Prof. Dr. Miloš Abadžić:

6.Da li Priroda obuh­vata samo ono što ozna­­ča­va­mo kao vidlji­vi kosmos.

Odgovor na ovo pitanje već zahteva uzimanje u obzir nekih stavova de­fi­ni­sa­nih u prethodnim pita­nji­ma, pa se može reći da su odgovori, kako se pi­ta­nja razvijaju, sve više iznuđeni stavovima iz pret­hod­nih pitanja. Ta uslov­lje­nost po­sebno važi za pitanje 4. Iz opredeljenja za DA ili NE, na pitanje da li je Pri­roda za jednokratnu upotrebu, slede dva veoma različita njena modela sa značajnim posle­di­cama na njeno shvatanje i moguće dalje pro­grame njenog istraživanja.

6.1. DA.

Prihvatanjem ovakvog stava znači da mi svojim analizama obuhvatamo kom­pletnu Prirodu raspo­re­đenu u tom jedinstvenom Kosmosu. U tom slu­čaju bi se zaključak o cikličnosti Prirode shva­­tio kao je­­­­din­stven proces koji istovremeno zahvata celu Prirodu, odnosno Kosmos. To bi značilo da se u po­stojanju kom­pletne Prirode smenjuju pe­riodi dinamičkih aktivnosti i apsolutnog mrtvila. U tom slu­čaju postavilo bi se pitanje kako uopšte po­no­vo pokrenuti dinamiku jednog takvog sistema i koji me­ha­ni­zam tog po­kre­tanja bi bio kada mu je prethodio period mrtvila čije trajanje je reda više desetina milijardi godina i više. Uz uslov da se prihvati ova varijanta suočili bi se da dva moguća pitanja:

• Da li bi takva Priroda imala mogućnost evolucije?
• Kakav bi bio model procesa evolucije u slučaju da ga ima?

U oba slučajaj moralo bi se naći neko suvislo objaš­njenje odgova­ra­ju­ćih po­ja­va i proce­sa u tak­vom Kosmosu. Poseban prob­lem kod drugog pitanja bio bi kako ispuniti tri osnovna uslova za procese evolucije i obezbediti njihovo čuvanje tokom perioda mrtvila.

Logično gledano ova varijanta bi značila da svaki novi ciklus predstavlja stva­ranje potuno nove Pri­rode uz pitanje: „Koji su motivi njenog ponovnog stvara­nja i način započinjanja tog procesa?“ NMN model ne računa sa ovakvom varijantom.

6.2.Ne.

Alternativa gornjoj varijanti Prirode je da je prostor Kosmosa, u kojem je raz­meštena Priroda sa svim svojim komponentama i pojavnim oblicima, dale­ko širi od onoga što ozna­ča­vamo kao vidlji­vi Kos­mos. Osim toga u prosto­ru Kos­mosa po­sto­je lo­kaliteti sa po­većanom kon­ce­tra­cijom sup­stan­ci i for­mira­nim njiho­vim struktu­ra­ma, uklju­čujući i ne­beska tela raz­ličite veličine i nji­hove sis­te­me. Ti prostori su ozna­čeni  kao Ograničeni prostori.

Bez ovako razuđenog sis­tema Pri­rode pomenuta ci­k­ličnost zna­čila bi dis­kon­ti­nuitet cele Prirode u du­gim vremenskim peri­odi­ma. Sa mno­gim Ograničenim prostorima ras­po­re­đe­nim širom Kosmosa ciklusi nesinhrono za­­­­­hva­­taju poje­di­ne Ograničene prostore dok u ostalim mogu da se odvija­ju pro­cesi tipični za sisteme i stru­k­ture u njima. Za ko­laps ma­terije i veliki pra­­sak može se reći da se sele Kosmosom sa jednog na drugi  Ograničeni prostor. U tom slučaju Pri­ro­da neprekidno funkcioniše a samo u jednom ili nekoliko susednih Ogrančenih prostora zamiru procesi do sledećeg cik­lusa, ali u međuvremenu ostali deo Prirode funkcioniše na zakonit način i ima odre­đeni uticaj na ove Ograničene prostore preko zajedničkog kosmičkog mentalnog sistema. Pri tome struktura i funk­ci­o­nalnost subelementarnih sistema nije narušena i u njima se mogu odvi­jati procesi kao i ranije.

Da bi ova varijanta bila moguća moraju se obezbediti prihvatljivi:

• Model mehanizma od­vi­ja­nja cikličnih pro­mena u Ograničenom prostoru.
• Model mehanizma ko­lap­sa mate­ri­je i velikog praska.
• Model ponašanja sup­stanci u celomKosmosu.

Zaključci ovih opštih pitanja trebali bi biti podloga za pastavljanja ovih i drgih modela vezanih za pojave i procese u Prirodi, kao i osobine i po­na­šanje svih po­javnih oblika u njoj, bili oni pasivna, poluaktivna ili aktivna materija.

Ovakav stav upućuje na prihvatljivost zagovaranja beskonačnog prostran­s­tva Kosmosa, ili kako ga nazivaju makrokosmos, koji zastupaju mnogi predlagači novih teorija ili modela Prirode (na primer Glenn Borchardt ) Neki od njih zastupaju stav i o beskonačnsti mikrokosmosa. NMN model ne prihvata ovaj poslednji stav jer bi on vodio u ništavilo a prema ovom modelu sube­le­men­tarne čestice moraju biti konačnih dimenzija kako bi se izbegle neprihvatljive singu­larnosti i omogućilo stvaranje različitih materijalnih struktura i pojavnih oblika u okvirima Ograničenog prostora.

7.Da li je moguća apsolutna unifika­ci­ja Prirode?

7.1. JESTE.

Postoje pokušaji da se Priroda modelira jednom veličinom ili supstancom sposobnom za različite transformacije i u aktuelnoj teorijskoj fizici se kal­ku­liše sa takvom mogućnosti, u kojoj bi tu ulogu imala energije uz moguć­nost trans­formacija tipa energija↔masa. Međutim, rezultati takvih poku­šaja još uvek nisu dali zadovoljavajuće i neoborive rezultate. Da bi takav mo­del bio pri­­hvatljiv morao bi odgovoriti na više pitanja koja se nameću, kao što su: šta je to, ili ko je to, što određuje uslove, prirodu i trenutak određenih trans­for­ma­cija da bi se obezbedile sve evidentirane pojave, pro­cesi i pojavni oblici koje smo uspeli uočiti i definisati, ali i one koje samo naslu­ćujemo. Ove trans­formacije ne mogu biti čis­to stohastički pro­ces već uslov­ljene, ali se po­stavlja pitaje čime i kako.

Definisanjem jedin­stve­ne sup­stance, njenih trans­for­ma­cija i interak­ti­vnih pro­cesa ba­ve se fi­zi­čari i ma­te­matičari duže vre­me. Par­cijalni rezul­tati još nisu za­do­voljavajući, ma­­­­da se kod tih pokušaja često po­­­teže za raz­li­čitim para­dok­si­ma, dua­li­z­­mima i fi­zički ne­u­­te­me­lje­nim trans­forma­ci­ja­ma. Ko­he­­­rentan mo­del mo­­­rao bi se oslo­bo­diti ovak­vih prisupa.

7.2.nije.

Logika najobičnije kombinatorike upućuje na zaključak da u realizaciji čak i ograničenog broja složenih struktura mora postojati jedna broj različitih osno­vnih komponenti čijim razmeštajem te strukture dobijaju različite obli­ke i ka­rakteristike. Kod Prirode, čije šarenilo pojavnih oblika pre­va­zilazi gra­nice na­šeg poimanja, takav zahtev se neodoljivo nameće. Mo­­raju posto­jati neke os­no­vne supstance određenih karakteristika čijim kombinovanjem mogu biti for­mirani svi pasivni, polu­ak­tivni i aktivni po­jav­ni oblici koji se mogu sresti u Pri­­rodi. Na osnovu navedenih pitanja, kao i nekih koja će tek iskrs­nuti, ali i pre­ko najosnovnijih analitičkog posmatranja Prirode, smatram da bi se broj izvornih sup­stanci mogao svesti na svega  tri. To bi bile već pomenute:

• Dve fizičke supstance:
  • Materijalna i
  • Električna.
• Jedna nefizička (nazvana mentalna).

Na osnovu njih, menjajući njihovu zastupljenost i raspored, mogle bi se for­mi­rati sve strukure u Prirodi bez obzira kojoj vrsti materije pripadale. Ove sup­stan­ce morale bi biti, u skladu sa postojećim nivoom naših sazna­nja, do­volj­­­no ma­lih osnovnih komponenti de­finisanih karakteristika da bi se omo­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­gućilo stva­ranje struktura od suba­tomskih do atomskih i moleku­lar­nih naj­složenijih obli­ka, po di­menzijama i karakteristikama. Pored toga mo­raju postojati strogi za­koni njihovog ponašanja, uzajamnog delovanja i kom­bi­­no­­vanja. Njihove oso­­bine moraju biti je­din­stvene i bez moguć­nosti selektivne primene, uz us­lov da postoji stro­ga uzročno – posle­dična hi­je­rar­hi­ja kod od­­­nosa po­je­dinih ve­ličina i inte­ra­gu­jućih pro­cesa. U ovom slučaju je potre­bno, pored zadataka koji pro­izilaze iz pitanja 5 i .6, rešiti i

• Imenovanje i definisanje os­novnih supstanci.
• Odrediti njihove osnovne osobine i zako­ne de­lo­vanja.
• Definisati hijerarhijske odnose između uve­de­nih veličina i procesa.

NMN model nudi jedna varijanta rešenja ovih zadataka. Osnovni pristup kod njihovog rešavanja je traženje jedinstva različitosti uz poštovanje utvr­đe­nih zakonitosti, što je podloga šarenolikosti pojav­nih oblika u Prirodi i mogu­ć­nosti njihove reprodukcije u sličnim ulovima, sa jedne strane, i prila­go­di­­vosti mogućim promenama uslova (evolucija), sa druge strane. Takav pristup trebao bi nas oslo­boditi mnogih dilema i neutemeljenih objašnjenja i stavova.

Podelite članak: