Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

SCIJENTIZAM KAO SAVREMENI IZRAZ MITA O ATLANTIDI I ZLATNOM DOBU

misa 0piše: Miša Vasić

„Na tom ostrvu Atlantidi bilo je osnovano veliko i divno kraljevstvo kojeje vladalo celim ostrvom, mnogim drugim ostrvima i delom kontinenta. Osim toga od zemalja sa ove strane moreuza držalo je Libiju sve do Egipta, a Evropu sve do Tirenlje. Ova je, dakle, sila, ujedinivši sve svoje snage, pokušala da u jednom naletu porobi sva mesta i kod nas i kod vas i uopšte sve što se nalazi sa ove strane moreuza. (…) Kasnije, usled strahovitih potresa i potopa, u toku jednog jedinog dana i sledeće pogubne noći, utonu u zemlju sva vaša bojna sila, aisto tako i ostrvo Atlantida potonu u more I nestade. Stoga je sada more tamo besputno I neispitano, jer smeta muljevito i plitko dn koje je ostrvo, spustivšti se, ostavilo za sobom.«

(Platon: „Timaj“)

Danas, kada su duhovne utopije bazirane na futurističkim teleološkim postulatima izgubile vitalnost, kada se hrišćanska eshatologija (na kolektivističkom nivou) svela na puku verbalnu matricu, a komunistička projekcija buduće pravde i jednakosti sagorela u neuspelom eksperimentu postvarenog totalitarnog socijalizma, čovečanstvo se okreće ka postvarenom scijentizmu, pragmatičnom i ovde-i-sada,  tehnološko-naučnom raju konzumerističkih objekata kao produkata implementiranih zakona prirodnih nauka i postvarenja naučnog metoda. Međutim, iza ’scijentističkog’ privida „življena u sadašnjem trenutku“ krije se ishodište tehnokratske utopije izmešteno u drevnu prošlost čija percepcija predstavlja alhemičarsku ’prima materiju’ nerazlučene mešavine mitova, ezoternih uvida posvećenika, ’tajnih znanja’ hermetičkih redova, ’skrivene istorije’ ili pak produkta čiste imaginacije utopista. Scijentizam predstavlja bekstvo iz sadašnjosti u drevnu prošlost kroz nesvesno ’življenje’ mita o zlatnom dobu koji se na različite načine projavljuje u spiritualnim tradicijama šrom planete. Scijentizam je de factoinkarnirao kroz revitalizovanje mita (ili hermetičnog znanja) o Atlantidi, koji je trpeo modifikacije između utopija i antiutopija. Dinamika scijentizma, istinskog  ’motora’ civilizacije, kao postvarenja fantazmagorije povratka arhajskoj prošlosti varira u odnosu na ugao interpretacije. Na taj način,ona dovodi civilizaciju na klackalicu između apokalitičkog opskurnatizma tehnokratskog kastinskog sistema ili pak hedonističkog raja konzumerizma materijalističkih produkata implikacija naturalne filozofije.

Savremeni trenutak čovečanstva  karakteriše nedostatak bilo kakve relevantne univerzalne paradigme, te ga karakterišu istrošene ideološke matrice koje se eufemistički nazivaju filozofskim sistemima, religioznim organizacijama, ekonomskim neo-liberalnim konstruktima, nad-nacionalnim zajednicama, ezoterijskim društvima, zvaničnim teoretskim postulatima fundamentalne nauke i sl. Kao kontrast, primetna je realna i živa fascinacija tehnologijom i pragmatički postvarenim dostignućima baziranim na teorijskim postavkama prirodnih nauka. Svet danas nije ujedinjen na bazi ideala ili zajedničkih ideja  ili pak istinske vere u bilo kakvu spiritualnu istinu. Jedini integrativni faktor je globalno ulaganje velikih količina psihičke energije u najnovija tehnološka dostignuća, a uniformnost kolektivne svesti se doseže istovetnošću psihičkih slika i taktilno-kinestetskih memorijskih obrazaca koje pojedinci širom planete doživljavaju na istovetan način pri egzaltiranom susretu sa konkretno identičnim i realnim materijalnim produktima elektronsko-informatičke industrije, kompjuterizovanim medicinskim aparatima ili pak ultra-cyber usmeravanim sistemima transporta u kojima je dovoljno posedovati satelitski navođene GPS-uređaje da bi ste se „samostalno“ kretali po bilo kom kutku planete.

Jednom rečju, scijentizam, iako nedovoljno precizno definisan na teorijskom planu,  postaje de factovladjuća neverbalna paradigma na praktičnom nivou ovde i sada, u bilo kom delu sveta. Umorni od ideoloških stega i doktrina, pripadnici različitih zvaničnih konfesija lišenih autentične posvećenosti ili pak poklonici filozofskih pravaca koji simuliraju aktuelnost prevaziđenih ideja, umesto padanja u ekstazu antagonizma različitih pogleda na svet, spontano tvore ’vruću’ scijentističku „zajednicu“ baziranu na sinhronosti egzaltacija najnovijim modelom ipod-a ili full hd monitora preko kojih ’mlako’ razmenjuju suprotne stavove o ideološkim pitanjima. Jednostavno, ujedinjenost u percepciji i fascinaciji novom tehnologijom prevazilazi puki formalizam različitosti posrnulih kolektivističkih spiritualnih sistema.

Scijentizam je potpražno emanirana ideologija koja efikasno interferira sa vakuumom smisla. Teoretski okvir nije utemeljen, te ovaj termin na katedrama socioloških istraživanja uglavnom poprima negativnu konotaciju. Ipak, ne sme se ignorisati dominantno ispoljavanje tendencije svođenja interpretacije svih prirodnih i duhovnih fenomena na domen empirijske nauke, sve do stepena ekskluzivnosti. Scijentizam svodi svaku pojavu na nivo merljivog i uvodi ezoterijske kategorije u „ledene“ laboratorijske uslove.

Vaskolika realnost višedimenzionalnog univerzuma je odvajkada bila predmet filozofskih promišljanja te su se deduktivne metode saznanja susretale sa poljima empirijskih traganja. Međutim, uvek je ravnopravno postojala i oblast psihičko-duhovnog u kojoj  su se unutarnji uvidi sticali doživljavanjem „onostrane“ stvarnosti, viših dimenzija, prožeti emanacijom numinoznih sadržaja koji su bili simbolički izraz generatora uzroka i odnosa u materijalnoj stvarnosti. Balans između ekstrovertnog scijentizma i introvertne ezoterne spiritualnosti bio je merilo stabilnosti kultura, civilizacija, epoha.

Granica empirijskog saznanja uvek predstavlja početak misterijskog iskustva, koje otvara nova vrata kognitivnog, oličena u eidetskim slikama preuzetim iz morfičkog polja (kolektivnog nesvesnog) davajući input iluminiranom pojedincu da traga u pravcima nedostupnim ograničenom ljudskom umu.

Scijentizam, kao praktično ispoljavajući (iako verbalno nedovoljno definisan, a još manje supremativnog uticaja na polju teorije) dominantan pogled na svet, ima svoje korene u ’naučnom metodu’ i svim implikacijama njegove primene, od formiranja „Kraljevskog društva“, preko industrijske revolucije do današnjeg post-post modernog informatičko-tehnološkog doba. Na narednim stranicama ćemo opservirati istorijat i implikacije scijentizma, kao i njegovo ishodište vezano za okretanje dalekoj prošlosti i mitu o ’zlatnom dobu’ ljudske rase.

Struktura i postavke istraživanja i interpretacije empirijskih podataka čine metodologiju kognitivnog u nauci. Naučni metod predstavlja izraz te metodologije, što može značiti mnogo toga – od šamanskih isceljenja putem tretmana satkanih od upotrebe  lekovitih biljaka izabranih putem ’poruka’ od mističnih entiteta iz sveta eidetskih slika izazvanih transom, do čitso kogitivnih metoda analize merljivih, proverljivih i ponovljivih rezultata eksperimenata dobijenih u „objektivnim“, sterilnim laboratorijskim uslovima. ’Naučni metod’ koji je nama relevantan za analizu jeste ovaj potonji, lišen duhovnih komponenti.

U vremenu supremacije ideologije duhovno istrošenih hrišćanskih crkava, koje su svoju prvobitnu interakciju sa višim umom transponovale na sholastičke simulakrume, nauka se svodila na dogmatske kanonske interpretacije biblijskih (bukvalno shvaćenih) istina, a društvo je posledično stagniralo u feudalnom političkom totalitarizmu i tehnološkoj zaostalosti.

Kao enentiodromski odgovor na odsustvo bilo kakve socijalno-kulturne dinamike, rađaju se kontra-ideje, bazirane na pukom racionalizmu („Cogito, ergo sum“ Decartesa), indukciji (kao suprotnosti dedukciji) Isaaca Newtona i druge, a sve iz oblasti posve suprotne od eshatoloških vizija vladajuće elite te epohe.

Francis Bacon je utemeljitelj onoga što se može nazvati naučnim metodom u današnjem smislu, a što je sinteza racionalizma, empirizma i ekstraversije. U delu „Unapređenje nauke“, on kaže da “Ako čovek krene sa izvesnošću, završiće u sumnjama; ali ako ga zadovoljava da počne sa sumnjama, završiće sa izvesnošću.”Baconova skepsa i oslanjanje na rezultate „ovde i sada“ lišene metafizike ima svoj izvor u posve drugačijoj realnosti od one površno izražene kroz vladavinu razuma, o čemu će kasnije biti reči na ovim stranicama. Sada se zadržimo na formalnom aspektu hronologije razvoja scijentizma.

Bacon je kroz svoju ličnost sažeo sve ciljeve i sva esencijalna stremljenja epohe, što je kulminiralo kroz njegovu viziju naučnog metoda i svih potonjih tekovina i posledica po društvo i nauku. Nezadovoljan aristoelovskim (crkveno promovisanim i priznatim) pristupom nauci, metafizikom i indukcijom, on napušta univerzitet.

Novi indukcijski metod se bazira na nizu ponavljanja eksperimenata i analizi dobijenih svojstava materije  te njihovoj koherenciji sa  postavljenim uslovima i premisama.  Hipoteze su drugorazredne u odnosu na uvek iznova ponovljene rezultate eksperimenata, čija empirijska tačnost i merljivost ukazuje na potencijale formiranja teorija sa matematičkim potvrdama već dobijenih eksperimentalnih vrednosti. Logika i matematika, aksiomatika i filozofija su samo organoni supremativnog principa verovanja u činjenice i tekovine proizašle iz strogo kontrolisanih i obavezno uvek ponovljivih opita. U delu „Novum Organum“ (objavljenom 1620. g.), on  se iscrpno bavi ovim temama.

 misa 1

Bacon je odigrao krucijalnu ulogu u generisanju „Kraljevskog društva“, najznačajnije institucije u novijoj istoriji čovečanstva, od njegovog doba pa sve do danas.

„Londonsko kraljevsko društvo za unapređenje znanja o prirodi“, poznato kao „Kraljevsko društvo“,  je  osnovano tokom 1660. g.,  a verifikovao ga je tadašnji engleski  kralj Charles II kao ” Londonsko Kraljevsko društvo “. Društvo danas dela kao scijentističko savetodavno telo  britanske vlade, dotirano od strane parlamenta. Kraljevsko društvo je de facto britanska verzija ’Akademije nauka’, analogna akademijama nauka drugih država  i ono, kao i druge akademije, osniva istraživačke stipendije i elitne institute i kompanije za unapređenja prirodnog znanja.

Kraljevsko društvo je od približno 1645. godine, inicirala i inspirisala elitna grupa fizičara i prirodnih filozofa na  Gresham koledžu u Londonu. direktno inspirisani idejom  “naučnog metoda”, koju je lansiraoFrancis Bacon u njegovom kaptalnom delu “Nova Atlantida” (o kome detaljnije u nastavku ovog teksta).  Grupa je takođe prepoznatljiva pod imenom „Filozofsko društvo Oxforda“… Uobičajena tema među naučnicima koji su započeli Kraljevsko društvo je sticanje znanje putem baconovskog eksperimentalnog istraživanja. Prva grupa takvih ljudi je uključivala značajna imena za potonji razvoj nauke, a to su  Robert Moray, John Wilkins, Christopher Wren, Robert BoyleJohn Wallis i drugi.

Robert Boyle, u svojim pismima napisanim u periodu od dve godine nakon početaka rada društva (tj. 1645. g.)  opisuje predmete interesovanja članova, ističući ekstraversiju, puki pragmatizam i potpuno odsustvo metafizike, te navodi da se debatovalo o:

“(…)  prirodnoj filozofiji, mehanici i  ratarstvu u skladu sa principima Filozofskog Fakulteta, koje ne vrednuje ni jedno znanje do ono, koje ima tendenciju da bude upotrebljivo.”

Posledice ovakvog stava o nauci su bile nesamerljivo značajne. Dolazi do uopštene teorijske disocijacije na duhovno i materijalno; metafizika biva „proterana“ i osuđena na solipsizam katedri društvenih fakulteta, budući lišena pragmatičnosti. Medicina se svodi na lečenje bolesti materijalnim sredstvima, uz ignorisanje spiritualnih komponenti ljudskog psiho-habitualnog kontinuuma. Newtonowski pojmovi „mase“ i „sile“ svode realni svet na zajedničke sadržaoce pojmovnog, pre negoli na autentičnost konkretnih entiteta sa paketima svesti i ’lične istorije’ informatičkog nasleđa. Psihologija, vremenom, izgoni ’psihu’ iz oblasti istraživanja i interesovanja, te  čoveka, kako uče posledične škole biheviorizma, svodi na biće ponašanja, koje se programira, reprogramira i deprogramira metodom uslovljavanja – eksperimenata izvedenih in vivo na ljudskoj mašini.

Religije posustaju, filozofija se bavi sama sobom u izolovanim oazama uma, crkve postaju sve irelevantnije, a u sferi društva i politike raznih naroda i zemalja dominiraju Akademije nauka (čiji je prototip naravno Kraljevsko društvo) čiji empirijski naučni metod svodi ljude na članove in-grupa i out-grupa, te eksperimentalne uzorke čiji se stavovi izučavaju anketama, a ponašanje procesuira uslovljvanjima, od ekonomskih prinuda do  brutalnog nasilja iniciranog generisanim ratovima i svakovrsnim krizama. Kolonijalizam cveta, a osvojene teritorije se pretvaraju u odgovarajuće ’laboratorije’ za transformaciju društvenog poretka ’inferiornih’ naroda i rasa putem biheviorističkih eksperimenata, sve do koherencije sa unapred očekivanim modelom koji je odavno opitno deosegnutu ’supremativnim’ kulturama…

U međuvremenu, ekstravertno okretanje materijanim i eksperimentalnim aspektima kognitivnog, prirodno vodi i ka ekpanziji materijalističkog progresa. Prva industrijska revolucija koja je počela u XVIII veku, transformiše se u drugu industrijsku revoluciju oko 1850., ekpandirajući razvojem energije pare i transportom ljudi i robe duž kontinenata putem parne lokomotive i parobroda.U XX veku, sa Teslinim razvojem naizmenične struje i posledičnim razvojem motora svih vrsta, industrijalizacija postepeno i nezaustavljivo postaje neizbežni integralni faktor svih društava na Zemlji. Tu nastaju i koreni današnjeg konzumerizma, o čemu se može naslutiti iz dela „Industrijska revolucija“ LewisHackett-a, gde on izlaže da:

“Većina proizvoda koje ljudi koriste u industrijskom dobu se ispostavljaju brzo u procesu masovne proizvodnje, od strane ljudi (i, ponekad, robota) koji rade na montažnim linijama koristeći pogonske mašine. Ljudi antike i srednjeg veka nemaju ovakve proizvode. Morali su da provode dugedosadne sate ručnog rada čak i na malim predmetima. Energija, ili pogon koji su koristili dolazilisu u potpunosti od njhovih ili životinjskih mišića. Industrijska revolucija je naziv dat pokretu u kome su mašine promenile čovekov način života baš kao i metode manufakture.”

Tokom dvadesetog veka, konzumerizam ekspandira, najpre u SAD, a nakon drugog svetskog rata i u Zapadnoj Evropi. Danas je raširen po svim delovima planete. Trka za proizvodnjom, profitom i potrošnjom je dosegla nivo egzaltacije, sa posledicama distrakcije na spiritualnom planu i destrukcije ekoloških sistema Zemlje usled penetriranja produkata prljavih industrijskih tehnologija u vitalno tkivo suptilnih mehanizama biosfere, te eskapističkih fantazmagoričnih psihičkih kompleksa koji razaraju dinamiku noosfere. Naizgled, živi se samo za „sadašnji trenutak“ hedonističko-estetskog ’principa zadovoljstva’, i ne brine o „budućem trenutku“ ekološke devastacije, jer se odavno odbacila eshatologija spiritualnih tradicija. Međutim, istina je da savremena kriza i viševekovna disocijacija „ljudskog uma“ od planete Zemlje, kao i od celovite ljudske prirode koja uključuje i duhovnu komponentu, zapravo predstavlja izraz moduliranog ispoljavanja simboličkih sadržaja mita o povratku u idealnu, drevnu prošlost osvita čovečanstva izraženu kroz mit o Atlantidi i zlatnom dobu. Paradoksalno, današnji čovek, dok veruje da živi u večitoj sadašnjosti, zapravo je, kroz polje ispoljavanja kolektivnog nesvesnog, usmereno reprogramiran da ekstatično aktualizuje (vremenom i modifikovanom implementacijom) izvitoperenu prvobitnu ideju (viziju, tajno znanje, puku fantaziju, proizvoljnu hipotezu?) restauracije epohe procvata primordijalne tradicije stare desetinama milenijuma.

Da bi smo serioznije razvili ovu tezu, moramo se najpre iznova vratiti Francisu Baconu i iz drugog ugla osvetliti njegova već ranije pomenuta dela, ovaj put kroz prizmu istinski esencijalnih pokretača njegove misli:kripto-ezoterije i hermetizma.

U radu „Novum Organum“, koji smo već pomenuli u kontekstu Baconovog opserviranja striktno racionalne i eksperimentalne naučne metodologije, definiše se i pravi cilj, koji je daleko od racionalnog i ulazi u sferu fantazmagorije i okultnog:cilj kreiranja nove nauke je, Baconovim rečima, projekat “delimičnog povratka čovečanstva  na stanje u kome je živelo pre pada”,  koji treba da doprinese permanentnoj povezanosti ljudi sa kreatorom, u stanju sveopšte nevinosti. Jasno je da se radi o povratku u idealizovanu, polu-mitsku drevnu prošlost kojom vlada primordijalna tradicija „zlatnog doba“.

U svom magnum opus-u „Novoj Atlantidi“, Bacon opisuje imaginarnu zemlju na ostrvu Bensalem, van domašaja Evropljana, lišenu stega totalitarno-diskriminatorskih naslednih monarhija, Svete Inkvizicije i nauke limitirane sholastičkom dogmom, u kojoj vladaju principi neprikosnovenog morala i istinske humanosti. Osnovu ovog društva čini ekstraordinarna religija, formalno judeo-hrišćanske provenijencije, a de facto religija bazirana na naučnim postignućima. Imaginarna „Nova Atlantida“ je tehnološki superiorna u odnosu na tadašnji postojeći svet, a njihov kult je antropocentričan – umni ljudi koji su dosegli najuzvišeniji stepen implementacije prirodnih zakona, divinizovani su poput bogova i njihovim statuama u hramu (“Kući bogova“) se odaju najviše počasti. Baconova ideja povratka u drevnu prošlost Atlantide predstavlja poziv na pragmatično (u tadašnjoj Engleskoj, Evropi i kolonijama)revitalizovanje prepotopske civilizacije, za koju se u okultnim krugovima Evrope toga doba verovalo da je dosegla tehničko-naučni procvat nesamerljivo moćniji od tada najmoćnijih država poznatog sveta. Iscrpljen postojećim beživotnim kulturno-naučnim modelima svog vremena, proisteklim iz (pervertirane) hrišćanske tradicije, Bacon se okreće ishodištu koje je posve lišeno bilo kakvog kontinuiteta sa postojećim civilizacijsko-istorijskim tokom.On teži da spreči „toplotnu smrt“ adijabatskog filozofsko-religijsko-kulturološkog sistema unoseći novu (idejnu) energiju iz oblasti van pomenutog sistema, tj. iz tradicije koja predstavlja nešto dramatično drugačije od ičega zvanično poznatog i priznatog u to vreme.

Bacon se u imaginaciji vraća u prošlost, prizivajući duh Atlantide koji vlada na ostrvu Bensalem (koje on de facto smatra „Novom Atlantidom“):

„U to isto vreme, ili jošjedan vek ili duže potom, stanovnici Velike Atlantide su napredovali. Jer iako kazivanje i opis jednog vašeg velikana, da su se potomci Neptunovi naselili onde, i o veličanstvenom hramu, dvoru, gradu, bregu; i o mnogostrukim tokoviima valjanih  plovnih reka (koje su okružavale gradsko zernijište i hram): i o raznim stepenima uspona, pomoću kojih su se ljudi peli do istih, kao da je on neka Scala Caeli; iako je sve to kazivanje pesničko i basnoslovno; ipak, tačno je toliko, da su rečena zemlja Atlantida, kao i zemlja Peru, tada zvana Koja, i zemija Meksiko, tada nazvana Tirambel, bile kraljevstva silna i moćnaoružjem, brodovljem i bogatstvom: toliko moćna da su jednom (ili bar u razmaku od deset godina) načinita dvavelika pohoda: oni iz Tirambela kroz Atlantsko i Sredozemno more, a oni iz Koje kroz Južno more do ovognašeg ostrva; (…)Ali božanska osveta snađe uskoro te hole poduhvate, jer za manje od sto godina Velika Atlantida bejašepotpuno izgubljena i uništena: ne uslednekog velikogtrusa, kao što kaže vaš čovek (jer čitava ta oblast maloje podložna zemljotresima), već usled jednog posebnogpotopa ili poplave;“

 

Struktura, organizacija i logistika, te funkcija, najviše spiritualne institucije na ostrvu, a to je “Solomonov dom” predstavlja de factoBaconovu viziju savremenih univerziteta za zamišljeno naučno istraživanje teleološki realizovano  primenom njegovog projektovanog „naučnog metoda“ radi pragmatičnih, primenljivih produkata baziranih na poznavanju prirodnih zakona. Otac „Solomonovog doma“ opisuje svojim evropskim gostima nezamisliva tehnološka dostignuća Nove Atlantide, dok ostaje nedovoljno jasno  da li je u pitanju čista Baconova imaginacija ili pak okultno-mistički ili čak realni uvid u hermetička znanja iz vremena drevne Atlantide, milenijumima pohranjena među odabranim posvećenicima:

 

„ (…) povrh svega imamo toplote po uzoru na toplote suncai nebeskih tela, koje prevazilaze razna odstupanja naputanjama nebeskih tela, i to (tako reći) pri unaprednim i unazadnitn kretanjima, pomoću kojih dobivamodivne rezultate. Osim toga, imamo toplotu balege, i želudaca i buragaživih stvorova, i njihove krvi i tela, isena i bilja, ostavljenih na vlazi, negašenog kreča, i tome slično. Isto tako i sprave koje proizvode topIotusamo kretanjem. Pa dalje, mesta za tako osunčavanje,a zatim mesta pod zemljom, koja prirodno ili veštačkidaju toplotu. Te razne toplote upotrebljavamo prematome kako to zahteva priroda radnje koju smeramo., (…) Imamo isto tako kuće vida u kojima vršimo oglede sa svim vrstama svetlosti i zračenja, i svima bojama,a od stvari neobojenih, providnih, možemo vam prikazati sve razne boje, ne u dugama, kao kod adidara i prizama, već same po sebi, proste. Prikazujemo, istotako, sva pojačanja svetlosti, koju prenosimo na velikuudaljenost, i dobivamo takvu oštrinu da razaznajemositne tačke i crte; isto tako sve obojene svetlosti, sve varke i obmane vida, u obličjima, veličinama, kretanjima, bojama; sva  demonstriranja senki: nalazimo, istotako razna sredstva vama još nepoznata pomoču kojihdobivamo svetlost izvorno iz raznih tela. Imamo sredstava pomoću kojih sagledamo daleke predmete, kaona nebesima, i na udaljenim mestima; i prikazujemobliske stvari kao da        su udaljene, a one udaljene kao dasu bliske, stvarajući prividne daljine, Imamo isto takopomagala za vid koja daleko nadmašuju obične naočarii lupe. Imarno isto tako stakla i sprave pomoću kojihmožemo savršeno i razgovetno da vidimo sitna i majušna tela kao što sui boje sićušnih mušica i crva,trunke i mrlje u adidara, koje se Inače ne moguvideti: zapažamo sastojke u mokraći i krvi, inače nevidIjive.“

 

Bacon nastavlja sa opisima tehnoloških dostignuća nezamislivih u XVII veku, pri čemu anticipira neke pronalaske koji su se postvarili stotinama godina kasnije, poput lasera ili sintisajzera:

„Stvaramo ‘veštačke duge’, svetla kola i krugove oko svetlosti, kaošto su prstenovi oko sunca i meseca. PrIkazujemo isto tako sve vrste prelamanja, odbijanja, i pojačanja vidIjivih zraka predmeta. Imamo isto tako drago kamenje svih vrsta, odkojih je mnogo izvanredne lepote, i vama nepoznate kristale isto tako, i stakla raznih vrsta, a medu njima neka od ustaklenjenih kovina, i od druge građe. osim od onih od kojih vi pravite staklo. Isto tako, izvestan broj okamenotina i nesavršenih minerala koje vi nemate; i magnetnih železara čudesnog svojstva, i drugo retko kamenje prirodno i veštačko. Imamo isto tako kuče zvuka, u kojima izvodimo i prikazujemo sve vrste zvukova i njihovo nastajanje.Imamo harmonije, koje vi nemate, od četvrtinskih tonova, i još manje deliće tonova; razne instrumente isto tako vama nepoznate, od kojih su neki umilniji negoijedan koji vi imate; sa brujaniem i jekom koji su prijatni i umilni. Reprodukujemo sitne zvuke kao krupne i duboke, isto tako krupne zvuke kao stanjene i oštre. Proizvodimo razna podrhtavanja i treperenja zvukova, koji su prvobitnoceloviti, reprodukujemo i podražavamo sve artikulisane zvukove i glasove, i glasove životinja i poj ptica. Imamo izvesna pomagala, koja, stavIjena na uvo, omogučavaju slušanjena velikoj udaljenosti. Imamo isto tako razne čudesne i veštačke odjeke koji ponavljaju glas mnogokrato, kao đa ga razbacuju:i neka koji vraćaju glas snažnije nego što je došao, nekapiskavije, a neka dublje; štaviše neka ćine da glas postaje u slovu ili artikulaciji drugačiji nego što su gaona primila.“

 

I dalje:

 

„Imamo isto tako spravarnice, u kojima se gradesprave i oruđa za sve vrste kretanja. Tu se trudimo ivežbamo da postižemo brža kretanja nego što vi to možete, bilo iz vaših musketa, ili izma koje sprave kojuimate; i da ih gradimo i pojačavamo lakše, i sa malomsilom, pomoću točkova i drugih naprava; i da ih načinimo jačim i silovitijim nego što su vaša, nadmašujućivaše najveće topove i vasiliske. Stvaramo isto tako topove i ratna oruđla, i sprave svih vrsta; isto tako novemešavine puščanoga praha, grčke vatre koja gori navodi, neugasiva, i svu raznovrsnost vatrometa, kako zazabavu tako i za korisnu upotrebu. Podražavamo istotako letove ptica; letimo u vazduhu do izvesnih stepena; imamoibrodove i čunove koji plove pod vodom, ionekoji premošćuju mora; istotako plivačke opasačei držače. Imamo neobične satove, druga slična povratna kretanja, i neprestana kretanja. Podražavamo istotako kretanja živih stvorova u obličjima tjudi, zveri, ptica, riba i zmija; imamo isto tako velik broj drugihraznih kretanja, neobičnh sa svojih osobenosti, tananosti, i složenosti.Imamo isto tako kuću matematike u kojej se nalaze svi instrumenti, kako za geometriju tako i za astronomiju, izvrsno načinjeni.„Imamo isto tako kuče čudnih obmana, u kojimaprikazujemo sve vrste opsenarskih podviga, lažnih priviđenja, prevara, i varki i njihovih zabluda.“

 

Bacon potom opisuje perfektno precizno subordinisanu hijerarhiju naučnika, istraživača, analitičara, sintetičara i vizionara – koji predstavljaju istinsku elitu ostrva, usmeravajuću, kontrolišuću i upravljajuću. Tu se vidi njegova teleološka orijentacija ka scijentističkom društvu u kome, za razliku od društava njegove epohe, nauka predstavlja generator i regulator svih sfera življenja. Baconu je, ergo, ’naučni metod’ samo neophodni gradivni element za izradu tehnicističke socijalne organizacije i istovetnesocijalne svesti:

 

„To su, sinemoj, bogatstva Solomunova doma. Što se tiče raznih posala I službi naših članova,Imamo dvanaestoricu koji plove u tuđe zemlje pod imenima drugih naroda (jer naše ime krijemo), koji namdonose knjige i izvode i obrasce ogleda sa svih drugihstrana. Mi te nazivamo Trgovcima svetlosti.Imamo trojicu koji sabiraju oglede koji suu svimaknjigama. Ove nazivamo Grabljivcima.Imamo trojicu koji sabiraju oglede svih mehaničkih veština a isto tako i slobodnih nauka, kao i postupke kojl nisu uneseni u veštine. Ove nazivamo Tajanstvenicima.Imamo trojicu koji proveravaju nove oglede, onekoje sami nađu za shodne. Ove nazivamo Krčiocimaili Rudarima.Imamo trojicu koji iz ogleda prve četvorice lzvodenazive i preglede, da bi dali bolju svetlost opažanjimai aksiomama koji se iz njih izvode. Ove nazivamo Sastavljačima.Imamo trojicu koji se posvećuju razmatranju ogleda svojih drugova, i traže puta i načina kako da izvukuiz njih stvari korisne po ljudski život i saznanje, kaoi po jasno sagledanje uzroka, načina prirodnog predskazivanja, i lakog i jasnog otkrivanja svojstava i delovatela. Ove nazivamo Darodavcima i Dobročiniteljima.Zatim, posle raznih sastanaka i većanja u prisustvu svih naših članova, da bismo razmotirili pređašnjeradove i zbirke, imamo trojicu koji se staraju da iz ovihdadu uputstva za nove oglede dalekosežnije svetlosti,prodornije u prirodu nego što su predašnji. Ove nazivamo Svetiljkama.„Imamo trojicu drugih koji obavljaju oglede premauputstvima, i izveštavaju o njima. Ove nazivamokalemiocima,,,Naposletku, imamo trojicu koji pomoću ogledauzdižu pređašnja otkrića do širih zapažanja, aksiomai aforizama. Ove nazivamo Tumačima Prirode.Imamo isto tako, kao što možete zamisliti, novakei učenike, da nasleđivanje pređe zaposlenih ljudi ne bipodbacilo; sem toga velik broj službenika i pomoćnika,muškaraca i žena. Isto tako, radimo i ovo: dogovaramose o tome koji pronalasci i iskustva mogu da budu objavljeni a koji ne; i svi se zaklinjemo da ćemo čuvatitajnu onih koje smatramo da ih valja skrivati u tajnosti, premda neke od tih katkada otkrivamo državi, aneke ne.“

 

Religija Bensalema tj. idealnog, (u XVII veku nepostojećeg) društva, kako je Bacon shvata, treba da bude antropocentrična. Kult čoveka-naučnika-izumitelja oličen je u panteonu sastavljenom od divinizovanih statua, koje nisu posvećene božanstvima, već ljudima uzdignutih do nivoa božanskog. Hijerofanija indukovana kipovima smrtnika neodoljivo podseća na potonje vekove i fascinaciju ’velikim ljudima’, ’kult smrtnika-velikana’, koji je još uvek živ i aktuelan, a u recentnim stolećima ekspandiran – kroz divinizovanje apsolutizovanih institucija ’Akademija nauka’ (kao arbitara vaskolike stvarnosti, od metafizičke do političke), ’sakralnost’ laureata Nobelove nagrade, ili pak, već u pervertiranoj formi, ’božanstvenost’ pop-zvezda ili laureata filmske nagrade ’Oskar’. Ipak, Bacon pokazuje mnogo veći stepen svesnosti i integralnosti mišljenja nego niz njegovih potonjih sledbenika kroz stoleća koja slede.On ne ukida misterijske elemente religije, koja se u Bensalemu iskazuje svakodnevnim obredima i molitvama neophodnim za uvođenje u više sfere (ili, tačnije: morfičko polje), iz kojih se, zapravo crpu intuitivni uvidi neophodni da naprave ’kvantni skok’ u ljudskom mišljenju i saznanju. Takođe, Baconova ontologija je okrenuta humanim ciljevima – dobrobiti ljudi, a ne znanju radi znanja i tehnokratskoj kontroli populacije od strane elite. on dalje piše:

 

„Što  se naših svetkovina i obreda tiče, imamo dveveoma duge i lepe dvorane. U jednu od ovih stavijamoobrasce i primere svih vrsta ređih i odličnih  pronalazaka; u drugu postavljamo kipove svih glavnih pronalazača. Tu imamo klp Kolomba, kuji je utkrio ZapadnuIndliju; pronalazača brodova isto tako; kaluđera kcji jepronaIazač topa i puščanoga praha; pronalazača muzike; pronalazača pisma; pronalazača štampe; pronalazača astronomskih osmatranja; pronalazača tvorevinaod kovina; pronalazača stakla; pronalazača svile sviloprelje; pronalazača vina; pronalazača žita i hleba; pronalazača šećera, i sve njih prema pouzdanijem predanjunego što je vaše. Potom imamo razne naše sopstvenepronalazače odličnih dela. koja bi bilo predugo opisivati pošto ih niste videli, a sem toga opis biste lakomogli pogrešno da razumete. Jer povodom svakog vrednog pronalaska, mi pronalazaču podižemo kip, i dajemo mu obilatu i časnu nagradu. Neki od tih kipova su odbronze; neki od mermera i libijskog kamena; neki od kedrovine i drugog osobitog drveta, pozlaćenog i ukrašenog; neki od železa; neki od srebra; neki od zlata.Imamo izvesne hvalopoje i služenja kojima svakodnevno slavimo I hvalimo Boga zbog njegovih čudesnih dela; i molitve kojima prizivamo Njegovu pomoć i blagoslov da prosvetli naša zalaganja i da ih usmeri ka dobrim i svetim namenama.Napostetku, pohodimo redom sve glavne gradovekraljevstva gde, kad tome dode vreme, objavljujemosve korisne pronalaske kako nađmo za shodno. I istotako objavljujemo prirodna predskazanja, bolesti, morijja, rojeva štemih stvorova, nestašica, bura, trusova,velikih poplava, kometa, godišnje toplote i hladnoće i razne druge stvari, dajemo savete o tome šta valja daljudi rade da bi to sprečili i našli tome leka.I kad to reče, on ustade; a ja, kao što beh poučen,klekoh, i on položi svoju desnu ruku na moju glavu, pareče, ’Neka te Bog blagoslovi, sine moj, i neka je blagoslovena povest koju ti rekoh; dopuštam ti da je objavišzarad dobra drugih naroda, jer mi ovde u božjim smonedrima, zemlja nepoznata.’ I tako me on ostavi, dodelivši vrednost od oko dve tisuće dukata kao dar menii mojim drugovima; jer oni štedro dele poklone u sva­koj prilici.“   

 misa 2 isak

Isaac Newton(1642 –1727) , znameniti britanski fizičar i sam predstavlja jednog od utemeljitelja naučnog metoda. On je bio pregalac koji je radio na kontinuitetu racionalnog metodološkog pristupa nauci. Smatrao je da je sve što se u univerzumu odvija rezultat prirodnih zakona koji se mogu opisati matematičkim aparatom a ispoljavaju se fizičkim zakonima. Svest pojedinačnih  entiteta materije oličenu u transponovanju informatičkog polja na lokalne ograničene sisteme u prostor-vremenu, Newton posve isključuje kao mogućnost. On svodi celovitost individualog ’informatičkog paketa’ na univerzalnost zakona preko pojmova sile i mase koji ukidaju svaku osobenost  delova materije-energije-prostora i vremena. S druge strane, Newton razmatra čitav vidljivi univerzum kao polje delovanja spiritualnih zakona višeg reda, te proučava alhemiju i hronologiju, pomoću koje određuje datum biblijske Apokalipse i kraj sveta smešta u 2060. godinu.

Ne samo da je na pojavnom planu sledio Baconove vizije egzaktne nauke, već se i sam bavio hermetizmom vezanim za drevnu, arhajsku prošlost. I on je rezonirao sa sadržajima morfičkog polja koji su prizivali duh istraživača da se vinu u arhajske predele mitskog zlatnog doba. Naravno, opservirao je i temu Atlantide, i to u svom delu „Hronologija drevnih kraljevstava“. Ova knjiga je  objavljena posthumno 1728. g., i predstavlja istraživanje u  oblast hronologije, te opisuje različite periode znamenitih drevnih kraljevstava iz ljudske istorije. Newton je Hronologiju podelio na šest delova i to pod naslovima: O hronologiji prvih vekova Grčke,O Egipatskoj imperiji, O Asirskoj imperiji, O dve imperije savremenika – Vavilonskoj i Medejskoj imperiji, Opis Solomonovog hrama iO persijskoj imperiji.

 

U pomenutom delu, Newton opisuje hronologiju događaja vezanih za drevnu Atlantidu. Njegov stav je teleološki usmeren ka dokazivanju kontroverzne (rekli bi smo, proizvoljne) teze da je Solomonov hram bio proto-hram, smešten u osvit čovečanstva, kao uzor za sve potonje kraljeve i civilizacije. U tom smislu on se bavi Atlantidom na osoben način, najpre ističući činjenice poznate u XVII veku:

 

“Atlantiđani, narod sa planine Atlas, osvojeni od strane Egipćana pod Amonovom vladavinom, tvrdili su da je Uran bio njihov probitni  kralj, odvikavši ih od načina života divljaka, i uzrokujući da se nasele u gradovima, i sakupljaju i koriste zemaljske plodove. Vladao je većim delom sveta, imajući sa svojom ženom Titolijom osamnaestoro dece, među kojima behu Hyperion i Basilea roditelji  Heliusa i Selene; Atlantiđani su pripovedali da su Hyperiona ubila sopstvena braća, utopivši njegovog sina Heliusa, Faetona drevnih, u Nilu, i podelila kraljevstvo mođu sobom; a  od dela zemlje koja se graničila sa okeanom, veliki deo se odnosio na Atlas,  po kome se ljudi nazivahu Atlantiđanima.  Preko  Urana ili Jupitera Uraniusa, Hyperiona, Basilea-e, Heliusa i Selene, shvatam  Jupiter Ammona, Osirisa, Isis, Orusa and Bubaste; a preko podele kraljevstva  Hyperiona  između njegove braće  Titana, razumem podelu zemlje među bogovima pomenutu u Solonovoj poemi. Jer je  Solon putovao u Egipat, i razgovarao sa sveštenicima Saisa; o njihovim drevnim običajima, napisao je poemu o onome što je naučio, ali je nije dovršio; a ta je poema dopala u ruke Platonu, koji, na osnovu nje tvrdi, da ulaz u moreuz nedaleko od  Herkulovih Stubova beše ostrvo zvano Atlantida, čiji je narod, devet hiljada godina pre Solonovog doba, vladao nad Libijom, sve do Egipta,  kao i nad Evropom, sve do Tirenskog mora; a sva njegova sila, sakupljena u jedno telo, sprovela je invaziju na Egipat i Grčku, i, šta god da se nalazilo unutar Herkulovih Stubova, beše zaustavljeno otporom  Atinjana i drugih Grka, i, na taj način, preostali narodi, koji još ne behu osvojeni, bejahu zaštićeni: takođe je ustvrdio da su u to doba bogovi, završivši svoja osvajanja, podelili celu Zemlju među sobom, delimično na veće, delimično na manje oblasti, i ustanovili hramove i  Svete obrede sebi u čast; a da je ostrvo Atlantida zapalo u velikoj meri Neptunu, koji je najstarijeg sina Atlasa  načinio kraljem celog ostrva, čiji deo se naziva Gadir; i da  su u istoriji navedenih ratova pominju  Cecrops, Erechtheus, Erichthonius, i drugi pre  Theseus-a, a takođe i žene koje su ratovale sa muškarcima, te običaji i kipovi Minerve, a proučavanje ratova je u to doba bilo uobičajeno i za muškarce i za žene. „

Newton potom razmatra uzročno-posledične veze između istorijskih događaja u kojima su učestvovali obični ljudi od krvi i mesa, i kasnijih interpretacija koji heroje i osvajače posthumno divinizuju:

„Sve ove okolnosti predstavljaju manifest da su bogovi bili Dii magni majorum gentium (Veliki bogovi naših predaka), i  živeli između doba  Cecropsa i Theseusa; a da ratovi koje je  Sesostris, sa bratom  Neptunom,  vodio protiv naroda sa kopna i mora, i otpor na koji je naišao u Grčkoj, i potonja Neptunova invazija na Egipat, su ovde opisane;  i kako su Sesostrisovi zapovednici među sobom delili osvojeno, kao što su zapovednici Aleksandra Velikog  delili okupirane teritorije, u mnogo kasnijem dobu, i osnivali hramove i sveštenike i Svete obrede sebi u čast, uzrokujući da ih narodi posmrtno obožavaju kao bogove: a da ostvo Gadir ili Gades, sa celokupnom Libijom, pripadne u najvećoj meri onome, koji je nakon smrti deifikovan imenom Neptuna. Zbog toga je vreme u kome su se ove stvari dešavale Solon ograničio na doba Neptuna, Atlasovog oca; jer nam Homer pripoveda da Odisej neposredno nakon Trojanskog rata pronašao Calypso, Atlasovu ćerku, na Ogygianskom osrtrvu, što je možda Gadir; i usled toga je jasno da se događaji odigravahu upravo dve generacije pre Trojanskog rata.“!

I potom iznosi tezu da su grčki bogovi posve izmišljeni, te predstavljaju istorijske ličnosti kojima su naknadno pripisana obeležja emanacije hijerofanije, dok je istorija Atlantide plod puke mašte, preuveličavanja i pervertiranja realnih istorijskih događaja:

„Tako je  Neptun, koji je sa Apollo-om ili Orusom utvrdio Troju zidom u kraljevini Laomedon Prijamovog oca, i ostavio mnogo vanbračne dece u Grčkoj, od kojih su neka Argonauti, a drugi behu savremenici Argonauta; i zbog toga je cvetala jedna generacija pre  Argonautiske  ekspedicije, i usled toga oko 400 godina pre nego što je Solon pohodio Egipat: ali, egipatski sveštenici u tih 400 godina su preuveličali pripovesti i obišaje iz drevnih vremena svojih bogova preko svake mere, kao da ih čine devet hiljada godina starijim od Solona, a ostrvo Atlantida većim od cele Afrike i Azije zajedno, i ispunjenim narodom; a pošto se u Solonovom dobu ostrvo nije pojavilo, maštali su da je potopljeno u more, zajedno sa svojim narodom: tako velika beše taština egipatskih sveštenika pri preuveličavanju događaja iz drevnih vremena.“

On dalje svodi čitavu grčku miotologiju na ravan doslovnog značenja, oduzimajući joj energiju numinoznog te je transponujući na nivo istorijske hronologije lišene njenog opšte poznatog mitološkog elementa:

Krićani su potvrdili  da je Neptun bio čovek koji je pokrenuo flotu, nakon što je dobio prefekturu svog oca Saturna;usled čega su potomci smatrali da se događaji na moru odigravaju pod njegovom vlašću, a mornari su ga poštovali prinošenjem žrtvi: izum visokih brodova sa jedrima mu se takođe pripisuje. Beše najpre obožavan u Africi, kako Herodot potvrđuje, i usled toga vladao tom provincijom: jer je njegov stariji sin Atlas, koji ga je nasledio, bio ne samo jedini gospodar ostrva atlantide, već je takođe vladao  i većim delom Afrike, dajući ime narodu nazvanom Atlantiđanima kao i planini  Atlas, i Atlantskom okeanu. Krajnji delovi zemlje i rtovi, i šta god se graničilo sa morem i bilo njime okupano, egipćani bi zvali ‘Neptys’; a na obalama Marmonike i Sirene, Boharta i Arijuskih planina, smešten je  Naftuhium, narod nastao iz Misraima (Knjiga o postanju, 10, 13); I otuda Neptun i njegova žena Neptys možda dobiše imena, reči  Neptun, Neptys i Naftuhium, označavajući kralja, kraljicu i narod sa obale mora. Grci pripovedaju da je Jafet bio otac Atlasa, a Bochart izvodi Jafeta i Neptuna iz istog obrasca: on i njegov sin atlas su slavljeni u drevnim legendama zbog rata protiv egipatskih bogova; a kada je Lucian kazao da je Korint ispunjen legendama, koje pripovedaju o sukobu  Sol  i Neptuna, to jest, Apollo-a  i Python-a, ili Orusa i Typhona; i gde  Agatarhid pripoveda da su egipatski bogovi pobegli od Divova, dok se nisu pojavili Titani i naterali Neptuna u beg; i gde Hyginus pripoveda o ratu između egipatskih bogova i Titana kojima komanduje Atlas.”

Reklo bi se da je Newtonov ugao gledanja na drevnu prošlost, u slučaju Atlantide potpuno lišen energije sakralnog, živog mita,  dijametralno suprotan Baconovom, ali to nije istinski tako. On je hronologiju istorije kreirao proučavanjem sakralne matematike, smatrajući da su skrivena znanja kodirana preko proporcija, zlatnog preseka, spirala, kubnih preseka i simboličke vrednosti brojeva. Na taj način je, proučavajući geometriju Solomonovog hrama, i potonjih hramova iz drevnog doba, te paralelno izučavajući Bibliju, a naročito Knjgu proroka Ezekilja       (40-44) u kojoj je opisan projekat hrama, rekonstruisao drevnu građevinu i, nadahnut okultnim uvidima, zakjučio da jer ona najstarija te vrste u istoriji i da predstavlja ezoterijsku matricu za izgradnju svih budućih sakralnih zdanja. Newtonje verovao da su kako sveti spisi (pre svega Biblija), i  tekstovi drevnih filozofa, tako i sakralni objekti sadržavali esencijalna znanja o kosmogoniji, šifrirana matematičkim kodom, bilo kroz simboliku brojeva i stihova, bilo kroz ’svetu geometriju’ arhitektonskih zdanja. I tako, Newton je, kao i Bacon, zagledan u prošlost, smatrao da seformula za preporod civilizacije krije u povratku na drevne mudrosti arhajskih filozofa i graditelja.Oni su, verovao je,  kroz svoje reči i svete objekte postvarivali iskonsko znanje o harmoniji, kosmogoniji i savršenom društvu, tajno ga prenoseći sa generacije na generaciju posvećenika, konzervirajući sećanje na mitsko, ’zlatno doba’, kada je čovek komunicirao sa Kreatorom i živeo u skladu sa njegovom voljom.

misa 3 frama

Za sistematizaciju i usmeravanje  pregalaca ljudskog duha ka racionalnoj naučnoj metodologiji, zaslužna je delatnost slobodnih duhova Reda Ružinog Krsta.Oni su, takođe inspirisani idejama iz riznice mudrosti davnih vremena, od alhemije do astrologije,  delali u isto vreme kad i Francis Bacon (postoje indicije da je blisko sarađivao sa Redom, pa i da mu je pripadao), posve svesni nedostataka tada vladajućihduhovno-socijalnih paradigmi. U delu “Fama Fraternitas” iz 1614. godine, pozivaju na promenu svesti radi promene društvenog modela:

“Podijelio je stoga znanje s učenima u Španjolskoj, ukazao im na greške u našim umijećima i kako bi se one mogle ispraviti, te iz čega bi trebalo sabrati istinska za vremena koja dolaze, kako se ona trebaju usuglasiti s prošlošću; i na koji

način treba ispraviti promašaje Crkve i cijelu filozofiju morala. Pokazao im  je novo rastinje, nove plodove i životinje koje ne odgovaraju staroj filozofiji, te im je dao nova Axiomata (načela), koja su sve obuhvaćala. (…)Istu su mu pjesmu pjevali i drugi narodi, što ga je još više potaklo da s učenim ljudimapodijeli svoje spoznaje o svim naukama i umijećima, i o cijeloj prirodi. Učenjaci bise trebali, poput globusa, usmjeriti prema jedinoj središnjoj točki, centrumu, kao štoje to bio običaj kod Arapa. Njihov zalatak trebao bi biti da i u Europi stvore društvokoje bi imalo dovoljno zlata i dragog kamenja koje bi vladari koristili u zakonitesvrhe, kako bi se odgojili i vladari i društvo, u kojemu bi se znalo sve ono što je Bogčovjeku dao na znanje, i kako bi se u oskudnim vremenima mogla pružiti pomoćonima koji je traže, kao što su to činila poganska proročišta.Moramo doista priznati da su u to vrijeme u svijetu već bili zavladali veliki nemiri.Nastojeći se osloboditi teškoća pojavili su se nepokolebhivi i časni ljudi koji suse snažno borili protiv sila tame i barbarstva ostavljajući nas, koji smo nakon njih živjeli, da ih slijedimo.”

Duh vremena u kome je vladao interregnum između poljuljanih vrednosti koje su propisivale crkva i menarhija i nove paradigme bazirane na revitalizaciji arhajskih znanja i povratka u mitsko svejedinstvo božanskog i ljudskog karakteriše spoj racionalističke nauke i ezoterije. San o renesansi zlatnog doba ispoljava se i kroz delovanje tajnog reda „Inicirani vitezovi i braća Azije“. Tokom 1780., ovaj red je kako neki teoretičari tvrde, inaugurisan u Berlinu, a imao sedište u Beču, osnovan od strane pojedinih nemačkih članova Reda Ružinog Krsta, inspirisanih idejama Ramon Llull-a, znamenitog alhemičara iz XVI veka, pobornika holizma i astrologije.

Njihovi obredi su predstavljali hibrid tradicija monoteističkih religija, a pragmatični socijalni cilj je bio dalja konkretizacija i specijalizacija u pravcu postvarenja  vizija Bacona i Newtona– a to je je istraživanje prirodnih nauka primenom ’naučnog metoda’ i potraga sa ključem dugovečnosti i zdravlja. Sastanke Reda je pohađao i znameniti Anton Mesmer, koji je uspešno primenjivao ideje sinhroniciteta mikrokosmosa i makrokosmosa u terapeutske svrhe.

Cilj ovog reda je bio implementacija nauke za dobrobit ljudske rase, primena prirodnih načela u medicini i stvaranje pravednijeg društva za dobrobit pojedinaca. Međutim, potrebno je naglasiti da oni nisu gubili iz vida spiritualni aspekt empirizma, i paralelno sa materijalističkom primenom naučnih znanja,pomoću obreda i duhovnih tehnika ostvarivali su kontakt sa višim duhovnim sferama, ne zloupotrebljavajući hermetička znanja u svrhu manipulacije.

Dva veka kasnije, 1875., u New Yorku, SAD, Helena Blavatsky, Henry SteelOlcott, i istomišljenici osnivaju „Teozofsko društvo“, sa ciljevima definisanim u statutu. Društvo je težiloda formira jezgro univerzalnog bratstva čovečanstva bez obzira na rasu, veroispovest, pol, stalež i boju kože;da ohrabri proučavanje komparativne religije, filozofije, i nauke; da istražuje nerazjašnjene prirodne zakonei latentne čovekove moći.

Blavatsky je prva kognitivno sistematizovala vekovima nagoveštavani povratak u mitsku prošlost sa težnjom ka reinstaliranju arhajske (naučne) osnove drevnog čovečanstva. Ona je u delu „Tajna doktrina“ (1888.g.) iznela hipotezu o kontinuitetu četiri dominantene ljudske rase koje su proizilazile jedna iz druge, evolutivno transformišući svoj psihohabitualni kontinuum,  koje su živele na četiri kontinenta, tvorivši četiri civilizacije, a to su:

I.          “Večna Sveta Zemlja”.

II.         “Hiperboreja”

III.        “Lemurija”

IV.        “Atlantida”,

i to u vremenskom periodu pre nego što je iz njih  formirana civilizacija današnje rase čovečanstva, koja, kako oficijelna nauka tvrdi,nije starija od doba ranih civilizacija iz Mesopotamije.

misa 4 Blavatska

Blavatskyu pomenutom delu, naravno, piše i o Atlantidi, kojoj pridaje (pored htonskih) i  karakteristike idealizovanog zlatnog doba, u kome su bili direktno povezani duhovni i materijalni svet:

„Kad su uključena u umetnosti i nauke četvrte rase, Atlantiđana,pojavna ispoljavanja četiri elementa, koje vernici u kosmičke bogove s pravom pripisuju njihovom inteligentnom uplitanju, poprimilasu naučni karakter. Magija drevnih sveštenika se u to vreme sastojala od obraćanja njihovim bogovima na njihovom sopstvenom jeziku. ’Govor čoveka i zemlje ne može dospeti do Gospodara. Svakomse mora obratiti na jeziku njegovog elementa’ – pokazaće se daje tarečenica bremenita značenjem. “

Kontinuitet težnji za revitalizovanjem drevnih znanja i stvaranjem scijentističkog društva kao renesanse arhajskih civilizacija izražen je i kroz rad Blavatske. Ona daje primer neobičnog XIX-vekovnog izumitelja J. W. Keely-ja, konstruktora motora na etarski pogon, čije je konstrukciono rešenjedo današnjeg dana ostao misterija pobornicima zvanične nauke:

 

“G. Kili, objašnjavajući rad svog motora, kaže: ’U zamisli bilo koje mašine koja je do danas konstruisana, nikad nije bio nađen medijum da se indukuje neutralni centar. Daje nađen, problemi tragača za perpetuum mobilom bi bili okončani i taj problem bi postao utvrđena i delatna činjenica. Takvoj spravi bi bio potreban samo početni impuls od nekoliko funti da bi je naterao da radi vekovima. U zamisli mog vibratomog motora nisam težio da postignem neprekidno kretanje, ali, stvoreno je kolo koje zapravo ima jedan neutralni centar koji se može oživeti mojim vibratomim etrom i pod delovanjem pomenute supstance zaista predstavlja mašinu koja je realno nezavisna od mase (ili kugle),’  a takvom je čini čudesna brzina vibratomog kola. Ipak, uz svu njenu savršenost, ona  se mora hraniti vibratornim etrom da bi se od nje načinio nezavisan motor’  “

Blavatskypotom povezuje Keely-jeve neobične zaključke o prirodi materije sa okultnim uvidima posvećenika tajnih doktrina i  drevnim hinduističkim spisima. Ona zaključuje da prirodni fenomeni koji, budući empirijski kognitivno nedostupni, bivaju predmetom uvida mistika i ezoterika, te izraženi jezikom simbola, zapravo predstavljaju recidiv izgubljenih egzaktnih naučnih znanja drevnih civilizacija, u ovom slučaju Atlantide:

„Rečeno nam je da g. Kili definiše elektricitet ’kao određenu vrstu atomskih vibracija’. U tome je sasvim u pravu, ali, to je elektricitet na zemaljskom planu, i u zemaljskim relacijama. On procenjuje:

 Ovo dokazuje ono što tvrdimo. To nisu vibracije koje bi se mogle izračunati pa čak ni približno proceniti izvan domena četvrtogFohatovog sind\ da upotrebimo okultni izraz, ili onog kretanja koje odgovora formiranju svetleće materije g. Kruksa, ili pre nekoliko godina olako nazvanog, ’četvrtog stanja materije’ – na ovom našemnivou. Ako se postavi pitanje zašto g. Kiliju nije bilo dopušteno da pređe određenu granicu, odgovor je lak: zato što je to što je on nesvesno otkrio stravična zvezdana Sila,  koju su Atlantidani poznavali I zvalije MAŠ-MAK (podvukao M.V.), a arijevski Rišiji u svojoj Aštar Vidjiimenom koje ne bi smo želeli da kažemo.To je vril (podvukao M. V.) Bulver Litonove ’Nastupajuće Rase’ a i budućih rasa našeg čovečanstva. Možda je termin’vril’ fantazija, ali, sama Sila je činjenica u koju se u Indiji isto takomalo sumnja kao i u samo postojanje njihovih Rišija, pošto se onapominje u svim tajnim spisima. To je ona vibratorna sila koja je, kad je sa Agni Rata, učvršćenogna letećoj mašini, balonu, prema instrukcijama iz Aštar Vidje, usmerena na jednu armiju, pretvorila u pepeo 100.000 ljudii slonova, istotako lako kao što bi to učinila sa mrtvim pacovom. Ona se alegorijski pominje u Višnu Purani, u Ramajani I drugim delima, u bajki o mudrac u Kapiličijije /»og/eJpretvorio 60.000 sinova kralja Sagara u brdo pepela I koja se objašnjava u ezoterijskim delima u kojima se o njoj govori kao o Kapilakša – ’KapilinomOku’“.

Blavatsky izražava zabrinutost povodom re-emanacije atlantske ’vril’ (etarske) energije kroz Keely-jev rad kao potencijalno opasne za čovečanstvo:

 „I zar našoj generaciji treba dopustiti da tu satansku silu doda svom arsenalu anarhističkih igračaka, poznatih pod nazivima melenit, dinamit, paklene mašine, eksplozivne pomorandže, ’korpe sa cvećem’ i sličnim nedužnim imenima?“

             Potom iznosi stav da je drevna Atlantida nestala u vrtlogu potopa:

“(…) Dok je veoma verovatno da su Giborim (divovi) iz Biblije isto što i induski Rakšasi, još je izvesnije da ijedni i drugi predstavlja-ju Atlantiđane i pripadaju potopljenim rasama.”

 Ona uzrok propasti Atlantide vidi u moralnoj degeneraciji rase, okrenutosti materijalizmu i životinjskim instinktima, što povezuje sa materijalističkim tendencijama današnjeg čovečanstva:

 “Izraz ‘dani grešnika’ znači dane kad će materija biti u punom zamahu na Zemlji i kad će ljudi dostići vrhunac fizičkog razvoja po rastu i animalnosti. To se dogodilo tokom perioda Atlantidana, otprilikena središnjoj tački njihove Rase (četvrte), koja je, kako je Urijel prorekao, bila potopljena. Od tada je čovek počeo da smanjuje fizičkirast, snagu i životni vek, kao što će biti pokazano u Knjizi II. Ali, pošto smo mi na sredini naše pod-rase Pete Korenske Rase ~ u obemana vrhuncu  materijalnosti – životinjske  osobine, mada profinjenije,nisu zbog toga manje razvijene; i takve su uglavnom u  civilizovanimzemljama.“

 Tokom XX veka, paralelno sa realnom pragmatičnom  supremacijom Baconovog naučnog metoda i tehnološko-scijentističkom ekspanzijom širom planete, čitav niz mislilaca i posvećenika iz  raznih sfera se bavi povratkom u prošlost. Antropozof Rudolf Steiner u delu „Nacrt okultne nauke“ (iz 1922.) piše:

Država koja je zauzimala ovaj deo Zemlje, sada pokriven Atlantskim okeanom pokazala se posebno pogodnom za boravište nove ljudske rase. Tamo se ovaj deo čovečanstva   popravio, što je omogućilo očuvanje čistote. Samo zalutale skupine ljudi su nastanjivale druge regione. Okultna nauka daje ime ’Atlantida’ onom delu Zemljekoji je jednom egzistirao između današnjih kontinenata Evrope, Afrike i Amerike.(Ovo posebno stanje ljudske evolucije ima svoju specijalnu nomenklaturu u filozofskoj literaturi. Period koji je prethodio Atlantskom se naziva Lemurijsko doba, a pošto se tokom njeega sile Meseca još nisu u potpunosti razvile, naziva se Hiperborejsko doba. Ovome je pak prethodilo još jedno, koje koincidira sa najranijim periodom evolucije fizičke Zemlje. Biblijska tradicija opisuje ovaj period kao uticaj  Luciferskih bića koja su ušla u igru u rajsko doba, ili silaska na Zemlju, ili uplitanja čovečanstva u čulni svet, kao izgon iz raja.)“

 René Guénon(1886 –1951), francuski filozof, matematičar i izuzetan poznavalac okultne tradcije (kasnije konvertirao u islam) sagledavao je XX vek kao epohu Kali-Yuge (o ovom terminu opširnije nešto kasnije na ovim stranicama), kojoj prethodi povratak u „zlatno doba“ i primordijalnu tradiciju; na njega se nadovezuje i enigmatički Béla Hamvas (1897 –1968),  mađarski pisac, filozof i društveni kritičar. Bio je prvi mislilac koji je u Mađarskoj razvijao intelektualnu misao baziranu na genonovskoj tradicijskoj školi, tj. sintetskom pristupu nauci, umetnosti i religiji sa pogledom uprtim u drevno doba primordijalne tradicije kao ishodište progresa, poput Bacona i ostalih.

 Dva autora iz XX veka su posebno interesantna – zbog minuciozno detaljnih opisa Atlantide. I jedan i drugi su se bavili ezoternim i spiritualnim modelima, ali sa različitim motivima. To su  Nikolaj Rerih i Alister Crowley.

Nikolaj Rerih, (1874 –1947)  bio je ruski slikar, pisac, mistik, filozof i okultista (koji je upražnjavao Agni-Yogu, ezoterijsku tehniku za uvećavanje psihičke energije)u okultnom spisu „Sedam velikih tajni kosmosa“ opisuje proto-tip vazduhoplova koji neodoljivo podseća na UFO (a radi na energiju etra, ili vrila), konstruisan od strane drevnih Atlantiđana:

„Atlanti su koristili visoko razvijenu tehniku. Oni su ostvarili ideju vazdušnog broda i letećih kola. Obično su kola mogla da prime do dva čoveka, ali su neka primala do šest ili čak osam ljudi. Za gradnju vazdušnih brodova koristili su naročitu smesu od tri metala. Ova bela metalna smesa bila je veoma lagana. Površina vazdušnog broda pokrivana je tankim slojem ovog metala. Vazdušni brodovi su svetlucali u tami kao da su bili pokriveni blistavom oplatom. (…) Pokretačka snaga bila je vrsta etra (…) koji je služio kao generator te snage.“

             Tokom XX veka ideja tehnološkog progresa dobija puni zamah. Nikola Teslainauguriše supremativnu primenunaizmenične struje, planetu preplavljuju automobili, avioni, svet je povezan telefonijom i radijom. Rađa se televizija, napreduju tehnika biohemije i medicinskih elektro-mehaničkih pomagala. Oružja za masovno uništenje ekspandiraju i kulminiraju sa bacanjem atomske bombe na Hirošimu 1945. Psihoanaliza zauzima mesto religije, a masama se upravlja biheviorističkim projektima. Vrši se reprogramiranje nesvesnog kod pacijenata – ljudskih ’zamoraca’ u nemačkim i japanskim koncentracionim logorima… Profit i tehnikom uspostavljeni visoki životni standard postaju ’bogovi’ kao i divinizovani fetiš FMCG (fast moving consuming goods), čija numinoznost predstavlja transmutaciju prirodnih zakona implementiranih Baconovim naučnim metodom. Kao što vidimo, spiritualne osnove na kojima su počivale ideje o empirijskoj naučnoj metodologiji Bacona, Newtona, članova Reda ružinog krsta i drugih vizionara vremenom su izbledele, te je mit o zlatnom dobu emanirao kroz grubi materijalizam. Ali, na žalost, priča se tu ne završava. Snaga ideja koje u ljudski um putem kolektivnog nesvesnog prodiru iz viših sfera je nemerljivo veća od ljudskog razuma, te se one transformišu po sopstvenim zakonima, filtrirane kroz ograničen kognitivni aparat čoveka, i sumnjive moralne strukture neintegrisanog pojedinca. Ideje imaju tendenciju da zadrže nivo numinoznog i spiritualnog, makar i sa obrnutim, htonskim predznakom!

Opsesija pristalica naučnog metoda, od alhemičara pa nadalje bila je traganje za načinom ovladavnja generatorom kosmičkih procesa – vitalnom silom. Želeli su da je koriste za dobrobit čovečanstva i ostvarivanje energetskog ekvilibrijuma čoveka i prirode. Anton Mesmer je lečio ljude animalnim magnetizmom, emanacijiom vitalne sile. Autori pominjani u ovom tekstu (Blavatsky, Rerih), okrenuti prošlosti primordijalnog stanja čovečanstva,  opisuju atlantiđansko poznavanje i korišćenje vitalne sile u razne svrhe ali i dramatično  opominju na opasnost od zloupotrebe. Međutim, enantiodromski proces promene usmerenja i teleoloških aspekata ispoljavanja velikih ideja i posledično odsustvo spiritualnosti okreće proces reverzibilnim tokom. Velika energija tehnicictičkog i scijentističkog društva, a bez plemenitih i humanih ciljeva zacrtanih u početku, okreće se ka pravcu tame. Svesnost iščezava i ustupa mesto silama mraka – htonskim božanstvima ispoljavanim kroz svođenje ljudi na automate kojima se upravlja sofisticiranom manipulacijom putem zloupotrebe naučnih dostignuća, od tehnike, preko psihologije do ekonomije. Ljudi se dele na klasu gospodara koji vladaju naučnim znanjima, i klasu robova, koji su njima kontrolisani.

Atlantida predstavlja ishodište za opis ovakvih infernalnih tendencija u viziji Alistera Crowley-ja(1875 –1947). Crowley, prizivan  magijskim pseudonimima  Frater Perdurabo i Velika Zver 666, britanski  ceremonijalni magičar, okultista, mistik, i pesnik osnovao je filozofski pravac “Thelema”, baziran na tehnikama manipulacije ljudima korišćenjem drevne magijske prakse. Propovedao je ulazak ljudske rase u novo doba – doba “Horusa” u kome je svako imao slobodu da ’čini šta mu je volja’ (što je smatrao jedinim zakonom prirode). Pripadao je bogatoj društvenoj klasi kojoj se adolescentski suprotstavljao kroz antihrišćansku orijentaciju, te je već u mladosti pristupio ezoteričkom  Hermetičkom redu zlatne zore.

U piramidi u Egiptu 1904., putem magijskog rituala,  prizvao je entitete iz van-ljudskih (htonskih)  sfera i mistički primio sakralni tekst  “Knjiga Zakona”  koji predstavlja uputstvo za formiranje  Theleme. Oformio je okultno društvo  “A∴A∴”  te postao rukovodilac znamenitog reda  Ordo Templi Orientis (O.T.O.) a potom je 1920. osnovao zajednicu   Cefalù  koja se naziva još i   Opatija Teleme, kojom upravlja naredne tri godine. Crowleyjeve ideje su promovisane u popularnoj kulturi preko genijalnog okultnog filmskog umetnika Kennetha Angera čija dela su prožeta numinoznošću podzemnih spiritualnih energija, a koji je snagom ličnosti kroz personalni kontakt inicirao pop-ikone The Rolling Sones i Led Zeppelin  (preko Jimmy Page-a) da potpražno ili čak otvoreno promovišu Crowley-jeve ideje. Znameniti pop-umetnici The Beatles stavljaju Crowley-jevu sliku na omot albuma “Sgt. Pepper”, The Rolling Stones snimaju “Sympathy for the Devil” dok Jimmy Page, pored primene Thelema principa u umetnosti Led Zeppelin-a, kupuje i Crowley-jevu kuću. Na umetnost, naravno, ne treba primenjivati postulate moralnog prosuđivanja – istinski  umetnici, od Angera do The Beatles,  kreativno materijalizuju spiritualne nalete ’informacionih paketa’ iz morfičkog polja koji označavaju duh vremena. Umetničke slutnje, međutim, emaniraju kroz današnju realnost.

Alister Crowley u postumno (1970) izdatom delu „Atlantida, izgubljeni kontinent“ opisuje atlandiđansko drštvo kao kastinsko – podeljeno na rasu robova i rasu gospodara. Ovo društvo karakteriše potpuno obezličenje i jednih i drugih i potčinjavanje stihijskom dejstvu prirodnih sila i infernalnih božanstava. Osnovu države čini (zlo)upotreba vitalne sile (koju Crowley naziva ’ZRO’) a kojom su stanovnici Atlantide toliko opsednuti da onaposledično vlada  svakim aspektom njihovog života. Crowleypripoveda o društvu u kome supremativni scijentistički diskurs u potpunosti upravlja dušama njegovih žitelja. Život pojedinca ne vredi ništa a mehaničnost  i alijeniranostpredstavljaju (što je  posledica vladavine magijsko-tehnicictičkih principa) osnovne socijalne karakteristike. Crowley-jev opis načina života ropske rase i infernalni način na koji gospodarska rasa Atlasa njome manipuliše izaziva anksioznost kod senzibilnijeg savremenog čitaoca. To stoga, jer neodoljivo podseća na simulakrum današnje civilizacije ovde i sada, gde se na jasno uočava distinkcija između ’tehnoloških gospodara’ i ’tehnoloških robova’  koji žive u superstrukturi privida kreiranog putem zloupotrebe obrazovanja, svesne banalizacije i redukcije/hipertrofije govora i  jezika te društveno poželjnih (trivijalnih) sadržaja lansiranih putem usmeravanih medija, informatičkog cyber-prostora, bihevioralne psihologije te psihoanalize, i naravno, straha izazvanog egzistencijalno pretećom hipertrofijom ekonomskih postulata                     post-post-modernog privrednog sistema. Crowley u poglavlju pomenutog dela, pod nazivom„O visoravnima podno Atlasa, o njegovoj ropskoj rasi“ opisuje:

„Atlas je istinsko ime ovog arhipelaga – kontinent je sveukupno gledajući pogrešan izraz, jer su svaka ‘kuća’ ili planinski vrh bili odvojeni od svojih drugova, uglavnom prirodnim, a često i uskim vodenim putevima. Afrički Atlas je puki ogranak tog lanca. Pravi Atlas je podupirao drevni svet pomoću moralne i magičke snage, te odatle dolazi ime mitskog nosača sveta. 

Koren reči dolazi od Lemurijanskog ‘Tla’ ili ‘Tlas’, crno, što će naknadno biti razjašnjeno. ‘A’je ženski prefiks, izveden iz oblika usta kada ispuštamo zvuk. Stoga je ‘Crna Žena’ nama najbliži prevod; Latinski jezik poseduje adekvatniji ekvivalent. 

Planine nisu bile samo međusobno odvojene morskim kanalima, nego i avnicama u podnožju, pomoću litica koje su bile izglađene i vezane prirodnim ili umetnim načinom, visokim barem po trideset stopa sa svake strane, kako bi bio onemogućen pristup.

Te visoravni su generacijama izravnavane napornim radom. Vinogradi i voćnjaci su se nalazili na gornjim padinama, dok su oni u osnovi bili odani žitu i travnatim livadama, gde su pasla Atlasova amfibijska stada. Te nama nepoznate žitarice su rasle u morskoj vodi, a periodične poplave su se koristile poput Nila u Egiptu. Ogromne plutajuće razine od spužvastog kamena su držale sela, jer nikakva vrsta drveća nije rasla na ravnima, pa ona i nisu bila poznata. Sela su bila nastanjena ljudima sličnim današnjoj kavkaskoj rasi. Bilo im je zabranjeno jesti bilo kakvu hranu namenjenu gospodarima, tako da nisu smeli koristiti ni žito, ni amfibije, ni velike zalihe školjkaša, već su se morali hraniti onim što su zvali ‘nebeski hleb’. Taj hleb je zaista dolazio sa planina, međutim, bio je krajnje bezvredan. Cela populacija je neprestano naporno radila. Mladi i aktivniji su se brinuli za amfibije, uzgajali žito, sakupljali školjkaše i ’nebeski hleb’ za svoje starešine, i bili naterani da produžavaju vrstu. Sa dvadeset godina smatrali su se dovoljno snažnima za fabriku, gde su radili u grupama, šesnaest od dvadeset i četiri sata, na mašinama koje su bile mešavina današnjih pumpi i mlinova. Ta mašina je davala Atlasu ‘ZRO’ 2 ili ‘snagu’ o čemu ću kasnije govoriti. Svaki radnik koji bi pokazivao trenutnu slabost bio bi prebačen na rad sa fosforom, gde je za koji mesec sigurno umirao. Fosfor je bio osnovna potreba Atlasa; nisu ga koristili u crvenom i žutom, nego u trećem obliku, tamnoplavom ili radije tamnoljubičastom, poznatom jedino kao prah, finiji od najfinijeg zlata, tvrđi od dijamanta, jedanaest puta teži od žutog fosfora, teško zapaljiv i tako zastrašujuće otrovan daje, uprkos svake predostrožnosti unca, mogao pobiti i do 250 ljudi. O njegovim osobinama ću govoriti kasnije. 

Veće Mudrih, sastavljeno od najboljih filozofa Atlasa, koje je napisalo: ‘Dokon mozak je pretnja Društvu’, držalo je ljude u krajnjem ropstvu i neznanju. Zato je osnovan sistem mentalne kulture, sastavljen iz dva dela:

1. kao osnova, velika količina beskorisnih, nepovezanih činjenica 

2. superstruktura laži 

Prvi deo je bio obavezan, pa su ljudi drugi prihvatali bez protesta. (podvukao M. V.)

Jezik visoravni je bio jednostavan, mada obilan. Koristili su samo nekoliko imenica i još manji broj glagola. ‘Ponovno raditi’ (jednostavno nije postojala reč za ‘rad’), ‘ponovno jesti’, ‘prekršiti zakon’ (nisu imali reč za ponovno prekršiti zakon), ‘doći spolja’, ‘pronaći svetlo’ (to jest, ići u fabriku fosfora), bili su gotovo jedini glagoli koje su upotrebljavali odrasli. Mladi muškarci i žene su koristili, glagolski gledano, još jednostavniji jezik, ponižavajuće prost. Ipak, svi su imali zapanjujuće bogatstvo prideva, većinom bez značenja, pripijenih idejama bez  imenica. Imali su i ogromnu količinu apstraktnih imenica, poput recimo ‘sloboda ‘, ‘napredak’ bez koje nijedan profinjeni stanovnik nije mogao završiti rečenicu. Uvodio bi ih u diskusiju o najosnovnijim temama. ‘Razvratnik prćastog nosa’, ‘zaostali zubi’, ‘bludna muzika’, ‘reakcionarske obrve’ – bile su svima poznate fraze. ‘Ponovno jesti, ponovno spavati, ponovno raditi, pronaći svetlo – to je sloboda, to je napredak’, bila je uobičajena poslovica.

Religija je bila protestantsko hrišćanstvo u svakom pogledu, ali još zavisnija od Boga. Branili su njegovu formulu, bez pridavanja značenja rečima, jednako strasno, koliko i sa obožavanjem.

Seksualni život je radnicima bio potpuno zabranjen, svako kršenje te zabrane je značilo progon u fabrike fosfora. Ipak, na svakom polju je bila ogromna ploča od kamena na kojoj su s jedne strane bila ugravirana tri stadijuma u životu: polja, radni mlinovi, fabrika; a s druge sledeće reči: ‘Želite li ući u Atlas, letite’. Ispod toga je bio niz slika, koje su pokazivale kako postići umetnost letenja. Koliko je poznato, tokom vladavine Atlasa, niko nije iskoristio prednost tih instrukcija. Osnovni strah populacije je sadržan u odstupanju od rutine. Za sve varijacije su imali samo jednu reč, mada je menjala značenje kroz vekove. ‘Veštičarstvo’, ‘Jeres’, ‘Ludilo’, ‘Loš Poredak’, ‘Seksualne Perverzije’, ‘Crna Magija’ su bili osnovni oblici te reči u poslednjih četiri hiljade godina Atlasa. Kijanje, lenčarenje i smeh su smatrani predznacima. Bilo kakav prekid govora, makar i na trenutak, da se udahne, proglašavani se krajnje opasnim. Želja da se bude sam je bila gora od svega; prekršitelja bi zarobili vlastiti drugovi, te bi ga odmah ubili ih ga bacili u mešavinu u fabrici fosfora. Nije postojala nikakva šansa da se izvuče nekažnjen. Navike ljudi su bile krajnje gadljive. Osnovni vid odmora je bila umetnost, muzika i drama, prikazivali su dela ne slabija od dela Henri Artura Džonsa, Pineroa, Lehara, Džordža Dansa, Luka Fildesa i Tomasa Sidnija Kupera.

Medicinu su sretno izbegavali. Život u toj izjednačenoj klimi je razvijao snažne mladiće i devojke. Prvi simptomi bolesti, smatralo se, umanjuju sposobnosti radnika, dakle efikasnost i kvalifikuju ga za fabriku fosfora. Nadnice su bile visoke, a pošto nije bilo prodavaca, čak ni onih što bi prodavali alkohol, koji je ionako bio zabranjen, svaki čovek bi uštedio sav novac i umro bogat. Posle smrti novac je vraćen zajednici. Porez se smatrao suvišnim. Odeća im je bila bespotrebna i nepoznata, a ‘nebeski hleb’ je bio ‘besplatan poklon od Boga’. Mrtve su bacali amfibijama. Svaki čovek je sebi gradio sklonište od grubog sunđerastog kamena, kojim su obilovali. Reč ‘kuća’ se koristila samo u Atlasu; ropska rasa je svoju kolibu nazivala ‘Hloklost’ (slično reči ‘dom’). Nezadovoljstvo je bilo potpuno nepoznato. Nije se smatralo potrebnim zabraniti trgovinu sa stranim zemljama, jer su ionako stanovnike tih zemalja smatrali varvarima.Ako bi brod iskrcao ljude, a Atlas im prethodno nije dao dozvolu, svi do poslednjeg bi bili pobijeni. To ih je zaustavljalo, i bez sumnje bilo predmet daljnjih razmatranja, čija priroda će biti tema idućeg poglavlja.

Ovo je priroda visoravni podno Atlasa i karakter ropske rase.“

Na osnovu do sada izloženog, može se zaključiti da već vekovima traje proces transformacije ljudske svesti od eshatološke usmerenosti ka idealnoj budućnosti do hermetističkog usmerenja ka prošlosti zlatnog doba. Međutim, proces je složeniji: pobornici drevnog antičkog i prepotopskog hermetizma gledaju u idealnu budućnost trijumfa tehnologije praćenog novom religioznošću, dok sledbenici hrišćanske eshatološke konfesije maštaju o povratku u pradavno edensko stanje pre pada ljudske prirode. Iz ovog yin-yangovskog ukrštanja orijentacija u vremenu koje tvori celovitost istinske kognitivnosti, može se zaključiti da su dva formalno antagonistička diskursa ukorenjena u istoj esenciji, a ona proizilazi iz sfere metakognitivnog mišljenja, transcendirajućeg u odnosu na puki racionalizam. Iz dubina kolektivnog nesvesnog izranjaju određene predstave i ideje koje,(premda, na nivou nad-razumnog plana  predstavljaju identične poruke) spuštene na horizint ljudskog racionalnog uma, transmutiraju u paradigme različitog, čak antagonističkog  značenja.

Mit o zlatnom dobu je samo jedan od različitih simboličkih vidova ispoljavanja univerzalnog znanja višeg reda, koje na arhetipskom nivou ’kolektivne psihe’ kontinualno restruktuira mentalno polje čovečanstva, svest i strukturu mišljenja i uma. On se u različitim tradicijama izražava na različite načine, ali esencija ostaje ista.

Originalni oficijelni početak evropskog diskursa diferenciranja epoha čovečanstva  seže u doba prethrišćanskog paganizma, tačnije u kraj VI veka p.n.e .  Utada napisanoj poučnoj poemi “Dela i dani”  grčkog  pesnika Hesioda, on deli doba ljudske rase na:

Zlatno doba – doba pod vladavinom Hronosa, u kome su ljudi živeli zajedno sa bogovima, bili darovani obiljem hrane od strane plodne prirode, živeli u harmoniji i lepoti, bez antagonizama, nasilja, zla, i potrebe za radom kao neophodnim za preživljavanje.  Bili su životno dugovečni i mladoliki. Nakon smrti tranfigurišu u viša bića, koja čuvaju smrtnike. Srebrno doba –  doba vladavine   Zevsa (Hronosovog sina)  koje znači opadanje supremativnih atributa zlatnog doba – ljudi su živeli u matrijarhatu sa životnim dobom od sto godina. Dolazi do rascepa ljudi i bogova, ljudi prestaju sa obožavanjem bogova. Nakon smrti, ljudi ovog doba postajali bi, Zevsovom kaznom, puki “prosvetljeni duhovi” podzemnog carstva.Bronzano doba – doba kada su ljudi koristili su oruđa od bronze, i živeli u kućama sa bronzanim elemetima. Bili su grubi poput bronze, nasilni i podložni strastima; Posledično, nisu mogli da iluminiraju kao ljudi srebrnog doba već su post-mortem živeli u Hadskim isparenjima.  Ovo doba je okončano Deukalionovim potopom .Herojsko doba –  dinstiktivno doba u odnosu na sve ostale, jer se jedino ono ne simbolizuje metalom i jedino ono predstavlja napredak u odnosu na prethodno doba. Ljudi su interagovali sa herojima poput Herakla i sa polubožanstvima. Heroji ovog doba su opisani u Homerovim poetskim vizijama trojanskog rata. Ljudi ove epohe su nakon smrti trafsfigurirali u Elizijum.Gvozdeno doba – doba u kome je, kako je smatrao,  živeo sam Hesiod, sa svojim savremenicima. Karakterišu ga patnja i borba za opstanak, antagonizam među braćom, nepoštovanje starijih i roditelja i kršenje zakletvi. Vlada pravo jačega i trijumf laži i mimikrije zlih ljudi koji na sebe stavljaju lažno ruho dobrote.Izostaje kajanje zbog nedela, a odvojenost između ljudi i bogova je totalna.

Hrišćanska tradicija,je paralelno paganskoj,  iznedrila podelu čovečanstva na različite epohe, izražavajući univerzalnu arhetipsku poruku o cikličnoj istoriji odnosa između božanskog i ljudskog, prikazanu kroz različite epohe.

Dispenzacionalizam predstavljasholastičkouspostavljanje koordinatnog sistema unutar biblijskog teksta, koji daje osmišljavanje istorije ljudskog roda kroz sukcesiju “dispenzacija”(“epoha”), ili perioda u kojima Bog stupa u savez sa ljudimana različite načine i sa različitim izabranim predstavnicima čovečanstva.U tabeli koja sledi, vidimo nekoliko vrsta podela na dispenzacije, u skladu sa odgovarajućim teološkim pristupom i kriterijumom:

misa 5 tabela 1

Sv. Avgustin, znameniti hrišćanski teolog, u skladu sa gornjom tabelom, deli dispenzacije na sedam  epoha, što opisuje u delu“De catechizandis rudibus” (“Podučavanje neupućenih”):

Prvo doba: “Prvo je od početka ljudske rase, to jest, od Adama, koji je bio prvi čovek koji je stvoren, Sve do Nojea, koji je konstruisao barku u doba potopa,” tj. Prepotopsko doba.Drugo doba: “..proteže se od tog perioda nadalje do Abrahama, koga su zvali istinskim ocem svih naroda..”Treće doba: “Jer se treće doba proteže od Abrahama do Davida kralja.”Četvrto doba: “četvrto – od Davida nadalje do onog ropstva,  gde je Božji narod prešao u Vavilon.”Peto doba: “pet od ove seobe, pa sve do dolaska našeg gospoda Isusa Hrista.”Šesto doba: “Sa Njegovim (Isusovim, Hristovim) dolaskom  šesto doba je ušlo u svoj tok.”Sedmo doba: Eshaton ili Večno kraljevstvo.

Avgustin uočava sinhronost šest doba sa šestodnevnom biblijskom kreacijom univerzuma, te, kao što sedmi dan kreacije označava dan odmora, respektivno sledi i epoha eshatološke harmonije u dobu trensfiguracije čoveka u besmrtno biće van vremensko-prostornih ograničenja.

Hindu metafizička filozofija, posve različita i od drevnog evropskog paganizma i od judeo-hrišćanstva, takođe deli istoriju ljudskog roda na Yuge –  ‘epohe’ ili ‘ere’ koji čine četvorodobni ciklus. Po Hindu tradiciji, ljudska rasa na Zemlji kontinualno  traje kroz četiri različita perioda:  Satya Yuga, Treta Yuga, Dvapara Yuga, i (sada aktuelna) Kali Yuga. 4.1 do 8.2 milijarde godina, predstavlja 24-časovni ciklus obdanice i noći, što je jedan Brahmin dan. Brahma egzistira  311 trilion i  40 milijardi godina. nakon svaka četiri ciklusa, vibrirajući univerzum periodično emanira i nestaje.Stepen svesti čovečanstva koji je u interakciji sa svešću univerzuma je različit za različite Yuge.

Početak ciklusa označava Satya Yuga,  ona se transformiše u manje savršenuTreta Yugu. Ona se degeneriše u Dwapara Yugu, nakon koje dolazi teškaKali Yuga, koju karakterišu iskvarenost, ubistva i odvojenost od boga. Nakon kraja ciklusa, sledinovi početak i doba savršenstva, pravde i dobrote – Satya Yuga.

 

Sličnost sa Hesidovom i biblijskom periodikom je očigledna: Satya Yuga u hinduizmu predstavlja ekvivalent “Zlatnom dobu” paganizma ili “Doba nevinosti” judeo-hrišćanske dispenzacije. Tada ljudi ispunjavaju božiju volju,vlada dobrota, a svaljudska dela su inspirisana čistotom, pravdom i istinom.Ljudi žive dugovečno.Moral je simbolički izražen likom krave (ili bika), svete hindu životinje,i u Satya Yugiona stoji  na sve četiri noge. Krava u  Treta Yugi, stoji na tri, te u potonjoj epohi  Dvapara Yugi – na dve. U našem, moralno izvitoperenom eonu zvanom  Kali Yuga (“Mračno doba”), ona stoji na samo jednoj nozi.

Znamenito hinduističko drevno epsko štivo“Mahabharata” pripoveda:

“ (…)  nije bilo siromašnih ni bogatih; nije bilo potrebe za radom, jer sve što je ljudima trebalo dobijalo se pomoću moći volje; glavna vrlina je bila napuštanje svih svetskih želja. (…)  Yuga je bila bez bolesti; nije bilo smanjivanja s godinama; nije bilo mržnje ili taštine, ili zlih pomisli; ni tuge, ni straha. Celo čovečanstvo je moglo da dosegne uzvišeno blaženstvo. (…)”

Period merenja vremena u hinduizmu se naziva Manvantara ili Manuvantara,  što znači “doba Manu-a”. Manvantara je se još naziva i Manu-vim životnim vekom.

Pogledajmo tabelu analognu hrišćanskoj Dispenzacionalističkoj tabeli, sa prethodnih stranica ovog teksta:

misa 6 tabela 2

Ergo, vidimo da se isti ili slični sadržaji evidentno ispoljavaju u različitim tradicijama: sve one uče o različitim epohama, koje ispoljavaju određene modalitete odnosa između čoveka i sadržaja zakona višeg reda. Ako bi kroz delanje ljudskog roda emanirali arhetipovi vrline, dobrote, harmonije i ljubavi – u svim tradicijama to bi rezoniralo sa prvobitnim eonom – ‘zlatnim dobom’ – vremenom kada su ljudi živeli zajedno sa bogovima i izvršavali njihovu volju. Šta se iz toga može zaključiti i šta to praktično znači za ljudsku rasu, danas i ovde?

Osnovnu problema predstavlja limitiran odnos prema vremenu. Taj stav podrazumeva linearnost vremenskog toka, te nostalgičnu usmerenost ka nepovratno izgubljenoj prošlosti ili pak nadu/strepnju  usmerenu ka dalekoj i nespoznatljivoj budućnosti. Na nivou kogitivnog, to je doista i tačno. Međutim,  kada se pojedinac putem evoluirane svesti izmesti sa nivoa mišljenja na nivo celovitog bića (tj. na nivo sinteze svesnog i nesvesnog, ekvilibrijuma rada leve-racionalne  i desne-intuitivne hemisfere mozga), onda odnos prema vremenu postaje posve drugačiji. U tom stanju, na višem nivou svesti, preko eidetskih slika (ili ‘velikih’ snova) se mogu ‘primiti’ jasne slike (na materijalnom planu) još neodigrane budućnosti. Ili, obrnuto: putovanje duha se može usmeriti ka dalekoj (opet, na materijalnom planu) ‘zauvek izgubljenoj’ prošlosti koja se sagledava u umu baš onako kao što se zaista dogodila. Ovo su duhovna iskustva hiljada posvećenika raznih tradicija, ostvarena u istoriji ljudske rase. A spontano se mogu dogoditi i svakome od nas, naročito kroz prekognitivne snove, ili ‘bljeskove’ spasonosne intucije, npr.

To stoga, jer su celokupna prošlost, sadašnjost i budućnost, na višem nivou svesti, zapravo sadržaji morfičkog polja u kome informacioni paketi, od kogitivnih diskursa, do simboličkih slika, predstavljaju izraz zakona višeg reda. Zakoni višeg reda su ekskluzivno duhovni i posve izvan polja materije-energije-prostora-vremena. To znači da je i samo vreme ništa drugo do simbolička emanacija projekcije večnosti. Vreme esencijalno nije ništa drugo do izraz spiritualne zakonitosti. A sa duhovnim sadržajima opšte naša psiha i naša svest, u stepenu do koga smo napredovali na duhovnom putu. U meta-vremenskoj tački oslonca, sagledavamo ‘istorijske događaje’, bilo iz lične, bilo iz opšte istorije kao istinski realne, ovde, sada i uvek – u našoj sopstvenoj duši. Oni su tim jasniji i slikovitiji, što smo više u rezonanci sa morfičkim poljem (ili: ličnim/kolektivnim nesvesnim) od koga primamo simboličke ‘informacione pakete’. Ono što se naziva materijalnom stvarnošću, mi i ne možemo drukčije percipirati do na nivou psihe. Stepen evolucije svesti determiniše i stepen percepcije ‘istinske realnosti’. Istinska realnost uključuje mnogo više od konvencija usvojenih scijentističkim principima uma redukovanog na ‘naučni metod’ – laboratorijski empirizam, racionalizam i indukciju. Jer je takav um lišen intuitivno-transcendentnih spoznaja koje se nikako ne mogu a priori negirati, budući da su milenijumima predmet činjenjičnih iskustava ‘duhovnih laboratorija’ u svakom od nas, naravno u različitim stepenima intenziteta i učestalosti.

Šta to praktično znači? Odgovor se posredno krije u opserviranoj  analogiji različitih tradicija, te u opšetljudskoj orijentaciji ka mitskoj prošlosti ili idealnoj budućnosti, nevezano da li su u pitanju Francis Bacon, Rudolf Steiner, ili Sv. Avgustin npr. Stvar je u tome, da se de facto svi oni – od empiričara i hermetičara, do hinduističkih gurua i judeo-hrišćanskih svetaca, okreću ka istom ishodištu, tj. morfičkom polju, sa kojim komuniciraju na nivou dubina svoje iluminirane duše. Oni primaju simboličke informacione pakete koje, u zavisnosti od sadržaja, smeštaju (na nivou diskursa, i samo diskursa) u drevnu prošlost ili pak daleku budućnost.  Informacioni paketi, po svojoj suštini, pripadaju sadašnjosti, i ničemu drugom do sadašnjosti, ako se pravilno shvati njihova esencija. Svrha poruka koje dolaze iz sfere metakognitivnog jeste usmeravanje, regulisanje i korigovanje istorije čovečanstva u pravcu harmonije, morala, uvećanja ljudskog dostojanstva i očuvanja prirodne sredine i benevolentnog stava prema ekosistemima – bogatstvu života koji nas okružuje. Stoga su izbledela snaga eshatološko-futurističkog koncepta posustalih religioznih sistema, kao i zastrašujuća nekrofilnost konzumerizma i tehnicizma kao pukih ostataka izlizanog i redukovanog hermetizma, lišenog izvorne spiritualnosti, zapravo aspekti koji, budući lišeni nade i smisla, paradoksalno, daju povod za optimizam.

Optimizam se sastoji u toma da, kada se odbaci redukovani pogled na kategoriju vremena, i sadržaje koji idu sa njim, ljudsko biće može sagledati realnost onakvu kakva zaista jeste – a to je spoj večnosti i bića, emaniran u spoju psihe i morfičkog polja. Ovaj spoj se odvija ovde, sada, i svuda i uvek – iako pojedinci toga uopšte nisu svesni.

Suština je u tome da uvek i svuda, u svakome od nas, ergzistiraju i emaniraju istovremeno sve epohe – od ‘zlatnog doba’ do zlokobne ‘Kali Yuge’. Svaki čovek je istovremeno predstavnik svakog pomenutog doba, a od stepena njegove svesti zavisi da li će ‘živeti zajedno sa bogovima u harmoniji’ ili će pak sprovoditi nagonski moitivisanu opštu devastaciju bližnjih i prirode ispoljenu lažima i nekrofilijom ‘Kali Yuge’. Pritisnuti opštim odsustvom spiritualnog smisla života s jedne strane, i krizom pomućene ‘scijentističko-tehnološke’ utehe konzumerizma usled posrnulog kurentnog ekonomskog modela s druge, pojedinci bi se, odricanjem od svih kogitinih paradigmi (kao empirijski dokazano neefikasnih) mogli okrenuti jedino preostalom putu, a to je put u esenciju što nadvladava polje materije-energije-prostor-vremena. I tada bi fascinacija drevnom Atlantidom ili nedostižnim budućim Eshatonom mogli izbledeti pred istinskim susretom sa harmonijom, dobrotom, lepotom i scijentističko-tehnološkim rešenjima za opstanak čovečanstva i ekosistema Zemlje, koji su svima na dohvat ruke – unutar njihove (produhovljene) psihe.

Nikola Tesla je spoznao tu istinu, primajući eidetske slike supersloženih 3D-struktura budućih pronalazaka za progres i dobrobit čovečanstva kao planove kosmičkog uma  što treba da se samo formalno materijalno postvare. Primao ih je  kao već gotove kognitivne  pakete  lišene potrebe za empirističkim eksperimentima ‘odveć’ ljudskog razuma koji vode nizu grešaka i stranputica… I time je pokazao da je istinski usvojio istinu autentičnog hrišćanstva, oličenu u večno aktuelnoj anagoškojporuci Jevanđelja:

Upitaju ga farizeji: ‘Kad će doći kraljevstvo Božje?’ Odgovori im: ‘Kraljevstvo Božje ne dolazi primjetljivo. Niti će se moći kazati: ‘Evo ga ovdje!’ ili: ‘Eno ga ondje!’ Ta evo – kraljevstvo je Božje među vama! (podvukao M. V.)” (Lk, 17 (20-21))

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar