piše: miša vasić
…Morfičko polje (kolektivno nesvesno), i samo prethodno modifikovano u suptilnim nevidljivim sferama, utiče na burne političke, ekonomske ili kulturne socijalne promene. One poprimaju svoj simbolički izraz u promeni modnog stila, kao u antičkom Rimu za vreme turbulencija…
Globalni fenomen mode, oličen kroz masovne medije i trendsetting magazine, recentno je sveprisutan – od sredstava ulične instantne komunikacije stilova do prestižne ekspresije eiltizma ekskluzivnih unikatnih modela i brendova. Kod skeptika opsesija modom izaziva gnušanje podstaknuto osećanjem da je u pitanju besmislena promena, manipulativno uslovljena investiranim milionima dolara/evra, a sve u cilju gigantskih profita.
Međutim, moda je samo vidljiva ekspresija fenomena vremena, koji nam je svima itekako blizak, ali ni kognitivno a ni čulnonije dostupan direktnoj percepciji.

Vreme, kao mera promene, susreće se u izmenama prostronih koordinata subatomskih čestica, kazaljki časovnika, kretanja nebeskih tela ili pak neumoljivo preciznog osciliranja atoma. Moda je,kao stalna i vidljiva periodična promena, dakle, potpuno nesvesno podstaknuta ljudskom potrebom da se čulno doživljava vreme. Prizivanje slika prohujalih modnih trendova nepogrešivo nas vraća u prošlost i asocira na lične doživljaje iz tog perioda, prizivajući energiju percipiranog prostora, koji u tom obliku više ne postoji. Tako je pomoću mode moguće „zamrznuti“ virtuelni životni isečak, i ona, na taj način, omogućava orijentaciju (nedostupnu direktno čulima)  u vremenu.
Kognitivna definicija vremena formalno ne postoji, a intuitivna spoznaja da ono odstupa od Newtonovskog modela statičnog okvira kroz koji se nižu događaji prostrornih dimenzija, maglovito se odražava u matematičkom formulisanju prostor-vremena kao neodvojive celine.
Ipak spiritualno-duhovna spoznaja raznih tradicija a naročito iluminiranih posvećenika ukazuje da je vreme zapravo trag, projekcija čulno nesaznatljive večnosti, egzistirajuće u višim sferama a emanirane kroz iluziju konačnosti i entitetske prostorne temporalne fiksiranosti. Dakle, vreme je unutarnja, psihička kategorija par exellence.
Pozabavimo se najpre modom, i njenom, na prvi pogled, nevidljivom vezom sa skrivenim spiritualnim osnovama svakodnevnog socijalnog života.
Moda bi se mogla definisati kao aktuelni, ultimativni preovlađujući stil odevanja, koji uključuje materijale, krojeve, detalje, obuću itd., te definiše vizuelni identitet pojedinca, koji teži da rezonira sa vladajućom slikom, nametnutom silom odgovarajućih aktuelnih predstava iz kolektivnog svesnog. Odgovarajuće morfičko polje šalje poruke kosmički odabranim estetama i arbitrima stila, koji definišu i redefinišu trendove, prihvaćene od masa i/ili elita… Jedino je promena konstantna. Međutim, brzina promene se menjala kroz vekove i zavisila je, kao simbolički izraz protoka vremena, od vladajućih paradigmi i stanja duhova.
Evropljani, tokom opadajuće faze srednjeg veka, putujući na Bliski i Daleki Istok, opisuju postojanost identičnih ili pak veoma blago varirajućih modnih stilova koje tamo zatiču tokom decenija.Putnici iz XVII veka svedoče o milenijumskoj nepromenljivosti japanskog odevnog stila. Azijati, s druge strane,  primećuju ubrzanu promenu stila Zapadnog čoveka. Oni tu promenu sagledavaju kao anarhičnost i odsustvo reda u zemljama Evrope, koja se odražava kroz turbulencije vizuelnog identiteta.
Fernand Braudel, znameniti istoričar, poznat je po kapitalnom istraživanju istorije Mediterana, kao i sintetskom i regionalnom, a nepatrtikularno-nacionalno-verskom pristupu istoriji. On smešta genezu evropske kontinualne i ubrzane promene u  odevnim stilovima u  sredinu XIV veka, što predstavlja i  početak evropske odevne mode. Karakteristična promena je bila iznenadno drastično skraćivanje i suženje muške prenaglašene odeće, što je kreiralo osobenu mušku figuru sa precizno iskrojenim gornjim delom koji se nosi preko  gamašni ili pantalona.
Sa pojavom Humanizma i Renesanse, vreme se, zaista, gledano kroz modui ritam njene promene, realno postepeno ubrzava (ako ga shvatamo kao psihičku kategoriju), dok na Dalekom Istoku kao da stoji.
Zapazimo da se u tom periodu evropske istorije odigrava revolucionarna promena paradigme, i da se čovek postavlja u centar univerzuma, a simbolička veza sa nepromenljivim, večnim poretkom arhetipova (oličena u Katoličkoj crkvi, dogmama i nepromenljivim ritualima) se polako gubi. Prevaziđeni model kolektivističke religioznosti počinje da se dekomponuje.Rađa se osvit projekcije individualističke spiritualnosti, skriven alhemičarskim „solve“ procesom raspadanja postojećeg poretka vrednosti.  U isto vreme, u Japanu, socijalni poredak (vekovima statičan) teži da odslika „nebesku“ večnu hijerarhiju, te je Car, poput drevnih egipatskih faraona (takođe kosmocentrično društvo) smatran za božanstvo. Dakle, posredno, preko ritma mode možemo uvideti vezu subjektivnog doživljaja vremena (kroz epohe i poretke) i odnosa prema večnosti.
Morfičko polje (kolektivno nesvesno), i samo prethodno modifikovano u suptilnim nevidljivim sferama, utiče na burne političke, ekonomske ili kulturne socijalne promene. One poprimaju svoj simbolički izraz u promeni modnog stila, kao u antičkom Rimu za vreme turbulencija, srednjevekovnom Kalifatu,Španiji tokom VIII veka, ili pak na Bliskom Istoku od XI veka. Kako se društvene prilike smiruju u periodima utvrđivanja tek promenjene paradigme, moda se nadalje menja veoma sporo. Već nam ovo može ukazati na vezu vremena, simbolički definisanog modom, i prostora, čija struktura i promena ne može da se odvoji od vremena, te predstavlja tranziciju zakona viših sfera na (zgusnuti) materijalni plan. Intuitivno se da naslutiti da vreme, budući posve nematerijalno i nedostupno neposrednoj čulnoj percepciji, prethodi prostoru. O tome će se više reći kasnije.
Modne turbulencije se  značajno ubrzavaju tokom XV veka, a ženska i muška moda postaje sve sofisticiranija i važnija u svakodnevnom životu. Istoričari umetnosti otuda mogu da koriste  modu za određivanje godine u kojoj je kreirano umetničko delo. Albrecht Dürerovaplatna pružaju hroniku o različitosti stilova lokalnih visokih klasa Evrope. Deset portreta nemačke i italijanske gospode svedoči o različitim stilovima šešira , a u to doba nacije su se u duhovnom i socijalnom smislu razvijale izolovano, i u toj konstelaciji je Albrecht Dürerpreko svoje umetnosti ostavio povest o razlici između nemačke i venecijanske mode krajem XV veka, i, posredno, o različitim modelima življenja u tim krajevima.
Evropske elitne klase vremenom svoje različitosti u stilu potčinjavaju zakonu entropije, što rezultira zajedničkimpreovlađujućim“Španskim stilom“ kraja XV stoleća. Francuski stiovi preuzimaju dominaciju sredinom XVII veka,  što se učvršćuje u XVIII veku.Muška moda je u velikoj meri inspirisana militarizmom, a promene u outfitu su ispirisane       role-modelimaiz tadašnjihevropskih ratova. Takođe, i nimalo nebitno, u socijalnoj sferi dolazi do sukoba raznih paradigmi: ekspandiraju podele na verskoj ili ekonomskoj osnovi. Buržoazija je u usponu, laička država se nazire. Simbolička veza sa večnošću se ubrzano kida dok se vreme ubrzava, oličeno ubrzanim promenama modnih trendova.  Sinhronost sekularnih i materijalističkih paradigmi širom Evrope rezonira sa sinhronim modnim stilom  viših klasa.
Ritam promena je ubrzan tokom 1780-ih, kada se susreću nagoveštaji Francuske revolucije,a veliku popularnost dosežu francuske gravire (Abraham Bosse je pravio modne gravire još od 1620-ih),koje prikazujuaktuelne pariske stilove.Ekspandira broj odevenih lutaka, preteča današnjih manekena (mannequin=lutka) iz Francuske. Od početka XIX veka, svi Zapadni Evropljani su se oblačili slično: lokalna osobenost je, bila znak kulturnog provincijalizma, ili pak konzervativne ruralnosti. Jednom rečju, na tada još nematerijalnom nivou (a, kako smo videli, moda je posredno sredstvo zaizražavanje vremena, primarno u materijalno-čulnom svetu) ateistička laička revolucionarna Francuska (koja je na astralnom planu uveliko prisutna, a na materijalnom samo što nije emanirala) ubrzava ritam promena.Nasuprot tome, seoska sredina, još uvek vezana za  simbolizam  kosmičkog poretka (što se ogleda u konzervativizmu), opire se estetskim promenama.
Sa rastućim materijalizmom, nacionalizmima, krizom religioznih institucija,  i svakovrsnim podelama na lokalnoj osnovi, veza pojedinca sa večnim svetom arhetipova se svesno gubi, a vreme se sve više ubrzava. To se najbolje vidi kroz priču o daljoj istoriji mode.
Od sredine XIX veka, odeća, nekada isklučivo krojena ručno (ili po porudžbini od proizvođača i krojača)za pojedince,baš kao i kućna proizvodnja, počinje da se proizvodi industrijski i serijski.
Početkom XX veka – sa razvojem novih tehnologija (poput strojeva za tkanje i šivenje), usponomimperijalnog kapitalizma i industrijalizacije, pojavom tržnih centara, gubi se individualnost odevnih predmeta i rađa se konfekcija.
Sve to govori o još većem ubrzanju promena mode, koje je paralalno sa spiritualnom konfuzijom zabrinjavajućih razmera: svetski ratovi, materijalistička redukcija Darvinove evolutivne teorije, zloupotreba energije atomskog jezgra za ciljeve masovnog uništenja, svođenje ljudskog bića na životinjski nivo (pogodan za eugeničku procenu), dogmatski izvitoperen Freudov postulat psihoanalize koji banalizuje čoveka na mašinu uslovljenu seksualnošću (što je daleko od esencijalnih Freudovih ideja)…
Danasmoda doseže moć globalne industrije, sa mrežom internacionalnih dizajnera, lokalnih manufaktura i ogromnim planetarnim finansijskim obrtom . Medijski opinion-leaders  kognitivno diktiraju trendove u magazinima, novinama, TV, modnim web-site-ovima, društvenim mrežama i na blogovima.Vogue, osnovan 1892. u SAD, je paradigma uticajnog štampanog medija. Moda stidljivo prodire na televizijutokom 1950-ih. Tokom sledeće dve dekade,sve je više prisutna, a ’80-ih godinase lansira i “FTV” (Fashion Television), program sa ekskluzivno modnim sadržajima.
Međutim, poslednjih godina, zakonom enantiodromije, dolazi do supremacije modnih web site-ova u odnosu na „zvanične“ medije, te se trendovi (preporučeni od strane modnih eksperata) „potapaju“ sadržajima generisanim od strane anonimnih  entuzijasta, protagonista „ulične“ mode. On-line magazini poput iFashion Network, i Runway magazine, počinju da dominiraju digitalizovanim tržištem.Cyber-revolucija i planeta ujedinjena elektronskim društvenim mrežama„uzvraćaju udarac“ zvaničnoj modnoj ideologiji.Kao i u spiritualnoj ili socijalnoj sferi, promena nametnuta paradigmom „odozgo“ biva amortizovana slobodom ličnog izbora „odozdo“, što ukazuje na suprotstavljanje „teroru“ ubrzanja vremena i sofisticirani povratak simbolizma „večnosti“. Nagoveštaj evolucije svesti, između ostalog je izražen i kroz stvaranje „ličnog modnog stila“.
Kako smo videli u dosadašnjem tekstu, moda predstavlja posredno sredstvo za percepciju čulno nedostupnog vremena. Međutim, čovečanstvo se već milenijumima bavi vremenom i pokušava da ga shvati i svesno, neposredno, putem promišljanja.
Vreme je, gledano očima empiriste, mera promene. Ono, što predstavlja odraz cilkusa nematerijalnih, čulno nespoznatljivih zakona viših sfera, kognitivno se može percipirati kao vibracija ili niz pravilnih sekvenci. Merenje vremena predstavlja u stvari praćenje  pravilnihsekvenci,naturalnihili artificijelno generisanih, koje vibriraju silom implementiranih prirodnih zakona, od zemljine teže koja „prazni“ peščani sat, preko njihanja klatna, pa sve do diferencijalnih zupčanika ili oscilacija kristala kvarca.
Kosmički ciklusi i vibracije, snažno utiču na psihičke cikluse, pa tako psiho-habitualni kontinuum rezonira u ritmu dana i noći ili taktu smenjivanja godišnjih doba. Ritam srca je permanentno prisutan, a prirodne vibracije i sekvence bivaju preslikane na artificijelne pandane iz sveta ljudske inventivnosti na materijalnom planu.
Potreba za hronometrijom je, u stvari, imanentna težnja za projekcijomzakona univerzuma nalimitiranu individualnu/kolektivnu stvarnost. Tako se složeni događaji stalnog prekomponovanja prostornih materijalno-energetskih struktura (čiji podsistemi su i istorija čovečanstva, ili pak svi lični emotivni životi pojedinaca) mogu svesti na neumoljivu preciznost ritma sunčevog/mesečevog kretanja ili predvidljivu pravilnost diferenciranja konstelacije nebeskog svoda.
Ciklusi sa dužim sekvencama inspirisali su ljude da formiraju kalendare, koji su kognitivno uobličeni standardi za prirodne vibracije.
Ciklusi su sinhronizovani sa raznolikim periodičnim kosmičkim fenomenima. Lunarni kalendar je sinhronizovan sa kretanjem meseca  (lunarne faze), što definiše islamski kalendar. Solarni kalendar se bazira na „zemljocentrično“ opaženom prividnomkretanju Sunca oko Zemlje i pravilnim percipiranim  posledičnih sekvenci godišnjih doba  ili dana i noći, na čemu se bazira persijski kalendar. Lunarno-solarni kalendar se bazira na kombinaciji proračuna i solarnih i lunarnih ciklusa, što je karakteristično zaarhajski kineski kalendar , hindu kalendar u Indiji ili hebrejski kalendar. Proračuni kretanja elemenata nebeskog svoda inspirisali su drevne Egipćane da kreiraju kalendare sinhronizovane sa kretanjem Venere, poput nekih od kalendara u civilizacijama u blizini Ekvatora.
Nedeljni ciklus je primer onoga što nije sinhronizovano ni sa jednim eksternim fenomenom (iako može biti izvedeno iz lunarnih faza, otpočinjući iznova svakog meseca), ali jeste sa izvesnim ezoterijskim učenjima o enantiodromskim karmičkim zakonitostima – ciklusima vezanim za broj „7“(od kabale do pitagorejstva).
Kalendari, tokom istorije bivaju alijenirani od prirodnih ishodišta, postaju sve više predmet kognitivne apstrakcije, te sadrže i ciklične i neciklične elemente. Neki se sastoje od jednostavnijih kalendara kao podsistema.. Na primer, pravila Hebrejskog kalendara zavise od sedmodnevnog nedeljnog ciklusa (veoma jednostavan kalendar), tako da je nedelja jedan od ciklusa u hebrejskom kalendaru. Kompleksniji kalendar simultano inkorporira dva raznorodna kalendara.  Tako, Gregorijanski kalendar nema inherentnu zavisnost  od sedmodnevne nedelje, ali simultano integriše ovaj tip ciklusa, te se u obe stvari koriste zajedno, a kalendar pokazuje i gregorijanski datum i dan u nedelji.
Prvi časovnici su direktno povezani sa kosmosom, i to vrlinom fascinacije kraćim prorodnim ritmovima.
Egipćani su, oko 1500 g. p.n.e., koristili hronometrijsko sredstvo slično obliku savijenog T-lenjira.Ono je merilo protok vremena pomoću senke koju je savijena ugaona konstrukcija  bacala svojom prečkom na nelinearni metar. Sunčani sat koristi gnomon čija senka pada na kružnu jedinicu mere precizno izdeljenu po satima.Vodeni sat, ili “klepsidra”, od kojih je jedan pronađen u grobu egipatskog faraona Amenhotepa I (1525–1504 p.n.e). mogao su se koristiti za merenje vremena čak i noću, uz aktivno dopunjavanje protoka vode. Grčki i Haldejski astronomisu prilježno merili vreme i kreirali obimnu evidencijunjegovog protoka.Arabljani su koristili unapređene verzije vodenih satova. Prvi mehanički satovi  pokretani zapinjačom su kreirani u Kini za vreme dinastije Song, u XI veku. InženjerSu Song (1020–1101) je kreirao satnji toranj sa mehaničkim elemetima, iako ipak na hidraulični pogon.

Ferdinand Magellan, znameniti moreplovac i istraživač, koristio je peščane satove za navigaciju na plovidbama oko sveta. Sveće,vodeni, i kasnije mehanički satovi, korišćeni su u opatijama i manastirima srednjeg veka. Richard of Wallingford (1292–1336), opat  St. Albanske  opatije, tvorac je osobenog mehaničkog sata kao astronomskog modela kretanja planeta.Christiaan Huygens1657.kreira časovnik baziran na ciklusu kretanja klatna (iako ga nije lično konstruisao).John Harrison, britanski posvećenik mehanike iz XVIII veka, izumeo je Hronometar, visoko precizni časovnik korišćenza određivanje geografske dužine  pomoću navigacije prema nebu.Savremeni ručne satovi, koji dosežu standarde preciznosti, od švajcarske agencije COSC dobijaju standarde hronometra, a direktna veza sa kosmičkim ciklusima se posve izgubila i esencija hronometrije se prenosi u sfere matematike, fizike i precizne mehanike, te industrije viskokokvalitetnih materijala.
Tokom XX veka, kao poslednji trag direktne uslovljenosti hronometrije i kretanja nebeskih tela, definicija sekunde, osnovne jedinice za verme je glasila:„razlomak  1/31,556,925.9747 Sunčeve godine 1900.-te“. Međunarodni sistem jedinica (SI), od 1967. godine, definiše sekundu kao „trajanje od 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133“.
Danas, „Globalni pozicioni sistem“,  u koordinaciji sa „Mrežnim vremenskim protokolom“ (NTC) globalno sinhronizuje lokalne hronometre, u skladu sa referentnim atomskim časovnicima.Oni za svoju osnovu koriste osobinu rotacije atoma, a mere vreme tačno u sekundu na više milona godina. Tako je vreme, autentično inicirano rezoniranjem naših duša sa prirodnim vibracijama, prešlo u sferu alijenirane kognitivne „stvari-za-sebe“, simbolički odražavajući globalni trijumf sadržaja leve hemisfere mozga, oličene u logici odvojenoj od celine.
Uhronologiji se otišlo daleko: vrlinom tehnologije može se meriti atosekunda   (10-18 s), ali precizna naučna definicija vremena još uvek ne postoji.
Sir Isaac Newton, znameniti britanski fizičar, u delu „In Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“, daje svoju, do skoro opštevažeću definiciju vremena:
„Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, po sebi, i po svojoj sopstvenoj prirodi, jednako tečebez obzira na išta spoljašnje, i drugim imenom bi se moglo nazvati trajanjem: relativno, očigledno i obično vreme, je izvesno razumno i spoljašnje (bilo precizno, bilo neravnomerno) merenje trajanja pomoću pokretnih sredstava, koje se uobičajeno koristi usled istinskog vremena …“
Newton se, u istom delu, pozabavio i pojmom prostora:
„Apsolutni prostor, po svojoj sopstvenoj prirodi, bez obzira na išta spoljašnje, ostaje uvek  (sebi-op. M.V.) sličan i nepokretan. Relativni prostor je izvesna pokretna dimenzija merenja apsolutnih prostora; koju naša čula definišu po njenoj poziciji u telima: a što se vulgarno uzima za nepokretni prostor … Apsolutno kretanje je translacija tela od jednog apsolutnog mesta do drugog: a relativno kretanje, translacija od jednog relativnog mesta do drugog…“
Newton, koji se mnogo opsežnije bavio alhemijom negoli fizikom, i čiji je koncept danas zamenjen relativističkim, nazire esenciju fenomena vremena i prostora: on uviđa distinkciju između vremena (i prostora) kojim se možemo baviti (tj. relativnog) i apsolutnih kategorija, koje su izvan našeg domašaja. Newton je, u nagoveštajima, u pravu, jer, a to se iz njegovog rada može zaključiti, (apsolutno) vreme zaista jeste spiritualna,  van-materijalno-prostorna kategorija, Međutim, on se, u svom fizičkom istraživanju, fundamentalno bavio relativnim vremenom i prostorom, te njihovim međuodnosima, od zakona inercije sve do zakona gravitacije.
Relativistička mehanika, početkom XX veka,  ukida apsolutno vreme te povezuje vreme i prostor u „prostor-vreme“, nerazdvojnu 4-dimenzionalnu celinu. Unijom vremena i prostora su se naročito bavili Albert Einstein, američki fizičar nemačkog porekla (u oblasti fizike), i Hermann Minkowski, nemački matematičar (u oblasti matematike).
Matematički model koji kombinije prostor i vreme  u jedinstveni kontinuum(4-dimenzionalnu uniju) predstavlja vreme-prostor (ili vremensko-prostorni kontinuum).Prostor-vreme matematički označava  trodimenzionalni prostor sa pridodatim vremenom koje je četvrta dimenzija, drugačija od prostornih dimenzija. Prema nekim euklidskim percepcijama prostora, univerzum ima tri dimenzije prostora i jednu dimenziju vremena. Kombinujući prostor i vreme u jedinstven tunel, fizičari su redefinisalirazne fizičke postulate, i pokušali da na jedinstven način opišuuniverzum i na supergalaktičkom i na subatomskom nivou. Ipak, uprkos mnogim naporima, a naročito Ensteinovom(njegova neuspela „Teorija ujedinjenog polja“), još uvek nije ostvarena direktna koherencija između kvantne (subatomske) fizike i relativističke fizike.
Izraz „prostor-vreme“ je iznad pukog analiziranja prostorno-vremenskih događaja unutar normalne 3+1 dimenzije. To je u stvari kombinacija prostora i vremena. Ovo je osnova koncepta „Minkowskiprostora“, po teoriji Hermanna Minkowskog, koja je matematički kompatibilna sa Einsteinovom teorijom relativiteta. Druge postojeće teorije prostor-vremena uključuju dodatne dimenzijei to prostorne. Postoje i teorije koje uključuju dodatne temporalne dimenzije a čak i takve, koje uključuju dimenzije koje nisu ni prostorne ni vremenske. Alternativne teorije, poput teorije struna, predviđaju 10 (Tip II: supergravitacijatj. supersimetrija+relativizam), ili čak 26 (Tip I: na nivou Bozonskih sila)  dimenzija  , ali postojanje više od 4 dimenzije se pojavljuje samo na subatomskom nivou.
Ideja prostor-vremena, u relativističkoj fizici, spaja prostor i vreme u neodvojivu teorijsku postavku univerzuma. Matematički to je prostorno-vremenski kontinuum-„tunel“ koji se sastoji od „događaja“. Događaj  čine tri prostorne dimenzije (dužina, visina, širina), i jedna temporalna dimenzija (vreme). Koordinate kognitivno  opisuju fizičku  pojavu: determinišu kada i gde se događaji odvijaju. Gore pomenute dimenzije su nezavisne komponente, dimenzija vremena se dodaje 3-D prostornoj koordinatnoj rešetci. Neodvojivost prostora i vremenaobavezujedefinisanje vremenske koordinate u jednom koordinatnom sistemu, ali zahteva ponovno determinisanje i temporalne i prostorne koordinate u drugom koordinatnom sistemu.
Na ovom mestu se teorija translira u oblast matematike i odvaja od spiritualne osnove – jer vreme više nije apsolutno i ideocentrički shvaćeno, već predstavlja kognitivni konstrukt nesinhron sa arhetipskim sadržajima psihe i duhovnim tradicijama (koje na simboličkom nivou izražavaju kosmičke zakone višeg reda).

(KRAJ 1. DELA)

Podelite članak: