… U ovom tekstu želimo ukazati na ogromnu moć ljudskog uma i nužnosti naše svesnosti o tome…

…svaka naša misao, dobra ili loša, konkretizuje se i, u granicama realnih mogućnosti, postaje stvarnost…

…“što više dobra činite drugima, tim više dobra činite sebi“…

Piše dipl.

ing. Goran Marjanović

Savremena medicina ali i lično iskustvo nam nedvosmisleno ukazjuju da ljudske emocije i strasti, izazvane socijalno – političkim i ekonomskim teškoćama, znatno utiču na naše zdravlje i – zapravo – na ceo naš život. O isprepletenosti duha i tela, kao i mogućnostima najnovijih metoda lečenja iz domena komplementarne medicine kao što su to npr. kvantna medicina, informoterapija i sl., pisali smo u prethodnim tekstovima. U ovom tekstu želimo ukazati na ogromnu moć ljudskog uma i nužnosti naše svesnosti o tome.

Imajući u vidu strukturu Jedinstva kakvu podrazumeva Model stabilnih objekata (KGE, vidi prethodne brojeve KPV) smatramo da bi pojmove etra, kao i razna metafizička, parapsihološka, alternativna i slična tumačenja trebalo analizirati sa više tolerantncije. Analitičko – diskurzivni (deduktivni) misleći čovek se orjentiše na ono što je konkretno i merljivo, odakle proizilaze njegova nastojanja da se koristi na taj način otkrivenim prirodnim zakonima, što je generalno gledano više svojstveno zapadnom mišljenju. Drugi, sintetički tip, nastoji da shvati suštinu, zamenjujući eksperimente misaonim posmatranjem sveta. Kod ovog tipa postoji težnja ka geštaltističkom shvatanju celine i uzimanju u obzir iracionalnog. Iako ni jedan čovek nije stvorenje sa čisto sintetičkim ili čisto analitičkim sklonostima, nego je neki „međutip“, ipak se može – isto tako generalno i grubo gledano – reći da je ovaj tip više svojstven istočnom mišljenju.

Poruka koju vam u stvari nudimo je da bi svi mi trebali ispoljavati više razumevanja i duhovne tolerancije prema osobama „suprotnih“ sklonosti, odnosno stavova, pogotovo u onim slučajevima kada se, i jedni i drugi, nalazimo na granici saznanja, raspravljajući o stvarima koje niko od nas još zasigurno ne zna.

Prema mišljenju parapsihologa sve informacije o našem biću sadržane su u biopolju čoveka, (za nekog) „vidljivom“ kao aura (“svetlosno” zračenje oko nečijeg tela), statistički prosečnog poluprečnika od oko 130 santimetara. Smanjenje nivoa tog energetskog omotača na manje od 20 cm, dovodi do toga da se kod čoveka pojavljuje mnoštvo bolesti. Zbog toga sve negativne emocije a posebno zloba npr., po njima, nije ni malo bezopasna. Svaki put kada se naljutimo, privlačimo na sebe (sa svih strana) “struje zla” iz etra, koje se poput pijavica lepe za nas, sišući nas i hraneći se nama, upravo i baš onako, kako obične pijavice sišu ljudsku krv. Moramo imati na umu da su te „energetske“ pijavice proizvod NAŠIH strasti, zavisti, razdraženosti, zlobe, naprasitosti i nekontrolisanih nerava. Dakle zli, mrzovoljni i uglavnom veoma egocentrični ljudi, najčešće lišeni mogućnosti samosavlađivanja, nisu nikome poželjno društvo, jer oni direktnim fizičkim kontaktom, ali i običnim razgovorom, odnosno već i samim svojim prisustvom, oduzimaju energiju drugim ljudima. Mada neki od njih toga nisu svesni, oni oštećuju, smanjuju i deformišu bioenergetsko polje drugih ljudi, čineći ih umornim, razdražljivim i na kraju krajeva lako – podložnim nizu različitih obolenja…

Dužim zadržavanjem u ovoj oblasti mogli bi znatno odstupiti od naučno-popularnog nivoa koji je osnovna odlika ovog časopisa pa ćemo ovim mišljenjima parapsihologa dodati još samo to, da svako od nas može videti i izmeriti svoju auru (koja može biti pozitivna, neutralna ili negativna) uz pomoć visokonaponsko-visokofrekventne aparature Semjona Kirilijana. Kirilijanova kamera i (njom dobijena) fotografija omogućuju nam vizuelizaciju izvesnih, i evidentno postojećih, bioenergetskih flulida elektromagnetnog tipa, koji karakterišu svaki živi objekat i verno odražavaju njegovo „emotivno“ stanje. Ukoliko se npr. snime prsti zaljubljenih osoba, dobija se slika koja po izgledu podseća na sliku silnica električnog polja između različito naelektirsanih čestica koje se privlače, dok slika prstiju osoba koje se ne vole ili čak mrze, izgleda baš kao i slika električnog polja čestica koje se odbijaju.

Izgled i stanje biopolja kao i niz informacija vezanih za energetsku strukturu čoveka omogućuje nam i jedna od novijih naučnih metoda vizuelizacije bioenergetskih struktura tzv. PIP kamerom Dr. Harry Oldfield-a. Za one koje ova oblast više interesuje napominjemo da se kod nas ovom metodom bavi prof. Dr. Ljuba Ristovski sa BEMI Instituta.

Moderna psihologija takođe afirmiše pozitivne karakterne osobine čoveka, i uopšte moralne ideje visoko humanih vrednosti. Vrlo je interesantno da se i ovde nailazi na ideje, po smislu potpuno identične onima iz naših prethodnih tekstova, kao što je npr. sledeća: „što više dobra činite drugima, tim više dobra činite sebi“. Ova misao, naravno, važi i u negativnoj konotaciji, a tekst koji sledi ukazuje nam da ova, i njoj slične tvrdnje, zaista imaju smisla.

Pedesetih godina ovoga veka nastala je psihosomatika, vezana istovremeno i za duh i za telo čoveka, kao potpuno nova i neobična oblast medicine. Ona se bavi lečenjem telesnih obolenja, ali ne putem operativnog zahvata, niti medikamentoznim ili sličnim lečenjem obolelog organa, nego uklanjanjem duševnih smetnji koje prouzrokuju dotičnu bolest. Jedan od najpoznatijih pionira psihosomatske medicine je bio Emil Kye. Prirodno nadaren za komunikaciju sa ljudima, on je kroz svoj rad, uočio neizmernu snagu i izuzetno veliku moć sugestije, odnosno mogućnost lečenja brojnih, čak i veoma teških, patoloških poremećaja izazvanih stresom, uz pomoć „obične“ (lepe, ohrabrujuće, humano – tople) reči. Rođen je 1857.godine u gradu Troa, gde je nakon završetka studija farmacije otvorio apoteku. Njegova skromnost i veoma dobroćudna narav je, naravno uz dobro poznavanje farmakologije, znatno doprinosila sugestivnosti reči: „Videćete, ovo će vam mnogo pomoći“, koje je on, redovno, upućivao svojim mušterijama, tako da su se oni često vraćali pričajući o poboljšanju svog zdravlja. Otkrivši i koristeći snagu imaginacije (uobraženja), on je bio taj koji je uočio i proverio dejstvo tzv. „placebo efektra“, tj. uticaj tobožnjeg leka na izlečenje, bez obzira na nepostojanje njegovog realnog hemijskog dejstva.

Pošto je svojim savetima doprineo izlečenju niza „neizlečivih“ pacijenata, E.Kye je bio veoma poznat i vrlo popularan u svojoj sredini, a njegov rad i spoznaje do kojih je došao, postale su osnova savremene psihosomatske medicine. Njegove misli i pravila su veoma jednostavna, ali i vrlo interesantna i iznad svega korisna za zdravlje tela i duha. Pored toga, one ne samo da se sasvim uklapaju u tematiku koju trenutno razmatramo, nego baš govore u prilog međusobne prožetosti kauzalo – akauzalnog i, kroz duboku isprepletenost svesno – nesvesnog, na neki način ukazuju na vezu racionalo – iracionalnog, dajući usput vrlo korisna i lepa objašnjenja niza neobičnih pojava. Stoga ćemo se, ukratko, upoznati sa nekim osnovnim pojmovima iz ove oblasti i odnosom svesnog i nesvesnog bića, njihovim osobinama, sposobnostima i mogućnostima.

Svima nam je, manje ili više, poznata pojava somnambulizma, za koju je u našem narodu odomaćen izraz mesečarenje. Nekim osobama (mesečarima) se dešava da npr. ustanu noću, a da se pri tom ne probude, oblače se ili ne, izlaze iz svoje sobe, kreću se kroz niz proizvoljno zamršenih hodnika, penjući se ili silazeći niz stepenice, čak hodajući po uskim gredama i slično (što u budnom stanju nikako ne bi mogli učiniti), obavljaju neke poslove, vraćajući se nakon toga u svoj krevet i nastavljajući dalje svoj (ni neprekinuti) san. Iako je lično on bio taj koji je uradio neki posao, ni jedan mesečar nikada o tome ništa ne zna, a sutradan je veoma iznenađen kada ustanovi da je urađen posao koji on, prethodnog dana, nije uspeo da završi. Ovo nam potvrđuje činjenicu da u nama istovremeno postoje dva (ili više) bića, koja su potpuno odvojena jedno od drugog. Očito je da su oba bića obdarena razumom, ali, dok je jedno svesno drugo je nesvesno, pa u „normalnim“, ili bolje rečeno, uobičajenim uslovima postojanje ovog drugog uglavnom ostaje neprimećeno. Ona se javljaju kao međusobno nepovezani i sasvim nezavisni delovi našeg svesnog Ja, a koje je opet, kao što vidimo, samo deo, vrlo kompleksnog, našeg Ja. Naime, celovitost nečijeg Ja, izraženog kroz njegove psihofizičke sposobnosti i stil, odnosno način, komunikacije sa okolinom, i koje se ispoljava kao karakter ili ličnost te osobe, zapravo je vrsta kompromisa i dijalektičkog jedinstva našeg „nad – Ja“ i „pod – Ja“, odnosno svesno – racionalnog i nesvesno – intuitivnog bića. Prema spoznajama savremene psihologije, realno ponašanje čoveka je u stvari rezultat „dogovora“ njegovog racionalnog i intuitivnog bića. Odavde je vidljivo da se na ličnost čoveka može delovati kroz uticaj na njegovo svesno, npr. savetima, kroz jačanje volje i slično, ali i delovanjem na imaginaciju čoveka putem sugestije ili autosugestije.

Svesno biće je obdareno „običnim“, prilično nesigurnim pamćenjem, pri čemu su procesi mišljenja relativno spori. Racionalno, svesno donošenje zaključaka, prilično je nepodobno za apstraktne misaone aktivnosti, koje zahtevaju veoma brzu obradu velike količine informacija. Zbog toga se vožnja automobila, razne borilačke veštine i slično, svode na beskrajno ponavljanje istih pokreta, u cilju sticanja rutine, odnosno prebacivanja iz domena svesnog u oblast nesvesnog, što se kod obučenih i uvežbanih osoba ispoljava kao automatizam, brzina itd. Naime, naše nesvesno biće poseduje izuzetnu, nepogrešivo tačnu i fantastično brzu memoriju koja, a da mi to i ne znamo, registruje (i za sebe obrađuje) najsitnije događaje i najbeznačajnije sitnice iz našeg života. Verovatno je to bio jedan od (više) razloga što je majka Priroda odlučila da kontrolu rada svih organa poveri našem nesvesnom biću. Emil Kye je bio među prvima koji je uočio nešto što je izgledalo, a mnogima i danas izgleda, neverovatno, da ako nesvesno „veruje“ da neki organ radi dobro ili loše, on zaista počinje da radi dobro ili loše. Drugim rečima, svaka naša misao, dobra ili loša, konkretizuje se i, u granicama realnih mogućnosti, postaje stvarnost. Na taj način, i u tom smislu, već strah od bolesti rađa bolest („Kako gospodariti sobom“, Emil Kye, Luta, Beograd.). Nadalje, E.Kye tvrdi da nesvesno biće, ne samo da upravlja funkcijama našeg organizma, nego i svim našim aktivnostima, pa i onim koje mi smatramo svesnim, odnosno voljnim. Suprotno veoma raširenom uverenju, osnovni pokretač čovekovog delovanja je njegovo nesvesno biće, koje nazivamo uobraženjem ili imaginacijom, a ne volja, na koju se često pozivamo sa toliko ponosa, duboko ubeđeni da radimo samo ono što (svesno) hoćemo i želimo.

Prema definiciji, reč volja podrazumeva sposobnost da se slobodno odluči na izvesno delovanje. Iako se ovo tumačenje najčešće prihvata kao tačno i neosporno, E.Kye tvrdi da suštinski ništa nije netačnije, jer volja uvek ustupa mesto imaginaciji, što možemo videti iz nekoliko primera koji slede.

Pretpostavimo da jednu dugačku, ali usku dasku stavimo na zemlju ili pod naše sobe. Jasno je da će svako moći da pređe preko te daske a da pri tom ne izgubi ravnotežu i zakorači nogom sa strane. Ukoliko promenimo uslove ogleda i istu tu dasku zamislimo postavljenu između npr. dve vrlo velike zgrade, visoko iznad ulice kojom juri mnoštvo automobila, malo ko bi se usudio da pređe samo i jedan metar po toj (uskoj, slabašnoj, klimavoj, nesigurnoj…) dasci. Većina od nas ne bi (smela ni da stane na tu dasku) napravila ni dva koraka, a već bi počeli da drhtimo, i uprkos svim našim voljnim naporima, ne bi uspeli da se pomaknemo ni milimetar dalje. Ako uobrazimo da to ne možemo učiniti, nikakvo naprezanje nam neće pomoći, i uzalud ćemo pokušavati da napravimo korak. Isto tako nam je, iz svakodnevnog života, a možda i vlastite prakse, poznato da osoba, koja pati od nesanice, postaje sve uznemirenija što se više trudi i napreže da zaspi. Svima nam se desilo da ne možemo da se setimo imena neke osobe, ili nekog pojma, za koji mislimo da smo ga zaboravili, pri čemu nam on izmiče tim više, što se više trudimo da ga se setimo…

Očito je da u svakom od prethodnih konflikata, uvek i bez izuzetka, imaginacija pobeđuje volju, pa ispada da smo mi, koji verujemo da slobodno radimo ono što hoćemo, u stvri obične marionete kojima upravlja naša imaginacija.

Mnoge misli dobroćuidnog E.Kye-a su izazivale podsmeh njegovih savremenika, a i danas, nekome, njegove jednostavne ideje možda mogu izgledati smešne. Bez obzira na to, nikada nemojmo zaboraviti na mogućnost da se naše misli ostvaruju, što znači da ne treba dopustiti nikakve crne slutnje. što više budemo govorili sebi Ja neću, tim pre će se ono što nećemo i događati. Slikovitije iskazano, reći: „Samo da ne dobijem glavobolju“, isto je što i reći: „Dobit ću glavobolju“.

Služeći se svojim jednostavnim rečnikom, E.Kye prosto objašnjava mnoge stvari koje nam izgledaju neobične. Po njemu, sve one imaju svoj uzrok, a ta njihova neobičnost dolazi od toga što ih ne poznajemo. Kada nam uzrok postane poznat i one nam postaju sasvim prirodne. Tako se na primer svi postupci bajanja, bacanja čini i sličnih magijskih obreda koje su koristili drevni „lekari“ – vračevi, a i danas koristi niz lekara, ali i nadrilekara, uglavnom svode na sugestiju, sa krajnjim ciljem da kod bolesnika izazovu autosugestiju izlečenja. U prošlosti su se često dešavala, a i danas se dešavaju razna „čuda“, da slepi progledaju, da paralizovani prohodaju i mnoga druga. Ipak, ovo nisu nikakva čuda, nego zaista sasvim realno mogući događaji, objašnjivi vrlo jednostavno, kroz delovanje sugestije, odnosno autosugestije.

Nastavak u sledećem broju

Podelite članak: