Za razliku od luciferskog principa, prometejski princip pretpostavlja altruističke motive gonjene empatijom prema ljudskom rodu, pri čemu postoji moguđnost žrtvovanja ili samožrtvovanja pregaoca, u sukobu sa društvenim (ili prirodnim) poretkom, zarad ostvarivanja ciljeva progresa. Benevolentna akcija naučnika pomera granice znanja i uslovljava progres bez hybrisa ´osvajanja prirode´ prisutnog kod Lucifera. Ipak, samožrtvovanje/kazna koja stiže naučnika prometejskog tipa (primer: Giordano Bruno, spaljen na lomači zbog svojih naučnih saznanja) ponekad su i teleološki uslovljeni od ´kosmičkog uma´, te se naučnik samožrtvuje kada shvati da su pronalasci odveć opasni za niski stepen svesti čovečanstva kome su namenjeni (primer Nikole Tesle).
Uobičajeno je shvatanje da reč Prometej potiče od grčke reči “Προμηθεύς” (anticipiranje, predumišljaj) za razliku od njegovog mitskog brata Epimetheus-a čije ime znači „naknadna misao, nanknadna pamet“. On je opisan u grčkoj mitologiji kao Titan, koji je ukrao vatru od bogova, i poklonio je ljudima. Međutim, s obzirom da mitovi nisu ništa drugo do odraz kolektivnog nesvesnog čitavog čovečanstva, poreklo imena i mita interferira sa drugim izvorima ljudskog predanja sa druge strane planete. Etimologija imena se može tražiti i u proto-indo-evropskim izvorima. koji prizivaju vedski “pra math”, „ukrasti“. Vedski mit o vatri koju je ukrao Mātariśvan je sličan grčkom predanju. “Pramantha” je bilo sredstvo korišćeno da se stvori vatra. “Pramathyu”, „lopov“, jeste srodna reč sa „Prometheus“, onaj koji krade vatru.
Ako se, jednostavnosti radi, ograničimo na grčki mit, vidimo da je isprepletan raznim verzijama i narativima: Prometej se najpre borio rame uz rame sa Zevsom, protiv Kronosa i drugih Titana u kosmološkom ratu, da bi naknadno bio kažnjen zbog krađe vatre; Hesiodova fabula pripoveda o Prometeju, sinu Titana Iapetusa i Clymene, jedne od Okeanida – koji trikom kod Mikone spasava ljude od žrtvovanja jestivih delova stoke za ceremonije bogova i tako ih štiti od posledične gladi, da bi potom, nakon krađe vatre sa Olimpa bio kažnjen za večita vremena, lancima vezan za stenu na Kavkazu, gde njegovu jetru danju jede orao (simbol Zevsa) , da bi se jetra noću regenerisala, sve dok ga mnogo kasnije, mitski polubog Heraklo ne oslobodi; Titanomahija (Borba Titana) se kroz dela autora klasične starine Pindara, Pitagore, Homera i već citiranog Hesioda, svodi na sukob gerneracija – progresivnih, revolucionarnih, među kojima je i Prometej, u borbi sa starim poretkom; Hesiodova “Teogonija” govori i o emanaciji principa anime kroz lik Pandore (na grčkom: „svi darovi“) koji označava Zevsovu odmazdu čovečanstvu zbog krađe vatre. Epimetheus naivno prihvata Zevsov dar – Pandoru, a sa njom i kutiju iz koje izlaze „zla, oštri bol i nevoljne bolesti koje su ljudima davale smrt“; Hephsasteus, pritom kreira Pandoru od gline i udahnjuje joj život pomoću četiri vetra, dok je ulepšavaju boginje sa Olimpa; Hesiod opisuje u “Teogoniji”: „Od nje potiče rasa žena, i ženska vrsta (…) od nje je smrtonosna rasa i žensko pleme koje živi među smrtnim ljudima na njihovu veliku nevolju, ne na pomoć“; Može se uočiti analogija sa biblijskim opisom stvaranja prve žene (tj. ženskog principa- anime) koji kasnije uvodi u destrukciju i odvajanje od sveta bogova („I reče Jahve, Bog: »Nije dobro da čovjek bude sam: načinit ću mu pomoć kao što je on.«-Postanje 2:18); I, poput biblijskog izgona iz raja, čovečanstvo i kod Hesioda biva kažnjeno odbacivanjem, u Teogoniji:, „dovoljno bi bilo lako raditi jedan dan da se obezbedi čitava godina bez rada; uskoro bi sklonio svoje kormilo sa dima, a polja koja obrađuju vo i tvrda mazga bi počela da se rasipaju”.
Vidimo da se mit o Prometeju dodiruje sa destruktivnim ženskim principom, koji simbolizuje fantaziju/življenje u snoviđenju/mašti/proizvoljnosti… U ovom slučaju: zloupoterbu naučnih otkrića brez svesti o negativnim posledicama kao nuspojavama proizvoljnog korišćenja potencijalno opasnih produkata ljudskog uma. Predmet gore pomenute fantazije je maštarija o električnoj energiji dobijenoj iz nuklearnih elektrana kao idealnog odgovora na energetsku krizu uslovljenu smanjivanjem svetskih rezervi nafte, a bez svesti o letalnoj radijaciji i još letalnijim havarijama (od Ostrva Tri Milje u Harisburgu 1979., preko Černobila 1986., do recentne Fukušime).
Primer odgovornog naučnika prometejskog , gonjenog altruističkim porivima pomoći čovečanstvu (nasuprot luciferskom potencijalnom hybrisu/volji za moć) jeste Nikola Tesla, znameniti američki naučnik srpskog porekla. Potekao iz multinacionalne Austrougarske imperije, iz porodice pravoslavnog sveštenika, spojio je filogenetsku naslednu sklonost ka spiritualnosti sa proto-kosmopolitskim duhom austrougarske i evropske naučne elite kraja XIX i početka XX stoleća, Tesla je bio predodređen za humanistu. Njegova motivacija je bila benevolentna i lišena prenaduvanog ego-kompleksa, a on je pokušavao da uskladi duh prirode i njeno metafizičko ´disanje´ sa potrebama napaćenog smrtnog ljudskog roda u terestrijalnoj inkarnaciji. Obrtno magnetsko polje, sinhroni motor, polifazni sistem, , asinhroni motor, Teslin transformator, radio, rendgenski zraci, hidrocentrale, turbine, masovna primena naizmenične struje, daljinsko upravljanje… Samo je mali broj neprocenljivih, silno ultimativnih pronalazaka i modela koji su definisali novo, tehnološko-scijentističko doba u kome i danas živimo. Teslini motivi su progresistički i prosvetiteljski, pokrenuti imanentnom pravoslavno-hrišćanskom empatijom i budističkom askezom autentično transformisanim u tehnicističko-holističku metafiziku. On u tekstu “Mašina za okončanje rata” pledira:
„Postoje tri načina na koji se može povećati energija koja determiniše ljudski progres: prvo, možemo povećati masu. Ovo bi, u slučaju čovečanstva, značilo unapređenje uslova za život, zdravlje (…) Drugo, mogli bi smanjiti frikcione sile koje ometaju progres, poput neznanja, ludila i religioznog fanatizma. Treće, možemo multiplicirati energiju ljudske mase vezivanjem sila univerzuma, poput sunca , okeana, vetra i plime.
Prvi metod uvećava hranu i blagostanje. Drugi metod teži da obezbedi mir. Treći omogućava našu mogućnost da radimo i da stvaramo. Ne može biti progresa koji nije konstantno usmeravan u pravcu uvećavanja blagostanja, mira i postignuća. Ovde je mehanicistička koncepcija života jednaka sa učenjima Bude i Propovedi na Gori.“
Tesla pravilno uviđa da je aparat uvek neutralan, dok je ljudski satav, odnos, namera i upotreba istog, ono što određuje moralno-teleološki karakter mašine. On ukazuje na to da je tehnika, ako služi na dobro čovečanstvu, blagodat a ne prokletstvo. Pravilnim korićenjem naučno-tehnoloških potencijala moguće je transformisati nepravedne eksploatatorske društvene odnose, jednostavnim ukidanjem potrebe za potlačenim klasama porobljenim otuđenim automatizovanim radom. On u istom delu nastavlja:
„Trenutno patimo od rastrojstva naše civilizacije jer još nismo u potpunosti prilagodili mašinskom dobu. Rešenje problema ne leži u uništavanju, već u usavršavanju mašine.
Bezbrojne aktivnosti koje se danas još uvek izvršavaju ljudskim rukama biće izvršavani od strane automata. Baš u ovom času naučnici koji rade u laboratorijama američkih univerziteta pokušavaju da kreiraju ono što se opisuje kao „mašina koja misli.“ Anticipirao sam ovakav razvoj.
Stvarno sam konstruisao ´robote.´ Danas je robot privaćena činjenica, ali princip se ne forsira dovoljno. U 21. veku robot će zauzeti mesto koje je robovska radna snaga zauzimala u drevnim civilizacijama. Nema razloga da se to sve ne dogodi za manje od sto godina, pritiskajući čovečanstvo da nastavlja ka višim aspiracijama.
Osim ako se ne desi da se ljudska pažnja previše nasilno umanji spoljnim ratovima i unutarnjim revolucijama, nema razloga zašto električni milenijum ne bi započeo u sledećim dekadama.“
Tesla uvodi i proto-holističke postulate u sociološku teoriju, te povezuje zakone višeg reda sa odveć ljudskim, naizgled aleatoričkim sudbinskim događajima. U delu „Uticaj kosmičkih sila na ljudsku sudbinu“, on zapaža:
„Iako možda ne izgleda tako, rat nikada ne može biti izazvan proizvoljnim ljudskim akcijama.
To je uvek više ili manje direktan rezultat kosmičkih poremećaja koji se uglavnom tiču Sunca.
U mnogim međunarodnim konfliktima koje istorija beleži, koji su bili ubrzani zbog gladi, kuge ili terestrijalnih katastrofa, direktna zavisnost od Sunca je nezaobilazna. Ali, u većini slučajeva, osnovni primarni razlozi su brojni i teški za praćenje.
U današnjem ratu bilo bi posebno teško pokazati da očigledno samovoljni akti nekoliko pojedinaca nisu istinski uzrok. Bilo da je tako, mehanicistička teorija, budući osnovana na demonstriranoj istini svakodnevnog iskustva, apsolutno isključuje mogućnost da takvo stanje bude bilo šta drugo do neizbežna konsekvenca kosmičkih događaja.“
Teslini planovi, vizije i ideje su bili po značaju i intenzitetu kopernikanskog obrta svetlosnim godinama daleko od već postignutih, revolucionarnih izuma koje sam naveo ranije u ovom tekstu, a koji su posve izmenili život na planeti. On u delu „Svetski sistem bežične transmisije energije“ opisuje prenos energije na daljinu, elegantni, efikasni i besplatni model koji ukida strahove od krize nafte i pustoši radijacije kao nusprodukta luciferske nuklearne energije:
„Jedna od najvažnijih upotreba bežične energije će biti nedvosmisleno propulzija električnih mašina koji se lako mogu snabdeti energijom bez zemaljske konekcije, jer, iako je protok struje poveren Zemlji, elektro-magnetno polje se kreira u atmosferi koja je okružuje. Ako se provodnici ili kola koja avion nosi tačno podese i odgovarajuće pozicioniraju, energija se dovodi u ova kola na veoma sličan način na koji fluid koji prolazi kroz otvor u rezervoaru. Pomoću industrijskog postrojenja velikog kapaciteta, na ovaj način se može izvesti dovoljno energije da pokrene bilo kakav vazduhoplov. Ovo sam uvek smatrao najboljim i permanentnim rešenjem za problem letenja. Ne zahteva se nikakvo gorivo jer će propulziju obezbediti laki električni motori koji rade na velikim brzinama. Ipak, anticipirajući spor progres, razvijam novi tip leteće mašine koji izgleda da pogoduje današnjoj potrebi za sigurnim, malim i kompaktnim „dobrim starim vazduhoplovom“ sposobnim da se diže i spušta vertikalno.“
Televizija, izum koji i dan-danas fascinira ljude, od korisnika 4 hd ekrana mobilnih telefona, do ljubitelja AV surround-a i gigantskih LCD kućnih bioskopa, u Teslinom profetskom umu predstavlja tek bledu senku spiritualno-holističkog principa telepatije, koji je osmislio da postvari primenom emaniranih postulata duhovnog sveta izraženih kroz prirodne zakone koji su se otvarali Tesli kroz kanal ´kosmičke percepcije´:
„Televizija, kako sam je osmislio 1893, će biti još jedna vredna i blagovremena aplikacija. U to vreme sam unapredio ideju da je jasna mentalna slika spoljnih objekata praćena refleksnom akcijom na retini, što čini mogućim da čitamo misli ili čak da projektujemo osmišljene slike na ekranu i učinimo ih vidljivim za publiku. Ovo će imati nemerljive posledice na sve ljudske odnose ali se ideja ne može realizovati dok se ne pronađe način da se polože na retinu. Kontinuirane refleksije o ovom subjektu vodile su me da unapredim aparat za instantno transmitovanje precizne vizije bez pokretnih delova, i tokom 1900-te sam već rešio tri problkema sa kojima sam se suočio, naime: da individualiziram i izolujem veliki broj kanala ili „nerava“; da prenesem prijemnom aparatu dovoljnu količinu energije, i, i da načinim viziju od pokretnih slika nezavisnu od distance. Posledično se takođe nadam da ću prevazići nedostatke selenijumske ćelije drugačijim sredstvom.“
Pregalac postvarenja informacionih paketa koji su pristizali principom entelehije, Tesla je rapidno menjao planetu u ekstraordinarno progresističkom pravcu. Međutim, nakon 1920., on iznenada ulazi u period introversije, deleći šture informacije o hermetičnim modelima i plauzibilnim tehnološkim rešenjima potpuno nerazumljivim tadašnjoj naučnoj i intelektualnoj eliti. Emaniranje materije iz etra putem razumevanja misterije esencije prostora i prostornih odnosa baziranih na Pitagorejskim proporcijama, simetriji, zlatnom preseku i broju π, eksperimenti sa vremenom koje definiše prostor oličen u određenom elektromagnetnom polju, poništavanje efekata radijacije, uticaj na klimu, zazivanje i poništavanje zemljotresa, nehercijanski talasi kao kapija u svet onostranog, spiritualni entiteti kao vibracije… Sve to je delovalo kao puka fantazija, ali danas vidimo da se iza toga krije mogućnost preumljenja i preporoda čitavog ljudskog roda i usklađivanja čoveka i prirode na obostranu korist. Optužen za misticizam, bizarnost, bolesne fantazije i neartikulisanost misli, Tesla je, nasuprot, radio na gigantski smelim postignućima duha, ali u tišini, i posve ezoterično, skriveno od javnosti. Danas, smerni avangardni istražitelji i implementatori Teslinog nasleđa naziru da je zaostavština iz njegovog ´okultnog´perioda impresivno moćna, čak i neizbežna za opstanak čovečanstva. Postavlja se pitanje: zašto Teslin diskurs nenadano prelazi iz fashion-esque ekstravertnog bljeska u okultni hermetizam zamagljene slike naučnih postulata? Odgovor se krije u svesti o riziku prometejske misije, a mnogo toga može objasniti Mark Twain, znameniti knjževnik, a i Teslin prijatelj i poštovalac.
Mark Twain (1835 –1910), bio je jedan od najpoznatijih američkih književnika ikada. Datum rođenja i smrti ukazuju ima obeležje prirodnog simbola: oba su povezani sa prolascima Halleyeve komete. Napisao je „Avanture Toma Sojera“ (1876), „Kraljević i prosjak“ (1882.), „Život na Mississipiju“ (1883.), „Pustolovine Huckleberry Finna“ (1884.) „Yankee na dvoru kralja Arthura“ (1889.), „Tajanstveni stranac“ (1906.). Twain je bio self-made-man, od slovoslagača, brodskog kormilara, rudara, do novinara, pre nego što je otkrio sebe kao piosca. Ono što je za nas ovde interesantno jeste njegova ljubav prema tehnici i pronalazaštvu, u čemu se i sam okušao, tehnički uspešno, ali ne i komercijalno. Otuda potiče njegova bliskost sa pronalazačima i naučnicima, od kojih je najvažniji Nikola Tesla.
Za pripovest „Tajanstveni stranac“, napisanu u nihilističko-melanholičnom tonu (usled Twainove depresije zbog smrti svojih najbližih prethodnih godina) moglo bi se zaključiti da je pisac bio inspirisan svojim prijateljem Nikolom Teslom.
Ova pripovetka nas povezuje sa Teslom, prometejskim i luciferskim principom. Priča je smeštena u 1590. godinu u malo i zaostalo Austrijsko selo u koje dolazi tajanstveni stranac sa paranormalnim moćima. On se otkriva lokalnim dečacima kao Satana, anđeo sposoban da transformiše stvarnost i menja prirodne zakone po ljudskoj želji. Aludira se na Teslu (rođen u Smiljanu u tadašnjoj Austriji) kao čoveka sposobnog da dramatično preobrati način života i to upotrebom neobičnih i novootkrivenih prirodnih sila. Ali, zašto se stranac zove Satana, i kakve to ima veze sa temom ovog teksta? Twain piše:
„Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori – »Satana« – i prihvati na iver jednu majušnu ženu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa reče: »Baš je glupa što ne gleda gde staje.«
Njegovo ime nas zgromi, iz ruku nam poispada ono što smo pravili i sve se razbi u paramparčad – top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasoneja i upita nas šta nam je. Ja promucah: „..ništa, samo to je nekako čudno ime za jednog anđela.“ On upita zašto. »Zato što je to – to je – pa, znaš, to njegovo ime.« »Da, tako je – on je moj stric.« On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca počeše snažno da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je našeg ratnika i ostalo ovlaš ih dodiruiući i onda nam ih predade gotove, pa reče: »Zar se ne sećate? – i on je jednom bio anđeo.« Da – to je istina«, reče Sepi; »toga se nisam setio.« »Pre Pada i on je bio nevin.«“
Twainova pripovetka alegorijski ukazuje na prometejski karakter Tesline misije. Tesla, kao vladar prirodnim snagama, pokazuje silnu moć, poznato je da je mogao da izaziva zemljotrese ili nestanak struje u velikim gradovima, da kroti munje i bežično upravlja mašinama. Ipak, on je bio svestan šta bi se desilo ako bi iz prometejskog altruizma evoluirao u luciferski hybris vladanja prirodom radi vlasti same. Twain opisuje Teslinu ´senku´- zlokobnog vladara silama nemerljive snage, razobručenog naučnika (što Tesla nikada sebi nije dopustio) koji bezdušno biva posednut arhetipom Demijurga kome ništa nije sveto, sem hladnog znanja i moći koja je samoj sebi cilj:
„Satana reče da će sada doći oluja i zemljotres, ako to želimo, ali da bismo morali malo da se udaljimo zbog opasnosti. Mi smo hteli da upozorimo i sićušne ljude da se i oni udalje, ali on reče da ne brinemo o njima, da oni nisu nimalo važni i da možemo napraviti druge kad god hoćemo i kad nam budu potrebni. Jedan mali, crni olujni oblak poče da se spušta na zamak, minijaturne munje i gromovi stadoše da sevaju i da besne, zemlja uzdrhta od grmljavine, vetar zazvižda i zafijuka, kiša poče da pljušti i svi ljudi nagrnuše u zamak da se zaštite od nepogode. Sve crnji i crnji oblak se spuštao i tako se nadvio nad zamak da se on jedva kroz njega nazirao.
Munje su sevale jedna za drugom, a onda grom tresnu u zamak i zapali ga; kroz oblak počeše besno lizati crveni plameni jezičci, a ljudi vrišteći povrveše napolje, ali ih Satana gurnu natrag, nimalo se ne obazirući na naše molbe, plač i preklinjanje; usred strahovitog zavijanja vetra i tutnja grmljavine eksplodira skladište baruta, zemljotres široko razdera zemlju, i ruševine i ostaci zamka strovališe se u tu provaliju koja sve proždera i zatvori se nad njom, sa svim tim nevinim svetom; nije se spaslo nijedno od pet stotina tih jadnih stvorova. Srce nam je pucalo od tuge, nismo mogli da zadržimo suze. »Ne plačite«, reče Satana, »nisu oni ništa vredeli.« »Ali otišli su u pakao!« »Oh, to nije ntmalo važno; mi možemo da napravimo još mnogo takvih ljudi.«“
Tesla je, uvidevši u prvoj polovini XX veka da čovečanstvo nije zrelo za nemerljivu snagu naučnih otkrića, rešio da se povuče u introvertno traganje po stranicama knjige prirode, a da svoja saznanja ni sa kim ne podeli, da ne bi bila zloupotrebljena. Twain definiše alternativnu istoriju, neodigrane događaje… Ove stranice najbolje objašnjavaju šta se dešava u umu naučnika posednutog luciferskim arhetipom svemoći:
„»Kakva je razlika između čoveka i mene? Razlika između smrtnika i besmrtnika? Između oblaka i duha?« On podiže jednu bubu koja je milela po komadu kore i upita: »Kakva je razlika između Cezara i ove bube?« Ja rekoh: »Ne mogu se porediti pojmovi koji nisu za poređenje ni po svojoj prirodi, ni po međusobnom rastojanju.« »Ti si sam odgovorio na svoje pitanje«, reče on. »Ja ću malo proširiti tvoj ođgovor. Čovek je stvoren od prašine – posmatrao sam kad je stvaran. Ja nisam sazdan od prašine. Čovek je muzej boleština, leglo nečistoće; danas se rađa, a sutra iščezava; počinje kao prašina, a odlazi kao gnusan smrad; a ja pripadam aristokratiji Večnih. A čovek ima i osećanje morala. Razumeš li? On ima Osećanje morala. To je, samo po sebi, već dovoljna razlika između nas.«“ (…)
Teslina (kosmička) etika je posve različita od ljudskog morala. Zato se on povukao iz javnosti, svestan da se moralizmom može opravdati upotreba nauke za devastaciju. Poput primitivnog plemena u kome, parafrazirajući Ericha Fromma „ (…) je dobro kad mi spalimo susedno selo i opljačkamo, zlo je kada susedno selo to učini nama.“
U toku daljeg teksta vidimo da je Satana ciničan prema odveć ljudskom principu moralnosti, kao izgovoru za svakakva zla:
»Gospodine, šta je to osećanje morala?« On me iznenađeno pogleda preko svojih ogromnih naočara i reče: »Pa, to je dar koji nam omogućava da razlikujemo dobro od zla.« Taj odgovor donekle razjasni šta je to, ali ne potpuno, pa sam bio razočaran i pomalo zbunjen. On je očekivao da nastavim, i ja, ne znajući šta da kažem, upitah: »Da li je to nešto vredno?« »Vredno? Pobogu, dečače, pa to je jedino što čoveka uzdiže iznad zveri čiji se trag zauvek zatre i što ga čini besmrtnim! (…) »Takva je ta tvoja jadna rasa – uvek laže, uvek prisvaja vrline koje nema, uvek ih osporava višim životinjama, koje ih jedine poseduju. Nijedna životinja nikada ne čini nešto svirepo – to je monopol onih sa osećanjem morala. Kada neka životinja nanosi bol, ona to čini nevino; to nije zlo; ona i ne zna za zlo. I, ona ne nanosi bol samo zato da bi uživala što ga nanosi – to čini samo čovek. Nadahnut tim svojim prljavim osećanjem morala! Osećanjem čiji je zadatak da razazna dobro od zla, sa mogućnošću da bira šta će od to dvoje da učini. Pa, kakvu prednost može on iz toga da izvuče? Stalno bira, i u devet od deset slučajeva opredeljuje se za zlo. Zlo ne bi trebalo da postoji, i da nema osećanja morala, ono ne bi ni moglo da postoji. A čovek je ipak tako nerazumno stvorenje da nije u stanju da shvati da ga osećanje morala svrstava na samo dno lestvice živih bića, i da je to veoma sramotna osobina. Osećaš li se bolje? Dođi da ti nešto pokažem.« (…) »Dobro«, reče on; »da li biste želeli da vidite istoriju napretka ljuidskog roda – i razvoj onoga što čovek naziva civilizacijom?« Odgovorismo da želimo.
On samo pomisli i pretvori to mesto u Edenski vrt i mi ugledasmo Avelja kako se moli pred žrtvenikom; malo zatim naiđe Kain kaji se uputi ka njemu sa batinom u ruci; on nas, izgleda, uopšte nije primećivao, i stao bi mi na nogu da je nisam pomakao. Kain se obrati svome bratu na jeziku koji mi nismo razumeli; onda se razbesni i stade da preti, a mi, znajući šta će se dogoditi, okrenusmo za trenutak glavu; ali čuli smo tresak udaraca, i krike i ječanje; zatim nastade tišina i onda videsmo Avelja, koji je ležao u lokvi krvi i izdisao, a Kain je stajao nad njim i gledao ga osvetoljubivo i ne kajući se.
Onda nestade tog prizora i zatim videsmo dugi niz neznanih ratova, ubistava i pokolja. Posle smo videli Potop i Nojev kovčeg kako kao orahova ljuska poigrava na talasima vodene stihije, a u daljini, iza kišnog zastora, maglovito su se nazirale visoke gore. Satana reče: »Napredak vašeg roda nije bio kakav je trebalo da bude. Evo još jedne prilike da okrene list.« Prizor se promeni i mi ugledasimo Noja, sasvim pijanog od vina. Posle toga ugledasmo Sodomu i Gomoru i »pokušaj da se tu pronađu dva tri čestita čoveka«, kao što Satana objasni. Zatim se pred nama ukazaše Lot i njegove kćeri u Pećini.
Onda videsmo jevrejske ratove i pobednike kako kolju preživele i njihovu stoku, i kako pošteđuju život mladim devojkama, a posle ih dele među sobom. Potom se ukaza Jael; videsmo je kako se ušunja u šator i zari bodež u slepoočnicu svom usnulom gostu; tome smo bili toliko blizu da smo, kad je krv šiknula i stala curiti u crvenom potočiću ka našim nogama, mogli u nju zamočiti ruke samo da smo to hteli. Videli smo i egipateke bojeve, grčke bitke, rimske ratove, pa grozno natapanje tla krvlju; pa smo gledali kako su Rimljani prevarili Kartaginjane i užasni prizor pokolja toga neustrašivog naroda. Videli smo Cezarov upad u Britaniju, »ne zbog toga što su mu ti varvari naneli neko zlo, nego zato što je žudeo za njihovom zemljom i želeo da njihove udovice i siročad obdari blagoslovima civilizacije«, kako nam objasni Satana. Potom se rodilo hrišćanstvo. Onda su pred nama, jedan za drugim, hujali vekovi Evrope i videli smo kako hrišćanstvo i civilizacija, ruku pod ruku, stupaju kroz ta stoleća »ostavljajući za sobom glad, smrt, pustoš i druge znake napretka ljudske rase«, kao što primeti Satana. I neprestano smo gledali ratove, još ratova i još više ratova, po celoj Evropi, po celom svetu. »Katkad zbog ličnog interesa kraljevskih porodica«, reče Satana, »a katkad da bi se satro neki nemoćan narod; nijedan napadač nikada nije započeo kakav rat iz nekih časnih i poštenih pobuda – ne, u istoriji vašeg roda takvog rata nije bilo.« »Eto vam«, reče Satana, »videli ste svoj napredak do današnjeg dana i morate priznati da je sjajan – na svoj način sjajan. A sada treba da vam prikažem budućnost.«
Onda nam pokaza pokolje u kojima su na još daleko strašniji način i sa još razornijim ratnim mašinama od onih koje smo videli uništavani ljudski životi. »Vidite«, reče Satana, »stalno ste napredovali. Kain je svoj zločin izvršio batinom; Jevreji su ubijali džilitima i mačevima; Grci i Rimljani dodali su zaštitne oklope i veštine vojničkog ustrojstva i taktike; hrišćanin je dodao puške, topove i barut, a sledećah nekoliko vekova on će tako silno unaprediti smrtonosno dejstvo svojih oružja za ubijanje da će svi ljudi priznati da bi rat ,bez hrišćanske civilizacije do sudnjeg dana ostao samo jedna bedna tričarija.«
Kazavši to, on stade bezdušno da se smeje i da se ruga ljudskom rodu, premda je znao da nas je ono što je rekao užasno sramotilo i vređalo. Niko drugi osim jednog anđela ne bi mogao tako da se ponaša; ali patnja njima ništa ne znači; oni ne znaju šta je to, osim po čuvenju.“
Na sledećim stranicama pripovetke se prikazuje um posednut voljom za moći, koji upata u zamku solipsizma totalnog nihilizma nepostojanja ničega, čak ni univerzuma. Pošavši od sebe kao božanstva, naučnik obuzet i opijen sopstvenom moći transformacije prirode, enantiodromski prelazi u negaciju postojanja, ne uvidevši da on zapravo negira postojanje smisla, više inteligencije koja stoji iza prirodnih zakona koje treba poštovati, vladati se prema njioma, umesto da ih se zloupotrebljava radi dominacije nad čovekom, bogom i kosmosom. Tako scijentistička dogma prelazi u melanholiju nihilističke negacije bića, morala, besmrtnosti, baš kao što je „Debeljko“, nuklearna bomba, negirala i promptno eliminisala živote stotina hiljada nevinih ljudi u Japanu 1945.:
„Dah mi zastade od nabujale nade. »Priviđenje? … Pri…« »Zivot je samo priviđenje, san.« To je bio grom iz vedra neba. Bože blagi! Hiljadu puta sam, u svojim razmišljanjima, pomislio upravo to! »Ništa ne postoji, sve je samo san. Bog – čovek – svet – sunce, mesec, beskonačna zvezdana jata – sve je to san, samo san; ništa od toga ne postoji. Ništa ne postoji osim praznog prostora – i tebe!« »Mene!« »Ali ni ti nisi ti – ti nemaš tela, ni krvi, ni kostiju, ti si samo misao. Ni ja ne postojim i ja sam samo san – tvoj san, tvorevina tvoje mašte. Za koji trenutak ćeš to shvatiti, onda ćeš me odagnati iz svojih priviđenja i ja ću nestati u ništavilu iz koga si me stvorio. Ja već nestajem – gubim se – odlazim. Sad ćeš se naći sam u beskonačnom prostoru da večno lutaš u toj beskrajnoj samoći bez druga i prijatelja – jer ti ćeš ostati misao, jedina misao koja postoji i koju tvoja priroda čini neugasivom, neuništivom. A ja, tvoj jadni sluga, otkrio sam ti tebe samog i oslobodio sam te. Sanjaj druge i bolje snove! Čudno! Čudno je da to nisi naslutio već odavno, već pre mnogo godina, vekova, eona, večnosti! Jer ti si postojao potpuno sam, tokom svih večnosti. Zaista, čudno je što nisi naslutio da su tvoj svet i sve u njemu samo snovi, priviđenja, izmišljotine. Čudno je jer je sve to tako jasno i mahnito ludo i – kao svi snovi što su: bog, koji isto tako lako može da stvara dobru decu kao i nevaljalu, više je voleo da stvori nevaljalu; on, koji je mogao svakog od njih da učini srećnim, nije stvorio nijedno srećno dete; on, koji je učinio da ljudi grčevito cene svoj gorak život, a ipak ga je tako škrto skratio; on, koji je večnu sreću dao anđelima, koji je ničim nisu zaslužili, a sada traži od ostale svoje dece da je zasluže; on, koji je anđelima ,dao život bez bola, a ostalu svoju decu zasuo kletvom crnog čemera i groznih bolesti uma i tela; koji priča o pravdi, a stvorio je pakao; priča o milosrđu, a stvorio je pakao; priča o zlatnim pravilima i praštanju, umnoženom sa sedamdeset puta sedam a stvorio je pakao; koji drugima ptiča o moralu, a sam ga nimalo nema; koji osuđuje zločine, a sve ih sam čini; koji je svojevoljno i stvorio čoveka, a onda odgovornost čovekovih dela pokušava da svali na pleća samog čoveka, umesto da tu odgovornost časno preuzme na sebe, gde joj je i mesto; i, najzad, sa svom tom božanstvenom tupoglavošću poziva tog jadnog i prevarenog roba da ga obožava! Ti sada shvataš da je sve to nemoguće, osim u snu. Shvataš da su to potpuno detinjaste besmislice, glupe tvorevine jedne uobrazilje koja nije svesna svojih ćudi – to jest, da je sve to samo jedan san, koji ti sam stvaraš. Svi znaci sna su tu i trebalo je da ih već ranije uočiš. Ovo što sam ti otkrio, istina je; bog ne postoji, a nema ni svemira, ni ljudskog roda, ni zemaljskog života, ni neba, ni pakla. Sve je to samo san – jedan smešan i glup san. Postojiš samo ti. A ti si samo misao – lutajuća misao, beskorisna misao, misao bez utočišta koja usamljeno luta po praznim večnostima!«“
Veliki naučnik je bio svestan ovakvog pomračenog stanja svesti kao kosmičkog odgovora na nečiju pohlepu za moći. Povukao se iz javnosti i nikome nije demonstrirao svoje kasnije revolucionarne scijentističke uvide. 7. januara 1943, Tesla je umro potuno sam i namerno povučen od očiju sveta u svojoj sobi hotela „New Yorker“. Ostale su hermetičke zabeleške o nemerljivo dragocenim potonjim otkrićima, koja još čekaju na evoluciju svesti ljudskog roda, da se nanovo istraže, interpretiraju, i upotrebe na korist altruizma nasuprot destrukciji samodovoljnosti prenaduvanih ego-inflatornih umova luciferskog tipa.
Rudolf Steiner (1861 – 1925), austrijski ezoterik, arhitekt, iscelitelj i otac antropozofije i euritmije, bavio se temom arhetipova Lucifera i Ahrimana kao proto-matricama modela destruktivnog ljudskog ponašanja. Steiner obrađuje esencijalne mentalno-psihološke praslike koje stoje iza motivacije svakog čoveka, uključujući i svakog naučnika, da skrene sa puta integrisane ličnosti i završi u ćorsokaku deifikacije fragmentarnih vrednosti koje ne važe za celinu univerzuma, već parazitski uništavaju sve ono, što je van vidokruga „natčovečanske“ vizije ograničenog uma. Steiner je negativne uticaje sveo na dva esencijalna ´okidača´atomizacije uma: 1) uverenje da je sve postojeće ništa drugo do materija lišena duhovnosti, da nema spiritualnog sveta, da je smrt konačna i definitivna i da je, stoga, egoizam i uništavanje shi drugih i svega drugačijeg znak inteligencije, dok su altruizam i ekološka svest, te empatija i ljubav znaci gluposti i ludila., i 2) uverenje da se sve postojeće svodi isključivo na duh, um, apstrakciju, da treba živeti samo u teoriji, mentalnim konstruktima, i da je svako vezivanje za Zemlju i inplementacija spiritualnih zakona i uvida da bi se harmonizovao i popravio život u univerzumu a bez uništavanja prirode, oličenje besmisla i gubitka vremena.
Ono što je karakteristično za oba principa je, pored očiglednog nedostatka empatije, te zakona ljubavi (ili ezoterijskog zakona simpatije) – otcepljenost dela u odnosu na celinu, bilo psihe naučnika, bilo konceptualnog postulata prirode. Ova ultimativna fragmentarnost dovodi do neravnoteže, koja se vraća poput bumeranga onima, koji je izazivaju…
Steiner u predavanju „Lucifer i Ariman i njihovo delovanje“ opisuje ispoljavanje Arimana:
„Čovek treba da shvati da će (…) Ariman, živeti inkarniran u ljudskom telu među ljudima na Zemlji, ali da čovek treba da mu se suprotstavi, sam, određujući to što treba da nauči od njega, a to će biti moguće samo onda kada preuzme kontrolu nad odgovarajućim duhovnim i neduhovnim strujama koje će u suprotnom iskoristiti Ariman da bi čovečanstvo ostalo što nesvesnije njegovog dolaska, tako da kada se bude pojavio na Zemlji, moći će potpuno ovladati ljudima, izazivajući i mameći ih da odbace zemaljsku evoluciju, onemogućavajući je da nastavi dalje ka svome uspešnom svršetku. Kosmički zadatak duhovne nauke sastoji se u sprečavanju da znanje postane ili ostane arimansko.
Ovde je dat spisak stavova i delovanja u čovečanstvu pomoću kojih Ariman priprema svoju zemaljsku inkarnaciju: Mehanicistička koncepcija sveta i života. Matematička koncepcija sveta i života. Pogled na kosmos kao na mašinu bez duše i duha. Astrofizika kao istraživanje isključivo materijalnog sastava zvezda i planeta. Isključivo matematički model astronomije. Izražavanje ljudi sa odvratnošću prema duši i duhu i saznanjima vezanim za njih. Saradnja sa luciferskim nazadnim snagama. Stav da je za opšte blagostanje dovoljno zadovoljavanje samo ekonomskih i materijalnih potreba. Prezir prema duhovnim idealima. Pitanje za duhovnu stazu: Kakva je korist od toga? Na koji način će mi duhovno pomoći da dođem do dobara ovoga sveta? Školovanje radi karijere i materijalnih dobara. Upijanje iz kulturnog života samo ono što se smatra korisnim. Razmišljanje samo stomakom, ne i glavom. Razmišljanje da se duh i duša ne bi trebalo hraniti. Porast materijalizma i proždrljivaca duše i duha, naročito u Evropi i Americi. Bezdušno proždiranje materijalne hrane. Nemanje nezavisnog duhovnog života, već isključivo vezanog za ekonomiju. Porast nacionalizma i deljenja ljudi, razdvajanja ljudi na što manje grupe. Otuđenje ljudi, i nestanak međusobnog razumevanja. Sloboda naroda, čak i najmanjih, što dovodi do otcepljenja. Partijski i politički stavovi. Mržnja, gorčina u svetu sve veća. Uskovido gledanje na Jevanđelja. Pojava sve većeg broja hrišćanskih sekti. Nedozvoljavanje rasvetljavanje Jevanđelja. Doslovno tumačenje, jednostavno tumačenje svetih spisa pod izgovorom „skromnosti“, što je upravo najveća arogancija. Bankari. Advokatura. Primanje srcem bez naprezanja svesti, što ima za posledicu da vremenom srce siđe u stomak. Statistika i matematika, brojke kao sredstvo kojima se ljudi navode na krivi put. Upetljan ekonomski život u duhovni, nepostojanje slobodnog duhovnog života. Nepoznavanje bremena sadašnje situacije. Merenje i brojanje samo kvantiteta, zavaravanje statističkim podacima i brojevima, gde prirodna nauka samo meri i računa, a društvena broji statistiku. Dosada i nezainteresovanost, ograđivanje od tema od kojih se nema koristi ili su nam teške za razumevanje, jer traže da se celi uključimo u razumevanje. Osećaj superiornosti i odbacivanje potrebe da se udubi u neku stvar. Intelektualna duhovnost, materijalistička nauka, intelektualni život bez topline duše i entuzijazma. Nacionalne države. Šovinizam, izopačeni patriotizam. Prezir prema poštenom traganju za saznanjem. Apatija postaje gospodar ljudima. Život pod okriljem veroispovesti. U katastrofama će ljudi postati neverovatno dovitljivi u umu. Biće otkrivene stvari u silama i supstancama svemira koje će se koristiti za čovekovu ishranu. Iskustvo će biti zamenjeno intelektualnim dokazivanjem. Tajna udruženja će sve pronalaske iskoristiti za pripremu Arimanove inkarnacije. Izbegavanje napora da se dođe do duha. Apstraktna brbljanja o duhu. Čisto intelektualne aluzije na duh. Puštanje da stvari idu svojim tokom, iluzija da ništa ne može da se promeni. Instant prosvetljenje, čudesne veštine, približavanje celokupnog vidovnjačkog znanja ljudima bez napornog i intezivnog rada. Uništenje potrebe za duhovnim naporom. Čudesnim magijskim veštinama mnogi će postati vidovnjaci, ali će vidovitost svakog pojedinca biti strogo različita. Razdor i zbrka kod ljudi usled oštrih razlika u vizijama. Ljudi neće shvatati da se prava duhovnost ne može steći na drugi način, osim ako nije stečena sopstvenim naporima. Zlobni savet: „Ostani onakav kakav jesi.“ Ariman će vas učiniti vidovitim ako to želite, jer mu je moć ogromna. Nedostatak entuzijazma. Stvrdnjavanje zemlje, vazduha i vode, doživljaj da je vazduh postao težak kao granit, apatija, lenjost, ljubav prema lagodnostima. Stvaranje granitnih, tvrdih lobanja kod ljudi. Kukavičluk u duhovnoj nauci. Osećaj udobnosti i unutrašnjeg blagostanja. Moralna dekadencija. Strah od teškoća na duhovnom putu, na svakom koraku. Korišćenje kontradiktornih izjava, i reči ´jeste, ali…´.“
I dalje, o Luciferu:
„ Ona bića koja su posedovala znanje i nasleđenu prastaru mudrost kojom su negovali napredak i obrazovanje čovečanstva, nisu se plašila da od luciferskih bića prime mudrost. Oni su na sebe preuzeli svetu obavezu da lucifersku kosmičku mudrost iskoriste na ispravan način, za dobrobit čitave ljudske rase i zemaljske evolucije. Ti mudri ljudi davnašnjih vremena, (…) morali su se zavetovati da neće podleći njegovim željama.
Tu bi se mogla povući paralela između bele mudrosti i čisto luciferske mudrosti. Sadržaj mudrosti je u oba slučaja isti, ali bela, dobra mudrost, nije u rukama luciferskih bića, već je u rukama mudraca koji je koriste za dobrobit čovečanstva, i to je suština. Radi se o potpuno istom sadržaju koji se nalazi u rukama anđela ili arhanđela ili Lucifera i njegove vojske. Pradavna mudrost mogla se dobiti samo iz Luciferovog izvora, Luciferova namera bila je da prenese ljudima mudrost na takav način da ih ona navede da se odreknu puta zemaljske evolucuje i pođu putem koji vodi nadzemaljskoj sferi, sferi odvojenoj od Zemlje. Luciferska bića usadila su svoju mudrost u čoveka ali njihova želja beše da ga nateraju da okrene leđa Zemlji a da ne prođe kroz zemaljsku evoluciju. Lucifer želi da prepusti Zemlju njenoj sudbini, da pridobije čovečanstvo za kraljevstvo koje je sasvim drugačije prirode od Hristovog.“
Steiner u istom tekstu pruža optimističku sliku prepoznavanja i prevazilaženja arimanske i luciferske supremacije kroz spasonosni arhetip Hrista koji emanira kroz svetlost što ljubavlju osvetljava mrak zabluda i jednostranost materijalizma i ideološke duhovnostii, te revitalizuje spasonosne potencijale holizma, integrisanosti i usklađivanja ljudskih bića sa kosmosom, hteli to ono ili ne:
„Jevanđelja su u svoje vreme data kao suprotnost luciferskoj gnozi, ali se izgubilo razumevanje njihovog sadržaja. Kako vreme bude teklo ljudi će sve više videti arimanski uticaj na jednoj strani, luciferski na drugoj i baš ta suprotnost treba da im da snagu i da omogući uvid u treću realnost, Hristovog bića i njegovog impulsa. Ljudi će se morati pomučiti da shvate trojstvo: Hristovog impulsa, arimanskih i luciferskih uticaja, i moraće ih svesno sagledati.
Kosmos treba shvatiti u neprestanom pokretu, tako da ono što je dobro za jedno vreme biva loše za drugo, da ono što je dobro za jednu epohu postaje luciferski i arimanski kada se primenjuje u kasnijoj epohi. Vremenom se nivoi kultura nagomilavaju jedni preko drugih stvarajući ogromni haos i zato s vremena na vreme svetlost ponovo mora da prodre u taj haos.
Inteligencija je kao slika duha u ogledalu, ona ne poseduje stvarnost. Čovek je inteligentan samo zato što poseduje telo. I kao što slika u ogledalu ne može dodirnuti svoj lik tako i inteligencija ne može dodirnuti duh. Ono što se shvata putem razuma ma koliko bilo genijalno, ne sadrži duh, već samo njegovu sliku. I to je razlog zavodljivosti inteligencije, ona daje odraz, sliku duha ali ne i sam duh. Razlikovati puku sliku od stvarnosti, to će biti zadatak čoveka koji ne teoretiše samo o duhovnoj nauci.“
Steinerovi iscrpni opisi fenomena Arimana i Lucifera zastrašujuće precizno nam približavaju moderni svet sagledavan iz spiritualnog ugla. Šta god bila esencija snažnih psihičkih sila koje motivišu naučno-tehnološku civilizaciju da izgleda onako, kako je danas vidimo, razobručenu i otuđenu od prirode i od sveta ideja, mora se uočiti numinozni karakter inspiracije koja nagoni na naučno istraživanje. Numinoznost je neophodna komponenta delotvorne kreativnosti, daje joj energiju artikulacije koja vodi ka promeni društva i prirode. Promena je ultimativna vrednost u kosmičkom sistemu regulacije.
Promena je neizbežna ali se, na današnjoj planetarnoj paradigmatskoj raskrsnici, postavlja pitanje: hoće li ona dovesti do blagostanja evolucije svesti ili do sveopšte pandemijske kataklizme trijumfa pod-ljudskog nagona za moći. Nauka i naučnici imaju najveću odgovornost, jer u dobu scijentizma, imaju najveću moć da menjaju stvarrnost. Oni su, voljom socio-političko-ekonomsko-duhovne strukture današnjeg sveta, nosioci sadržaja sveta ideja koji najbrže postvaruju kosmičke planove.
Dijalektika prometejsko-luciferske erupcije i statičkih sila otpora teleološki donosi blagodat i sreću čovečanstvu, uz očuvanje postojećih ekosistema i kosmičku ravnotežu. Ukoliko je nosilac promene svestan nad-racionalne prirode svog motiva i mogućih posledica potonjih postvarenja ideje po ljudski rod i okolinu, on će svoju misiju obavljati odgovorno, bez nusprodukata devastacije i kataklizme. Ukoliko je, pak, nesvestan da predstavlja puko ´oruđe´, objekat emanacije kolektivnog nesvesnog, on, poput Prometeja sagoreva u vatri altruizma preranog za duhovno beslovesno ´usnulo čovečanstvo´ ili monumentalno pada u bezdan hiperinflatornog ego-kompleksa da sagori u nedopuštenoj volji za moći.
Gde je izlaz iz paroksizma krize noosfere/biosfere na raskršću između spasonosne revitalizacije i pogibeljne entropije?
Izlaz je u svakom od nas, ako krenemo putem samospoznaje.
Teslin put svesnosti je dobar uzor za buduće tragaoce za otkrivanjem prirodnih misterija. To je put etike, bazirane na tradicionalnom nasleđu: judeo-hrišćanskim zapovestima, budističkom uzdržavanju od zlih dela i drugim benevolentnim duhovnim modelima.
Pravila za ispravan put spoznaje univerzuma su tu, na dohvat ruke, ispisana još u antičko doba: sledbenici Pitagore, drevni vesnici scijentističkog doba, posvećeni kako nauci, tako i visokom moralu i poštovanju duha i prirode, u ultimativnoj „Zlatnoj pesmi“ već milenijumima prizivaju tajnu kreativne i blagotvorne nauke koja spasava ljudski rod. Ona je oličena u naučnom tragaocu kao svesnom i smernom čoveku, visoko moralnom i čedno otvorenom ka kosmičkim tajnama, bez volje da ih zloupotrebi:
„Ako u tom samoispitivanju zaključiš da si loše postupio, sebe prekori;
A ako su tvoji postupci bili dobri – raduj se.
Tako radi i u tome se vežbaj, za tim treba da težiš
I to će te odvesti na put božanske vrline.
Tako mi onoga, koji nam podari četvorni broj, izvor večne Prirode,
Kada to postigneš, upoznaćeš suštinu besmrtnih Bogova i ljudi,
Videćeš kako se prožimaju različita bića, šta ih sadrži i povezuje.
Znaćeš šta je u skladu sa Zakonom, jer priroda svih stvari je slična.
Pa niti ćeš se nadati onome što nije vredno nade, niti će išta od tebe ostati skriveno.“
Izlaz je u svakom od nas, ako krenemo putem samospoznaje. Bolju recenciju odavno nisam procitao. Mislim da se moze primeniti na svaki deo zivota.
U svakom slucaju, izvanredan tekst.