„Svako umire ali niko nije mrtav“ – Tibetanska izreka

Svi naši iskonski strahovi su neposredno vezani za fizičku smrt. Oni nastaju iz nedostatka znanja o našoj božanskoj suštini i za nju vezanu besmrtnost.

Vekovima su nam religije i filozofije manje više ukazivale na „život posle smrti”. Ako izuzmemo indogene narode i tzv. pagane, ova znanja za većinu ljudi imaju samo teoretsko značenje. Posebno u “civilizovanim” kulturnim krugovima prirodne nauke su preuzele primat nad učenjima duha. Drži se za stvarno samo ono što se meri i računa, prema motu: prirodne nauke su religija novog doba. Ali da li su tvrdnje prirodnih naučnika uvek u suprotnosti sa mudrošću duha? Sigurno da ne, savremeni modeli mišljenja i nove predispozicije doveli su do iskaza kao što je: “ Besmrtnost je mogućnost koja kod ljudi pretežno ostaje neiskorišćena.”

Holandski kardiolog dr. Pim van Lomel već godinama slovi za najznačajnijeg istraživača smrti i umiranja. Njegove studije nad klinički mrtvim pacijentima dovele su ga do zaključka vrednog pažnje “Svesnost egzistira i bez tela.”
Srce je stalo, disanje je prekinuto dijagnoza glasi: klinički mrtav. Može li čovek u takvom stanju još nešto da opazi? Da, tvrdi Pim van Lomel. Jer milioni ljudi koji su preživeli takvu fazu svedoče o iskustvima nakon smrti. Ovaj kardiolog ilustruje svoja istraživanja sa ubedljivim svedočenjima o tom iskustvu. Saznanja su mu spektakularna i dovode u pitanje važeća medicinska tumačenja: čak kad mozak dokazano više ne funkcioniše ljudi mogu da iskuse jasnu svesnost- saznanje koje primorava da se život posle smrti ponovo preispita.

Svesnost je dokaz za život posle smrti

Dakle, naša svest ne potiče jedino iz samog mozga, već nastaje iz “unutrašnjeg sveta”.
Sa smrću se završava strukturiranje informacija u materijalnom svetu kroz mozak, jer materijalni svet svega živog je prolazan. U “unutrašnjem” svetu svaki novonastali život je neprolazan i uvek prisutan. Zato i prepuštamo uređenje svesnosti “unutrašnjem” telu, koje upravlja sa životom posle fizičke smrti.
Pim van Lomel:
“ Kao lekar, kardiolog uvek sam verovao da se sve može objasniti fiziološkim procesima. U našem istraživanju to više nije uspevalo. Razgovarao sam sa stotinama ljudi sa iskustvom kliničke smrti. Sa današnjim metodama to je nemoguće objasniti, u tome je problem
Od 344 pacijenta koji su preživeli srčani udar nisu se pokazali nikakvi psihološki, fiziološki, farmakološki faktori kojima se može objasniti iskustvo kliničke smrti. Ni nedostatak kiseonika, smrtni strah nisu razlozi, svih 344 su imali srčani udar, bili klinički mrtvi ali samo 18% je imalo iskustvo smrti. Nemamo ništa medicinski merljivo.
Tokom iskustva smrti čovek ima osećaj da lebdi izvan tela. Vidi operacionu salu ili saobraćajni udes odozgo i sopstveno telo spolja. To nije telesni doživljaj. Mnogo češće doživljavaju svestan povratak u telo što im jako teško pada. Ne postoji lokalitet u telu gde je smeštena ova beskrajna svest. Mozak je tek interfejs. Po mom mišljenju on ima funkciju da omogući da doživimo budnu svesnost. Budna svesnost pripada telu, ali bezgranična svest nije ograničena mozgom i telom, ona je dimenzija izvan vremena i prostora, uvek je tu.
Svaki čovek je deo nje ali uobičajeno nije moguće stupiti u kontakt sa tom beskrajnom svešću. To se dešava tek ponekad, tokom kliničke smrti u depresiji ili tokom meditacije, tada čovek može da ima pristup. Dakle nije beskrajna svest samo posle smrti, već je prisutna i za života. Iskustvo kliničke smrti je takođe iskustvo završne faze života.
Za razliku od beskrajne svesnosti čovek u budnom stanju vidi svet dualistički: ja i drugi ili drugo. Ljudi sa iskustvom kliničke smrti izveštavaju da su doživeli jedinstvo: ja i sve drugo je intenzivno međusobno povezano. Sve je jedno. Ovo iskustvo dovodi do radikalne promene, deluje ceo život iako je trajalo svega dva-tri minuta.
Tri najvažnije promene su: Čovek se više ne boji smrti. Ima povišenu intuitivnu senzibilnost. Ima drugačiji životni stav. Nakon doživljaja jedinstva ljudi se osećaju povezaniji sa drugima i prirodom, drugačije žive nego pre kliničke smrti.“

Kvantni fenomeni

Da li je važeće razumevanje o smrti pogrešno? Sve više modernih naučnika je ubeđeno u to.
Postoje fizičari koji ne samo da se usude da izgovore reč “duša” već i da izvedu zaključak da nešto poput duše zaista egzistira. Dok kritičari vezu između kvante fizike i tokova svesti nazivaju “kvantna glupost” i ukazuju na to da su kvantni fenomeni važeći samo na subatomarnom nivou, prof. Hans-Peter Dir nekadašnji načelnik Max-Plank instituta za fiziku bio je ubeđen da je dualizam i najmanjih čestica sveprisutan.

Naučnici ubeđeni u postojanje “duše”

U vezi egzistencije posle smrti, Dir vidi u svemu što generalno važi za opipljivo, sa ove strane samo kao šljaku, uhvatljivu materiju. Za onostrano on smatra da je to veća obuhvatnija stvarnost koja obujmljuje sav život. Takođe i prof. Marklof H. Niemc sa univerziteta u Haldelbergu veruje u nešto kao što je duša. Prema naučnicima koji su se intenzivno bavili iskustvima kliničke smrti veruje da duša nakon smrti napušta telo brzinom svetlosti i zato nastaje utisak tunela kroz koji se prolazi. Bitan element je tzv. efekat tunela, čovek ima osećaj da lebdi kroz tunel, na kraju tunela se nalazi svetlo, što se poklapa sa simuliranim putovanjima svetlosnom brzinom. Ako bi se ova naučna saznanja prihvatila bila bi to revolucija naučne slike sveta, promena paradigme bila bi jednaka onoj da je zemlja okrugla.
Naša suština, božanska iskra u nama ne poznaje strah, samo ego se plaši.
Fizičar Burgard Haim izveo je sledeće iz svog decenijskog istraživanja:
“Menjao ovim paradigmu u nauci ili ne, kamen pada uvek na dole i reka neće teći uzvodno. Postoje prirodni zakoni kvantativne prirode koji ne mogu da se odstrane. Ali ono što jeste moguće je da se postigne otvorenost za ono što se nalazi iznad izmišljenog krova. Mogu da zamislim da se krene od poznatih temelja i na indirektan način pokuša da se spozna još nepoznata ali nama bliska oblast. Oblast koja nam je u svojoj suštini nepoznata, celina višeg reda. I da se naša slika proširi na više, da se proširi horizont u nadi da možemo spoznati važne oblasti ljudskog postojanja i svojim bližnjima odagnati strah, strah od prolaznosti, da im možemo otreti suze i da pokažemo da je mera ljudskog postojanja položena u kosmosu, da bi se desila promena stava i svesti. U tome vidim smisao svog rada i ne može imati drugo značenje!”

Neka sećanje na našu besmrtnost svakim danom raste
Branka Mraz

https://en.wikipedia.org/wiki/Pim_van_Lommel
http://www.bobblum.com/ESSAYS/NEUROPSYCH/nde.html

Podelite članak: