Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

DRUŠTVENE MREŽE, NARCIZAM I MORFIČKA POLJA(2.deo)

Izgleda da narcizam predstavlja neartikulisano ispoljavanjepotrebe za širenjem granica uma van materijalistički definisane skučenosti lociranja unutar mozga i svođenja ljudskog bića na telesnost, a univerzuma na neku vrstu „atomiziranog“ aleatornog materijalno-prostorno-energetskog mehanizma.

Rupert Sheldrake, vanredno značajni britanski biolog je, putem eksperimenata, dokazao fenomen ekstenzije duše van granica prostor-vremena. On uvodi pojam morfičkih i morfogenetskih polja, posve nematerijalne prirode, koja prožimajući i organizaciono stoje iza vidljivih materijalno-energetskih procesa tvorbe univerzuma i svih živih bića u njemu. Osvrnimo se na Sheldrakeov rad  „Um, memorija i arhetipska morfička rezonanca i kolektivno nesvesno“:

„Pitanje biološkog razvoja, ili morfogeneze, je u stvari posve otvoreno i subjekt je čestih polemika unutar same biologije. Alternativa mehanicističkom/redukcionističkom pristupu, koji je aktuelan od 20-ih godina XX veka, je ideja morfogenetskih (tj. onih, koji oblikuju formu) polja. Prema ovom modelu, organizme (u fazi rasta) oblikuju polja koja su istovremeno u njima i oko njih, polja koja u sebi sadrže formu organizma.Ovo je bliže Aristotelovskoj tradiciji nego bilo kom drugom tradicionalnom pristupu. Kako se hrastovo drvo razvija, žir se povezuje sa poljem drveta, nevidljivom organizujućom strukturom koja organizuje razvoj hrasta; Ovo je poput matrice hrastovog drveta, unutar koje raste formirajući organizam.

Činjenica koja je dovela do razvoja ove teorije je značajno svojstvo organizama da se sami repariraju. Ako isečete hrast na sitne komadiće, svaki komadić, ako se tretira na odgovarajući način, može da izraste u novo drvo. Tako se od sićušnog fragmenta može dobiti celina. Mašine nisu sposobne za ovako nešto; One nemaju moć održavanja celine, ako se izdvoje delovi. Polomite kompjuter na deliće i sve što dobijate je polomljeni kompjuter. On se ne regeneriše na mnogo malih kompjutera. Ali, ako isečete crva na male deliće, svaki delić može izrasti u novog crva. Drugi primer analogije je magnet. Ako polomite magnet na male deliće, dobijate mnoštvo malih magneta, od kojih svaki formira kompletno magnetno polje. To je osobina holizma  koju poseduju polja ali ne i mehanički sistemi, osim ako nisu povezani sa poljima. Još jedan primer je hologram, čiji svaki delić istovremeno sadrži i celinu. Hologram je baziran na matricama interferencije unutar magnetnog polja. Polja, dakle, imaju holističko svojstvo, koje je privuklo biologe da razviju koncept morfogenetskih polja.

Svaka vrsta ima svoja sopstvena polja, a unutar svakog organizma postoje polja unutar polja. Unutar svakoga od nas postoji polje čitavog tela; Polja za ruke i noge, za jetru i bubrege; Unutar polja gore pomenutih organa se nalaze polja pojedinih organskih tkiva, a potom polja ćelija, pa polja za sub-ćelijske strukture, i polja za molekule, itd. Postoji čitav niz polja unutar polja. Suština hipoteze koju predlažem je da ta polja, koja su već široko prihvaćena u biologiji, imaju neku vrstu samoformirajuće memorije, izvedene iz prethodnih formi iste vrste. Polje jetre je oblikovano formom prethodnih jetri, a polje hrastovog drveta se stvara na osnovu formi i organizacija prethodnih hrastova. Među poljima, putem procesa koji se naziva morfička rezonanca, a što je  uticaj sličnog na slično, stvara se veza izmeću homologih polja. To znači da struktura polja ima kumulativnu memoriju, baziranu na onome što se vrstama događalo u prošlosti. Ova ideja se primenjuje ne samo na žive organizme, već takođe i na proteinske molekule, kristale, čak i na atome. U svetu kristala, npr., teorija tvrdi da forma kristala zavisi od odgovarajućeg karakterističkog morfičkog polja. Morfičko polje je širi termin koji uključuje i polja forme i polja ponašanja. Ovde radije koristim reč ’morfičko’ polje, nego ’morfogenetsko’.“

Sheldrake, u pomenutom radu, dalje opisuje eksperimente izvedene na pacovima, (vremenski i prostorno toliko udaljenim da je čulna, prostorno-vremenski ograničena komunikacija među njima neizvodljiva) koji ukazuju na  mogućnost postojanja polja koje, povezujući životinje, evoluira potencijale razvoja čitave vrste, ukoliko izolovana ogledna grupa evoluira u nekom pravcu. On pojmom nematerijalnog polja objašnjava i ispoljavanje vančulno emaniranih zakona razvoja, rasta i morfogeneze:

„Postoje brojni eksperimenti u oblasti biološke forme, i razvoja forme. Respektivno, isti principi se primenjuju na ponašanje, forme ponašanja i obrasce ponašanja. Razmotrimo hipotezu da, ako trenirate pacove da nauče neki trik na Santa Barbari, onda pacovi širom svetastiču mogućnost da nauče isti trik mnogo brže, samo zato što su pacovi na Santa Barbari trik već naučili. Ovaj novi obrazac učenja će biti, kao što je uvek i bio, u kolektivnoj memoriji pacova, na koju drugi pacovi mogu da se ’priključe’, samo zbog činjenice da su pacovi i samo zato što im se ponavljaju slični uslovi koji su važili za prethodne pacove, a sve to putem morfičke rezonance.  (…) opisujem takvu seriju  eksperimenata koji su vršeni tokom produženog perioda od 50 godina. Počeli su na Harvardu a potom nastavljeni u Škotskoj i Australiji, eksperiment je demonstrirao da pacovi desetostruko povećavaju stopu rasta učenja. To je bio ogroman pomak, a ne samo marginalno-statistički značajan rezultat. Ovaj povišeni stepen učenja u identičnim situacijama treniranja primećen je na tri odvojene lokacije i među svim pacovima unutar celokupne vrste, ne samo među pacovima koji su potomci istreniranih  roditelja. (…) Ovaj primer demonstrira evolucijsko širenje nove navike za koju je verovatno da nije genetska već pre pripada vrsti kolektivne memorije u skladu sa morfičkom rezonancom. (…) nasleđivanje ne zavisi samo od DNK (koja omogućava izradu ispravnih hemijskih građevinskih blokova-proteina), već takođe i od morfičke rezonance. Nasleđivanje ima dva aspekta: jedan je genetsko nasleđe, u koje se računa nasleđivanje proteina kroz kontrolu sinteze proteina koju omogućava DNK, a drugi je forma nasleđivanja bazirana na morfičkim poljima i morfičkoj rezonanci, koja je negenetska i koja se nasleđuje direktno od prethodnih članova vrste. Ovaj drugi aspekt nasleđivanja se tiče organizacije forme i ponašanja.“

Društvene grupe kao i fenomen narcizma, predstavljaju sliku „naivnog“ pokušaja simulacije ekstenzije ega van granica ljudskog mozga. Međutim, Sheldrake iznosi tezu da se memorija uopšte i ne nalazi u mozgu te da je ekstenzija i te kako moguća, te ljudska težnja za njom ima prirodne (ali naučno nepriznate) korene. On dalje uči:

„Svako od nas je odrastao sa idejom da je memorija skladištena u mozgu. Koristimo reč „mozak“ kao sinonim za um ili memoriju. Ja smatram da je mozak više nešto kao sistem za podešavanje frekvencije negoli sredstvo za skladištenje memorije. Jedan od glavnih argumenata za smeštanje memorije u mozak je činjenica da izvesne vrste moždanih oštećenja mogu da vode gubitku pamćenja. Ako se mozak ošteti usled automobilske nesreće, i neko izgubi pamćenje, nameće se očigledan zaključak da je tkivo sa memorijom oštećeno. Ali to ne mora biti tako. (…) Ako bih oštetio svoj televizijski aparat, tako da se ne mogu primati određeni TV signali, ili ako učinim svoj TV „nemim“ uništivši neki deo vezan za produkciju zvuka, tako da se još uvek može dobiti slika ali ne i zvuk, to ne dokazuje da su zvuk ili slika skladišteni unutar TV aparata. To bi pokazalo samo da, ako uništim sistem za prijem frekvencija, više ne mogu primati odgovarajući signal. Gubitak memorije usled moždanog oštećenja ništa više od prethodnog primera ne dokazuje da se memorija nalazi unutar mozga. U stvari, većina slučajeva gubitaka memorije je privremena. Ovo oporavljanje memorije je veoma teško objasniti pomoću termina konvencionalnih teorija. Ako je memorija bila uništena  usled uništenja memorijskog tkiva, ona ne bi trebalo da se vrati; Pa ipak, ona to često čini.   Još jedan argument u korist lokalizacije memorije unutar mozga je sugerisan eksperimentima sa električnom stimulacijom mozga koje je vršio Wilder Penfield. Penfield je stimulisao temporalne režnjeve mozga epiteptičara i otkrio da neki od tih stimulusa izazivaju žive odgovore, koje bi pacijenti interpretirali kao sećanja na stvari koje su činili u prošlosti.Penfield je zaključio da je zapravo stimulisao memoriju koja je bila skladištena u korteksu. Ponovo se vraćam na analogiju sa TV aparatom. Kad bih stimulisao  tjuner na svom televizoru,  i on pritom promenio kanal koji prima, to ne bi dokazalo da je informacija uskladištena unutar tjunera.

Interesantno je da je sam Penfield u svojoj poslednjoj knjizi „Misterije uma“ napustio ideju da je memorija uskladištena unutar mozga. Došao je do zaključka da memorija uopšte nije skladištena unutar korteksa.Bilo je mnogo pokušaja da se lociraju tragovi pamćenja unutar mozga, od kojih je najpoznatiji onaj, koji je načinio Karl Lashley, veliki američki neurofiziolog. On je trenirao pacove da uče trikove, potom bi odrezao komade njihovih mozgova da bi spoznao da li pacovi još uvek mogu da izvode naučene trikove. Na njegovo čuđenje, otkrio je da bi mogao da odstrani preko pedeset posto mozga – bilo kojih 50 % – a to potencijalno ne bi imalo efekta na pamćenje naučenog. Kad bi odstranio celokupan mozak, pacovi više ne bi mogli da izvode trikove, te je zaključio da je mozak na neki način neophodan za obavljanje zadataka, što jedva da je iznenađujući zaključak. Ono što je neobično je koliko veliki deo mozga je mogao da odstrani  bez uticaja na memoriju. (…) Lashley je zaključio da je memorija uskladištena distributivno u celom mozgu, jer nije otkrio tragove memorije (…) Karl pribram, njegov učenik, proširio je tu ideju hologramskom teorijom skladištenja memorije: memorija je kao hologramska slika, skladištena kao interferirajuća matrica unutar mozga.

Ono što Lashley i Pribram (…) izgleda da nisu prihvatili jemogućnost da memorija možda uopšte i nije skladištena unutar mozga. (…) Ako mozak služi kao servis za skladištenje memorije, onda bi skladišteni sistem trebalo da ostane stabilan. Pa ipak se zna da se nervne ćelije transformišu mnogo brže nego što se ranije mislilo. Sva hemijska jedinjenja u sinapsama, nervne strukture i molekuli se obrću i menjaju sve vreme. Sa ovako veoma dinamičkim mozgom, teško je uvideti kako je memorija uskladištena. (…) Uzimajući u obzir teoriju morfičke rezonance za objašnjenje problema memorije, možemo se zapitati: ako se ’štimujemo’ na našu sopstvenu memoriju, zašto se ne bi smo ’naštimovali’ i na memoriju drugih ljudi izvan nas? Mislim da upravo to i činimo, a osnova pristupa koji ja predlažem je da postoji kolektivna memorija na koju smo svi ’naštimovani’ koja formira pozadinsko okruženje nasuprot  koga se razvija naše sopstveno iskustvo, i nasuprot kome se razvijaju naše individualne memorije.

Ovaj koncept je veoma sličan pojmu kolektivnog nesvesnog.Jung je shvatao kolektivno nesvesno kao kolektivnu memoriju, i to kolektivnu memoriju čitavog čovečanstva.  On je mislio da bi ljudi mogli lakše rezonirati  sa članovima svoje sopstvene porodice, rase i društvene i kulturne grupe, ali da svejedno postoji pozadinska rezonanca za ceo ljudski rod: sabrano ili uprosečeno iskustvo osnovnih stvari koje svi ljudi doživljavaju (npr.: materinski instinkt i različiti socijalni obrasci i strukture iskustva i mišljenja). To ne bi bila memorija pojedinačnih osoba iz prošlosti toliko koliko bi bila prosek bazičnih formi memorijskih struktura. To su arhetipovi. Jungov pojam kolektivnog nesvesnog čini se iznimno razumnim u kontekstu generalnog pristupa koji ja iznosim. Teorija morfičke rezonance bi vodila radikalnoj reafirmaciji Jungovog koncepta kolektivnog nesvesnog.“

Postavlja se pitanje: ako je postojanje morfičke rezonance i morfičkih polja hipoteza koja ima nezanemarljivu statističku podlogu baziranu na rezultatima sistematskih eksperimenata izvedenih od strane relevantnih naučnika na životinjama i dobrovoljcima, gde se onda realno ogleda njihovo ispoljavanje? Odgovor daje Sheldrake u delu „Zajednica, duh/ritual: morfička rezonanca i kolektivno nesvesno“. Emaniranje polja i proširivanje granica svesti van vremena i prostora je prisutno od vajkada, i to kroz nebrojene tradicijske rituale prisutne milenijumima:

„Želim da istražim neke ideje o socijalnim i kulturnim aspektima morfičkih polja i morfičke rezonance. Blisko poređenje bi moglo biti sa pčelinjom košnicom ili termitskim gnezdom: i jedno i drugo je gigantski organizam, a insekti koji im pripadaju su kao ćelije superorganizma. Iako se sastoji od hiljada i hiljada individualnih ćelija-insekata, košnica ili gnezdo funkcionišu i reaguju kao ujedinjena celina.

Moja hipoteza je da zajednice imaju socijalna i kulturna morfička polja koja obuhvataju i organizuju sve pojedince unutar njih. Iako sastavljena od hiljada i hiljada individualnih ljudskih bića, zajednica može da funkcioniše i reaguje  kao ujedinjena celina kroz karakteristike morfičkog polja. Da bi stekli sliku o prethodno rečenom, pomaže prisećanje da su polja smeštena, po svojoj suštinskoj prirodi, i unutar stvari na koje se odnose, ali istovremeno i svuda oko njih. Magnetno polje je i unutar magneta i oko njega. Gravitaciono polje je i unutar Zemlje i oko nje. Teorije polja tako nas odvode iznad tradicionalnih krutih definicija o tome šta je „spolja“ a šta „unutra“.

Ako razmišljamo o društvima i društvenim grupama kao koordiniranim od strane morfičkih polja, primećujemo da se same grupe sjedinjuju i razjedinjuju poput timova, ali da su grupe mnogo trajnije. Mi smo unutar tih polja, virtuelno, sve vreme: porodična polja, ili nacionalna polja, ili lokalna polja, polja različitih grupa kojima pripadamo. Mi smo sadržani unutar ovih većih kolektivnih organizacionih obrazaca većim delom vremena ali, pošto su oni uvek prisutni, prestajemo da ih budemo svesni. Uzimamo ih zdravo za gotovo, kao što uzimamo vazduh za disanje zdravo za gotovo, jer je i vazduh takođe uvek prisutan. Međutim, ako bi proveli neko vreme pod vodom, ne bi smo više uzimali vazduh zdravo za gotovo. Ubrzo bi smo postali svesni naše potrebe za njim! Slično, ljudi u kućnom pritvoru ubrzo postaju svesni značaja socijalne interakcije.(…)

Koncept morfičkih polja unutar gradivne memorije  pomaže nam da objasnimo mnogo društvenih karakteristika: na primer, postoje tradicije, običaji i maniri koji omogućavaju zajednicama da održe svoje principe organizovanja, autonomiju, obrasce, strukturu i organizaciju, čak iako postoji  kontinualna fluktuacija pojedinaca kroz cikluse rađanja i smrti. Ovo je slično načinu na koji morfogenetsko polje ljudskog bića koordinira celo telo, čak iako se ćelije i tkiva unutar tela kontinualno menjaju.

Postoje izvesni konteksti u kojima socijalna memorija ne samo da postaje svesnom već u stvari i biva prizvana u svakom društvu – ovo se postiže putem rituala. Rituali su prisutni u svim društvima širom sveta, i u kulturnom i u religijskom kontekstu. Na primer, u našem društvu, jevrejski festival Pasha priziva stravičnu posetu smrti širom Egipta, gde su svi prvorođeni bivali ubijeni, osim prvorođenih Jevreja koji su bili zaštićeni ritualnom krvlju žrtvenih jagnjadi (…) U hrišćanskoj misi, ritual svetog pričešća, u kome hrišćani piju krv i jedu Isusovo telo, vrši funkciju povezivanja sa prvobitnom poslednjom večerom kada se festival Pashe transformisao (…) U tibetanskom budizmu često postoji stvarna vizualizacija tokom pevanja mantre. Sledbenici vizualiziraju gurua koji ju im je dao kako lebdi iznad njihovih glava, a potom vizualizuju celokupni niz majstora i gurua iza njega, unazad sve do samog Bude. postoje tibetanske slike ljudi koji sede i meditiraju sa drvetom koje im raste iz glava, drvetom ispunjenom licima i figurama. Ovo je ’drveće nizova’, i ino predstavlja spiritualni niz kroz koji transmisija dospeva do učenika.  (…) Ritualni akti se, širom sveta, moraju izvoditi odgovarajuím pokretima, gestovima, rečima i muzikom. Isti obrazac se nalazi od jedne do druge zemlje, kao što učesnici izvode ritual na isti način na koji je bio izvođen beskrajno mnogo puta u prošlosti. Kada upitate ljude zašto to čine, oni često kažu da im to omogućava vezu sa svojim precima ili prethodnicima. Tako rituali sadrže neku vrstu namerne i svesne evokacije memorije, sve do prvobitnog čina. Ako se morfička rezonanca pojavi na način na koji ja mislim, ovaj konzervativizam rituala bi mogao stvoriti egzaktno identične uslove za pojavljivanje morfičke rezonance između onih, koji izvode ritual sada, i svih onih koji su ga prethodno izvodili. Ritualizovane komemoracije i učešće i participatorno ponovno povezivanje sa precima svih kultura možda uključuje upravo to. Zapravo, može da bude istina da, ovi rituali omogućavaju svojim trenutnim učesnicima da se, u najbukvalnijem smislu, rekonenktuju sa svojim precima (na neki način) putem morfičke rezonance.“

Sheldrake, unutar svog rada „Prošireni um, moć i molitva: morfička rezonanca i kolektivno nesvesno“ ukazuje na ishodište ignorantskog stava mehanicističko-materijalističke nauke prema tezi o egzistiranju i osobinamamorfičkog polja, te shvatanja kosmosa kao živog. Takođe ukazuje na postepenu promenu paradigme nastalu usled evoluiranja fundamentalnih naučnih postavki o prirodi univerzuma:

„Problem koji sada susrećemo je to što smo, eliminišući koncept duše u XVII veku, zatekli pojam uma koji nije baš najadekvatniji za moju paradigmu. Ako hoćemo da priđemo najbliže onome što su ljudi u prošlosti smatrali dušom, onda je moderni koncept polja najtačnija aproksimacija. U skladu sa Newtonovim objašnjenjem zakona gravitacije, gravitacioni fenomeni su objašnjeni kroz izraz ‘anima mundi’, duša sveta, ili duša univerzuma. Za dušu sveta se pretpostavljalo da koordinira kretanje planeta i zvezda i da čini sve ono što za Newtona čini gravitacija. Sada (…) imamo ideju prostorno-vremenskih gravitacionih polja koja organizuju univerzum. U tom konceptu polja može se videti aspekt ‘anima mundi’ (duše) kao biće univerzuma. Duše su bile nevidljivi, nematerijalni, organizujući principi. Polja, naročito morfička polja su nevidljivi, nematerijalni, organizujući principi koji čine većinu stvari za koje se verovalo da ih čine duše. (…) Želim da istaknem da su naši umovi prošireni na više nivoa. (…) razmatrali smo kao su naši umovi prošireni i u prostoru i u vremenu sa umovima drugih ljudi, a takođe i sa umom zajednice ili duhom kulture, u zavisnosti od načina povezivanja sa kolektivnim nesvesnim. S moje tačke gledišta, kako se ‘konektujemo’ sa arhetipskim poljima ili matricama kojima su bili obuhvaćeni drugi ljudi, ili druge društvene grupe, ili naša sopstvena društvena grupa u prošlosti, naši umovi su mnogo širi od onoga što nazivamo ‘stvarima’ unutar mozga. Oni se proširuju na prošlost i u socijalno grupisanje sa kojim rezoniramo, bilo putem predaka, bilo putem kulturnih transmisija. Tako, naši umovi su prošireni u vremenu, a, verujem, takođe i prošireni u prostoru.“

Iz svega do sada rečenog, moglo bi se zaključiti:elektronske društvene mreže, esencijalno odražavaju trodimenzionalnu projekciju zakona holizma – koji je sveprožimajući u univerzumu.

Fascinacija mrežama je de facto daleki odjek čežnje za izgubljenim jedinstvom duša. Pojedinci su opčinjeni cyber-izrazom nespoznatih i neosvešćenih arealnih moćitrans-psihičkog povezivanja sa celokupnim čovečanstvom.Čovek je, na nekom posve dubokom nivou ličnog i kolektivnog nesvesnog, iniciran interferencom sa svim ljudima, ali i biljkama, životinjama i celokupnim bićem.

Univerzum (čiji je svaki pojedinac neodvojiv deo) suptilno vibrira (poput nekog superorganizma)u ritmu uravnoteženja nebrojenih pojedinačnih morfičkih polja i neograničenog broja kombinacija pulsirajućih rezonanci među raznim entitetima, od zvezda i planeta do elektrona.

Paradoksalno je da se milioni ljudi, ovisnici od pejsaža elektronskih prostora interneta, koji deluju psihički beživotno u svom alijeniranom eskapizmu iz tzv. „objektivne realnosti“, zapravo opijaju posve prisutnim, iako nespoznatim, gašenjem žudnje za konekcijom sa celokupnimživim univerzumom, prožetimesencijalnim principom života – „dušom sveta“.

Miša Vasić

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar