Sasvim je nesumnjivo da je voda najvažnihji element na našoj planeti. Bez nje, život na Zemlji bio bi nemoguć. No – nisu u pitanju samo njena fizičko-hemijska svojstva koja direktno utiču na pravilno funkcionisanje našeg organizma i mogućnost opstanka živih bića, biljaka, životinja i ljudi – nego i neke njene osobine koje vodu čine fundamentalnim mehanizmom života na Zemlji ali – po svemu sudeći – i Kosmosa uopšte !
… Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto»…
Najnovija istraživanja ukazuju na sasvim nespornu činjenicu da je voda mnogo više od «prostog» jedinjenja vodonika i kiseonika jer iskazuje izuzetno veliki broj anomalija – potpuno neprimeren tako jednostavnoj strukturi koju čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Jezgro atoma kiseonika sadrži 8 protona i 8 neutrona a omotač 8 elektrona (2s+6p) kada je atom elektro neutralan. Atom vodonika (protijum) čini samo 1 proton u jezgru i 1 elektron u omotaču! Uprkos tome, sve su brojniji eksperimenti svetskih laboratorija koji na različite načine dokazuju da voda ima mogućnost gotovo neograničenog «pamćenja»! Ovo bi moglo značiti da informacije pohranjene u vodu koju pijemo, kupamo se u njoj …, mogu uticati i na naše fizičke pa i mentalne sposobnosti, odnosno raspoloženje, zdravlje itd. jer čak 72 procenta našeg tela čini – voda!
Većini nas su poznata istraživanja japanskog naučnika Masaru Emoto-a o tome kako voda reaguje na različite spoljne uticaje izazvane elektromagnetnim i/ili mehaničkim talasima poput muzike, reči – pa čak i misli koje su joj upućivane. Podsetimo se iznenađujućih rezultata koje je dr. Masaru dobio i na osnovu kojih se – sasvim slobodno – možemo zapitati: da li je voda možda živo stvorenje ?
Prirodna, čista, izvorska voda, nakon molitve, klasične muzike i pozitivnih misli formirala je simetrične, gotovo savršene kristale neverovatne lepote. Kristali zagadjene, ustajale vode bili su deformisani i vrlo nepravilne strukture. Destilovana voda uopšte nije imala kristalan oblik, ali kada joj je rečeno «hvala» ili su joj upućene misli ljubavi i pažnje formirala je predivne kristale. Isto tako, ukoliko bi se na posudi sa uzorkom vode napisala reč «Adolf Hitler» npr., ili bi se taj uzorak izložio tehno ili hevi-metal muzici, ili bi joj se uputila neka pogrdna reč – voda bi «odgovarala» odgovarajućom kristalnom strukturom – amorfnim, nesimetričnim, tj. «ružnim» oblicima kristala. Ukratko, prema istraživanjima dr. Masaru Emoto-a voda je živa i ima pamćenje. Kada je pijemo, informacije koje su pohranjene u njoj prenose se na nas …
Iz knjige «Poruke skrivene u vodi», Masaru Emoto-a, prenosimo nekoliko njegovih poruka. Citat:
«Voda poseduje sposobnost umnožavanja i pamćenja informacija. Mogli bi reći da voda okeana pamti stvorenja koja žive u okeanu. Ledenjaci bi mogli sadržati milione godina prošlosti naše planete. Voda kruži planetom, teče kroz naša tela i širi se čitavim svetom. Kada bi bili u stanju pročitati informacije sadržane u pamćenju vode, čitali bi priče epskih razmera. Razumevanje vode donosi nam razumevanje svemira, prirodnih čuda i samog života.» Kraj citata.
Hemijska formula vode je H2O, što znači da jedan njen molekul čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Voda je supstanca bez mirisa, ukusa i boje, čija je mehanička gustina 1 g/cm3.
U zаvisnosti od temperаture i pritiskа, rаstojаnjа između pojedinih molekulа vode su mаnjа ili većа, а veze među njimа jаče ili slаbije, pа se vodа jаvljа u više agregatnih stаnjа: čvrsto (led), tečno i gаsovito (para). Prelаzаk vode iz jednog agregatnog stаnjа u drugo postiže se povećаnjem ili smаnjenjem temperаture. Vodа prelаzi u gаsovito stаnje zаgrejаvаnjem do temperаture od 100°C. Prelаzаk vode iz tečnog u gаsovito agregatno stаnje se nаzivа ispаrаvаnje. Čvrsto аgregаtno stаnje se postiže hlаđenjem do temperаture od 0°C. Mаnje je poznаto dа vodа delimično ispаrаvа i nа nižim temperаturаmа od 100°C, аli ne u velikim količinаmа. Ovo ispаrаvаnje omogućuje dа vodа neprestаno kruži u prirodi, iz zemlje kа oblаcimа, pа potom nаzаd u vidu kiše i drugih pаdаvinа. Sneg je tаkođe vodа, pošto je svаkа pаhuljica kristаl ledа mаlih dimenzijа. Prelаz vode iz čvrstog u gаsovito stаnje nаzivа se Sublimаcijа.
O anomalijama vode više reči će biti u delu koji sledi a ovde naglašavamo jedno od njenih najvažnijh, više nego paradoksalnih, osobina – ali veoma značajnih za život svih bio-struktura.
Anomаlijа vode koja ima ključnu važnost zа život je njeno svojstvo dа najveću gustinu ima na +4°C, tako da led (0°C), tj. voda u čvrstom stanju, imа mаnju gustinu od vode u tečnom stаnju. Ovo je razlog što se vodene površine zalede po površini, a sav podvodni biljni i životinjski svet normalno nastavlja život u vodi ispod leda. Štaviše, sloj leda i snega koji po njemu eventualno napada postaje svojevrsna izolacija i štiti vodu od daljeg zaleđivanja. Kada bi se voda prilikom mržnjenja ponašala “normalno”, život bi bio nemoguć. Obzirom na ekološke međuzavisnosti, ovo je veoma važno i za ostatak živog sveta. Osim toga, ova pojava omogućuje da reke nesmetano teku ispod leda. Kada bi reka bila skroz zaleđena na nekom delu svog toka, pristižuća (nezaleđena) voda morala bi da potraži novi put … i eto poplava i bez kiše. …
Pomenuta anomalija susreće se samo još kod livenog gvožđa, bizmuta i antimona. Ipak, kod ovih supstanci ona nema ni približno isti značaj kao kod vode. Sve druge supstance (prema Mendeljejevom Periodnom sistemu elemenata ima ih 118) prilikom hlađenja i očvršćavanja smanjuju svoju zapreminu, tj. povećavaju gustinu !
Doduše i voda se hlađenjem skuplja kao i druga tela ali – za vodu – ovo pravilo važi samo do četiri Celzijusova stepena iznad nule. Ako je hladimo i dalje, ona počinje da se širi !? I kada se na nula stepeni sasvim zaledi, očvrsla voda (led) ima zapreminu devet procenata veću nego pre početka hlađenja. Ono što veoma čudi je intenzitet sile kojom led deluje na zidove cevi i posuda. Svi znamo da zimi, počesto, “kao od šale”, popucaju čak i jake metalne cevi, blokovi i hladnjaci automobilskih motora i gotovo svaka posuda u kojoj se voda zaledi. Sa druge strane, ovo neobično svojstvo vode ujedno je i jedan od načina na koji ona razara stene i oblikuje reljef planete Zemlje, znalačkom upornošću veštog i strpljivog majstora.
Može se reći da su anomalije i paradoksi, baš kao čuda i misterije, takođe deo našeg sveta pri čemu su oni u priličnoj meri “ravnomerno” raspoređeni na mnoštvo pojava kojima smo okruženi. Ono što je ipak najneobičnije u tom «skupu neobičnosti» je činjenica da se voda uopšte ne uklapa u tu ravnomernost jer je za sebe “pokupila” nesrazmerno veliki broj anomalija i paradoksa.
Iako naizgled jednostavan, molekul vode očito ima veoma kompleksan sastav jer voda ima – verovali ili ne – čak 69 svojstava [vidi ref. 1, (phase anomalies = 12, density anomalies = 22, material anomalies = 14, thermodynamic anomalies = 11, physical anomalies = 10)] po kojima su njena ponašanja sasvim drugačija od onih koja karakterišu druge supstance u sličnim uslovima. Kao gas, voda je jedan od najlakših poznatih, kao tečnost mnogo je gušća nego što «bi trebalo» dok je u čvrstom stanju mnogo lakša nego što se očekuje u poredjenju sa njenim tečnim oblikom. Iako atipična po svojim osobinama, voda je najrašireniji oblik supstance u tečnom stanju na Zemlji. Konkretno, visoka sila kohezije (privlačna sila istovrsnih molekula) rezultuje visokom temperaturom isparavanja-kondenzacije i niskom tačkom zamrzavanja-topljenja tako da se mi i naša planeta praktično «kupamo» u tečnoj vodi. Visok procenat vode u svim bio-strukturama očito je neslučajan jer, npr, veliki toplotni kapacitet i visoka toplotna provodnost vode uz veoma visok sadržaj vode u organizmu doprinose mogućnosti termoregulacije, odnosno vrlo efikasne kontrole telesne temperature. Visoka latentna temperatura isparavanja (energija potrebna da odredjena količina tečnosti ispari) sprečava dehidraciju organizma i – sa druge strane, suprotno – doprinosi mogućnosti evaporativnog hladjenja tela. Zbog velikog toplotnog kapaciteta okeani i mora se ponašaju kao ogromni rezervoari toplote obezbedjujući tako umerene temperaturne promene zemljišta i povoljne klimatske uslove u mnogo širim regionima gde bi oni – bez ovog mehanizma – bili mnogo nepovoljniji. Na primer, Golfska struja nosi tropsku toplotu u severozapadnu Evropu. Zbog svoje polarnosti i relativno visoke dielektrične konstante, voda je odličan rastvarač, jonizuje i omogućuje laku razmenu protona izmedju molekula i tako doprinosi bogatstvu jonskih interakcija u biologiji. Visoka površinska napetost vode kombinovana sa njenim svojstvima širenja pri zamrzavanju podstiče eroziju stenovitog materijala dajući nam zemljište pogodno za poljoprivredu.
Sve su nam ovo manje-više poznate stvari. Ali kako objasniti sposobnost vode da pamti ?
Jedna od osobina vode koja je korelativna sa njenom strukturom je njena dielektrična konstanta /2./ čiju vrednost današnja nauka sa lakoćom može pratiti do četvrte decimale, a što nam omogućuje uporednu analizu njenih energetskih stanja i odgovarajućih svojstava. Nadalje, svaki molekul vode emituje (i apsorbuje) elektromagnetne signale u vrlo širokom spektru frekvencija što takodje omogućuje istraživanja svojstava vode – kako onih dobro poznatih – tako i onih najkontroverznijih. Pošto su atomi unutar molekula vode jonizovani, tj. imaju naelektrisanja koja čine mini-dipole, usled vibracija koje nastaju od energije iz okruženja, oni emituju elektromagnetne talase u mikrotalasnom području. Rastojanje atoma vodonika i kiseonika je toliko da molekul vibrira u infracrvenom opsegu pri čemu je talasna dužina oko 3.2 mikrometra. Usled interakcije (ekscitacija) vidljive svetlosti sa elektronima u višim energetskim nivoima atoma kiseonika, ti elektroni (relaksacija) emituju fotone frekvencije od oko 10^15 Hz. To je najveća učestanost molekula vode. Više frekvencije generišu složenije forme – molekule povezane u veće grupe – tzv. klastere, koje može sačinjavati i nekoliko stotina molekula pri čemu različite strukture, analogno svom nivou složenosti, generišu odgovarajuće, uglavnom vrlo široke i složene spektre elektromagnetnih signala tako da voda «kao da nije voda …».
Savremena merenja i eksperimenti [npr. 2,3,4,5] potvrdjuju sposobnost vode da pamti informacije kao i mogućnost homeopatskih lekova da memorisane signale prenesu organizmu putem rezonantnih procesa. Nažalost ova eksperimentalno utvrdjena realnost nemože se objasniti klasično-čestičnom (fermionskom) strukturom vode (protoni, neutroni,…) predstavljene hemijskim jedinjenjem kiseonika i vodonika nego samo njenom «dubljom» energetskom strukturom koju sačinjavaju tzv. Bozoni, čestice (nosioci polja osnovnih fizičkih sila) koje tvore simetrično sastavljena kvantna stanja, dakle materijalnom strukturom sazdanom od fotona – odnosno «svetlosti»!
O tome kako medjusobno komuniciraju ćelije, uz naučne sugestije koje nas vode ka usvajanju ideje o telu kao energetskom sistemu, a ne kao zbiru materije, tj. sistemu gde rad tela vode skriveni kvantni procesi, a materija je tek njihov prekrivač, vidljivi glasnik nevidljivih zbivanja …, zainteresovani mogu naći u tekstu «Svetlost na tragu duha», objavljenom u ovom casopisu [7] a u narednom delu želim predstaviti – vrlo neobične ali zaista sjajne – ideje jednog prilično kontroverznog naučnika – Waltera Russella, koji nam svojim nekonvencionalnim tumačenjem strukture materije, pa samim tim i strukture vode, nudi i mogućnost objašnjenja njenih neobičnih osobina i svojstava.
Walter Russell [8] proveo je prvu polovinu svog života kao slikar portreta, arhitekta, kompozitor, kipar i filozof. Godine 1920, objavljivanjem svoje tabele Periodnog sistema elemenata kojim je proširio i dopunio prethodni Mendeljejev sistem, predvideo je postojanje deuterijima i tricijuma (izotopi vodonika), kao i transuraniumskih elemenata kao što su plutonijum i neptunijum. Do 1927.godine eksperimentišući u «Westinghouse Lamp Laboratories», uspeo je transmutirati (preobraziti, pretvoriti) vodu u 17 različitih supstanci !? Iako njegove ideje nikada nisu prihvaćene od strane šire naučne javnosti, na bazi svojih naučnih radova, nakon što su u nekoliko laboratorija izolovana sva četiri nova elementa koje je predvideo, Američka akademija nauka dodelila mu je titulu doktora 1941. godine. U kasnijim godinama svog života, dr. Russell je objavio nekoliko knjiga o načelima transmutacije elementa a zatim se posvetio svojim novim naučnim principima ekoloških sistema i tehnologijama slobodne energije. Umro je 1963. godine u 92. godini života. Objavljujući vest o tome, Walter Cronkite, američki novinar, najpoznatiji kao voditelj večernjih vesti na TV CBS, komentarišući Russellovu smrti, nazvao ga je „… Leonardo da Vinči našeg vremena“.
Godine 1927, Walter Russell je objavio knjigu „The Universal One“, u kojoj je tadašnjem naučnom establišmentu pokušao objasniti svoje kosmičke zakone. To mu nije uspelo u potpunosti pa je narednih dvadeset godina razradjivao svoje ideje a rezultat je knjiga „The Secret of Light“, koju je objavio 1947. godine. U osnovi, W. Russell je osoba koja je imala izuzetno napredna shvatanja ali ona nikada nisu prihvaćena od strane zvanične naučne javnosti. Čak ni danas.
Russell-ov Periodni sistem elemenata ima muzičko-spiralno-vrtložnu strukturu zbog čega neodoljivo asocira na razmišljanja Viktora Schaubergera ali neka stručna analiza niti direktna veza izmedju njihovih radova nikada nije napravljena. Ovde posebno naglašavam činjenicu da Tabela periodnog sistema elemenata Waltera Russella predstavlja dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalnog koncepta četverodimenzionalne realnosti. Sastoji se od 9 oktava, tj. perioda energetskog talasa gde svaki hemijski element ima svoje «mesto» u tom TALASU cikličnih, prostorno – vremenskih promena
Russsellovu kosmogoniju zaista nije lako razumeti. Verovatno je to glavni razlog što je ona i danas potisnuta iz naučnih razmatranja. Ilustracije radi navodimo nekoliko njegovih ideja.
Prema savremenom konceptu gravitacije ona je (uvek i samo) privlačna sila kojom jedan supstancijalni objekt deluje na drugi i koja materijalne objekte sa masom „vuče“ (privlači) „od izvan prema unutra“, ka centru mase. Prema dr. Russellu, gravitacija je ciklična sila koja kontroliše sažimanje (komprimovanje) hladnoće u toplotu, i širenje (ekspanziju) toplote u hladnoću“; gravitacija proizvodi toplotu sažimanjem hladnoće da bi nevidljiva svetlost postala vidljiva; gravitacija isijava (zrači) hladnoću širenjem toplote da bi vidljiva svetlost postala nevidljiva. … „Prvi princip Prirode u proizvodnji energije i izgradnji materije je proizvodnja toplote od hladnoće svemira (prostora). Tako generisana toplota zrači se nazad u hladnoću da bi se kompletirao talasni ciklus koji se automatski ponavlja u ovom večnom svemiru beskonačnog kontinuiteta“.
Generalna postavka dr. Russella, koja se po principu fraktalnog niza preslikava na sve nivoe egzistencije i strukturne mehanizme je njegova tvrdnja da je univerzum zasnovan na principu ujedinjene, ritmičke, uravnotežene razmene. Ova fizička teorija koju je izložio u svojim knjigama «The Secret of Light» (1947) i «The Message of the Divine Iliad» (1948–49), nije prihvaćena od tadašnjih «mejnstrim» naučnika a dr. Russell smatra da je to uglavnom zbog različitosti u shvatanju i tumačenju postojanja uma i materije; Dr. Russell postojanje uma smatra uzrokom dok naučnici uopšte postojanje uma smatraju efektom (posledicom).
Prema postavkama Modela Kvantiranih Gustina Energije [9], Upanishadskim i drugim Vedskim tekstovima – Istina je na strani dr. Waltera Russella! Čak i moderna nauka, tj. savremena eksperimentalna realnost ide u prilog ovako «slobodoumnih» ideja. Naime – Sonoluminiscencija (npr.) je pojava pri kojoj se delovanjem mehaničkih talasa iz domena ultrazvuka kreiraju kavitacioni mehurići u vodi (pojava nastajanja delimičnog vakuuma u tečnosti usled zvučnih talasa velikog intenziteta, odgovarajuće frekvencije …) koji odjednom narastu a zatim iznenada implodiraju (sažimanje) i pri tome emituju kratak svetlosni impuls. Činjenica da savremena nauka nema baš nikakvo objašnjanje za ovaj, eksperimentalno verifikovan dogadjaj u više svetskih laboratorija, ne umanjuje njegovu asocijativnu vezu «prirodnih zakona» Realnosti i Ideja slobodoumnih istraživača poput dr. W.Russella.
O tome u kolikoj meri su njegove ideje bile napredne govore reči jednog od najvećih naučnih genija naše civilizacije – Nikole Tesle.
Zaista je više nego interesantno da su se ova dva velikana naučne misli sreli i razmenili mišljenja. Tačan datum njihovog sastanka nikada nije utvrdjen, ali je ipak sasvim nesporno da su se sreli i razmenili svoje ideje, shvatanja i do detalja raspravili svoje kosmogonije. Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto».
Da ove Tesline reči, u čiju moć prosudjivanja ne bismo trebali sumnjati, zaista nisu bez osnova možemo videti i sami iz priložene slike: «The Russell Periodic Chart of Elements, No.1.». Naime, prema široko prihvaćenom Periodnom sistemu elemenata Mendeljejeva za koji svi znamo i koji se uči u školama svih nivoa, prvi hemijski element je vodonik. Njega, kako smo već rekli, čini jedan proton u jezgru i jedan elektron koji oko nje kruži. Naravno ovo je «slika» atoma Nielsa Bohra koja sa aspekta moderne kvantne fizike izgleda mnogo drugačije ali za naše potrebe dovoljno je tačna. Dakle, sa aspekta nauke, atom je osnovna građevna jedinica supstance. Atom se sastoji od jezgre (koju čine protoni i neutroni) i elektrona koji se nalaze u «ljuskama» oko jezgre.
Današnji model atoma koji nazivamo «kvantno-mehanički model» predstavlja unapredjen Bohrov model i u njemu elektroni ne kruže baš po kružnicama, nego ih – naravno u skladu sa Heisenbergovim principom neodredjenosti – možemo naći u široj zoni odgovarajućih elektronskih oblaka …
Bilo kako bilo, problem koji se nameće na osnovu ovakvih shvatanja strukture materije je objašnjenje (i uopšte – mogućnost poimanja tako nečega) prve tri oktave Russellovog periodnog sistema koji u tom delu, predvidja postojanje još 24 nova, današnjoj nauci sasvim nepoznata, elementa PRE vodonika !
Kako objasniti strukturu «Tomiona, Albertona,…, Alphanona …,» tih čudnih «atoma» koji bi svi – po logici ustanovljenoj u Mendeljejevom Periodnom sistemu elemenata, koji koristimo i danas – trebalo da imaju manje od jednog protona u jezgru i manje od jednog elektrona u omotaču ?
Teško.
Još teže je osobine vode objasniti «složenim, heksagonalnim, prstenastim oblicima koje formiraju atomi kiseonika sa naizmeničnim spletovima atoma na višem ili nižem nivou od svojih suseda gradeći tako toroidalne trodimenzionalne strukture …» [10 ].
Ostaje nam dakle da se u odgonetanju «Tajne pamćenja vode» – kao fundamentalnog mehanizam života Kosmosa vratimo razmišljanjima Waltera Russella i/ili Teslinim tehnologijama. Na tom putu sigurno nam može pomoći nauka ali i nekonvencionalne ideje poput onih kakve su promovisali svi oni kojima luksonski zid – pa čak ni plankova konstanta – nisu predstavljale barijere u razmišljanju.
Reference
1. Anomalije vode: http://www.lsbu.ac.uk/water/anmlies.html
2. The Memory of Water, Wolfgang Ludwig
3. V.D. Khavryntchenko and O.V. Zhalko-Tytarenko: Memory Effects in Water. Quantum Chemistry Modelling and Vibrational Spectra Verification. 2nd World Congress for Electricity and Magnetism in Biology and Medicine, June 8-13, 1997, Bologna, Italy.
4. C.W.Smith: Is a Living System a Macroscopic Quantum System? The Center for Frontier Sciences at Temple University, 7, no. 1 (1998).
5. M. Schiff: The memory of water
6. C. Dalla Via: Phänomen Wasser, vgs-Verlag, Köln, 1997.
7. Svetlost na tragu duha, http://kpv.rs/?p=1605
8. Walter Russell, http://peswiki.com/index.php/PowerPedia:Walter_Russell
9. Samoostvarenje apsoluta, http://kpv.rs/?p=142
10. Structure of the Water Molecule, http://www.infoplease.com/encyclopedia/science/water-structure-water-molecule.html
Svemir je višedimenzionalan i sačinjen je iz samo jedne supstancije, koja se zove etar-vibrirajuća i supstancija istančane energije koja prožima sav fizikalni vakum. Materija se zato formira kao stojni val, vrtlog (vorteks) u fizikalnom vakumu, i sva je materija u Svemiru međusobno povezana zbog polja čestica koje se šire sve do najudaljenijih mjesta Kosmosa. Npr. u drugoj sredini, vodi, približavanjem obali nepravilni vjetrovni valovi postaju zbog gubitka energije pravilniji. Razlog tome je trenje o dno. Njihov front nastoji da zauzme paralelni položaj s obalnom linijom, a pri prelaženju preko pličina dolazi do savijanja fronta. Inače, brzina valova bližih obali manja je od brzine udaljenijih.
Talasi koji se šire u moru proizvode stvarnu, iako privremenu vezu između plovila, riba i drugih objekata koji su te talase stvorili. Vrlo jednostavno za shvatiti – pri putovanju broda, talasi se na površini mora šire od brazde koju brod pravi u toku putovanja, i ti talasi će uticati na kretanje drugih brodova. S druge strane, plovila koja su potpuno uronjena u more ne utiču samo na stvari na površini, već i ispod površine i iznad nje. Tako podmornica stvara pod-površinske talase, koji se prostiru u svim pravcima, pa će zato druga podmornica i sličan objekat ali i bilo koje živo biće pod vodom, biti izložena njihovom uticaju, i u izvjesnom smislu oblikovana, ‘in-formirana’ njima. Drugi neki objekat plovni, isto, i tako stalno.
Zato, čim se mnogo stvari simultano pomijera u zatalasnom medijumu, bilo to obično more ili neobičan vakuum, onda taj medijum postane moduliran, odnosno biva prepun talasa koji se stalno ukrštaju i interferiraju. Sve modulacije morske površine, koje nastaju od brodova, nose informacije o samim brodovima. Analizom rezultirajućih interferencijskih slika talasa, mogu se donijeti zaključci o lokaciji, brzini, pa čak i tonaži plovila. Novi talasi koji nastupaju samo superponiraju one već prisutne. More na taj način postaje sve više i više modulirano, i tako nosi sve više i više informacija. Za vrijeme “mirnoće”, morska površina ostaje modulirana satima, a ponekad i danima. Ono što predstavlja “sjećanje” na brodove koji su se kretali tim dijelom vode, jesu tzv. ‘talasni obrasci’ koji su se zadržali i da gravitacija, vjetar kao i obala mora koji su u igri ne brišu talasne obrasce, to sjećanje bi ostalo tu u nedogled. Međutim, to ne znači da sjećanje vode nestaje. Ne, jer kako sjećanje ne nestaje u polju akaše kroz torzione valove širom Svemira, tako ne nestaje ni u vodi. Voda, dakle, posjeduje sposobnost da zabilježi i sačuva informacije, što je između ostalog vidljivo i po homeopatskim preparatima (koji ostaju efikasni čak i onda kada više ni jedan jedini molekul originalne supstance ne ostane u rastvoru).
Talas ili val je vremenski i prostorno periodski promjenljiva pojava pri prostiranju oscilacija u nekoj sredini, jer u elastičnom tijelu postoji izvjestan raspored materijalnih čestica od kojih svaka ima svoj ravnotežni položaj, i svaki nasilan poremećaj tog rasporeda dovodi do pojave elastičnih sila (neprekidnost, nelokalnost). Dakle, izvedena čestica iz ravnotežnog položaja dejstvom spoljne sile stvara elastičnu silu. Ona će biti veća ukoliko je veće trenutno rastojanje čestice od ravnotežnog položaja, a prostiranje talasa ili valova sastoji se samo u prenošenju oblika kretanja. Materijalne čestice sredine ne kreću se sa valovima već samo osciluju oko svojih ravnotežnih položaja, što je najkarakterističnija osobina talasnog kretanja, te se takvi talasi zovu mehanički; valni za vodu a danas uopšteno, infrazvučni, zvučni, ultrazvučni i seizmički-akustika. Osim mehaničkih postoje elektromagnetski, kod kojih čestice materije kroz koju se valovi prostiru, ne osciluju. Tu se samo prenosi energija valnog izvora u promjeni intenziteta električnog i magnetskog polja u prostoru. To nastaje zbog njihovog uzajamnog pobuđivanja. Razlika između ove dvije vrste valova ili talasa, jeste što se mehanički mogu prostirati samo kroz čvrstu sredinu (tijela), tečnosti i gasove, a elektromagnetski i u vakuumu. Zato danas neki naučnici vjeruju da je etar istančana energija koja teče kroz sve materijalne stvari, kao neka tekućina iz koje se kreira materijalni svijet, pa se za oblike Platonovih krutih tijela smatra da su geometrijske interne strukture atoma. Iz tog razloga je sveta geometrija jako važna u novoj teoriji etra u kojoj postoje samo valovi.
Da bi nastala manifestacija stvaranja i rastvaranja moraju postojati osobine suprotnosti reagovanje i pojavu akcija i reakcija, zatim indukcija koje se kompenzuju u sinergiju stvaranja novog.Ono što je od početa neispoljeni potencijal svesti i reagovanja. To se može imaginirat kao polje u kome napon sila u svakoj tački iz svih pravaca deliju u pravcu tačke polja. taj potencijal je nevidljiv i ne ispoljen i ima osobine čiste svesti, blaženstva, reagovanja-vibracije,nemasenosti,i života. se zove Neispoljeni potencijal svesti i reagovanja. ima napon ili volju koji se zove božanska volja. Ovaj potencijal može se smatrati bogom stvoriteljem .Drugi neispoljeni potencijal je Neispoljeni potencijal svemirske inercije koji im skroz suprostavljene osobineprvom potencijalui to nekretanje-inercija, smrt, nesvest, astvaranje i masenost..Napon Neispoljenog potencijala je slobodna volja. Prvi sinergetski proces imeđu suprotstavljeni osobina bio je ispoljena vibracija.Neispoljeni potencijal svesti ireagovanja usled vibracije i reagovanja počinje kretanje i kroz sinergiju stvaranja ispoljava kosmički prsten a zatim i kosmički modul stvaranja i ispoljavanja. Kosmički modul je zatvoren i iz nje ne moze izaći ni ideja.Sve što se ispolji novo u kosmosu ulazi ponovo u sinergetske procesei sa neispoljenim potencijalima i ovo je uzrokstvaranja novog. Pri tom sve što se ispolji u kosmosu utiče na sve što će se ispoljiti,iz toga proističe proističe holografski principi stvaranja Manifestacija holografskog sinergetskog stvaranja ponavlja se dok se ne završi evolucija svih duhovnih biča u kosmosu , što odgovara uravnotežavanje volja u kosmosu . U kosmosu se odvija stvaranjeu sedam dimenzija postojanja Kada sva duhovna biča u posmosu dostignu evoluciju do nivoa Apsolutne svesti završava se faza kosmičkog stvaranjai Počinje faza kosmičkog rastvaranja . Anti kosmički procesi mogu da se počnu razvijati i u pojedinim vasionama i galaksijama, a i da zahvati kosmos u celini. Kroz antikosmički proces rastvaranja sve stvoreno i ispoljeno u kosmosu rastvara se u Neispoljene početne potencijale. Sva manifestacija je virtuel na i korespodentna sa vibracijama
Na putu bogospoznaje nema tajne u manihestaciji stvaranja i rastvaranja što je samo jedan ciklus kosmičke manifestacije.nema tajnih ni u neispoljenom koje je prija manifestacije. Za nauku je največa tajna nepoznavanje manifestacije stvaranja i rastvaranja izvan objektivnog sveta postojanja.Drago