Zašto je najvećem izumitelju izmakla najblistavija nagrada

Piše: Vuk Živković Prnjavorski

U izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je da ih je „lički Prometej” zavredio – ni manje, ni više – nego deset (iako je dodeljeno osam), jer su nagrađena otkrića koja je on pre drugih zamislio i ispitao! Da li je više od ma kog drugog naučnika u istoriji zakinut onaj koji je svojim genijalnim zamislima i ogledima, možda, najviše zadužio čovečanstvo? Hoće li se iko poduhvatiti ogromnog zadatka da ispravi jednu od najvećih nepravdi počinjenih u nauci i učinjenih u ime nauke? Zar je moguće da u Srbiji niko nije znao za toliku nepravdu nanesenu čoveku koji joj i dan-danas svuda pronosi slavu?

Možda se ne zna da je Nikola Tesla, verovatno, jedan od najpominjanijih (najcitirainiji) naučnika i izumitelja u knjigama i časopisima; čak je, kako se navodi, u tome nadmašio proslavljenog Alberta Ajnštajna!
Pre nešto više od dve godine, baš kada je svet obeležavao vek ipo od rođenja genija iz Smiljana, poznati elektronski časopis za veličanje i dočaravanje naučnih dostignuća „Lajvsajens”, prema do tada prebrojanim glasovima čitalaca, uvrstio ga je na treće najblistavijih umova čovečanstva još od vremena nedostižnog Leonarda da Vinčija. Velikan srpskog roda i poroda, rođen u Austro-Ugarskoj 1856, dospeo je na treće mesto neobične „liste ko je ko”, odmah iza Isaka Njutna i Alberta Ajnštajna, pretekavši takve gorostase od kojih vam se zavrti u glavi (okvir „Najblistaviji umovi”).
U kratkom redakcijskom obrazloženju je napisano: „Nikola Tesla je uveo čovečanstvo u električno doba i stoga ga smatraju jednim od najblistavijih naučnika u tehnološkoj istoriji. Osmislio je indukcioni motor, fluorescentnu lampu i naizmeničnu struju koju je – na divljenje i čuđenje savremenika – propuštao kroz svoje telo. I u drugim ogledima je imao uspeha, a pominje se da je u detinjstvu omanuo pokušavši da sa otvorenim kišobranom poleti sa krova”.
Zadivljujuće, pomislili ste, ali iznenađenje što svakoga ostavlja bez reči i daha tek nailazi: to je novost koja svojom nenadanošću i važnošću prevazilazi sve što ste ikada čuli u kazivanjima i pročitali u napisima u slavu „ličkog Prometeja”.
Krajem 2007. godine hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je u svojem izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” da je Nikola Tesla zavredio – ni manje, ni više – nego deset Nobelovih nagrada (okvir „Zadivljujuća otkrića”)! A gde su preostala dva, jer su akcelerator čestica i linerani akcelerator svrstani su pod jedno otkriće i nagrađeni, a za radar nije nikome uručeno priznanje?
Pretpostavljamo da se, verovatno, misli na preteču tranzistora (ili logički sklop „and”), za koji su među nobelovske besmrtnike 1956. uvršćeni trojica Amerikanaca – Vilijam Šokli, Džon Bardin i Volter Bratejn (ruku na srce, najpre za proučavanje poluprovodnika, a potom za tranzistorski učinak), i za jonizovanu plazmu, za koju je 1932. nobelovskim vencem za hemiju okrunjen Irving Langmjuer. A šta biste rekli za preostale pronalaske, kao što su vakuumska cev, fluorescentna svetiljka, sateliti u geostacionarnoj orbiti, teledirigovano upravljanje (krstareće rakete), kriogena tečnost, čestično oružje, letelica s vertikalnim uzletanjem, svetska komunikaciona mreža (Internet) i tako redom? Hoće li neki jednog dana sede glave u Nobelovom komitetu proglasiti prekretnim naučnim dostignućom i nekoga ovenčati slavom? (Nikolu Teslu, svakako, neće, zato što se nagrada ne dodeljuje posmrtno).
Da li je ikoji drugi mislilac, naučnik, stvaralac i izumitelj u istoriji više zakinut od čoveka koji je svojim genijalnim zamislima i uvidima nesebično darivao i zadužio čovečanstvo?

Gde su nestale dve fascikle?

Setićete ste, svakako, da je i u ovdašnjim glasilima nekoliko puta raspredano da li je jednom ili nijednom bio predložen.
Vrsni znalac i poznavalac dr Mark Sajfer u knjizi „Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija” (izdavač na srpskom Stylos iz Novog Sada), utemeljenoj na doktorskoj disertaciji na istu temu, zapitao se zašto takav veličanstveni mislilac „nikada nije dobio Nobelovu nagradu, i pored toga što je bio nominovan”. Proučivši podrobno zaostavštinu koja se čuva u „Muzeju Nikole Tesle” u Beogradu, u Institutu Smitsonijan u Vašingtonu i na Kolumbija univerziteta u Njujorku, dotični Amerikanac je napisao da se ni Nikola Tesla, ni njegov najljući suparnik Tomas Alva Edison nikada nisu ovenčali Nobelovom nagradom!
Šestog novembra 1915. u listu „Njujork tajms” na naslovnoj stranici osvanula je vest da će Nikola Tesla i Tomas Edison te godine podeliti Nobelovu nagradu za fiziku. Izvor je bio dopisnik londonskog „Dejli telegrafa” iz Kopengahena. Naš zemljak je brže-bolje izvornu novost prosledio bankaru Džonu Pirpontu Morganu mlađem koji ga je novčano pomagao u nekim poduhvatima. Pisac zanimljivog štiva, i sam začuđen što dvojica nenadmašnih pronalazača nisu postali slavodobitnici najuglednijeg naučnog odličja, zaključuje: … „može se reći da je neverovatno (1) da je nijedan od njih dvojice nikada nije dobio i (2) da niko iz tog doba nije otkrio koji se razlog krio iza tog čudnog istorijskog hira”.
Pobednicima su proglašeni otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag.
Ni u arhivi Kraljevske akademije (Švedske) nema podatka da je Nikola Tesla 1915. predložen, međutim dva glasa (brojevi 33 i 34) nedostaju u svojim fasciklama! Šta li se u tim koricama nalazilo?
Zaljubljenik u delo i život „oca elektriciteta”, Mark Sajfer otkrio je da je Nikolu Teslu tek 1937. nominovao profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je predhodno kandidovao i Alberta Ajnštajna, pozvavši se na statut Nobelove fondacije da se mogu nagraditi starija dela, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme: podrazumevao je otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magentnog polja. Nobelov komitet je odbacio preporuku uz obrazloženje da su ti pronalasci, iako genijalni i preteča elektrotehnike, ostvareni četiri decenije ranije. Danas nije redak slučaj, kao što je naširoko poznato, da se dostignuća koja su izdržala probu vremena zadocnelo nagrade.
Na osnovu čega je hrvatski fizičar smelo ustvrdio da je Nikola Tesla nobelovski lovor trebalo da ponese, najmanje, deset puta?
Jednostavno: na temelju naučnih prodora kojima su uvidi i zamisli Nikole Tesle prethodili, a zaslužili su Nobelovu nagradu!
No, pođimo redom.

Pretekao Vilhelma Rentgena

Dva su golicljiva i nerazjašnjena pitanja u vezi s doprinosom Nikole Tesle fizici: otkriće rendgenskih zraka i otkriće elektrona. Da li je pretekao Vilhelma Konrada Rentgena i Džozefa Džona Tomsona? Naš naučnik je još 1894. uočio da se zatvorerene fotografske ploče smeštene pokraj katodne cevi oštećuju, i smesta je posumnjao da je to posledica nekakvog zračenja, što je na nekoliko mesta potvrđeno. Kada je valjalo da svoja saznanja uobliči, početkom 1895. zapalila mu se laboratorija i izgorela do temelja. Čekajući da ponovo počne sa opitima, razočarao se kada je doznao da je krajem te godine Vilhelm Rentgen objavio da je otkrio iste nepoznate zrake.
Nikola Tesla je brže-bolje pohitao da svoja saznanja obelodani u časopisu  „Ilektrikal rivju”, a potom u još nekoliko članaka koji pomenute zrake podrobno opisiju. Sudbina se umešala, prva Nobelova nagrada iz fizike otišla je u druge ruke. Možda je Vilhelm Rentgen znao za oglede „ličkog Prometeja”, no to nikada nećemo saznati?
Otkriće elektrona 1896, koje se pripisuje Džozefu Džonu Tomsonu, još više golica znatiželju. Pet godina ranije Nikola Tesla je, kako navodi akademik Vladimir Par, u časopisu „Ilektrikal endženir” obznanio rezultate svojih eksperimenata sa električnim pražnjenjem u vakuumskoj cevi koje je protumačio kao delovanje električno nabijenih čestica. Na članak je stigla oštra osuda budućeg nobelovca, na šta mu je naš naučnik smesta uzvratio rečima: „Opažena pojava je posledica kretanja malih električnih nabijenih čestica koje se velikom brzinom sudaraju s molekulima razređenog gasa”. U ponovljenim ogledima Džozef Džon Tomson je, upravo, dokazao da postoje naelektrisane čestice kakve je Nikola Tesla opisao, nazvao ih je elektronima i okitio se nobelovskim odličjem.
Nikola Tesla je i drugim svojim izumima prethodio velikim pronalascima koji su ovenačni najblistavijim naučnim priznanjem. Tako je još 1903. osmislio je radar koji je napravljen tek 1937, a iste godine je obelodanio zamisao elektronskog mikriskopa na čije pojavljivanje se čekalo punih 28 godina. Ideju akceleratora snopova naelektrisanih čestica izložio je 1891, a 1932. je izrađen prvi linearni akcelerator. Nadaleko čuvenim kosmičkih zracima iz 1897, koji su svakojako predstavljani u javnosti, predskazao je ekesperimentalno otkriće iz 1912. A u sledeća dva je toliko iskoračio ispred svojeg vremena, da je to naprosto zadivljujuće: 1899. je nagovestio indukovani radiokativnost koja je izvedena tek 1934, a 1893. je najavio spravu nalik laseru na čije otelotvorenje se čekalo sve do 1960. godine!
I neupućenima je jasno da je – govoreći da slike koje nam se priviđaju izaziva refleksno delovanje mozga na mrežnjaču – najuopšteniju predstavu televizije obelodanio je kudikamo pre ostalih. Bio je ubeđen da je takvo tehnološko čudo, koje je nazvao televizija, ostvarljivo u budućnosti.
Godine 1893. napravio je rubinski uređaj koji je električnom strujom pobuđivao i ispuštao svetlosni zrak tanak poput olovke. Naprava je po ustrojstvu sličila potonjem rubinskom laseru, otuda je sasvim razumljivo pretpostaviti da je Nikola Tesla
dobio, u stvari, laserski snop svetlosti. A možda su „zraci smrti”, kojima se hvalio pred radoznalim novinarima, bili laserski zraci?
Možemo li se nadati da će se neki nepristrasni naučnik(ci) u 21. veku latiti velikog zadatka da preispita(ju), barem, pojedine nepravde i označi pravog tvorca i izumitelja ovih nezaobilaznih otkrića?

Podelite članak: