Renomirani Harvardski ekspert, neurohirurg  Eben Aleksandar smatrao  je da je iskustvo kliničke smrti puno svetla i muzike fantazija koju mozak produkuje pod ekstremnim stresom sve dok i sam nije pao u komu- i njegova svest napravila daleko putovanje u dimenziju za koju je smatrao da ne postoji.

Kao stručnjak  bio je predisponiran da iskustvo bliske smrti svojih pacijenata objasni kao trik mozga u komi. Sada je to za njega dokaz  egzistencije Boga i raja, njegova knjiga  je u Americi religiozna literatura, postala je bestseler i zasenila popularne romane o vampirima.

Opisao je ulaz u “život posle” ne kao jednostavan prelazak u svetlo već se prvo našao i svetu tame i čistilištu.

“To je bilo podzemlje, kao lepljiva masa koja smrdi na izlučevine, povraćanje i krv, mračno,vlažno mesto u pozadini ritmično udaranje, ali glasno kao metal o metal.” Pripovedač se tamo našao ali ne kao ličnost već kao crv, ili sasvim bez tela jednostavno samo je bio prisutan.

I tada se začulo odozgo “ne hladno ili mrtvo ili mračno, već egzaktna suprotnost od toga”.

Svuda uokolo zlatno-bela svetlost, tama se raspršila i nestala. Začula se muzika, živahna, kompleksana, najlepša koju je ikada čuo, putovao je na zracima u najnepoznatiji, najsrećniji svet koji je video. Cveće, nasmejani ljudi, leptiri i predivni anđeo uz njega.Tako naglašeno egzaltirano opisuje Eben Aleksander u svojoj knjizi “ Proof of Heaven”  iskustvo kliničke smrti koje je doživeo tokom sedam dana kome.

Smrt mozga nije kraj svesnosti

Pojedini ljudi su već izveštavali o momentima između života i smrti, tamnim prolazima, blještavim svetlima i susretu sa božanskim bićima. Ono što je posebno u ovom slučaju je da je Aleksander renomirani naučnik na Harvardu, neurolog koji je slične doživljaje svojih pacijenata pripisivivao uobrazilji.

“Moja iskustva su mi pokazala da smrt tela i mozga nije kraj svesnosti, da čovek doživljava iskustva iza smrti.”

Iako uvek zdrav, probudio se jednog jutra u novembru 2008. sa neobjašnjivom glavoboljom, kratko za tim pretrpeo je neku vrstu epileptičnog napada i izgubio svest.

U bolnici mu je dijagnostikovana jedna forma meningitisa koja je praktično nepoznata kod odraslih osoba. Kolio bakterije su zahvatile mozak i paralisale ga. Uzevši u obzir sedmodnevnu komu, nadležni lekar  Skot Veid je u svom izveštaju napomenuo “mortalitet od preko 97%”.

Kao mrtav i priključen na aparate

Telo je ležalo kao mrtvo na intezivnom stacionaru i bilo povezano  na aparate. Neokorteks, deo velikog mozga koji prerađuje  čulne utiske, nije više reagovao. Mišljenje i opažanje su u ovom stanju nemogući kao i halucinacije kao posledica lekova.

Zapravo Aleksanderova svest preduzela je jedno dugo i daleko putovanje u svet u kome vreme i daljina nemaju nikakav značaj.

Bio je “u sred oblaka”  kako opisuje u knjizi, i nebo koje je ugledao  došlo mu je tako lepo  kao u nekoj dečjoj predstavi. Oblaci su bili veliki, plišani, roza-beli i vidno su se uzdizali od duboko plavog neba. Tamo je sreo Boga i komunicirao sa njim u jednoj direktnoj, telepatskoj formi što ga nije ni malo iznenadilo, kaže autor.

Boga je nazvao “Om”jer “ to je bio ton koji sam još imao u sećanju i povezao sa sveznajućim, svemoćnim, bogom koji voli bezuslovno, ali svi opisi nisu bili dovoljni.”

Jedan anđeo je pratio Aleksandera od njegovog uzdizanja iz smrdljivog gliba, predivna devojčica sa duboko plavim očima, visokim jagodicama i blaženim smeškom: ”To nije bio romantični pogled, nije bio pogled kao kod prijateljstva. To je bio pogled nekako iznad svega.”

Ne treba da strahuješ

Anđeosko stvorenje dalo mu je do znanja: “ Ti si voljen i cenjen, od srca, zauvek. Ne treba da se plašiš. Ne možeš ništa pogrešno da uradiš.”

Kasnije nakon  neočekivanog povratka iz kome Aleksander, koga je kao bebu maloletna majka dala na usvojenje, dobio je po prvi put sliku svoje biološke sestre, koja je umrla pre nego je stigao da je upozna. Devojčica i njegova sestra su identične, ustanovio je zapanjeno Aleksander.

Do tog doživljaja bio je tek hrišćanin koji posećuje crkvu za Uskrs i Božić. Kao neurohirurg koji se obavezao strogom racionalizmu, sumnjao je u religiozna otkrovenja.  Poruka o “bezuslovnoj ljubavi” koju je primio tokom iskustva kliničke smrti, sve je izmenila. I sa njegovog gledišta ipak nije nauci oduzela snagu.

Aleksander se pozvao na Hajzenberga, koji  je postavio teoriju u kvantnoj fizici, na jednoj ravni među atomima sve je sa svime povezano, posmatrač sa projektom posmatranja. I čovek sa sveprisutnim bogom, prema Aleksanderu.

„Pomislite na svako razočaranje koje ste ikad doživeli”, piše Aleksander “Osećam da svi gubitci, koje mi ovde na zemlji moramo da istrpimo, u istinskoj varijanti predstavljaju jedan centralni gubitak, gubitak Neba.”

Čudo sedmog dana

Kad je Aleksander pao u komu, očekivano je buđenje sa trajno oštećenim mozgom i njegov dalji život zavistan od kompletne nege i staranja  i to kao “bolji scenario”.  U jutro sedmog dana planirali su lekari da prekinu dvanaestočasovni dovod antibiotika protiv agresivnih bakterija u mozgu.

Tada se sjurio desetogodišnji sin na bolesnički krevet, zagrlio i milovao beživotno lice oca i povikao:  “Bićeš ponovo zdrav, bićeš ponovo zdrav.” I Aleksandar je otvorio oči, progutao, pustio da se izvuče cev za disanje iz grla i rekao : “Hvala”

Čuda su očigledno moguća. Potpuno ozdravljenje pacijenta od infekcije koja je važila za smrtonosnu ili najmanje pretila da ostavi  kao posledicu trajni invalidiet, nije dobilo medicinsku potvrdu. Jer nebo i anđela video je jedino Eben Aleksander.

Na čitaocu ostaje široko polje od verovanja do sumnje.

Priredila Branka Mraz