlo opasno oruđe kojim se možemo teško povrediti, pa čak i ubiti, ukoliko sa njim rukujemo neoprezno, ali nam može i mnogo pomoći, ako naučimo da ga svesno i pravilno upotrebimo. Upoznavanje sa mogućnostima ovog, neosporno izuzetno moćnog oruđa, omogućuje nam da izbegnemo nehotično izazivanje štetnih autosugestija, koje mogu imati veoma teške posledice, ali isto tako i, kroz dobre sugestije, vraćanje fizičkog i psihičkog zdravlja bolesnim ljudima, pa i svima onima koji su, kao nesvesne žrtve prethodnih (loših) autosugestija, izgubili pravi put u životu. Naime, svi smo mi svedoci toga da dve osobe u potpuno istim uslovima, mogu da budu, jedna savršeno srećna a druga opet poptuno nesrećna. Ako su neke osobe srećne ili nesrećne, kaže E.Kye, to je samo zato što sebe doživljavaju kao srećne ili nesrećne.
Uloga sugestije, odnosno autosugestije, može se najlakše razumeti ako se podsetimo da je (ono) nesvesno (u nama) glavni pokretač, regulator i koordinator, svih funkcija našeg organizma. Ako neki organ radi loše, a nama uspe da „ubedimo“ i „nagovorimo“ nesvesno da bi taj organ trebalo da radi bolje, ono će tom organu „preneti“ nalog, on će poslušati i njegova funkcija će odmah, ili postepeno, postati normalna. Eksperimentalno je utvrđeno da se sugestijom zaista može zaustaviti krvarenje, učiniti da nestanu fibromi (izrasline, bradavice), izlečiti niz bolesti, pa čak i neke vrste paralize.
Ono što se dešava na fizičkom planu, dešava se takođe i na psihičkom. Nezdrave i loše misli su jedna vrsta provalije u koju možemo pasti ako ne znamo da im se odupremo. Zbog toga nam E.Kye savetuje da negujemo sposobnost samokontrole i da izbegavamo izlive ljutnje, jer oni prazne naše rezerve energije i oslabljuju nas. Izlivi besa su takođe nepoželjni jer oni nikada ništa dobro ne donose, oni samo uništavaju i uvek predstavljaju prepreku za uspeh, pa zato, treba da budemo mirni, blagi, predusretljivi i sigurni u sebe. Isto tako, po njegovom mišljenju, treba da naučimo da budemo dovoljni sami sebi, ali nikako ne i sebični jer: „nesebičan čovek ne trežeći nađe ono što sebičnjak traži i ne nalazi ma koliko se trudio“.
Na kraju, dužni smo navesti i primedbu E.Kye-a, da postoje dve vrste ljudi kod kojih je teško izazvati autosugestiju i iskoristiti njenu ogromnu moć. To su mentalno zaostali ljudi koji nisu u stanju da shvate ono što im se sugeriše i ljudi koji ne žele da razumeju !
Da bi smo uočili međupovezanost, i zaista istinsku jedinstvenost nekih opštih, zajedničkih i večnih, svuda i uvek važećih, suštinskih entiteta, od mnogobrojnih veoma lepih, jednostavnih i iznad svega korisnih, saveta i misli koje navodi E.Kye, izdvajamo još samo sledeće:
„… Onaj što je rođen bogat ne zna šta je bogatstvo. Onaj kome je zdravlje dobro ne zna kakvo ogromno bogatstvo poseduje. Da bi se uživalo u bogatstvu, treba okusiti bedu. Da bi se uživalo u zdravlju, treba pre toga biti bolestan…“.
Spoznaje do kojih su ljudi, na geografski različitim mestima, došli u raznim epohama, i koje razdvaja nekoliko hiljada kilometara u prostornom i nekoliko hiljada godina u vremenskom smislu, imaju zaista izuzetno malu šansu da ne budu istinite. Relativnost nam daje praavo da isti događaj, u različitim okolnostima, vidimo na različite načine, što nas navodi na ideju, da pravu istinu zapravo treba tražiti kroz različita viđenja jednog istog. To je, ujedno, jedan od osnovnih razloga zbog kojih, možda, ipak nebi trebali biti suviše kritični, i prestrogi, u donošenju nekog svog konačnog mišljenja, ili bar nebi trebali odmah odbaciti bilo kakve, pa čak ni neke apriorne spoznaje, koje u sebi (možda) nose, bar neku, klicu istinitosti, jer su, kao što znamo, konačnost i diskretni Apsolut samo apstraktne ideje i fikcija naših umova i nesavršenih čula.
U ovo vreme velikih promena, duhovnih i fizičkih iskušenja kakva nam predstoje u našoj najbližoj budućnosti (koja su već počela …) veoma je važno da svako od nas shvati ono najvažnije – ogromnu važnost i značaj SVESNOG ŽIVLJENJA o kojem govori P.D. Uspenski. Činjenica je da se mnogi ljudi ponašaju krajnje neodgovorno – kako prema sebi tako i prema čitavom društvu pa i čitavoj planeti u celini i što zaista već ozbiljno dovodi u pitanje opstanak ove civilizacije. Možda ipak nije kasno ako shvatimo da je ta – svima nama toliko potrebna energija – duboko utkana u čitav kosmos, kao i mi sami i celokupno naše biće. Moramo se potruditi da uklonimo čulno-iskustvenu zavesu znanja istkanu našom vekovnom selektivnom spoznajom i da shvatimo da smo svi mi bića koja je Bog po stvorio po svojoj slici, dakle bića kojima su date razne i zaista velike moci – ali i odgovornost …
Eksperimentalno je pokazano (EEG) da su moždane aktivnosti potpuno identične ukoliko čovek posmatra neku sliku i ako tu sliku samo zamišlja. Ovo sasvim nedvosmisleno ukazuje na to da običan čovek teško može razlikovati vlastitu ideju od predstave koju naš mozak stvara na osnovu neke čulno iskustvene impresije čime značaj svesnog življenja postaje još veći !
Na samom kraju, možemo konstatovati sledeće: mnogo je lepote na ovom svetu, i oko nas, i u nama, u ljudima, u prirodi, u vasioni, u mnogim skulpturama, slikama, muzičkim i drugim umetničkim delima, samo ju treba „moći“ i „hteti“ videti. Svoj um možemo shvatiti nekom vrstom „uređaja“ koji, oplemenjivanjem duše, osciluje sve „plavljim“ vibracijama i na taj način „vidi“ sve jasniju i „oštriju“ (tj. „istinitiju“) sliku „istog holograma“ utkanog „uvek i svugde“. Ovo je pravo vreme-mesto da se podsetimo nekoliko izuzetno sadržajnih misli našeg „najliterarnijeg“ pisca, neortodoksnog teologa, vladike Nikolaja Velimirovića, vezanih za pojam uma i duše:
„… – Um je vođ duše i savetnik duše … Um je krmanoš celog bića ljudskog. On savetuje, on nagovara, on rukovodi. I duša i telo upravljaju se prema umu. Čulo uma jeste razum … Duh je u duši, duša u telu, telo u svetu … Duh je pokretač duše, duša je pokretač tela a telo je pokretač drugih tela. Kakav je duh, onakvi su i pokreti duše, kakva je duša, onakvi su i pokreti tela …
– Sve su priče na površini, a smisao njihov je u dubini. Sve su priče za oči i očigledne, ali njihovo značenje je za duh i duhovno.
– Postavljen u ovaj svet čovek je potopljen u more mudrosti Božje, iskazane pričama. No, onaj koji samo očima gleda ovu mudrost, nevidi ništa osim haljine u koju je ta mudrost odevena; gleda i vidi odeću prirode, no duh i jezgro prirode ne vidi; sluša i čuje prirodu, no sluša i čuje puste glasove, a smisao ne razume. Niti se okom da videti jezgro prirode, niti se uhom da čuti smisao njen. Duh pronalazi duh; smislenost gleda smisao; razum susreće razum; ljubav oseća ljubav ..“
Ne zaboravimo da realnost, isto tako, podrazumeva i prisustvo tuge i bola, ali i njih treba prihvatiti kao neizbežne i nužne suprotnosti svega lepog, dobrog i pozitivnog, bez kojih ni one ne bi mogle biti to što jesu.
Na kraju krajeva, ni Jedinstvo, odnosno večno oscilujući svemir, ne bi bio „takav kakav jeste“, bez opšte harmonije i dijalektičkog jedinstva crne i bele rupe, za sada hipotetičnih „generatora“ osnovnih, suštinsko – strukturnih, faza, dimenziono višeg oblika kretanja prostorvremematerije, u modelu opisanih pojmovima prostorne – ekspanzije i prostornog – sažimanja, ciklično promenivih perioda razvoja, evolucije i involucije (u višedimenzionalnom smislu) Svemira i, naravno, „večnog“, ili bolje rečeno, večno – promenjivog Jedinstva.
Čovečanstvo i sve njegove asocijacije, narodi, rase, države, porodica itd., su deo Jedinstva, pa svi principi važe i za taj vid egzistencije materije. Globalna homogenost podrazumeva da nema povlaštenih položaja, znači ni naroda, rasa itd. … Mnogi nesporazumi između ljudi mogli bi biti izbegnuti ako shvatimo da dva (višedimenzionalno) udaljena posmatrača isti događaj jednostavno moraju da vide na dva različita načina. Razmenom spoznaja do kojih su došli, i jedan i drugi, bi mogli samo obogatiti svoju sliku o posmatranom objektu, umesto da jedan drugom dokazuju ko je u pravu i ko govori „istinu“!
Posmatrajući Svemir kao deo Jedinstva, model Večno oscilujućeg svemira je ukinuo povlašten položaj bilo koje tačke u višedimenzionalnom smislu. Time je zapravo nastavljen davno započeti put ljudske spoznaje o mestu, ulozi i odnosu čoveka i njegovog sveta. U početku, „svet“ se nalazio „pod nebeskim svodom“ na Zemlji u obliku ploče koju su na leđima nosila tri velika kita ili slona itd… Ptolomej je „svet“ skinuo s pijedestala izdvojenog i uzdignutog mesta, ali ga je opet postavio na centralno mesto, u središte Sunčevog sistema. N.Kopernik je svojim heliocentričnim sustavom Zemlji dodelio položaj nešto manjeg značaja, a danas znamo da ni Sunce, pa čak ni naša galaksija, Mlečni put, nisu u nekom središnjem, a pogotovo ne u centralnom položaju. Model Večno oscilujućeg svemira ukida povlašten položaj i samog Svemira i ljudske vrste, odnosno čoveka, kako u prostornom, tako i u vremenskom smislu! Međutim, to nije degradacija. Šta više!
Možemo videti da je uporedo sa spoznajom o nekom svom , sve manje centralnom položaju, čovečanstvo sve više sudbinu uzimalo u svoje vlastite ruke, a sve manje prepuštalo slučajnosti. Čovek nije više molio bogove za kišu npr., nego je navodnjavao sušnu zemlju. Prema tome stavljanjem ljudske vrste izvan bilo kakvog posebnog položaja u bilo kom smislu i u bilo kojoj dimenziji, čoveku, kao misaonom biću, skinuta je kruna jedino povlaštenog i moguće postojećeg, kako u prostoru tako i u vremenu. Međutim, uporedo s tim čovek je sa nivoa beznačajnog smrtnika uzdignut na mnogo viši nivo, nivo ravnopravnog elementa Jedinstva u kojem je i on, u odnosu na neke druge delove Jedinstva „unutar“, a u odnosu na neke druge „izvan“.
Time je ljudskoj vrsti dodeljena mnogo značajnija i odgovornija uloga o vlastitoj i tuđim sudbinama.
Budućnost će pokazati da li MI to i zaslužujemo!
„KAKO GOSPODARITI SAMIM SOBOM… Emil Kye
Post