Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Etarska fizika i relativizam

Za i protiv postojanja etra:  John Worrell Keely i Albert Einstein
Piše: prof. dr. Velimir Abramović

“Jos pre otkrića radio-aktivnosti, posle godina i godina dubokog razmišljanja, došao sam do zaključka da čvrsta materija ne sadrži nikakvu drugu energiju, osim one koja je primljena ili se prima iz spoljne sredine.

Vec početkom devetnaestog veka bilo je sasvim jasno da je doslovno svako kretanje na Zemlji uzrokovano Suncem i da energija svih zemaljskih tela, uključujući i samu Zemlju, potiče iz tog izvora. Šire filosofski tumačeći ovaj stav, razmotrio sam i nastajanje prvobitne materije iz Etra, te primarne supstance koja prožima Univerzum. Postoje dokazi da ovaj proces neprestano teče, i to tako da se u isto vreme materija i rastvara u Etru. To je povezano sa rotacijama nalik na navijanje i odvijanje sata; moje fundamentalno otkriće koje nameravam da obznanim u bliskoj budućnosti pokazalo je da prva od ovih operacija prevazilazi drugu. Hoću da kažem da se u Kosmosu polagano ali stabilno povećava količina pojavne materije i njene energije, suprotno klasičnoj teoriji Lorda Kelvina, inače opšte prihvaćenoj kao jednoj od velikih istina nauke.”

(Nikola Tesla, NOVE ČINJENICE O KOSMIČKIM ZRACIMA, neobjavljen članak, 1935.g., Teslin Arhiv, Muzej Nikole Tesle, Beograd.)

Dugo sam proučavao dostupne materijale o Keelyjevim eksperimentimna, sve dok čitajući i druge rasprave o prostoru i materiji nisam ponovo naišao na Ajnštajnovo predavanje o Etru, održano 1920 godine u Holandskom gradu Lajdenu. Promišljajući oštre relativističke argumente protiv postojanja Etra, odjednom sam shvatio da je baš konačnim i zvaničnim odbacivanjem Etra u Fizici, nauci o materiji, prostoru i vremenu, učinjena ozbiljna geška. Do tih dana naučnici su pokušavali da definišu Etar, da ga objasne ili daju njegov fizički model. Usvajanjem relativizma kao glavne fizičke teorije, pojmovi materije i prostora izgubili su svoju osnovnu pojmovnu vezu. Zašto?
Jednostavno zato što materija i prostor imaju istu ontologiju, to jest ne mogu se ni teorijski, ni praktično u potpunosti razdvojiti, jer tako nešto kao što bi bila ‘neprostorna materija’ – ne postoji. Dakle, u teoriji koja sledi realnost, materija i prostor moraju uvek ići zajedno. Pravo rešenje relacije materija-prostor jeste nalaženje njihove zajedničke gradivne jedinice. Dotle će pitanje o pravoj prirodi etra ostati neodgovoreno. Etar nije ništa drugo do vrlo fluidna materija ili ‘ponderabilni prostor’, ili Još bolje, prostor sa odredjenim materijalnim svojstvima.
Izbacujuci koncepciju Etra iz teorijske fizike, Ajnštajn je i sebe lično onemogucio da dobro shvati odnos prostora i materije, što je proizvelo nepremostive teskoće u Opštoj teoriji Relativiteta, kao što su “singularnost”, kosmološi koncept beskonačnosti, koji nema fizičkog smisla, i Ajnštajnov neuspeli pokušaj da se logičko-matematičkom procedurom sila gravitacije zameni krivolinijskim prostorom i kretanje prirodnih kosmičkih tela svede na čistu geometriju. I ako je njegova ideja bila u osnovi dobra, Ajnštajn je nije produbio do kraja i nije izveo fizičku liniju vremena iz Euklidove Kosmologije ‘Elementi’. Nije shvatio da Euklidova geometrija nije običan matematički sistem već u stvari operacionalna filosofija Bića, ili bolje, strogo matematički formulisana Platonova Filosofija Ideja.
‘Elementi’ počinju prividno negativnom definicijom tačke kao ‘onoga što nema delove’. To je u stvari okultna Elejska definicija Bića. Ona zvanična Elejska bila je sa egzoterijskim dodatkom, kojim se dodatno tvrdilo da je Biće i beskrajno rasprostrto, čime se prikrivalo pravo znanje o prirodi Bića, odnosno jedinstvenog kontinuuma. Jer, ako se u Elejskoj školi uči da je Biće ‘ono koje nema delove’, onda dalje nikako ne može biti reči o njegovoj prostornosti, iz jednostavnog razloga što prostor ima delove, pa tvrdjenje Biće nema delove direktno protivreči tvrdjenju Biće je beskrajno rasprostrto, i prema tome zvanična školska Elejska definicija Bića kao ujedno i beskrajno rasprostrtog i bez delova, nema nikakvog smisla i samo služi zavaravanju neupućenih.
U celokupnoj istoriji nauke tačka nije bilo dobro shvaćena. Tačka je po definiciji neprostorni entitet. Euklidova ‘tačka je ona koja nema delova‘, a jasno je da je prostor bez delova nezamisliv. U stvari, Tačka je gemetrijski pojam beskonačnosti ili celine, i zato ona neposredno upućuje na podudaranje metafizičkog pojma Bića i fizičkog pojma Vremena. Zapravo, geometrijski model vremena je tačka. Ali, Ajnštajnova misao bila je pozitivistička, nije sezala dublje od matematičke igre posmatrača i čula i zato on nije uspeo da ostvari svoj životni san i da objasni svet Jedinstvenom teorijom polja, koja je trebalo da objedini sve prirodne pojave i, kako se Ajnštajn nesrećno izrazio, otkrije planove Boga. Po mom mišljenju ključna prepreka koju je Ajnštajn sam sebi uveo bilo je njegovo uverenje da vreme realno ne postoji. Posledica toga bila je da nije mogao dobro da poveze ontologiju, matematiku i fiziku, odnosno fundamentalne pojmove Bića, Tačke, Broja i Vremena. Razmišljao je na nivou koncepcije realnosti prostora i materije, što nije dovoljno duboko i u osnovi nije ni tačno.
Da stvar bude sasvim jasna, Ajnštajn je lično svojim autoritetom posvedočio 1920.g. da Etar ne postoji. Do tog trenutka Fizika je bila nauka otvorena za filosofsko mišljenje. Izbacivsi Etar iz fizike, Ajnštajn je raskinuo pojmovnu vezu prostora i materije (materija je normativni pojam za prostor, tj. nužno uključuje prostornost), a tvrdnjom da vreme ne postoji, tj da je vreme samo ‘ono što vidimo na satu’ Ajnštajn je odvojio Fiziku od Metafizike, odnosno odvojio promenljivi svet nauke od večnog sveta principa.
Otkriće prirodnih zakona ne može se tumačiti osobinama naučnikove ličnosti, ni njegovom inteligencijom, ni uloženim naporom, ni osobinama čula. Naučni zakoni imaju kosmički, objektivan karakter i jednom otkriveni i matematički formulisani, deluju sasvim nezavisno od bilo kakvih psiholoških karakteristika naučnika. Reč je o tome da je naučnik samo ‘propusni kanal’ za ideje. Ako u ‘tom kanalu’ sam naučnik postavlja prepreke svojom pogrešno usmerenom voljom, onda je posledica toga da Biće tajnu otkriva nekom drugom, obdarenom većim stepenom psihičke slobode.
Kosmička istina prima se direktno, kao poklon, a ono što zahteva ljudsko vreme i rad je formulacija, prevodjenje na svima razumljiv jezik.
priroda je uvek ista, nauka je ta koja se menja.
Na primer, poznato je da ni Kepler ni Galilej nisu poznavali pojam sile. Za njih je kretanje imalo prvo Božansku, pa tek onda geometrijsku i fizičku prirodu; kretanje nebeskih tela, svetlosti i živih bića proisticalo je, po njima, iz samog Kosmičkog Uma.
Koncepti sile, mase i energije uvedeni su znatno kasnije. Silu i masu u nauku je uveo Njutn, definišući silu kao ‘proizvod mase i ubrzanja’, a masu kao ‘meru za količinu materije’. U isto vreme Lajbnic je odredio pojam, žive sile, “vis viva” kao proizvod mase i kvadrata brzine (mv2). Energiju je formulisao Još Dalamber, ‘kao sposobnost da se vrši rad’, a u modernu Fiziku taj je pojam definitivno uveo Max Planck.
Videće se kasnije da je Keely u svom slobodnom traganju za tajnama prirode naišao na univerzalni zakon vibriranja, zajednički za zvuk i svetlost.

ETAR I FIZIČKA REALNOST
Postoji li etar ili ne postoji?

Pre nego što se pozabavimo Vibratornom Fizikom i za budućnost nauke veoma značajnim eksperimentima Johna Warrela Keelyja, detaljno ćemo pokazati kako je došlo do toga da Etar u nauci počne da se smatra fikcijom. Pokazaće se da je Ajnštajn pokušao da objedini stara shvatanja etra u novi pojam koji bi odrekao etru njegovo osnovno svojstvo: vibriranje. Ajnštajnov novi pojam etra, kasnije korišćen u Opštoj teoriji relativnosti, niko nije ni razumeo, ni zaista prihvatio, ali je taj Ajnštajnov konfuzni pokušaj transformacije starih koncepcija etra imao za posledicu masovno odustajanje naučnika od upotrebe tog pojma, pa i od bilo kakvog daljeg ozbiljnog razmišljanja o tome.

Kao što znamo, vreme, prostor i materija su tri osnovne i oduvek poznate pojave, koje i danas u naučnom mišljenju o prirodi igraju najvecu ulogu. Prostor i materiju poimamo iskustvom, a vreme umom.
Jasno je da pojavni svet našeg iskustva nije realan. U tome se slažu sve religije, slobodni mislioci, mistici, filosofi prirode, metafizičari i naučnici koji su na bilo koji način pokušali da objasne postanak sveta. Parafrazirajući Dekarta koji kaže “svaki razuman covek mora verovati u Boga”, rekao bih da “svaki ozbiljan fizičar mora prihvatiti ideju etra”.

AJNŠTAJNOVA  ARGUMENTACIJA PROTIV POSTOJANJA ETRA:

U svom čuvenom predavanju održanom 5. Maja 1920.g u Holandiji, na Univerzitetu u Lajdenu, pod naslovom “Etar i Teorija Relativnosti”, Albert Einstein doveo je u sukob nepokretnost etra i svoju Specijalnu teoriju relativnosti. Navešćemo glavne korake Ajnštajnove logicke progresije, koja je besumnje dovela do blokade novih ideja u savremenoj fizici.
Predavanje pocinje retorskim pitanjem, na koje Ajnštajn, naravno, sam i odgovara:
“Kako je doslo do toga da fizičari (…) uspostave ideju o poštojanju posebne vrste materije, etra?
Objasnjenje treba potraziti u teoriji ‘akcije na rastojanju’ i osobinama svetlosti koje su dovele do undulacione teorije (talasne teorije svetlosti – V.A.).
Izvan fizike mi ne znamo ništa o ‘akciji na daljinu’ (actio in distans – V.A. ). Ako povezemo uzrok i posledicu sa prirodnim objektima iz naseg iskustva, u pocetku će nam izgledati da su sva medjusobna dejstva zasnovana na neposrednom dodiru (…)
Težina, (…) je na izvestan nacin ‘akcija na daljinu’ (…) nismo je svesni, jer je konstantna u prostoru i vremenu (…) u svojoj teoriji gravitacije Njutn je kao uzrok privlačenja označio dejstvo na daljinu, koje proistice iz masa. Njutnova teorija je najverovatnije najveći skok koji je ikada načinjen u naporu da se kauzalno povežu prirodni fenomeni. (…) savremenici su smatrali da je to u sukobu sa iskustvom i da recipročna akcija može da se zbiva samo u neposrednom kontaktu, a ne kroz trenutno delovanje na daljinu.(…) može li se tako očuvati jedinstvo prirode (…)
Njutnova akcija na daljinu možda je samo očigledno takva, a u stvari sila se prenosi kroz neki medijum (…)da bi se očuvalo jedinstveno glediste o prirodi sila uvedena je hipoteza etra(…) Njutnov zakon uzet je kao aksiom, koji se ne može dalje analizirati (…)svetlo se smatra vibratornim procesom u elastičnom, inertnom medijumu koji ispunjava ceo prostor (…) polarizacija svetlosti je transverzalno oscilovanje moguće samo u čvrstom telu (…) dakle, etar je čvrst (…) kvazi-rigidni etar (…)deformacije delova kvazi-rigidnog etra odgovaraju talasima svetlosti(…)kvazi-rigidni etar takodje je nazvan i stacionarni luminoferozni etar (…)
Fizoov eksperiment koji dokazuje da delovi etra ne ucestvuju u kretanju tela (…)za Maksvela etar je cisto mehanički (…)ipak, nema mehaničkog modela etra koji bi potvrdio Maksvelove zakone elektromagnetskih polja (…) elektrodinamicka istrazivanja Hajnriha Herca bila su pod Maksvelovim uticajem (…) električne i magnetne sile najzad priznate kao fundamentalne, pored mehaničkih, to jest usvojene bez zahteva za njihovom mehaničkom interpretacijom (…) polako se napusta cisto mehanički pogled na prirodu. Ova promena vodi do fundamentalnog dualizma koji se na duzi rok nije mogao podrzavati (…)rešenje je bilo u svodjenju principa mehanike na principe elektriciteta (…) validnost Njutnovih jednacina bila je uzdrmana experimentima sa beta zracima i brzim katodnim zracima (…) kod Herca materija nosi ne samo brzine, tj. kinetičku energiju i mehaničke pritiske, nego takodje nosi i elektromagnetska polja. Pošto se takva polja pojavljuju u vacuumu, tj. u slobodnom etru, to onda izlazi da je etar nosilac i elektromagnetskih polja.
Etar se u svojim funkcijama pojavljuje kao nerazlikovljiv od obicne materije. U materiji etar ucestvuje u njenom kretanju (…)
ima pripisanu brzinu u čitavom praznom prostoru. Nema razlike izmedju Hercovog etra ( koji se delimicno sadrzi u materiji ) i obicne materije . Hercova teorija pati od defekta pripisivanja, i materiji i etru, podjednako mehaničkih kao i elektricnih stanja koja ne stoje ni u kakvom zamislivom odnosu (…) Fizoov eksperiment u vezi brzine kretanja svetlosti u pokretnim fluidima.
Takvo je bilo stanje stvari kad je Lorenc stupio na scenu. On je doveo teoriju u saglasnost sa iskustvom (…) uzevši iz etra mehaničke, a iz materije elektromagnetske kvalitete (…) isto kao i u praznom prostoru, Lorenc je i u unutrašnjosti materije posmatrao etar atomistički, kao isključivog nosioca elektromagnetskih polja(…) same elementarne čestice materije sposobne su da vrše kretanje (…)Lorenc je redukovao elektromagnetska zbivanja na Maksvelove jednačine za prazan prostor.
(…)jedino mehaničko svojstvo koje Lorencov etar ipak zadrzava jeste nepokretnost (…) treba napomenuti da moja teorija relativnosti oduzima etru ovo poslednje mehaničko svojstvo, oduzima nepokretnost
(…)Evo u čemu je taj novi pogled (…) .
Ovde je nužno napomenuti da je Ajnštajnova ideja u tome da ostavi etar bez mehaničkih svojstava, i tako pokaže da etra uopste nema. Medjutim, svakom je jasno da iz poricanja ‘nepokretnosti’ etru ne sledi to da etar ne postoji. Kao što će se nadalje videti, to Ajnštajnovo izjednačavanje ‘odsustva nepokretnosti etra’ sa ‘nepostojanjem etra’, sasvim je neosnovano i teorijski neizvodivo, što on i sam na kraju predavanja otvoreno priznaje.

KAKO AJNŠTAJN  UKIDA NEPOKRETNOST ETRA

Evo tog citata, ključnog za devijaciju naučnog mišljenja o prostoru, materiji i kretanju:
“Maksvel-Lorencove jednačine validne su pre svega u odnosu na K (sistem koordinata). Ali specijalna teorija relativnosti postavlja ove
jednačine bez ikakve promene značenja u odnos sa bilo kojim novim sistemom koordinata K’ koji se prema K kreće relativno i to jednolikim translacionim kretanjem.Sad dolazi uzbudljivo pitanje: zašto ja, u teoriji, pretpostavljajući da je etar relativno nepokretan u odnosu na K, moram da privilegujem sistem K u odnosu na sve druge K’ sisteme, koji su fizički u svakom smislu ekvivalentni sa K?”
Analizirajmo pažljivo tok Ajnštajnovog mišljenja i pokušajmo da njegovu kompleksnu logiku svedemo na jednostavniju shemu, kako bi smo nedvosmisleno razumeli o ćemu se zapravo radi. Dakle, logička situacija je sledeća:
1. Maksvel-Lorencove jednacine;
2. K – sistem koordinata;
3. Maksvel-Lorencove jednačine postavljene u odnos prema bilo kom sistemu koordinata – K’;
4. K’ se u odnosu na K kreće relativno (ne apsolutno -V.A.) jednolikim translacionim kretanjem.
Ajnštajn ovde postavlja dosta komplikovano pitanje, kojim slika sledeću logičku situaciju, uvodeci novu premisu:
1. Pretpostavka: Etar relativno nepokretan u odnosu na sistem koordinata K (nova premisa – V.A.);
2. Sistem K privilegovan u odnosu na sve druge K’ sisteme;
3. Svi K’ sistemi koordinata fizički ekvivalentni sa K.
Ajnštajnovo pitanje svodi se na njegovo čudjenje zašto se sistem koordinata K smatra privilegovanim u odnosu na sve druge K’ sisteme, kad su svi ti sistemi ekvivalentni?
Radi neophodne jasnoće, izvedimo još blize svodjenje svih Ajnštajnovih uslova za zaključivanje:
1. K’ se kreće relativno u odnosu na K; (ocigledno sledi da se K mora kretati apsolutno, jer dva tela jedno u odnosu na drugo ne mogu oba da se kreču ‘relativno’ );
2. Etar relativno nepokretan u odnosu na sistem koordinata K; (relativna nepokretnost etra u odnosu na sistem K koji se po pretpostavci i sam kreće – ne postoji; ako se K kreće apsolutno, onda i etar mora da se kreće apsolutno i to istom brzinom, pravcem i smerom, kako bi K i etar medjusobno bili relativno nepokretni; apsolutna ‘relativna nepokretnost’ etra u odnosu na K je fizički nemoguć i logički kontradiktoran uslov, koji implicira apsolutnu pokretnost etra; ovaj uslov Ajnštajn dodaje kasnije, u samom pitanju, kao novu, neočekivanu premisu);
U konačnom obliku, po Ajnštajnu, za Etar vaze sledeci uslovi:
1. K se kreće;
2. K’ se ne kreće (tj. kreće se relativno prema K);
3. K i K’ su fizički ekvivalentni u svim aspektima (ovo nije tačno, jer se K po pretpostavci kreće – apsolutno, a K’ se po istoj pretpostavci ne kreće – tj. kreće se relativno );
4. Etar relativno nepokretan u odnosu prema K (ovo takodje nije tačno, jer ako se K kreće, onda i Etar mora da se kreće isto kao K, to jest i Etar i K kreću se apsolutno, da bi medjusobno mirovali – relativno; ovim uslovom ‘relativne nepokretnosti’ etra u odnosu na K’ kida se potpuno logička relacija pokretnih i nepokretnih sistema, odnosno anulira se cela teorija relativnosti).
Iz ovog logički i matematički neopravdano komplikovanog Ajnštajnovog primera kretanja, jednostavno sledi:
1. K se kreće;
2. K’ se ne kreće;
3. K nije fizički ekvivalentan sa K’;
4. Etar je u kretanju ekvivalentan sa K’ i oba sistema se po pretpostavci ne krecu, tj. krecu se samo relativno prema K;
Moj zaključak je da se može smatrati da na ovaj ajnštajnovski način problem kretanja ili mirovanja Etra zapravo nije ni postavljen. Ako se pažljivo pogleda Ajnštajnova logicka shema, očisćena od viška reči, otkrivaju se jake kontradikcije u obliku nesvedenog računa implikacija:
Imamo tri sistema, K, K’ i Etar. Dakle, u odnosu na K, sistem K’je ‘relativno pokretan’, a Etar je ‘relativno nepokretan’. Ovom odrednicom za K’ – ‘relativno pokretan’ Ajnštajn implicira da sistem K’ u stvari miruje, a odrednicom za Etar – ‘relativno nepokretan’, Ajnštajn
implicira da se Etar u stvari kreće zajedno sa K i to se još mora kretati istom brzinom, pravcem i smerom.
Svestan da je ipak preterao u namernoj nejasnoći, Ajnštajn se malo povlači, da bi već u narednoj rečenici inkonzistenciju izlaganja svog primera doveo do potpunog apsurda, poništavajuci do kraja svoje sopstveno logičko izvodjenje. Ali, kao što ćemo pokazati, on se na rezultat tog istog svog poništenog izvodjenja poziva kao na ispravan i prihvaćen, i to vise puta do kraja istog predavanja.
“Takva jedna asimetrija u teorijskoj strukturi, “nastavlja Ajnštajn”, “koja nema odgovarajuću asimetriju iskustva, za teoretičara nije prihvatljiva.Ako pretpostavimo da je etar u relativnom miru prema K, ali u relativnom kretanju prema K’, fizička ekvivalencija K i K’ izgleda mi sa logičkog stanovišta, ne baš kao sasvim netačna, ali ipak neprihvatljiva.”
I nakon bravuroznog slaloma niz nepravilnosti svog logičkog izvodjenja, koje po meni baš ništa nije otkrilo o mehaničkim osobinama etra, Ajnštajn neposredno zaključuje, navodim sve u kontinuitetu:
“Pozicija koju je moguće zauzeti pred ovakvim stanjem stvari
izgleda da je sledeca: Etar uopste ne postoji.”
U nastavku predavanja Ajnštajn nastavlja bitku s etrom, u maniru krajnje nedoslednosti. Na čas napusta temu, govoreći uopšte o materiji i energiji, a onda se ponovo vraća na etar:
“Pažljivije razmatranje pokazuje da nas teorija relativnosti ne primorava da negiramo etar. Možemo cak i pretpostaviti postojanje etra, samo moramo da napustimo pripisivanje etru ‘odredjenog stanja kretanja’, tj. mirovanja, moramo etru oduzeti abstrakcijom i tu poslednju mehaničku karakteristiku koju mu je Lorenc ostavio.(…) specijalna teorija relativiteta zabranjuje nam da pretpostavimo da se etar sastoji od čestica opazljivih u vremenu, tako da je hipoteza etra sama po sebi u sukobu sa specijalnom teorijom relativnosti.Ono na šta naročito treba da pazimo je da se etru ne pripiše nikakvo kretanje. Svakako, sa stanovišta specijalne teorije relativnosti, hipoteza etra je jedna prazna hipoteza.”
I ako prethodno nigde nije uspostavio vezu praznog prostora i etra, niti je na bilo koji način raspravljao odnos sadržaja ovih pojmova, Ajnštajn spekuliše:
” (…)s druge strane gledano, odricanje postojanja etra jednako je tome da se praznom prostoru oduzmu sva mehanička svojstva (…) s ovim se ne slažu osnovni fakti mehanike(…)mehaničko telo kreće se i rotacijom, koja je nezavisna od udaljenja i relativnih brzina i koja fizički može biti shvaćena kao održavanje sistema u samom sebi. (…) za Njutna je relativna rotacija takodje nešto realno (…)”
Najzad, Ajnštajn uvodi model etra za koji smatra da je ispravan:
” Ernst Mahov etar razlikuje se od Njutnovog, Frenelovog i Lorencovog. Mahov etar ne samo da uslovljava ponašanje inertnih masa, nego je i on sam njima povratno uslovljen. Mahova ideja etra našla je svoj puni razvoj u etru opšte teorije relativiteta. (…) prostor
nije fizički prazan, nije ni homogen (istog sastava, iste geometrije – V.A.), ni izotropan (istih osobina u svim pravcima – V.A.), nego je ispunjen gravitacionim potencijalom, drugaciji je od prostora talasne teorije svetlosti(…) etar opšte teorije relativnosti je medijum koji nema ni mehaničke ni kinematičke kvalitete, ali pomaže da se odrede mehanički i elektromagnetski dogadjaji.”
Etar su podjednako priznavali Faradej i Maksvel, kao i Isak Njutn.Uvodeci svoju ‘novu’ koncepciju etra, koja je u stvari kombinacija svih postojećih, Ajnštajn čini nedopustivu stvar: kritikuje Njutnov model etra sa stanovišta elektromagnetike, a Faradej-Maksvelov model etra kritikuje sa stanovista gravitacije. Pri tom još uvodi pojam ‘praznog prostora’ koji ne definiše, da bi odmah zatim ustvrdio kako taj prostor i nije prazan, nego je u stvari ispunjen gravitacionom silom, posle čega dalje tvrdi da nema ni gravitacione sile, nego da je prostor zakrivljen i da zato nebeska tela imaju zakrivljene putanje, odnosno da se zato planete kreću po elipsama. U istom pasusu istog predavanja održanog istog dana, Ajnštajn prvo tvrdi da elektromagnetsko polje ni na koji način nije uslovljeno gravitacionim, da bi odmah posle tvrdio da su to dve kauzalno povezane pojave, a posle toga pledira za razumevanje prirodnog jedinstva gravitacije i elektromagnetskog fenomena. Ne znam da li je neko pre mene analizirao ovo predavanje, ali sam siguran da, ako ništa drugo, bar naučnu opravdanost odbacivanja etra treba ponovo proveriti.
“Sta je novo u koncepciji etra opšte teorije relativiteta?”, pita se dalje Ajnštajn, “(…) to što se elektromagnetska polja odredjuju sama sobom, bez ikakvog spoljnog uticaja (…) proističe iz Lorencove koncepcije etra daljom relativizacijom (…)napuštaju se Euklidove relacije za udaljenosti kosmičkih razmera (…) kosmos je prostorno neograničen, ali konačan (…)prostor je nezamisliv bez metrickih osobina, a gravitaciono polje je neodvojivo vezano za postojanja prostora (…) elektromagnetsko polje je tek sekundarno vezano za etar (…) gravitacioni etar ne odredjuje elektromagnetsko polje ni na koji način(…)gravitacioni etar slaze se sa poljima skalarnih potencijala, umesto sa poljima elektromagnetskog tipa.
(…) elementarne čestice materije su(…) kondenzacije elektromagnetskih polja(…)u univerzumu postoje dve saznajno potpuno odvojene realnosti, i ako su kauzalno povezane – gravitacioni etar i elektromagnetsko polje, ili kako ih takodje možemo zvati – prostor i materija.”
Karakteristično je za Ajnštajnovo mišljenje da on ne odvaja sebe od predmeta o kome govori, odnosno brka metodu i objekt, ljudsko saznavanje i Svet koji treba saznati. To nije naučni tip govora i poetska emocija koja izbija iz svake Ajnštajnove reči anestezira razum slušaoca i on se prepusta jednom u osnovi alogickom, poetskom diskursu.
Problem naučnosti Ajnštajnovih teorija pojavljuje se onda kad on pristupi matematizaciji. Tada se njegova poetičnost i sjajna i duboka filosofska intuicija sudaraju sa neumoljivom matematičkom egzaktnošću. Nije mesto da se ovde razmatra Ajnštajnova matematika, ali treba napomenuti da ta matematika nasledjuje mane njegove logike.Specijalna teorija relativnosti zasnovana je na dva protivurečna postulata; prvi definiše relativnost, (indukcija struje), a drugi konstantnost (brzina svetlosti). U istoj teoriji on geometrizira vreme, tj. izrazi ga kao dužinu, a onda ga aritmetizira i u obliku opštih brojeva množi negativne dužine, što nema niti može imati bilo ikakvu fizičku interpretaciju. U Opštoj teoriji relativnosti Ajnštajn množi nulom, pa dobija stacionarni model univerzuma. Kad su mu ukazali na grešku, on je ispravio jednačinu, pa je njegov kosmos tako počeo da se siri.
Da je znao i primenio metodu mistične matematike, dobio bi neposredni identitet matematike i prirode. Uredio bi svoju nauku i svoj sopstveni um na najdublji kosmicki nacin. Umesto toga, Ajnštajn je zauvek ostao samo dijalektičar-sanjar, dakle, unutrašnje protivurečan i stoga bez prave moći poimanja, samo jedan ljubitelj metafizike:
” (…)bila bi ogroman napredak da razumemo fizičko jedinstvo gravitacije i elektromagnetskog fenomena (…) razlika izmedju etra i materije bi iščezla i kroz opštu teoriju realtiviteta čitava fizika bi postala potpuna i jedistvena sistemska misao (…) ono što se traži je veza kvantne teorije i teorije polja (…) prostor opšte teorije realtivnosti odlikuju fizička svojstva, u tom smislu postoji etar(..)prema opštoj teorijiu relativnosti, prostor bez etra je nezamisliv, jer kroz takav prostor svetlost ne bi mogla da putuje i tu ne bi bilo standarda za prostor i vreme (mernih šipki i satova), niti bi uopšte bilo prostorno-vremenskih intervala u fizičkom smislu reči. Ali ne može se smatrati da je ovaj etar snabdeven kvalitetima karakterističnim za teški medijum, jer se sastoji od delova koji se mogu posmatrati kroz vreme, (tj. kao relativisticki objekti, V.A.). Na ovakav etar ne može se primeniti ideja kretanja.”
Kao što se vidi iz ekstenzivno navedenog Ajnštajnovog predavanja, tu vlada terminološki haos, a razmišljanja o etru krajnje su nesredjena i Ajnštajn je u stvari neodlučan, jer objekat istraživanja nije promislio do kraja. Ali, i pored toga što mu je priroda etra očigledno nejasna, on pati od apodiktičkih izjava, od kojih neke vredi izdvojiti, jer je to buket stavova o istom predmetu – etru, stavova koji se neoprostivo sudaraju u jednom istom, kratkom, jednočasovnom, predavanju:
1. “moja teorija relativnosti oduzima etru njegovo poslednje mehaničko svojstvo, oduzima mu nepokretnost”;
2. “Etar uopste ne postoji.”;
3. “Pazljivije razmatranje pokazuje da nas teorija relativnosti ne primorava da negiramo etar”;
4. “hipoteza etra sama po sebi je u sukobu sa specijalnom teorijom relativnosti”;
5. “sa stanovista specijalne teorije relativnosti, hipoteza etra je jedna prazna hipoteza”;
6. “odricanje postojanja etra jednako je tome da se praznom prostoru oduzmu sva mehanička svojstva”;
7. “elektromagnetsko polje je tek sekundarno vezano za etar”;
8. “gravitacioni etar ne odredjuje elektromagnetsko polje ni na koji nacin”;
9. “kauzalno su povezani – gravitacioni etar i elektromagnetsko polje, ili kako ih takodje možemo zvati – prostor i materija.”;
10. “prema Opštoj teorijiu relativnosti, prostor bez etra je nezamisliv”, i najzad, evo, kako sam majstor Ajnštajn zavrsava svoju etarsku humoresku:
11. “Na ovakav etar (tj. na Ajnštajnov model etra -V.A.) ne može se primeniti ideja kretanja.”
Radi potpune istine, navešćemo jos jedan podatak, koji i sam po sebi dovoljno govori o naučnim razlozima koji su doveli do toga da se Fizika lisi etra.
Mnogo godina kasnije, 1954.g. na direktno pitanje Davenporta,
o jednom od ključnih dokaza protiv postojanja etra, tj. o Michelson – Morly – jevom eksperimentu i njegovom negativnom rezultatu, i koliko je sve to na njega uticalo pri stvaranju Specijalne teorije
relativnosti i uvodjenju drugog postulata, Albert Ajnštajn je pismeno odgovorio:
“…Kad sam razvijao svoju teoriju, Majkelsonov rezultat nije na mene bitno uticao. Ja čak ne mogu da se setim, da li sam u vreme kad sam pisao svoj prvi rad o specijalnoj teoriji relativnosti, uopšte i znao za to…”. (Arhiv A. Ajnštajna, Institut za istraživanje razvoja, Prinston, USA)
Iz svega gornjeg zaključujem da je Ajnštajn imao vrlo mutnu predstavu etra, verovao je da se etar kreće, ali ni to nije umeo jasno da kaže ili pokaže, a u druge, još mnogo važnije osobine etra, nije se ni upustio. Tu pre svega mislim na generička svojstva Teslinog Svetlosnog Etra, onog iz koga se stvara teška masa eleementarnih čestica, bariona, i u koji se ta ista masa rastvara.

– KRAJ PRVOG DELA-

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

4 Responses do “Etarska fizika i relativizam”

  1. Dane Gacesa says:

    Nije tačno da je Njutn definisao silu kao proizvod mase i
    ubrzanja – tu je samo dat odnos između tih pojava.
    Ovaj tekst vrvi od sličnih netačnosti i proizvoljnih i naročito
    nedovoljno argumentovanih zaključaka.
    U poređenju sa Ajnštajnovim aljkavim t.j. nenaučnim zaključivanjem ovaj tekst zaslužuje identičnu kvalifikaciju.

    • Dragi Dane,

      vidim da se i Vi slažete sa mnom u pogledu Ajnštajna. Imam o tome i bolji tekst,s pravom naučnom argumentacijom. Ovde sam se malo šalio.

      Zbunjuje me ovo u vezi sile. Drugi Njutnov zakon je F = m x a,
      ili sila = masa x ubrzanje. Da li Vi mislite na Njutnovu definiciju sile rečima: “sila je uzrok promene stanja”.

      Šta vam znači “tu je samo dat odnos izmedju tih pojava”. Kojih pojava, ako one za NJutna nisu bile definisane u bilo kom smislu? Ili smatrate da je priroda pojava F, m, a… stvar prećutnog dogovora?

      Ili hoćete da kažete da je Njutn dao samo odnos F=m x a izmedju njemu potpuno nejasnih pojava sile, mase i ubrzanja, za koje je bio svestan da ne zna šta su niti šta u prirodi ti simboli egzaktno znače?

      Slažete li se barem da je definisao masu kao “količinu materije u nekoj zapremini” ?

      Sve najbolje,

      Velimir Abramović

  2. Zdravko Jovicic says:

    NJutn je uradio posao samo do pola Postavljajuci svoj zakon da SILA MASI DAJE UBRZANJE zakon nije recen do kraja pa sada nastaje nedoumica oko toga da silaje uzrok promene stanja ili sila =masa puta ubrzanje Sila je samoposrednik da masa u stanju obrtaja u smislu promene stanja energije gde tada nastaje stanje da nekom silom ustremljenom na masu pod rezultatom obrtaja dobijamo da je sila mase u obrtanju veca od sile koja je obrce A postojeci zakon treba da glasi Sila masi daje ubrzanje A kada sila ubrza masu na adekvatan broj obrtaja onda je energija mase veca od energije koja je ubrzala masu Sila je uzrok gde energija u energiji proizvodi energiju i ujedno je uspesno kontrolise

Ostavite komentar