piše: miša vasić
…Fascinacija temporalnošću (kroz modu, fiziku i hronometriju), međutim,ima i mnogo dublji smisao. Ona predstavlja iskonski, esencijalni poziv našeg „jastva“ zaovladavanjem vremenomi nadvladavanje (relativnog) vremena, i to kroz psihičkuemanaciju večnosti, koja je moguća putem raznolikih tradicijskih spiritualnih tehnika…. (1 deo: http://kpv.rs/?p=1645#more-1645)
Nadalje, tip metrike koji odgovara unifikaciji prostora i vremena je takav, da se sve četiri dimenzije mere u izrazima jedinice odstojanja, tj. dva događaja se predstavljaju kao: (x0,x1,x2,x3) = (ct,x,y,z) (u Lorentzovoj metrici) ili (x1,x2,x3,x4) = (x,y,z, ct) (u metriciHermanna Minkowskog) gde je “c” brzina svetlosti.
Na slici koja prikazuje 3D-limitiranu verziju prostora Minkowskog je prikazana svetlosna kupa asocirana sa svakom tačkom.Događaji (prostorni ili vremenski,locirani izvan nje) se definišu prema svojoj relaciji koju imaju u odnosu na vrh.
Kako sam Minkowski kaže (preuzeto izrada Julian Barbour: „Svršetak vremena“):
“Pogledi na prostor i vreme za koje želim da iznesem, pre skoka sa tla eksperimentalne fizike, a tu leži njihova snaga, su radikalni. Odsada će, prostor za sebe i vreme za sebe, da propadnu i izblede u čiste senke, a samo neka vrsta njihove unije će obezbediti nezavisnu realnost.”
VREME Minkowski
„Minkowski prostor“ je pseudo-euklidski prostor sa n = 4, i n − k = 1 (po široj definiciji, svako n > 1 je dozvoljeno). Elementi Minkowski prostora se zovu događaji ili četiri vektora.
Ovaj unutrašnji proizvod je sličan uobičajenom, euklidskom unutrašnjem proizvodu, ali se koristi za opis drugačije geometrije; geometrija se uobičajeno asocira sa relativnošću. Neka M predstavlja 4-dimenzionalni realni vektorski prostor. Unutrašnji proizvod Minkowskog je mapa η: M × M → R (tj. za bilo koja dva data vektora v, w u M, definišemo η(v,w) kao realni broj) koji zadovoljava osobine:
1. bilinearnost η(au+v, w) = aη(u,w) + η(v,w)za svako a ∈ R, kao i u, v, w sadržano u M.
2 simetričnost η(v,w) = η(w,v)za svako v, w ∈ M.
3. nedegenerativnost, ako η(v,w) = 0 za svako w ∈ M sledi v = 0.
4. oznaka: Bilinearna forma η ima oznaku (−,+,+,+) ili (+,−,−,−).
Vektori euklidskog prostorav i w su ortogonalni ako η(v,w) = 0. Minkowski prostor uključuje i četvrtu dimenziju: hiperboličko-ortogonalne događaje u slučaju da v i w obuhvataju ravan gde η uzima negativne vrednosti.
Minowski norma vektora v se definiše kao:
Vektori se klasifikuju u skladu sa oznakom η(v,v). kada se koristi standardna oznaka (−,+,+,+), tada je vektor v prikazan kao:
Vremenski ako η(v,v) < 0
Prostorni ako η(v,v) > 0
Nula (ili svetlosni) ako η(v,v) = 0
“Svetska linija” čestica je izraz koji referiše na kontinuum događaja koji je sastavljen od putanja elementarnih (tačkastih čestica) kroz prostor i vreme.Za dat vremenski vektor v, imamo svetsku liniju konstantne brzine asociranu sa njim. Niz {w : η(w,v) = 0 } korespondira sa simultanom hiperravni od koje je nastala svetska linija. “Minkowski prostor” izlaže relativnost simultaniteta jer hiperravan pripada v. U ravni obuhvaćenoj od v i od takvog w u superravni, relacija od w prema v je hiperboličko-ortogonalna.Kada se jednom izabere pravac vremena, vremenski i nulti vektori se mogu dalje dekomponovati u različite klase. Za vremenske vektore imamo one, usmerene ka budućnosti čija je prva komponenta pozitivna, i one, usmerene ka prošlosti, čija je prva komponenta negativna.
Iz svega do sada rečenog moglo bi se izvesti nekoliko zaključaka.
Najpre, jasno je da čitava ova teorija prostor-vremena Minkowskog, te Teorija relativiteta Einsteina barataju isključivo relativnim vremenom. Ono što je svakako pozitivno u celoj hipotezi je povezivanje prostora sa vremenom. Ali, o čemu će biti reči kasnije, na spiritualnoj ravni vreme i prostor su svakako u relaciji, ali, prema intuitivnoj ezoternoj spoznaji, drugačijoj od relativističke.
Potom, Minkowski/Einsten-ovski pristup polazi od nikada nedvosmisleno dokazane (štaviše, od 2011. u CERN-u opovrgnute(!)) hipoteze o brzini svetlosti kao graničnoj brzini u univerzumu, te, preko pojma brzine, aputem složenog matematičkog aparata, uvodi hiperravansku dimenziju koja daje (odveć) kognitivnu paradigmu uvedene unije vremena i prostora. Pri tome je očigledno da vreme po sebi (kao fizička veličina, pojam) i dalje ostaje posve nedefinisano. Elaborirano je samo kao formalno egzistirajuće u zavisnosti od brzine svetlosti, te je sastavni deo “svetlosne kupe događaja”.Nigde nema ni reči o esenciji vremena, kao ni o realnom međusobnom uslovljavanju prostora i vremena, tj. o tome kako vreme utiče na strukturu prostora i/ili vice versa (što je i logično, jer se barata sa relativnim, ne i apsolutnim vremenom).
Paradoksalno, sam Minkowski definiše prostorne dimenzije kao (u smislu uslovljavanja) nezavisne od vremenske (koja je samo pridružena u nedeljivu uniju). Tako dolazimo do logičke kontradikcije: prostor-vreme (smatran celinom) kao da je neki vid kompozita međusobno nezavisnih komponenti, koje ne uslovljavaju jedna drugu, objedinjenih limitom svetlosne brzine. Tako između ostalog izgleda kao da izvedena fizička veličina (brzina) generiše osnovne (vreme, dužina).
Na pitanje o suštini vremena mogli bi smo odgovor potražiti u intuitivno-psihološko-duhovnoj sferi. U tome nam daje za pravo činjenica da je vreme, u svom esencijalnom vidu, nedostupno ne samo čulima već, realno, ni mernim instrumentima.
Naime, časovnicima/kalendarima, u stvari,uopšte ni ne merimo vreme po sebi,već proizvoljnu promenu stanja datog materijalno/energetskog entiteta svodimo na precizan broj superravnomernih cikličnih promena stanja konvencijom usvojenog referentnog materijalno/energetskog entiteta. Predmet merenja može biti promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce, pomeranje kazaljke na časovniku, frekvencija oscilacija kristala kvarca ili pak kretanje peska iz jedne polovine staklene posude u drugu.
Evidentno je da se samo vreme nigde materijalno/energetski ne pojavljuje kao merena veličina, a kamoli percipira čulima, pa ipak je ono od vajkada prisutno kao predmet filozofije, nauke, tehnike i svakodnevnog života. Odakle ta opsednutost nečim što je nevidljivo, nemerljivo, čulno nedostupno? Otuda, što ono egzistira ne kao fizička, već kao psihička kategorija.
Aurelije Avgustin, znameniti hrišćanski teolog, u delu “Ispovijesti”, de profundis promišlja o esenciji vremena:
“Što je dakle vrijeme? Ako me nitko ne pita, znam, ali ako bih htio nekome na pitanje to razjasniti, ne znam; ipak sa sigurnošću mogu reći da znam, kad ne bi ništa prolazilo, da ne bi bilo prošloga vremena, i kad ne bi ništa dolazilo, da ne bi bilo budućeg vremena, i kad ne bi ništa postojalo, da ne bi bilo sadašnjega vremena.A kako ona dva vremena, prošlo i buduće, postoje, kad prošlo više ne postoji, a buduće još ne postoji? A sadašnje vrijeme, kad bi uvijek bilo sadašnje i kad ne bi prelazilo u prošlost, ne bi više bilo vrijeme, nego vječnost. Ako dakle sadašnjost, da bi bilo vrijeme, mora prijeći u prošlost, kako moramo tvrditi da i ona postoji, kad joj je uzrok postojanja to što više neće postojati? Tako dakako možemo ispravno kazati da je ona vrijeme samo zato što ide k tome da ne postoji.”
Avgustin u daljem tekstu preispitujerealnostegzistencije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti:
“Jer gdje su vidjeli budućnost oni koji su je proricali, ako ona još ne postoji? Ne može se naime vidjeti ono što ne postoji. A i oni koji pripovjedaju prošlost, ne bi sigurno pripovijedali istinu kad to ne bi gledali duhom: a kad to ne bi postojalo, ne bi se uopće moglo vidjeti. Postoji dakle i budućnost i prošlost. (…) Ako naime postoje budući i prošli događaji, htio bih znati gdje su. A ako to još ne mogu znati, gdje god bili, da nisu ondje ni kao budući ni kao prošli, nego kao sadašnji. Jer ako su i ondje budući, onda još nisu ondje, a ako su i ondje prošli, onda više nisu ondje. Dakle, gdje god bili, kakvi god bili, nisu drugačiji nego sadašnji. Ali kad se prošli događaji istinito pripovijedaju, ne iznose se iz pamćenja same stvari koje su prošle, nego riječi koje su se rodile iz slika tih stvari koje su prolazeći utisnule u dušu kao neke tragove preko osijetila. Jer moje djetinjstvo, koje više ne postoji, pripada prošlosti koja više ne postoji; ali kad ga se sjećam i pripovijedam, onda njegovu sliku gledam u sadašnjem vremenu, jer je još sada u mome pamćenju. (…)[Ja] znam da mi većinom unaprijed zamišljamo svoje buduće čine i da je to zamišljanje sadašnje, dok čin koji zamišljamo još ne postoji jer je budući; ali kad tome činu pristupimo i započnemo raditi ono što smo unaprijed zamišljali, tada će ona radnja postojati, jer tada neće biti buduća, nego sadašnja. Kakva god dakle bila ta tajanstvena slutnja o budućim događajima, ipak se može vidjeti samo ono što postoji. A ono što postoji nije buduće, nego sadašnje. Kad se dakle kaže da se vide budući događaji, ne vide se oni sami koji još ne postoje, to jest koji su budući, nego njihovi uzroci ili možda znakovi koji već postoje: zato oni nisu onima koji vide budući, nego već sadašnji, i po njima se proriču budući događaji kako su u duši zamišljeni. Te slutnje opet već postoje, i njih kao sadašnje kod sebe vide oni koji te događaje proriču.
Avgustin potom svodi sva tri vremena na sadašnjost , budući da su ona u stvari psihičke kategorije:
“Što mi je sada jasno i očevidno, to je da ne postoji ni budućnost ni prošlost, i da se ne može s pravom reći: ‘Tri su vremena, prošlo, sadašnje i buduće’, nego bi se možda moglo s pravom reći: ‘Tri su vremena, sadašnje u prošlosti, sadašnje u sadašnjosti i sadašnje u budućnosti’. Ona su naime u mojoj duši kao neke tri stvari i drugdje ih ne nalazim: sadašnjost u prošlosti je pamćenje, sadašnjost u sadašnjosti je gledanje, sadašnjost u budućnosti je očekivanje. Ako nam je to dopušteno reći, vidim i priznajem tri vremena, tri su vremena. Može se također kazati: ‘Tri su vremena, prošlo, sadašnje i buduće’, kako je kriva upotreba ušla u običaj; neka se tako govori, eto, ja ne marim, ne protivim se, ne kudim, samo neka se razumije što se kaže, i neka se ne misli da sada postoji ono što je buduće i ono što je prošlo. Ima ionako malo stvari koje se ispravno govore, a više ih je koje se neispravno govore, ali se zna što hoćemo kazati.”
Nikolaj Berdjajev, ruski spiritualno-ontološki filozof, elaborira o introvertno-personalistički percipiranoj egzistenciji tri tipa vremena, što će nam kasnije biti posebno zanimljivo pri daljoj analizi esencije vremena i njegove veze sa prostorom. On u delu “O čovekovom ropstvu i slobodi” uvodi geometriju kao sredstvo posredne deskripcije i kroz analogiju sa krugom, linijom i tačkom pokušava da predoči različite aspekte temporalnog, kao ontološko-psihičkog sadržaja. Najpre se bavi kosmičkim vremenom (kao jednim od tipova unutarnje emanacije vremena), koji simbolički predstavlja krugom:
“Vreme ima različiti smisao i neophodno je praviti razlike. Postoje tri vremena – kosmičko, istorijsko i egzistencijalno vreme. I svaki čovek živi u tim trima oblicima vremena. Kosmičko vreme simboliše se krugom. (podvukao M. V.) Ono je povezano sa kretanjem Zemlje oko Sunca, sa odbrojavanjem meseci i godina, s kalendarom i časovima u ovom kružnom kretanju, u kojem se neprestano zbiva vraćanje, nastupa jutro i veče, proleće i jesen. To je vreme prirode i, kao prirodna bića, mi živimo u tom vremenu. Grci su, pre svega, doživljavali kosmičko vreme, kod njih je prevladavalo estetsko ogledavanje kosmosai gotovo da nisu doživljavali istorijsko vreme. Vremeuopšte nije nikakav večni i okamenjeni oblik u koji je uvučeno postojanje sveta i čoveka. Ne samo da postoji promena u vremenu, nego je moguća i promena samog vremena. (…) Vreme je način postojanja i zavisi od karaktera postojanja. Netačno je reći da se događaju kretanje i promena zato što postoji vreme; tačno je reći da vreme postoji zato što se zbivaju kretanje i promena. (…) Kosmičko vreme je objektivisano vreme i podleže matematičkom računanju, ono je potčinjeno broju (…) Kosmičko vreme je i ritmičko vreme. Ali, ono je pored toga razdrobljeno na prošlo, sadašnje i buduće. (…)
Berdjajev dalje predstavlja sledeću ljudsku predstavu, istorijsko vreme, sa jednosmernim tokom, koje je predstavljeno pravom linijom:
„Čovek nije samo kosmičko, prirodno biće potčinjeno kosmičkom vremenu koje se kreće u krugovima. Čovek je isto tako i istorijsko biće. Istorijski život je stvarnost drugačijeg poretka od prirode. Istorija se, naravno, potčinjava i kosmičkom vremenu (…) ali ona poznaje i svoje istorijsko vreme. Istorijsko vreme je rođeno promenom i kretanjem drugačijim od onoga što se zbiva u kosmičkom okruženju. Istorijsko vreme se ne simboliše krugom, nego pravom linijom usmerenom napred. (podvukao M. V.) Osobenost istorijskog vremena upravo je u ovoj usmerenosti ka budućnosti; ono od budućnosti očekuje razotkrivanje smisla. Istorijsko vreme donosi sa sobom novinu, u njemu ono što nije bilo postaje onim što je bilo.“
U daljoj observaciji, Berdjajev lucidno uvodi egzistencijalno vreme, koje se dodiruje sa unutarnjim uvidima mistika i ezoternih škola svih epoha. Ono što bi se danas moglo nazvati „The Long Now“, predstavio je tačkom:
„Sadašnjost u kojoj je potpunost i savršenstvo nije deo vremena, nego izlazak iz vremena; nije atom vremena, nego atom večnosti kao što veli Kirkegard. Proživljeno u dubini ovog egzistencijalnog trenutka ostaje, otpadaju trenuci koji sledei ulaze u niz vremena i predstavljaju manje duboku realnost. Osim kosmičkog i istorijskog vremena, objektivisanog i potčinjenog broju, iako na različite načine, postoji još egzistencijalno vreme, dubinsko vreme. Egzistencijalno vreme se ne može shvatati potpuno izolovano od kosmičkog i istorijskog vremena: postoji prodor jednog vremena u drugo. Kairos, o kome voli da govori Tilih, je kao upad večnosti u vreme, prekid u kosmičkom i istorijskom vremenu, popunjavanje i ispunjavanje vremena. (…) Egzistencijalno vreme može ponajbolje da se simbolizuje ne krugom i ne linijom, nego tačkom. (podvukao M. V.) To upravo i znači da egzistencijalno vreme ponajmanje može da bude simbolizovano prostorom. To je unutrašnje vreme koje nije eksteriorizovano u prostoru, nije objektivisano.(podvukao M. V.) (…) Ono se ne broji matematički, ne zbraja se i ne deli. Beskonačnost egzistencijalnog vremena je kvalitativna beskonačnost, a ne količinska.Trenutak egzistencijalnog vremena je ulazak u večnost. (…) Sve što se zbiva u egzistencijalnom vremenu, događa se po vertikalnoj liniji, a ne po horizontalnoj. U horizontalnoj liniji je to jedino tačka u kojoj se zbiva prodor iz dubine na površinu.„
Berdjajev, iako u posve subjektivističkom diskursu, dotiče značajnu temu preplitanja vremena i večnosti, i, što je signifikantno, opisuje tri tipa vremena geometrijskim simbolima. Uvođenje geometrije je ultimativno važno, jer se, na arhetipskom nivou, prepliću univerzalni simboli spiritualnog (u ovom slučaju to su euklidske figure i elementi) sa arhetipskim tipovima vremena, kako se oni ispoljavaju u ljudskoj psihi. Geometrijske figure, baš kao ni vreme, uopšte ne postoje u materijalnom svetu. Međutim, one su, poput vremena, imanentne ljudskom doživljaju unutarnjeg i spoljnjeg sveta, te ih čovek projektuje spolja, rezonirajući svet simbola emaniran kroz prirodne materijalne analogije Tako se realnom shvata iluzija o „pravoj“ liniji horizonta ili o zbiljskom „merenju“ (esencije) vremena pukom komparacijom sekvenci promene prostornih koordinata dvaju entiteta.
Jedan od inspratora Berdjajevljeve ideje o egzistencijalnom vremenu je svakako Plotin. Ovaj znameniti neo-platonistički filozof, u svom kapitalnom delu „Eneade“ opsežno se bavi odnosom vremena i večnosti, koji intramentalno emaniraju respektivno stanju duše:
„ No vreme ne treba shvatati kao nešto spoljašnje duši kao što ni večnost tamo (ne treba shvatiti) kao nešto spoljašnje biću; no, ne treba ga shvatati ni kao ono što sledi ili je docnije, kao ni (večnost) tamo, već kao nešto što se (u duši) vidi, što je u njoj i sa njom, kao što je i večnost tamo.“
Plotin pri opisivanju večnosti uvodi pojam tačke, u opisu svejedinstva i večne sadašnjosti koja postoji u svetu ideja, oblasti van materijalno-energetskog kontinuuma.Onshvata večnost kao:
„ (…) život koji miruje u istom zato što sve poseduje kao uvek prisutno, a ne sad ovo, a potom nešto drugo; on poseduje sve istovremeno, a ne sad jedno a potom nešto drugo, zato što je on nedeljivo ispunjenje kao što u tačci sve postoji zajedno i jošnije napredovalo do linije već ona miruje u istom, u sebi, i ne menja se već je uvek u sadašnjosti (podvukao M. V.) zato što ništa njeno nije prošlo/nestalo niti će pak postati, nego ona jeste to što jeste. (…) Dakle, ono što niti je bilo niti će biti već samo jeste, ono što u miru poseduje biće usled toga što se ne menja u ’biće’ niti se bilo menjalo, to je večnost.“
Plotin se, potom, bavi odnosom vremena i prostora, tj definisanjem prostora putem kretanja. On iznosi smele unutarnje uvide o prirodi prostora, koji usled kretanja naizgled poseduje „vlastito“ vreme (nižeg reda u odnosu na večnost), koje je analogno relativnom vremenu kod Newtona, tj. relativistički shvaćenom prostor-vremenu kod Minkowskog/Einsteina, o čemu smo ranije govorili. Međutim, Plotin elaborira večnost kao ishodište iz koga potiče i samo vreme, te je ona kao beskonačni ( a nepromenljivi, nepokretni, bez-vremeni i svevremeni, koji uključuje sve što jeste, što je bilo i što će biti u večitom ’sada’) , potencijal kreiranja i vremena i prostora. Na taj način on postavlja tezu da i vreme i prostor zajedno predstavljaju odraz principa kreacije, materijalno otelotvorenje ideje iz viših (nepokretnih, nepromenljivih, svesadržajnih) sfera, što je nama u trodimenzionalnom (ili četvorodimenzionalnom prostorno-vremenskom) svetu vidljivo kao dejstvo prirodnog zakona.
Plotin u daljem tekstu tvrdi:
„Dakle, ako se ovaj život, ako uzmogne, vrati u jedinstvo, zajedno se zaustavljaju vreme i nebo, vreme zato što postoji u tom životu, a nebo zato što više ne poseduje taj život. No ako neko uzme ’ranije’ i ’kasnije’ ovog kretanja i ustvrdi da je to vreme– jer (navodno) i to je nešto – i ako, premda i istinitije kretanje poseduje ’ranije’ i ’kasnije’, porekne da je to nešto, on bi bio sasvim bezuman. Jer, on neduševnom kretanju dopušta da poseduje ’ranije’ i ’kasnije’ i vlastito vreme, a onom kretanju , na osnovu koga je oponašanjem postalo i ovo, on to ne dopušta, (premda) je iz njega prvobitno postalo i ’ranije’ i ’kasnije’. Jer, ono je samodelatno kretanje kako stvara svoje pojedinačne delatnosti tako (stvara) i to što sledi, i, istovremeno sa stvaranjem, njihovo prelaženje (jednih u druge). Zašto onda ovo kretanje Svega vraćamo u to koje ga obuhvata i zašto tvrdimo da je ono u vremenu, a za kretanje duše, koje je u njoj na večitom putu, to ne tvrdimo? Zato što to što je pre nje jeste večnost koja ne trči niti se pruža zajedno s njom. Ona je, dakle, prva (došla) u vreme, rodila ga i poseduje ga zajedno sa svojom delatnošću(podvukao M. V.). Kako je onda vreme svugde? Zato što ni ona nije odvojena ni od jednog dela ovog sveta, kao što ni ona koja je u nama nije odvojena ni od jednog našeg dela(podvukao M. V.). Kad bi neko ustvrdio da vreme ne postoji u supstanciji niti u stvarnosti, očito je da bi bio u zabludi.“
Plotin i Berdjajev nisu nimalo slučajno koristili geometriju kao sredstvo za izražavanje nevidljivog i neopipljivog fenomena vremena. Priroda ima svoj rečnik, i ona se služi simbolima koje psiha percipira kao izraz arhetipskih sadržaja koji pripadaju svetu ideja.Svet ideja je, kognitivno-čulnonespoznatljiv, a ispoljava se posredno kroz značenjske slike. Observacijom prirodnih fenomena i intuitivnom spoznajom značenja simbola, može se uvideti da su ideje nadređene materiji, čiji su prauzrok, ishodište i esencija.
Observirajmo kompiliranu arhetipsku predstavu tačke (simbola večnosti, ili, uslovno rečeno, apsolutnog vremena) i linije (simbola relativnog vremena), na jednom mestu koncentrisan spektar srodnih značenja oličen kroz mnoštvo spiritualnih i ezoternih tradicijskih praksi i učenja. Njima se bavi Jean Cambell Cooper u „Ilustrovanoj enciklopediji tradicionalnih simbola“. On opisuje značenje simbola tačke (središta) kao:
„Sveukupnost; celovitost; apsolutna stvarnost; čisto biće; ishodište sveg postojećeg; nemanifestno biće: osa sveta: pol: tačka oko koje se sve obrće; raj; potencijalno; tačka koja sadrži sve mogućnosti; sveti prostor; prekid u prostoru i tačka u kojoj uzajamno opšte tri sveta i koja prevazilazi vreme i prostor; osa koja objedinjuje vaseljenu kako verikalno, tako i horizontalno; precesište makrokozma i mikrokozma; vaseljenski poredak; ’stožer zakona’; tačka razrešenja i izmirenja u kojoj iščezavaju sve suprotnosti; večno sada; tačka nekretnica; nepokretni pokretač; (…) Središte je tačka iz koje nastaje prostor, iz koje emanira kretnja i rađa se oblik.“
Jean Cambell Cooper u istom delu opisuje značenje linijekoja je:
„Deoba; mera; međa. Prava linija predstavlja beskonačno vreme iz tačke u kojoj je mogućno neograničeno kretanje napred i nazad; prostu neograničenost. Linija je povezana sa uzicom kako kao ograničitelj i vezilac, tako i kao mogućnost beskrajnog protezanja i slobode, ono što čoveka vodi i ograničava na njegov udes, staza kojom ide kroz život. Kada je horizontalna, linija je privremeni svet, pasivni vid; vertikalna je duhovni svet, aktivni vid, vaseljenska osa.“
Iz prethodnih citata se da zaključiti da su vreme/večnost, ili: projekcija/esencija, ili: ograničenost/neograničenost, ultimativno simbolički zadati ljudskom umu kao precizna ali višeznačna šifra.Ona egzistira u idealnim geometrijskim slikama, iza koje stojerealno postojeći, kosmički fenomeni, koji su nedostupni čulima i direktnoj spoznaji, ali pristupačni za dubine intuicije da ih neizrecivo susretne. Kroz jezik prirode, dakle, vreme i večnost su egzaktno prisutni – otuda homologija i odsustvo proizvoljnosti u okultno-ezoterijskim uvidima povodom navedenih fenomena, kod mnogobrojnih istraživača uma, od Plotina, neoplatoniste antičkog doba, do Berdjajeva, spiritualnog egzistencijaliste prve polovine XX veka.
I, na kraju, možemo rezimirati: ljudi su milenijumima opsednuti vremenom, iako ga čulno ne mogu percipirati;promene modnih stilova od vajkada su determinisane potrebom za predstavljanjem vremena u materijalnom svetu, i to ekspresijom slika promena strukture prostora, kasnije zamrznutih u sećanju kao odraz tada aktuelne interaktivne konstelacije prostor-vremena;hronometrija je ekspandirala do granica iznad svake imaginacije – od drevnih instrumenata, sunčanog i peščanog časovnika, do današnjeg preciznog merenja atosekunde (10-18 s);kalendari, sinhroni sa promenama koordinata nebeskih tela, predstavljaju značajan integralni element kako nauke, tako i religije svih razvijenih kultura još od osvita čovečanstva;filozofi, fizičari i mistici pokušavaju da verbalno definišu vreme, neuhvatljivo i izvan dosega.
Opet ćemo se, kao više puta do sada na ovim stranicama, zapitati: otkuda ta potreba, otkuda taj poriv?
Odgovor može biti dvojak, u zavisnosti od nivoa svesti pojedinca.
Činjenica da smo telesno ograničeni prostornim dimenzijama i da naša zemaljska inkarnacija rezonira sa nepredvidljivim ali egzaktnim brojem sekvenci prirodnih entiteta, indukuje potrebu da obuhvatimo vreme, zgrabimo posrednu informaciju o sopstvenim limitima, o identitetu u najradikalnijem smislu. Suočavanje sa ograničenim brojem promena sopstvene prostorne strukture, u zadatom opsegu promena prostornih koordinata materijalno-energetske komponente psiho-habitualnog kontinuuma je zapravo suočavanje sa (sopstvenim) relativnim vremenom.
Fascinacija temporalnošću (kroz modu, fiziku i hronometriju), međutim,ima i mnogo dublji smisao. Ona predstavlja iskonski, esencijalni poziv našeg „jastva“ zaovladavanjem vremenomi nadvladavanje (relativnog) vremena, i to kroz psihičkuemanaciju večnosti, koja je moguća putem raznolikih tradicijskih spiritualnih tehnika. Na taj način, rezonirajući sa generišućim oscilatorom morfičkog polja, na najdubljem nivou duše, čovek,u sinergiji sa kosmičkim Umom,može da istinski reprogramira prostor i (relativno) vreme, re-kreirajući celokupnu materijalnu stvarnost. Na taj način, on ispunjava svoju istinsku misiju, i ostvaruje pun potencijal istinski kreativnog bića, koje je glasnik između nevidljivog sveta kreacije i vidljivog emaniranog prostor-vremenskog univerzuma.