Piše: Prof. Dr. Vladimir Ajdačić

Prof. Dr. Vladimir Ajdačić, koji je doktorirao na temi digitalne kontrole rada nuklearih reaktora radeći na dva reaktora u bivšoj Jugoslaviji, jednom kanadskom (swimming pool reactor u Hamiltonu) i na američkom Lokidovom reaktoru snage do 100 kW, poslao je sledeći tekst za naše čitaoce:
„Sva moja iskustva stećena u eksperimentima i u radu sa ekipama operatera, nesrećom na reaktoru nulte snage u Institutu u Vunči 1958. god, i na RA reaktoru snage 10 MW, ozračivanjima kojima sam bio izložen i drugom, navela su me da pazljivo pratim sve što je vezano za nuklearne reaktore, kao i opasnosti koje nam može doneti nezasita ljudska želja za posedovanjem tehničke premoći i prekomernim ovladavanjem Prirodom. Tako su se moje crne slutnje da grešimo na najštrasniji način obistinila u ćernobiljskoj nesreći samo dve nedelje po predavanju teksta: “Hazardne igre sa nuklearkama” glavnom uredniku “Galaksije” Gavrilu Vučkoviću!
Priča se eto ponavlja ovih dana, 25 godina kasnije, sa japanskim nuklearkama! Samo je moje pisanja protiv nuklearki u Politici “Pet NE za nuklearne eleektrane” nešto duže prethodilo poslednjim akcidentima čije se posledice još ne mogu sagledati!“.

HAZARDNE IGRE S NUKLEARKAMA
PRETSKAZANJE ČERNOBILJSKE KATASTROFE

„O, Mudrosti, jedina kadra da nas vodiš kroz život“ – Cicero

Kada sam se krajem 1965. godine vraćao iz Kanade sa postdoktorskih studija u Jugoslaviju, u svojim „bisagama“, pored silicijumskih detektora i germanijumskih kristala, nosio sam i čvrsto uverenje o velikoj opasnosti koja preti svetu od nuklearne energetike i atomskog oružja.
Desetak godina kasnije u našoj još nepodeljenoj zemlji državno rukovodstvo i njemu naklonjeni nuklearci, uz svesrdnu pomoć Zapada, počeli su da kroje planove o izgradnji preko 25 nuklearnih centrala! Taj je program trebalo da se realizuje do 2020. godine. Nama — opasna postrojenja, nuklearni otpad i ekonomska zavisnost, a Zapadu – „čista struja“ i dobit.
To je navelo moga kolegu prof. dr Branislava Lalovića i mene da stvorimo antinuklearni pokret i da počnemo javno da iznosimo argumente protiv takve politike. Trebalo je boriti se sa kolegama iz nuklearnih instituta i sa vlašću. Njima nisu bila dovoljna prethodna iskustva sa teškim akcidentom na reaktoru nulte snage u Vinči, koji se desio 1958. godine. On je odneo jedan život i doveo do snažnog ozračavanja još petoro ljudi.
Ništa im nisu značili nesreća na američkoj nuklearki „Ostrvo tri milje“ iz 1979, problemi sa zračenjem u Hamfordu (SAD), Selafildu (V. Britanija), u Čeljabinsku (SSSR) i drugde. Trebalo je da se desi nešto zaista užasno da se ti ljudi delom urazume.
Kako sam ranijih godina pomagao u merenjima porasta radioaktivnosti ljudskih kostiju doktorantu Univerziteta u Torontu, i na osnovu merenja koje je na meni izveo prof. Džarvis pomoću detektora ukupne čovekove aktivnosti (Whole body counter), saznao da sam i ja sam „čovek koji zrači“, značajno vreme sam u Vinči posvetio izučavanju naučne literature problemima vezanim za sigurnost nuklearnih centrala i korišćenju atomskog oružja. Tako sam u uglednom američkom časopisu za nuklearnu tehniku IEEE Transaction. on Realibility R-33 (No.1, p. 41, April 1984) našao analizu pouzdanosti rada nuklearnih reaktora po tipu sličnih onome u Krškom.
Prema proračunima analitičara „optimista“ verovatnoća da će na jednom reaktoru u toku njegovog jednogodišnjeg rada doći do ozbiljne havarije – rastapanja jezgra reaktora – iznosi 1:1.000.000. Međutim, za isti događaj stručnjaci „pesimisti“ daju drastično veću verovatnoću – 1:500!
Znači da se proračuni optimista i pesimista razlikuju za 2.000 puta (!), što se ne može naći ni u jednoj oblasti savremene tehnike. Na osnovu ove činjenice svako može da zaključi da problem bezbednosti nuklearnih elektrana još ni u teoriji nije rešen, a kamoli u praksi, koja svakodnevno demantuje reklamnu tvrdnju da „nuklearke manje zagađuju životnu sredinu od zapaljenog palidrvca“! I da su zato „Bogom dane“ kao izvor energije savremenom čoveku.

Shvatio sam da je taj faktor od 2.000 mera našeg neznanja, a time i mera nepouzdanosti ovih uistinu opasnih postrojenja. Imajući to na umu, početkom aprila 1986. godine napisao sam članak „Hazardne igre sa nuklearkama“ i predao ga, oko 10. aprila, Gavrilu Vučkoviću, glavnom uredniku časopisa za popularizaciju nauke i tehnike „Galaksija“.
Članak je bio štampan u majskom broju 1986. godine kao crna slutnja ili proročanstvo onoga što se može desiti. Zbog prvomajskog praznika časopis je izašao nešto ranije i već je bio na kioscima kada se dogodila užasna tragedija u Černobilju.
U rano jutro 26. aprila 1986. godine u četvrtom bloku černobiljske nuklearne elektrane ljudskom greškom došlo je do najveće tehnološke katastrofe u istoriji ljudske civilizacije. Po naredbi „odozgo“ neko je morao da izvede eksperiment „štednje radi“ za koji je zlokobni Edvard Teler, otac hidrogenske bombe, trideset i više godina ranije znao da može biti fatalan.

Zbog lokalnog pregrevanja delova jezgra nuklearke, prvo se desilo rastapanje gorivih elemenata, zatim paljenje grafitnog moderatora, te prskanje cevi za provođenje pregrejane pare u cilju hlađenja gorivih elemenata, tj. njihovog održavanja na dopuštenoj temperaturi… To je dovelo do stvaranja praskavog gasa i hemijske eksplozije pri kojoj je, na jezgro reaktora pao džinovski kran koji nebrigom nije bio pomeren ustranu ….
Sve je to dovelo do erupcije ogromnih količina radioaktivnih materija u atmosferu. Iz užarenog, raspomamljenog grotla nuklearnog reaktora pokuljale su stravične količine fisionih produkata koje su započele svoj satanski ples ozračivanja svega živog na svom putu Zemljinom severnom hemisferom. „Zloduh radioaktivnosti“ bio je oslobođen iz boce i njega više niko nije mogao obuzdati. Obistinile su se tvrdnje koje sam nekih 20 dana ranije izneo u članku napisanom za „Galaksiju“: …da mogućnost dešavanja teških udesa, koji mogu dovesti do oslobađanja veće količine radioaktivnih materija i ozračivanja stanovništva u široj okolini, lebdi u vazduhu.
Posle 48 časova po akcidentu u Švedskoj, a zatim u drugim skandinavskim zemljama otkrivaju radioaktivnost u padavinama, dok Sovjeti o svemu i dalje ćute. Oni čak održavaju prvomajsku paradu u Kijevu koji se nalazi blizu Černobilja. Na paradi učestvuju i deca po kojoj padaju visoko radioaktivne čestice grafita koje nose ubitačne radioizotope iz jezgra nuklearnog reaktora! Vreme kao da je „stalo“. Odgovorni „stručnjaci“ ne iznose podatke o razmerama nesreće… jedino hrabri vatrogasci, kasnije nazvani „likvidatori“. prezračujući se na černobiljskoj elektrani ginu na licu mesta ili koji sat ili dan kasnije….
Konačno, dolazi trenutak kada se istina više nije mogla da skriva. Počinje panično iseljavanje više od 130.000 ljudi iz okoline raspolučene nuklearke koja kao
zapaljeni grafitni grob bljuje vatru i dimi sejeću smrt neznanim ljudima i budućoj još nerođenoj deci…
. Na sve moguće načine „likvidatori nesreće“ pokušavaju da obuzdaju nuklearnu neman – jezgro reaktora iz koga ističe rastopljeno fisiono gorivo ogromne radioaktivnosti, da ugase požar i raspukli reaktor zaspu tonama betona, peska i jedinjenjima bogatim borom, jakim apsorberom sporih neutrona -pokretača fisije atomskih jezgara.
Plamen iz reaktora dizao se do visine od 1,5 km, noseći 10 puta više radioaktivnih materija nego što je bilo oslobođeno pri eksploziji atomske bombe u Hirošimi 1945. godine. Prema sadašnjim podacima „vazdušnom poštom“ po svetu razasuto je oko 100 miliona kirija radioaktivnosti, tj. oko 3,7x 1018 Bq (3.700.000.000.000.000.000 bekerela). Tu su se našli mnogi kratkoživući radioizotopi, među kojima su bili najopasniji izotopi joda jer se oni koncentruju u štitastoj žlezdi čoveka.
Do naših krajeva černobiljska radioaktivnost stiže 2-3 dana kasnije po dešavanju nesreće. Već 28. i 29. aprila Nadežda Ajdačić i Miljenko Martić, saradnici Instituta u Vinči, primećuju blagi porast radioaktivnosti,da bi posle obilnih kiša koje su pale 1. maja ustanovili dramatičan skok radioaktivnosti u padavinama. Ona je bila 14 miliona puta veća od uobičajenog prirodnog nivoa zračenja. Tako su, na primer, izmerene aktivnosti za uzorak padavina od 1. na 2. maj (tokom 24 časa) po 1m2 tla iznosile za rutenijum-103 224 kBq, za jod-131
564 kBq, a za telur-132 790 kBq!
Pomenuti istraživači su danonoćno pratili aktivnosti 29 najvažnijih radioizotopa s obzirom na njihovu radiotoksičnost. Tu su bili: stroncijum-90, cezijum-134, cezijum-137 i drugi dugoživući radioizotopi koji se putem hrane i vode mogu uneti u organizam čoveka i ugroziti njegovo zdravlje. Sa neviđenim samopregorom oni su obavljali značajan posao merenja i saopštavanja dobijenih rezultata, davanja preporuka u vezi ponašanja u otvorenom prostoru, ishrane (naročito male dece i majki koje su očekivale ili imale bebe), obrade voda u vodovodima i drugo.
Međutim, pošto se istina o černobiljskoj aktivnosti nije uklapala s planovima tadašnje vlasti o budućem nuklearnom programu, njima je ubrzo bilo zabranjeno da rezultate do kojih su došli iznose u javnost. Drugim rečima, onemogućen im je rad i uticaj na dalji tok događaja u našoj sredini.

Koliko je to bilo pogubno, svedočei sledeći nalazi. Nivo stroncijuma-90, jednog od najtoksičnijih radioizotopa, u mleku dveju majki koje su se u svemu pridržavale uputstava o ishrani dobijenih od Nadežde Ajdačić bio je 40 puta niži nego u slučaju složenog uzorka mleka više majki dojilja iz Zavoda za prevremeno rođenu decu u Beogradu!
Tako je lažiranjem podataka o radioaktivnosti u Jugoslaviji naša bivša zemlja na mapi Evrope ostala „bela“ (čista), dok su druge, već prema stepenu kontaminiranosti, bile označene bojama od sive do crne. Budući da Prirodu nije moguće prevariti, ovakvi postupci tadašnje vlasti su se odrazili na potomstvu onih koji nisu znali istinu o meri opasnosti.
Černobiljska katastrofa i dalje naplaćuje svoj danak. Smatra se da on predstavlja preko 50.000 umrlih i mnogo više obolelih lica od posledica ozračivanja. Ona će biti zapamćena i po moralnom padu odgovovornih lica koja su prikrivajući istinu uticali na sudbinu nedužnih ljudi i njihovih potomaka

RADIOAKTIVNOSTI NEKIH MATERIJALA

1 kg kafe 1.000 Bq
1 kg granita 1.000 Bq
1 kg ugljenog pepela 2.000 Bq
vazduh (radon) u australijskoj kući od 100 m2 3.000 Bq
1 kg superfosfatnog đubriva 5.000 Bq
odrastao čovek 7.000 Bq
1 kućni detektor požara 30.000 Bq
1 kg niskoradioaktivnog otpada 1 milion Bq
1 kg osiromašenog uranijuma 25 miliona Bq
radioizotop za medicinsku dijagnostiku 70 miliona Bq
1 kg visokoradioaktivnog otpada starog 50 godina 10.000.000.miliona Bq
radioizotopni izvor za medicinsku terapiju 100.000.000 miliona Bq
——————————————
Jedinica radioaktivnosti je bekerel (Bq). Materijal ima radioaktivnost od 1 Bq ako se u njemu u 1 sekundi dešava radioativni raspad atomskog jezgra jednog atoma. Tako, npr., radioaktivnost čoveka od 7.000 Bq, znači da se u njegovom telu u svakoj sekundi dešava oko 7.000 radioaktivnih raspada atomskih jezgara (uglavnom kalijuma-40 i ugljenika-14)
Jedan kiri (1 Ci) sadrži 37 milijardi bekerela (Bq).

Biće potrebno da prođe najmanje 100 godina da bi se sagledale prave razmere ove velike tragedije. Nama neznani „nuklearni krajputaši“ biće svrstani u grupu umrlih od drugih bolesti, jer je već dobro znano da ne postoji neka minimalna dopuštena doza ozračivanja. Svaka, i najmanja primljena doza zračenja nosi određeni rizik. A černobiljska radioaktivnost se rasprostrla preko pola planete.
U toj velikoj nesreći koju je doživela i bivša Jugoslavija, kao jedno dobro javila se neminivniost da država odustane od nameravane gradnje nuklearnih elektrana na našem tlu. Sreća u nesreći, rekao bi narod.
Černobiljska katastrofa pokazala je da smo mi ljudi atomskog doba bolesni od moći koja u sebi krije veliku nemoć i nerazboritost.

Podelite članak: