SVETLOST KREATIVNOSTI KAO TAČKA KOHERENCIJE SUPROTSTAVLJENIH IDEOLOGIJA 2. DEO

1140126_634484733545165000-1(1)piše: Miša Vasić

Tokom 1548,  San Ignacio de Loyola i nekoliko članova nedavno osnovane Družbe Isusove otvorilo je prvu jezutsku školu u Mesini u Siciliji, današnja Italija. Kultura je tako postala opsesija i teleološki ´okidač´dejstva inicijalnih jezuita; Edukativni sistem Zapada, oličen u intencijama katoličke crkve, nakon toga više nikada neće biti isti – usmeren je u određenom pravcu, čiji aspekti žive i danas.  U narednom periodu jezuiti osnivaju na desetine škola, od osnovnih do srednjih kao  i znameniti prvi Jezuitski univerzitet (Gregorijanski univerzitet) proistekao iz znamenitog Rimskog koledža, tri decenije kasnije, 1585 već su hiljadama kilometara daleko od Evope – otvaraju Istočnu školu u Makau koja prerasta u  univerzitet; u Japanu nastaje workshop i umetnička škola koja širi uticaj Zapadnog slikarstva toga doba, upoznajući japanske umetnike sa tajnama renesansnih majstora. Znameniti kompozitor  Palestrina (simetrijom sinhroniciteta, imao izvesnog muzičkog uticaja na Brian Eno-a) u Rimu dela kao kapela majstor i profesor muzike na univerzitetu za jezuitske studente.

U Latinskoj Americi su izgradili monumentalne kamene građevine namenjene institutivnoj edukaciji lokalnog stanovništva, sa ogromnim bibliotekama, daleko pre nego što su Britanci osnivali ikakve prekomorske obrazovne institucije

Do trenutka kada je  Družba Isusova  ukinuta papskim ediktom (1773), etablirali su i upravljali nad više stotina edukativnih institucija širom sveta.

Nakon devastacije, i potonjeg revitalizovanja reda od 1814, jezutiti obnavljaju pankontinentalnu obrazovnu mrežu, po kojoj su poznati i danas.

 

Pored širokog obrazovanja i jačanja volje putem znamenitih duhovnih vežbi De Loyole, o kojima je autor ovih redova podrobnom pisao na drugom mestu, jezuiti su poznati i po interesantnom teološko-logičkom sistemu, molinizmu (ili: središnjem znanju).

 

Na drugom kraju oblasti naučnih istraživanja u odnosu na racionalni empirizam, molinizam (koji se bavi smislenim aspektima gnoseološkog) dodiruje neke od recentnih ideja Rupert Sheldrakea (poput one o prirodnim zakonima definisanim kao ´navikama prirode´ a ne jednom za svagda nepromenljivim [u platonovskom smislu]) ali i aspekte kabalizma te kvantne mehanike.

 

Luis de Molina (1535-1600) , znameniti jezuitski  teolog definisao je središnje znanje (scientia media). To je forma znanja definisana  kao Božije pre-voljno znanje o svim statistički mogućim alternativnim algoritmima delovanja slobodnih stvorenja. Sledbenici teorije središnjeg znanja (Molinisti) ovaj aspekt Božijeg znanja shvataju kao potencijalno sredstvo za objašnjenje večitog pitanja kompatibilnosti božanskog proviđenja i slobode koju stvorenja poseduju. Ovo naizgled striktno  teološko pitanje u stvari je povezano sa ezoterijskim kabalističkim uvidima, ali i empirijskim otkrićima kvantne mehanike.

 

Središnje znanje se, po doktrini molinizma, nalazi između prirodnog i slobodnog Božijeg znanja.

 

Jednostavno rečeno,  Bog  preko prirodnog znanja poznaje metafizičku konstelaciju stvari koje ima nameru da učini putem slobodnog znanja, i, takođe, koje bi slobodna stvorenja učinila kad bi bila Božiji instrumenti  (putem središnjeg znanja). Središnje znanje, dakle, obuhvata saznanje o svim mogućim konstelacijama kosmičkog kreiranja/rekreiranja događaja   koje obuhvata sve statistički moguće potencijalne kombinacije dejstava koje bi slobodna stvorenja potencijalno  bez božije kontrole izvela pod svim mogućim okolnostima, te njihove posledice po sveukupnost stanja kosmosa

Prirodno znanje sadrži celokupan beskonačni opseg metafizičkih istina koje predstavljaju sve opcionalne logičke konstrukte. Ovo znanje je nezavisno od Božije volje i predstavlja način funkcionisanja kosmosa, ´software´ koji je naravno Bog dizajnirao i po kome priroda funkcioniše. Neki spiritualni pravci, (kao što je npr. deizam) limitiraju celokupnu Božiju delatnost na izradu tog software-a, tj. isključuju Božije akcije u                post-kreacionističkom eonu.

Slobodno znanje sadrži istine zavisne od Božije volje. Ove istine emaniraju Božijom akcijom, Bog ih stvara per se. On ih čini slobodno i one kreiraju i re-kreiraju stvarnost univerzuma.  „Bog je stvorio materiju i energiju“ ili slične aktualizacije Božijeg plana. Ovo se naziva Božije  “slobodno znanje” i sadrži budućnost koja će se dogoditi i koju ne može predvideti i saznati niko drugi do Bog sam. Ovde ulazimo u polje teologije, jer objava transcedentnog izvora prirodnog kauzaliteta spada u oblast duhovnog, sa gledišta fenomenološkog opserviranja teme kojom se bavimo na ovim stranicama. To ukazuje na iskorak iz čisto naučnog polja, što je i razumljivo, jer je u pitanju        ezoterno-teološki gnoseološki aspekt, a bavimo se klerikalnom strujom tragalaca za istinom. Upravo tu je i ´klizav teren´ tačke preloma između metafizike i ideologije. No, digresija o ovom pitanju bi nas odvela daleko od teme.

Središnje znanje  predstavlja, slikovito, analogiju superkompjuterske simulacije svih mogućih respondiranja sistema (u našem slučaju: sloboidnih stvorenja) na sve moguće hipotetičke zadate uslove.  Ovo su virtuelne istine virtualnih hiperravni stvarnosti, koje ne uzrokuje Bog ali ga uzrokuju stvorenja stvorena od Boga i sa Božanski definisanim limitima dejstva, mogućnosti i težnji, te naravno stepena svesti.

Klasični primer na koji se molinisti pozivaju je odlomak iz Jevanđelja po  Mateju (11,23):

“I ti, Kafarnaume! Zar ćeš se do neba uzvisiti? Do u podzemlje ćeš se strovaliti! Doista, da su se u Sodomi zbila čudesa koja su se dogodila u tebi, ostala bi ona do danas..”

Molinisti tvrde da, u ovom primeru, , Bog zna kako bi stvorenja odgovorila na potencijalno drugačiju konstelaciju, tj da bi pod virtualnim koordinatama horizonta događaja, Sodoma izabrala drugačija dela, te bi i dan-danas postojala.

Ova virtuelna opcija o mogućem delovanju slobodnih stvorenja na određeni način u hipotetički drugačijim uslovima, naziva se kontračinjenicama slobode stvorenja.

Ako bi smo posmatrali prirodu ovog znanja iz drugog ugla, rekli bi smo da je (nezavisno od teološkog tumačenja i izvora) ovo znanje sadržano u kolektivnom nesvesnom/morfičkom polju/zapisu akaše te povremeno dostupno visokoosvešćenim pojedincima. Na taj bi se način mogla objasniti pojava proroštva svih milenijuma… I treba naravno ozbiljno shvatiti ove sardžaje, jer imaju teleološku poruku, kao vid regulacije kosmičkog sistema. Ali, što je važno, zasnovane na slobodi svih entiteta.

Filozof i teolog William Lane Craig u delu “Jedini mudri Bog” naziva Molinizam:

 

“(…) jednom od najplodnijih teoloških ideja ikad osmišljenih. Jer bi služila da objasni ne samo Božije znanje o budućnosti, već i Božije proviđenje i takođe i predestinaciju”.

 

Bog pomoću središnjeg znanja ostvaruje svoje proviđenje, a stvorenja ipak opstaju slobodna. Kako? U delu “Božansko predviđanje  i ljudske slobode: koherentnost teizma: sveznanje”, Craig efikasno razrešava ovo osetljivo pitanje, molinističkim pristupom:

 

“Zato što Bog ima središnje znanje, On zna šta bi agent (posrednik) slobodno uradio u posebnoj situaciji. Tako, agent A, ako je stavljen u okolnosti  C, bi slobodno izabrao opciju X umesto opcije Y. Tako, kada bi Bog želeo da ostvari X, sve što bi Bog učinio je da, koristeći središnje znanje, aktualizuje svet u kome je  A pstavljeno u C, i A bi slobodno izabrao X. Bog bira element proviđenja bez poništavanja A-ovog izbora i Božija namera (aktualizacija X) je ispunjena“.

 

Kontinuum procesa kreacije bi  po molinizmu bio algoritam sa tri koraka: 1. Božije prirodno znanje neophodnih istina.2. Božije središnje znanje, (uključujući kontračinjenice). – Kreacija sveta-   3. Božije slobodno znanje (aktualna ontologija sveta).  William Lane Craig u veće pomenutom delu “Jedini mudri Bog” dodaje:

 

“(…) bez središnjeg znanja, , Bog bi se našao, da tako kažemo sa poznavanjem budućnosti, ali bez iakvog logičnog prethodnog planiranja budućnosti.”

 

Što se tiče samog koncepta ´kontračinjenica´ koji izaziva polemike,  Craig u radu nazvanom „Središnje znanje, istinotvorci, i  ´Temeljna primedba´“ ukazuje:

 

 “Prvo, mi sami često izgleda da znamo takve kontračinjenice. Drugo, plauzibilno je da Zakon o uslovnom isključenju središnjeg (Law of Conditional Excluded Middle (LCEM)) važi za kontračinjenice izvesne specijalne forme, uobičajeno nazvane ´kontračinjenicama slobode stvorenja´. Treće, Pismo je prepuno kontračinjeničnim izjavama, tako da hrišćanski vernik, u najmanju ruku, mora biti posvećen istini izvesnih kontračinjenica o slobodnim akcijama stvorenja.”

 

Koncept središnjeg znanja ukida neodređenost, statističku težinu svodi na maksimalnu ´jedinicu´, a zakon verovatnoće čini izlišnim. I tako, opet ulazimo u polje fundamentalne fizike. David Bohm, znameniti fizičar, smatra da neodređenost i haos na sub-kvantnom nivou nisu gole činjenice, već samo ljudska predstava naučnika, koji ne poseduju  celokupan opseg podataka događaja – od početnih uslova sistema, pa na dalje. Koncept središnog znanja posmatran u današnjem kontekstu, ima ozbiljne scijentističke implikacije, s obzirom na saznanja kvantne fizike o evidentnoj svesti svih delića materije, pa i elektrona; o komunikaciji i delovanju entiteta respektivno nivou svesti u celokupnom univerzumu; o nameri eksperimentatora sa fotonima, koja direktno utiče na ishod njihovog eksperimenta.

 

Takođe, teza o multidimenzionalnom univerzumu, te prelazu bića iz jednog u drugi mogući univerzum, iz jedne u drugu dimenziju, u skladu sa posledicama sopstvenih odluka i dela, ima osnovu u nekim aspektima tumačenja teorija struna i multidimenzionalnog kosmičkog modela. Ali i u kabali se o ovome govori već vekovima: adept je svestan da, propuštajući kod sebe božansku energiju, ima mogućnost izbora ulaska u jedan od paralelnih univerzuma. To je sinhrono sa fenomenom emaniranja numinoznih poruka iz kolektivnog nesvesnog, koje sadrže delić paketa ´središnjeg znanja´, ali i sa već pomenutom mentalnom, intencionalnom ulogom posmatrača u eksperimentima sa fotonima…

Na taj način, jezuitska misao, koja spada u klerikalnu nauku, iako (u dobroj meri) opravdano odbačena od racionalizma i modernizma kao regresivna za razvoj slobode misli, nekim svojim aspektima potpražno otvara vrata holističkoj naučnoj misli. Holizam nadvladava jednostranost modernizma i predstavlja iluminaciju misli XXI veka. Tako jezuiti preskaču vekove i bivaju, neočekivano, vesnikom aktuelnog trenda: nauke spiritualne orijentacije.

Ruđer Josip Bošković (1711 –1787), jezuit multidisciplinarne aktivnosti – od matematičara i astronoma, do filozofa i pesnika, te diplomata, intuitivni je mislilac koji je, pored empirijskog naučnog pristupa u astronomiji i geometrijsko-matematičkih konstrukata, razvio proto-atomističku teoriju kompatibilnu idejama Nielsa Bohr-a iz XX veka.

Jezuitski časopis Storia latteraira d´ Italia, osnovan 1750, na osoben način opisuje Boškovićeva dostignuća u nauci. Francesco Antonio Zaccaria, italijanski teolog, istoričar Urednik časopisa i Leonard Ximenes, prvi matematičar i inženjer Velikog vojvode Toskane i , dopisni član Akademije nauka u Parizu, bili su u naučnoj korespondenciji i  interakciji sa Boškovićem. Ximenes, znameniti matematičar ,a poznat i kao „najveći hidraulički inženjer tog doba“, bio je kompetentan i  uticajan u procenjivanju i promovisanju jezuitske matematike XVIII stoleća. Zaccaria i Ximenes iz spiritualng ugla osvetljavaju Boškovićevu naučnu misao. Sve je to zapisano na stranicama Storia latteraira d´ Italia, o čemu svedoči profesor Brendan Dooley u delu „Storia Latteraria D´Italia i rehabilitacija jezuitske nauke“:

„Zaccaria i Ximenes ponudili su možda najranije izlaganje teorije materije rabrog jezuite´Boškovića, na nekom od modernih jezika. Vadeći njegove ideje iz rasprave De lumine (objavljene 1748) objasnili su na koji je način Bošković poimao elemente materije, ne kao čestice već kao istinske matematičke tačke ponešto nalik Lajbnicovim monadama. Objašnjavali su njegovo insistiranje na nužnosti posmatranja jedne odbojne sile u prirodi, na koju je Newton neodređeno ukazao, koja drži te tačke naodgovarajućoj međusovnoj udaljenosti, uporedo s privlačnom silom koja ih drži na okupu. Oslanjajući se na direktno iskustvo uglavnom iz hemije, Bošković je verovao da bi samo jedna takva sila mogla objasniti čvrstinu i gustinu, kao i međusobno prodiranje i transmutaciju između tela pod normalnim uslovima. Zaccaria i Ximenes opisali su njegov dijagram zakona koji određuje međusobne povezanosti između te i privlačne sile, a koji se sastoji od krive koja pokazuje njihovu relativnu promenu na jednoj osi, s promenama u razdaljini između čestica, na drugoj osi, tako da se odbijajuće sile beskonačno uvećavaju kako udaljenost između tela postaje beskonačno mala. Nakon ukazivanja na barem nekoliko dalekosežnih tvrdnji koje će Bošković izneti u privatnim razmišljanjima (´to objašnjava refleksiju, refrakciju i difrakciju svetlosti´), Zaccaria i Ximenes predvideli su entuzijazam s kojim će puno objašnjenje ambiciozne teorije biti izloženo u Boškovićevom remek-delu, Philosophiae naturalis theoria, deset godina kasnije. ´Sve je ispunjeno genijalnošću´, komentarisali su oni, ´i zadivljujućom snagom umovanja´“.

 

Sam Bošković u već pomenutom delu „Philosophiae naturalis theoria“  deklamuje:

 „U pogledu prirode božanskog kreatora, moja teorija ne ekstraordinarno prosvetljujuća, a rezultat toga ne neophodnost da  se On prizna … stoga su kompletno eliminisani uzaludni snovi onih koji veruju da je svet stvoren slučajno, ili da bi mogao biti stvoren kao fatalna nužnost, ili da je oduvek bio tu, sastavljen od svojih sopstvenih neophodnih zakona.“

Osnova Boškovićeve matematičko-fizičke  teorije je da su osnovni elementi tačke (koje su  bezdimenzionalne i nedeljive). Bošković je kontemplacijom spiritualnih, ezoterijskih uvida, izveo zaključak i postavio hipotezu da među njima deluju sile, koje se transformišu u zavisnosti od udaljenosti među česticama. Ako su čestice dosta udaljene, za njih važi privlačnost (poput Newtonovog zakona gravitacije), ali, u kritičnoj tački približavanja, sila menja smer, te postaje odbojna. Čestice se posledično udaljuju jedna od druge, sve do određene tačke od koje se opet javlja privlačenje. U koordinatnom sistemu kriva sa negativnim vrednostima na ordinati predstavlja privlačnu, a odbojnu silu pak predstavlja deo krive sa pozitivnim vrednostima. Zakonitost o privlačno-odbojnim silama je  prikazao na znamenitoj Boškovićevoj krivoj  (curva Boscovichiana).

Kriva

 

 

Posebno sagledavanje krive putanje  sile odnosi se tri čestice koje se mogu kretati samo po plauzibilnim elipsama, ne i bilo kojim drugim trajektorijama , što je analogno kvantifikovanim trajektorijama u današnjo subatomskoj fizici.

Bošković je izneo hipotezu da,  pod uslovom da spoljna sila tangencijalno pomeri česticu u E iz svog položaja usled čega ona prisilno opiše  luk EO, ona će bez prestanka da nastavi da se kreće duž elipse. Ako je  tačka E` od datih tačaka  A i B od njih udaljena na rastojanju koje odgovara međi nekohezije, a potom se kroz e` konstuiše elipsa, onda će se, na isti način kao i u tački E nastaviti, konstantno kretanje po elipsi, pomerene čestie u tački E`. Ali, kako smo već napomenuli, nisu obe elipse plauzibilne za trajektoriju čestica . Čestica u tački E će se vratiti prema elipsi na kojoj se prethodno  nalazila pod uslovom da se netangencijalno pomeri iz svog položaja. To ne važi za česticu  E` koja se pod istim uslovima pomeraja ireverzibilno dislocira . Hipotetična čestica u međuprostoru između dve elipse, inklinira elipsi FEO.

Elipsa

 

Ovo zapravo predstavlja, ni manje ni više, nego model atoma, nastao vekovima pre kvantne teorije Max Plancka i Niels-a Bohra. Bošković svoj konstrukt funkcionisanja subatomskih čestica naziva „Elegans theoria“.

Krive privlačnosti/odbojnosti između atoma, kvarkova, bazičnih čestica (elektroni, neutrini) deluju po Boškovićevom modelu… On je čestice podelio na čestice prvog, drugog, trećeg i četvrtog reda. Analogija sa današnjom fizikom je više nego očigledna – od kvarkova, preko, neutrona, protona do atoma.

Potpuno fascinantno deluju ovi modeli mikrouniverzuma u doba kada nije bilo moguće laboratorijski eksperimentisati na način na koji je to bilo moguće u XX veku, u osvitu kvantne fizike. Bošković je, kao jezuit, spiritualni naučnik i filozof, koristio molinistički pristup, tj. teološku hipotezu središnjeg znanja, o čemu se već govorilo u ovom tekstu. U delu „Philosophiae naturalis theoria“, on ističe:

,.(Ta teorija) je takva u svojoj cjelini bilo da definira bilo da objašnjava one kombinacije elemenata kojima se služimo da bismo objasnili različite pojave, a za te se kombinacije svugdje traži namjera višnjeg Sazdatelja i neizmjerna sila Božanskog Uma koji sagledava neograničen broj slučajeva, a odabire one koji su za određenu stvar najpogodniji i onda ih unosi u prirodno.“

Veoma zanimljiv momenat nastaje na drugom mestu u Boškovićevoj „Philosophiae naturalis theoria“. S jedne strane, dvostrukim čitanjem ovih redova, moglo bi se zaključiti da Bošković pod bezdimenzionalnim tačkama  ne podrazumeva atome, kvarkove itd., već plotinovski shvaćene geometrijske granice prostor-vremena i večnosti koje silom metafizike generišu prostorno-vremenski zakon, odraz večnih ideja iz kosmičkog uma, iz koga nastaje celokupan prostor. S duge strane, sam metod zaključivanja ima ne malo sličnosti sa Decartesovim pristupom odvajanja duha i tela, te prostora duha koji ne dodiruju prostor materije… Sadržaji dolaze iz istog izvora, razlika je u pristupu:  Decartes apsolutizuje individualnost gnoseoloških sadržaja, dok Bošković, pokorno poput kabalista, prima božanski software pravo iz dubina                       pan-psihičkog polja putem otvaranja uma pomoću jezuitskih duhovnih vežbi, te ga uobličava u ultraprogrsivnu naučnu teoriju, naizgled došlu „pravo niotkuda“ u limitirani svet XVIII veka. Ergo, Bošković (u „Philosophiae naturalis theoria“) uči:

 

„Stoga, da bismo shvatili nedjeljivu i neprotežnu točku, ne smijemo se služiti idejama do kojih dolazimo neposredno preko osjetila, već je moramo oblikovati refleksijom. Služeći se refleksijom, neće nam biti teško oblikovati takvu ideju. Naime, prije svega, kada shvatimo protežnost i složenost i z dijelova, pa kad to dvoje zaniječemo, već samim time steći ćemo neku idjeu neprotežnog i nedjeljivog, služeći se negacijom onoga čiju ideju imamo, jednako tako kao što imamo ideju rupice niječući opstojnost one materije koja nedostaje na mjestu rupice. Međutim, pozitivnu ideju nedjeljive i neprotežne točke  možemo steći geometrijom i idejom protežnog kontinuiteta koju dobivamo  osjetilima, i za koju ćemo malo kasnije pokazati da je lažna.“

Kao što se vidi, sličnost pristupa Decartesa i Boškovića je više nego očigledna. To stoga što generisanje psiho-habitualnog kontinuuma i posledično humanog psihičkog aparata potiče od zakona višeg reda u odnosu na zakon kreiranja logičkih konstrukcija kod ljudi. Celokupno senzualno i senzorno iskustvo potiče iz artikulisanja percepcije. Ona počinje od percipiranja sadržaja koji se na delimično slučajan način, silom polusvesnih motoričkih pokreta očiju ili usmerenosti ušnih školjki ka izvoru zvuka,                 pre- kratkotrajno memorišu kao ´zamrznuti´ vizuelno-auditivni sadržaji (ikonička i eho memorija). Preko senzornog bufera, semantičkog bufera, sadržaji prolaze „cenzuru“ centralnog supervizora, prelazi u srednjoročnu memoriju. Završava se formiranjem predstava i sećanja (dugotrajna memorija).

Gregory Mitchell u radu „Arhitektura memorije“ podrobno objašnjava ovaj proces:

„Sve nadolazeće informacije se kratko zadržavaju (1/2 do 2 sec.) u senzornoj memoriji kao primitivna i neanalizirana  kopija aktuelne senzorne informacije. Ovo skladištenje zauzima mesto u  primarnom senzornom korteksu, i zbog toga je ovaj tip memorije tako  jasan i stvaran, dok traje.

Slušna informacija se drži u ‘eho’ memoriji. Da razumemo eho memoriju, zamislimo da neko brzo izgovara niz brojeva, zatim iznenada stane i pita vas da ponovite poslednjih 5 brojeva koje je naveo. Da bi ste odgovorili na pitanje, morali bi ste da “ponovite” ono što ste čuli. Srećom, poslednjih 5 brojeva bi još uvek moglo biti u vašoj eho memoriji, i najverovatnijer bi ste mogli tačno da odgovorite na pitanje. Ako bi osoba stala i čekala par sekundi pre postavljanja pitanja, međutim, verpvatno se ne biste setili nijednog broja – ne bi ste mogli da “ponovite traku” Eko memorije blede nakon par sekundi.

Vizuelna informacija se drži u  ‘ikona’ memoriji. Da razumemo ikona memoriju, poglrdajte oko sebe, a onda zatvorite oči. Na kratko vreme, zadržavate jasnu sliku svega što ste upravo videli. Međutim, kako probate da analizirate detalje, slika bledi jako brzo, za 1/2 sec.   (…)  Sledeća stanica koja zove senzornu informaciju je prozencefal. Ona tada postaje kratkotrajna memorija. Trajanje kratkotrajne memorije zavisi od vrste materijala koji se skladišti. Bez aktivne repeticije, brojevi se skladište 10 do 15 sekundi, dok se boje skladište do 3 minuta.  (…)kada je pojedincu potrebno da simultano izvodi mentalne zadatke kao držanje i manipulacija podacima i slikama, i razmišljanje povezano sa tim informacijama, kratkotrajna memorija mora da alocira dostupne kognitivne resurse. Kratkotrajna memorija je kao kontrolni toranj velikog aerodroma, odgovorna za raspored i koordinaciju svih dolazećih i odlazećih letova. Da bi se ovo doseglo, služe dva “ropska sistema” opisana prethodno, artikulatorna petlja i podloga za vizuelno-prostornu skicu odgovorni za kratkotrajno zadržavanje informacije, a centralni supervizor je odgovoran za superviziju integrisanja informacija i koordinaciju ropskih sistema.  (…)  Centralni supervizor je, između ostalog, odgovoran za usmeravanje pažnje na relevantnu informaciju, prigušivanje irelevantne informacije i neadekvatnih akcija, i za koordinaciju kognitivnih procesa kada se mora izvršiti više zadataka istovremeno.  Ovde imamo mehanizam koji je predmet kolektivne volje pojedinca, dela na sumiranju svih želja, potreba, motivacija i uslovljavanja. Ovaj konsensus dela kao pokretačka sila koja pokreće supervizora i uslovljava ga da beskrajno traži u zatvorenoj petlji između svih senzornih inputa tragajući za upotrebljivom informacijom u službi ove kolektivne volje radi ispunjenja svojih ciljeva. Više je kao rob nego kao gospodar u odgovaranju celom organizmu. [podvukao M. V.]  Freudov koncept libida, koji je interakcija kreativnih i destruktivnih sila čini samo jedan mali deo totalnog uticaja na supervizora, koji dela pod uticajem drugih pogona i vođstava ega i superega.“

 

Desni mozak Levi mozak

 

 

Ovom izuzetnom analitičkom radu Gregory Mitchell-a gotovo da nije ni potreban  komentar. Aleatorički momenti su više nego prisutni u formiranju predstava, od senzornog inputa do dugotrajnog sećanja. Tzv „objektivno saznanje pomoću čula“, kao što vidimo, ima malo veze sa objektivnošću. Na aleatorički način se pozicioniramo u svetu objekata, za početak, u određeno vreme na određenom mestu (ograničavajuće u odnosu na celokupnu objektivnu vremensko-prostornu  „ponudu“ univerzuma) . Zatim, ako se ograničimo na vizuelnu percepciju, sputavaju nas neizmerna ograničenja. Šta gledamo, pod kojim uglom, šta izmiče vidnom polju, a šta ne  – definiše koje ćemo ikoničke sadržaje uopšte uneti kao početne… Tako da nam već na startu izmiče sve ostalo što ne percipiramo. A od tih unetih (više nego ograničavajućih u odnosu na celokupan paket informacija iz naše okoline, tj. pojavnu stvarnost oko nas) čulnih informacija, kako je Mitchell briljantno pokazao, formira se saznajna predstava kreirana dejstvom ´moždane laboratorije´ u interakciji sa mehanizmima potiskivanja, libidonozne fiksacije, kolektivnog svesnog i nesvesnog… Sve to deluje na centralni supervizor, koji filtrira informacije (bez slobodne volje, bez svesnog izbora) iz kojih nastaje predstava, memorija. Čija predstava, čija memorija? Svaki ozbiljan istraživač, poput Decartesa i Boškovića, morao bi sebi postaviti ovo pitanje, ili preispitati da li je saznanje dobijeno na taj način zista objektivno. Plauzibilan odgovor glasi: predstava pripada arhetipovima kolektivnog nesvesnog,  u međuigri sa podsvesnim umom pojedinca, a naknadno filtrirana još i kolektivnim svesnim (ili: Nad-ja) tj. formalno ispoljenim vladajućim ideološkim konstruktom. Kao što smo prethodno videli, i Decartes (kao antiklerikalac, racionalist), i Bošković (kao jezuit i spiritualni naučnik) su kogitivno-intuitivno spoznali ove fundamentalne istine, te posledično  odlučno odbacili čulne podatke kao ključne za spoznaju zakona univerzuma. I pored svih spoljnih razlika vezanih za površinski sholastički/antisholastički antagonizam, ova dva velikana ljudskog uma, crpli su esencijalne istine iz zakona višeg reda od odveć ljudskog. Oni su prevazišli naizgled nepremostive granice humanog kognitivnog aparata na taj način, što su uronili u polje okeana  ´kosmičkog uma´ duboko unutar sebe, da bi na granici suštine misterije materije i suštine misterije uma dotakli polje sinhroniciteta, gde ideje susreću stvarnost, gde um kreira materiju i materija kreira um.

Ozbiljni naučnici,i beskompromisni tragači za istinom, tada dodiruju oblast središnog znanja, i postaju Demijurzi stvaranja novih svetova, otvaraju kapije ulaza u nove dimenzije. To nema nikakve veze sa njihovim izvornim namerama,  ograničenim na ego-kompleks, ili, bolje rečeno: kolektivni ideološki ego-kompleks. Istinski inovatori su samo transmiteri informacionih paketa univerzuma, pomoću kojih se reguliše sudbina svetova, kreiraju i re-kreiraju polja vremena-prostora-materije energije. Iluminacija ljudskog saznanja predstavlja prečicu ´kosmičkog progresa´, koja nas sve vodi u pravcu o kome unapred ne možemo znati ništa, teleološki usmereni bez obzira na sopstvene želje, planove, akcije, ili (ideološka i druga) uverenja. Zato se treba osloniti na iskru univerzalne svesti, ma odakle da ona emanira,  jer to je jedini ispravni putokaz u današnjem trenutku hiperumreženosti kogitivnih ideoloških konstrukata redukcionističke nauke, koji ne vode nikuda do u solipsizam, baš kao što je to bilo i u doba osvita renesanse i tadašnjeg buđenja novog eona iz opskurnog sholastičkog simulakruma.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar