Gete i Njutn: Subjektivni utisci i
objektivni zakoni o bojama

 

Od svih Geteovih spisa, njegovo delo Učenje o bojama je sigurno najneobičnije. U njemu taj veliki naučnik i pesnik odstupa od svega sa čim ga inače povezuju. Njegovi otvoreni napadi na Njutna, kao svog arhineprijatelja,stručna nauka je delom i zbog toga ignorisala Geteovo obimno delo – sve dok ga fizičari poput E. H. Landa i kvantni fizičari kao što je W. K. Hajzenberg nisu 150 godina kasnije ponovo otkrili. Sam Gete je kratko pre nego što je umro izjavio da je Učenje o bojama njegovo najznačajnije delo.

Od kako je krenuo na proputovanje kroz Italiju (1786 – 1788) Gete je počeo da se oduševljava bojama. Gospođica fon Kletenberg, njegova prijateljica koja je „posedovala neuporedivo znanje o bojama“ (tako je kasnije opisao J. K. Lavater), prenela mu je dublje razumevanje suštine boja. Kurt R. Ajsler je u svojoj studiji o Geteu napisao da je Gete bio „psihički poremećeni fanatik za boje“. To stanovište je sigurno preterano, ali može se lako razumeti na šta Ajsler misli. Gete je u svom učenju o bojama već na prvi pogled neobično dogmatičan. Germanista Albreht Šene, koji se krajem 1980. detaljno bavio Geteovim učenjem o bojama, to je sasvim dobro izrazio kada je govorio o Geteovoj ‘teologiji boja’.

Uprkos svemu tome, Gete ni u kom slučaju nije bio laik kada je reč o poznavanju boja. U Lajpcigu i Strasburu je slušao predavanja iz fizike, a na svom proputovanju po Italiji detaljno se pozabavio umetnošću. Razmenjivao je iskustva sa slikarima kao što su J. H. V. Tišbajn i F. O. Runge (koji je takođe napisao svoje učenje o bojama), uzimao je časove crtanja i slikanja i tokom celog života bio je zainteresovan za fiziologiju gledanja.

Geteova ideja bila je da napiše knjigu u kojoj će izneti svoje učenje o bojama koje će se temeljiti na fiziologiji, što je i učinio. Objavljena je u dva toma 1808. i 1810. U toj knjizi i u pesmama o učenju o bojama on napada Njutnovo shvatanje rascepljenja bele svetlosti na boje koje su u skladu sa njihovom talasnom dužinom. Za Getea je bela svetlost jedno jedinstvo koje nije deljivo (to je jedno spiritualno stanovište i zato ga Šene smatra ‘teološkim’). Iz ove perspektive je razumljivo što se Gete principijelno usprotivio posmatranju talasnih dužina svetlosti. Rudolf Štajner, izdavač Geteovog Učenja o bojama izražava to na sledeći način: Gete se u svom učenju o bojama protivi prevelikom vrednovanju računarsko-kvantitativnog u nauci. Njegova pažnja usmerena je ka kvalitetu. Njemu je važno kako se čulni utisak boje povezuje sa nekom idejom i kako pri tome nastaje subjektivni utisak boje koji je određen objektivnim zakonima boja. Getea je zanimalo ono što je dodirnuto u duši kada oko primi svetlost.

Boje bez talasnih dužina

Danas je uopšteno prihvaćeno da je Njutnova teorija o prelamanju svetlosti prema talasnim dužinama ispravna. Međutim, i Geteovo stanovište je i te kako opravdano, iako je tek u dvadesetom veku američki fizičar i stručnjak za fotografiju u boji E. H. Land otkrio da na fotografijama kod kojih su korišćeni filteri u boji nastaju fenomeni koje Njutnova optika ne objašnjava. Boje nastaju i tamo gde se ne može dokazati postojanje talasne dužine!

Land je odbacio Njutnom inspirisanu teroriju o tri boje. Umesto toga je utemeljio Landov sistem fotografije u boji koji se zasnivao na Geteovoj polarnosti boja (žute i plave). Time su opovrgnute najozbiljnije primedbe upućene Geteovom učenju o bojama, naime da predstavlja ispravan model ali da, nasuprot Njutnovoj optici, uopšte nije primenjiv.

I umetnici Bauhaus-pokreta, kao što su Vasil Kandinski (1866 – 1944), Paul Kle (1879 – 1940) i uticajni teoretičar boja Johan Iten (1888 – 1967), grade svoje Bauhaus-učenje i umetnost u skladu sa Geteovim učenjem o bojama. Kandinski je tokom celog svog života proučavao Geteovo i Štajnerovo učenje o bojama i on ih objašnjava u svojim spisima Duhovnost u umetnosti (1912) i još detaljnije u delu Tačka i linija u odnosu na površinu (1926).

 

Nastajanje boja po Geteu

 

Prema Geteu boje nastaju kroz međudejstvovanje tame i svetlosti. Pogled posmatrača ka svetlosti (suncu) i tami (crna vasiona) prelama se kroz poluprozirnu – zamucenu atmosferu.

Prilikom gledanja ka svetlosti nastaju boje koje se nalaze sa leve strane kruga boja:

– Žuta: malo mutnosti ispred svetlosti

– Narandžasta: mutnost ispred svetlosti

– Crvena: mnogo mutnosti ispred svetlosti

– Bela: mutnost sama za sebe (potpuna mutnost)

 

Prilikom gledanja ka tami nastaju boje sa desne strane kruga boja:

– Crna: nema mutnosti ispred tame

– Ljubičasta: malo mutnosti ispred tame

– Plava: mutnost ispred tame

 

Geteov krug boja

 

Gete je preuzeo od Njutna ideju da poređa šest boja u krug boja radi proučavanja njihove biti (Geteovim rečiima njihove ‘patnje i radosti’). Međutim, na tu ideju došao je još specijalista za leptire Johan Ignac Šifermiler koji je 1772. u Beču objavio jedan od prvih krugova boja na kome su se komplementarne boje nalazile jedna nasuprot druge. Sledeći poredak ‘cvetajućih boja’ (Šifermiler pod tim podrazumeva boje koje se nalaze u prirodi) on postavlja plavu (gore u krugu boja) nasuprot prelaza između boje kože i vatrenocrvene (dakle narandžaste). Žutu stavlja preko puta ljubičastoplave (starinski izraz za ljubičastu boju), a crvenu preko puta morezelene. Oko 150 godina pre toga je već Robert Flad (1574 – 1637) objavio krug boja sa sedam boja. Ali, svi ti krugovi boja koji su bili ‘po prirodi’ imali su manu što iza njih nije stajalo nijedno logično postavljeno učenje o bojama. To se promenilo sa Njutnom i Geteom.

U Geteovom krugu boja (vidi prikaz) purprna se (gore) i zelena (dole) nalaze jedna preko puta druge. Purpurna boja je za Getea gradacija svih boja (dinamična tačka kruga boja ka kojoj sve stremi). Nasuprot tome je zelena tačka mirovanja spektra boja i tu dolazi do ravnoteže između svetlosti i tame.

Ovaj krug boja je prikazan u skladu sa današnjim konvencijama. Sa leve strane se nalaze tople, a sa desne strane hladne boje. Iza toga stoji ideja da je prvo bila svetlost (levo su svetle boje), a zatim tama (desno su tamne boje). Gete je povremeno crtao krug boja i obrnuto. Stavljao je hladne boje – ljubičastu i plavu na levu stranu, a tople boje – žutu i narandžastu na desnu stranu. Iza toga stoji biblijsko stanovište da je prvo vladala tama, pre nego što je stvorena svetlost.

Boje koje se nalaze jedna preko puta druge su kod Getea komplementarne. Boje koje se u krugu boja nalaze jedna preko puta druge Gete odbacuje kao kombinaciju boja, zato što je kontrast premala. On je smatrao da su kombinacije boja poput žute i narandžaste dosadne. Oko i smisao za estetiku žele da budu podstaknuti kontrastom.

Gete je smatrao da su boje koje su povezane vrhovima dva trougla – karakteristične i usklađene.

 

Harmonija boja prema Geteu

 

‘Beskarakterne’ kombinacije boja – susedne boje u krugu boja deluju neskladno:

plava – zelena

plava – ljubičasta

crvena – ljubičasta

crvena – narandžasta

žuta – narandžasta

žuta – zelena

 

– Estetske kombinacije boja – svaka boja se slaže i u skladu je sa drugom po redu bojom u krugu boja:

žuta – plava – crvena

plava – crvena

plava – žuta

crvena – žuta

Skladni kontrasti:

zelena – ljubičasta – narandžasta

narandžasta – zelena

narandžasta – ljubičasta

ljubičasta – zelena

– Komplementarne boje zajedno deluju skladno i uzajamno povećavaju dejstvo boje.

 

Tople i hladne boje

 

Gete je bio prvi koji je razlikovao tople i hladne boje – to je razlika koja proističe iz kruga boja i koja ujedno i ističe unutrašnji kvalitet dve grupe boja. Tople boje se nalaze na levoj strani kruga boja, a hladne na desnoj strani. Boje koje reflektuju mnogo svetlosti, na primer žuta i narandžasta, tople su i zrače sa površine boje. Boje koje snažno apsorbuju svetlost, na primer plava i ljubičasta, hladne su i uvlače „ispod“ površine boje.

Zelena i crvena su takozvane mlake boje koje se nalaze između toplog i hladnog.

Učitelji Bauhaus-škole i slikari Vasil Kandinski, Pol Kle i Johanes Iten su naročito naglašavali mlak kvalitet crvene i zelene, budući da crvena širi svoj spektar od hladne magente (plavocrvene) do tople narandžastocrvene. Isti efekat možemo da posmatramo i kada je reč o zelenoj boji koja se prostire od tople lipazelene (žutozelene

do hladne boje tirkiza (plavozelene).

Svetle hladne boje stvaraju utisak veće širine. Prostorije u tim bojama deluju do deset procenata veće. Tople boje uzrokuju da temperatura u prostorijama deluje toplije, u sebi se osećamo toplo. One izazivaju živu vedrinu, dok hladne boje stvaraju distancu i mir.

 

Oblici i boje

Evo primera jedne igrarije Bauhaus-škole sa bojama i oblicima koja je krajem 20-tih i početkom 30-ih sprovedena za vreme nastave koju su držali Iten i Kandinski i koja je dugo vremena uticala na slikarstvo i grafiku. Bauhausovi učitelji su polazili od toga da određeni oblici podvlače karakter pojedinačnih boja. Zadatak je glasio: u kojim figurama šarene boje mogu najbolje da budu izražene? Evo rešenja:

– Crvena: kvadrat (uglovi od 90°)

– Narandžasta: jednakostranični petougao (uglovi od 60°)

– Žuta: jednakostranični trougao (uglovi od 30°)

– Zelena: pravilni četvorougao sa zaobljenom donjom stranicom (nema određen ugao)

– Plava: krug (ugao od 180°)

– Ljubičasta: oblik čija je jedna polovina kvadrat, a druga krug (ugao od 120°)

 

Dodela boja oblicima ima svoje poreklo u teorijama o bojama nastalim u Antici i renesansi. U doba Leonarda da Vinčija (1452 – 1512) u umetničkim krugovima je bilo zastupljeno razlikovanje četiri osnovne boje, budući da su prema tadašnjem stanovištu postojala i četiri osnovna oblika:

-Krug: zelena

-Trougao: crvena

-Kvadrat: žuta

-Osmougao: plava

Odstupanje Bauhaus-škole u tom rasporedu koje je prevashodno uveo Kandinski, izvedeno je čisto teoretski (u ranom delu Kandinskog Duhovnost u umetnosti), a potkrepljeno je i upitnikom sprovedenim u školama Bauhausa. Raspoređivanje boja oblicima na gornjem prikazu postalo je dogma mnogih Bauhaus-umetnika i njihovih naslednika sve do današnjih dana.