Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

TRANSHUMANIZAM I/ILI DUHOVNA POBEDA NAD ENTROPIJOM (1. DEO)

transhumanism_560-3101piše: Miša Vasić

“…Mensch Maschine, Halb Wesen und halb Ding

Mensch Maschine,  Halb Wesen und halb Überding…”

 („Čovek mašina, polu biće i polu stvar

Čovek mašina, polu biće i polu nadbiće“)

(Kraftwerk, ‘Die Mensch Maschine’)

 

Tehnološka poezija Kraftwerk-a, najznačajnije planetarne muzičko-konceptualne umetničke grupe druge polovine  XX veka, profetski inauguriše spoj čoveka i mašine kao ideal futurističke utopije, te predstavlja himnu rađajućeg transhumanizma.

Transhumanizam odražava milenijumski san čovečanstva o eternalnoj vitalnosti i fizičkoj besmrtnosti. Celularni informatički softver, neumitno uslovljen zakonom večno rastuće entropije univerzuma,  odbrojava, poput tempirane bombe, temporalnost rastakanja habitualne forme složenih živih organizama. Užasnuti neumitnišću disinkarnacije i raspada materijalne forme koja čini jedan kraj  psiho-korpralnog kontinuuma bića, podvižnici ljudskog duha kroz razne epohe sanjaju o veštačkom kreiranju humanoida i/ili spoju čoveka i stroja – od kabalističko-starozavetnog golema, preko alhemičarskog homunkulusa, romantičarskog Frankensteina, pa sve do robota, i njegovog naslednika – kiborga. Kiborg, krajnji ideal transhumanizma predstavlja mehanicističkog čoveka-mašinu, transhumanoida, natčoveka tehnološkog doba, koji će ne samo hardverski već i softverski nadvladati čoveka kakvog znamo danas, i u utopijskoj projekciji tačke tehnološkog singulariteta, doseći slobodu od ljudske kontrole i samovoljno preuzeti vođstvo nad planetom, kao produkt evolucije artificijelno indukovane scijentistički izazvanom simbiozom čoveka i mašine.

RUR-Capek-1920Kierkegaardovski die Angst, nepojmljivi užas koji ljudska bića osećaju pred neumitnom dezintegracijom sopstvene telesne forme pokušava se prevazići transformacijom materije, nadogradnjom ‘ljudske mašine’ mehaničkim elementima. Pogled iz drugog ugla ukazuje na očiglednost duhovnih zakona, koji, preko dejstva nematerijalnog informatičkog polja stoje i iza kreacije i iza determinisane dezintegracije forme. Talasna genetika, recentni eksperimentalni pravac u medicini i cyber-biofizici, dodiruje granične slojeve svetova materije i informacije, te ukazuje na alternativnu, i spasonosnu stazu kojom nauka treba da krene u avanturu nadvladavanja entropije: stazu implementiranja prirodnih, nematerijalnih zakona na transformaciju materije iznutra, u pravcu vitalnosti živih organizama bez promene njihove esencije; i. uz to, očuvanje izvornog ljudskog uma i bića u borbi protiv stihije.

Transhumanizam je nad-nacionalni Weltanschauung koji rešenje problema vremenski limitirane ljudske egzistencije vidi u hibridu čoveka i mašine, upotrebom visoke tehnologije, te aproksimacijom ljudskog intelektualnog kapaciteta ultrabrzim mikroprocesorima računara, sa tendencijom nadilaženja humanog potencijala. Korporalne funkcije ljudskog organizma bi se ukrštale sa kontrolisanim entitetima nanotehnoloških produkata, koji bi obezbedili poželjnu fiziologiju ćelija. Vremenom, mašine bi, u humano-tehnološkom hibridu, kiborgu, trebalo da, razvojem sopstvene artificijelne inteligencije i vrlinom tehnološke auto-evolucije, nadvladaju humanu komponentu hibrida, i, u tački tehnološkog singulariteta, preuzmu dominaciju i vladavinu nad ljudskom rasom – koja više ni bi ni postojala kao takva – rađajući više biće – nazvano ‘transhuman’, ili tehnološki natčovek, ostavljajući ljudsku rasu u laganom izumiranju zajedno sa drugim bioformama koje su ostale van evolutivnog ‘glavnog toka’. Signifikantna razlika je u tome što bi ovo bila, po prvi put u istoriji, ljudski usmerena i programirana evolucija, sa ciljem samouništenja ljudske rase i rađanjem transhumanih supremativnih  nad-ljudi koji bi vladali planetom u pravcu nepoznatom ljudskom razumu. Tada bi kvantilioni terabajta elektronskih mozgova, ukršteni sa artificijelnim celularnim strukturama nanotehnoloških elemenata, prkoseći entropiji vremenske samoeliminacije živih ćelija, kreirali svet posve drukčiji od našeg, baziran na hiperevoluiranim matematičkim zakonima filtriranim kroz feed-back beskrajnih petlji algoritama elektronskih mozgova supremativnim nad ‘ljudskim, odviše ljudskim’ komponentama ‘višeg bića’ – nadolazećeg transhumana.

Iako ideja transhumanizma esencijalno predstavlja recentni  izraz milenijumskih težnji alhemičara, ezoterista i spritualnih pregalaca (o kojima će biti reči docnije), u ovom delu teksta zadržaćemo se na novijim ishodištima ove ideje, kao i na tačkama susretanja preteča, pristalica i pobornika koncepta, te razvojem i mogućim implikacijama teorije i prakse transhumanistikog pogleda na svet.

Izraz ‘transhuman’ je izvorno prvi put upotrebio znameniti francuski hrišćansko-ezoterijski filozof, naučnik  i jezuit Pierre Teilhard de Chardin. Međutim, Chardin, čovek izražene spiritualnosti, ne odvaja potrebu za materijalnim napretkom od imanentne težnje čoveka za transcendentnim, i večito izvorno humanim. On izraz ‘transhumanizam’, posve opozitno transhumanistima,  koristi u smislu duhovnog rasta čovečanstva, sa propratnim materijalnim napretkom koji je posledica duhovnog napretka. U znamenitoj knjizi “Budućnost čovečanstva” iz 1949., on uči:

 “Sloboda: to jest, prilika koja se pruža svakom čoveku  (uklanjanjem prepreka i postavljanjem odgovarajućih sredstava njemu na raspolaganje) da se ‘transhumanizuje’ razvijanjem svojih potencijala do  najveće mere.

Jednakost : prilika za svakog čoveka da učestvuje, prema svojim sposobnostima i moćima, u zajedničkom nastojanju da se promoviše, svako na različit način, budućnost pojedinca i vrsta. Zaista, zar nije ova potreba i legitiman zahtev za participacijom u poslovima koji se tiču čovečanstva (potreba koju oseća svaki čovek da koegzistencijalno živi sa ljudskom vrstom) koja, dublja od svih želja za materijalnim napretkom, danas uzburkava one klase i rase koje su do sada bile ostavljene ‘izvan igre’?

Bratstvo:  kao između čoveka i čoveka, u smislu organske interrelacije bazirane ne samo na našoj manje ili više slučajnoj koegzistenciji na površini zemlje, ili čak na zajedničkom poreklu, već na činjenici da predstavljamo, svi zajedno, liniju fronta, greben na evolutivnom talasu još uvek pod kompletnim potopom.”

Recentna ishodišta transhumanizma su raznolika: ideju tehnološke besmrtnosti Nikolaja Fjodorova, ruskog filozofa hrišćansko-kosmičke orijentacije susreće Nietzsche-ova koncepcija “Übermensch-a”; John Burdon Sanderson Haldane, britanski genetičar i darvinist u delu    “Dedalus: nauka i budućnost “(1923) promoviše isprva anatemisanu ideju scijentističkog unapređenja biforme. Njegov prijatelj iz ranih dana, Julian Huxley, biolog i brat znamenitog pisca Aldous Huxley-a inauguriše reč  “transhumanizam”, 1957., u smislu nadrastanja izvorne ljudske prirode; John Desmond Bernal, britanski molekularni biolog i utemeljitelj rendgenske kristalografije  reciklira ideju Fjodorova o naseljavanju kosmosa,  pobornik je upotrebe implanta i unapređenja ljudske inteligencije;   Marvin Lee Minsky, američki naučnik iz olasti računara i veštačke inteligencije priziva hibrid ljudske i veštačke inteligencije tokom 1960-ih godina, te promoviše mrežu veštačkih neurona.

Max More, britanski filozof, preuzima transhumanizam kao ideološku potku svoje filozofije usmerene ka optimističkim vizijama budučnosti. On u californiji, SAD, tokom 1990., osniva “Inteligenciju”, proto-transhumanistički pokret, koji polako priprema internacionalnu ekspanziju ka prepoznatom i prepoznatljivom transhumanizmu kao globalnoj viziji izraženoj kroz potonju formalnu organizaciju. Novi milenijum, sa eksplozijom novih tehnologija, od široke upotrebe mobilnih telefona, do sada već neizbežnog interneta, dovodi do posledičnog eksponencijalnog rasta pokreta.

U međuvremenu, ne teče sve tako glatko. Mnogi mislioci tradicijske religiozne provijencije kritikuju transhumanizam kao oličenje hubrisa, solipsističke volje koja alijenira čoveka i vodi u propast. Uključuje se čak i Vatikan, sa zvaničnom objavom iz 2002., pod nazivom  “Pričest i upravljanje: ljudske osobe kreirane po slici boga”,  u kojoj se tvrdi da je “Menjanje genetskog identiteta čoveka kao ljudske osobe kroz proizvodnju infrahumanih bića radikalno nemoralno”. Francis Fukuyama, znameniti američki post-hegelijanski filozof, poznat po delu “Kraj istorije”, ukazuje na fatalnost implikacija transhumanizma po budućnost sveta, dok pobornici ideje uzvraćaju sa argumentima hrabrosti, idealizma i imaginacije u službi progresa i ostvarenja vekovnih ideala ljudske rase.

Tokom 1972, Robert Chester Wilson Ettinger , američki akademik i osnivač krionike (tehnike zamrzavanja tela radi nadvladavanja fizičke smrti i dosezanja večite mladosti u budućnosti, nakon odmtrzavanja i tretiranja potonjom visokom tehnologijom) i “Društva Imortalista” , razvija pragmatično širenje transhumanističkog pokreta i pogleda na svet u delu “Natčovek u čoveku”.

Futurizam i automatizacija čoveka kao tačka gledišta naveli su jednog od prvih profesora futurologije , Fereidoun M. Esfandiary-ja,  amerikanca poreklom iz iranske visoke klase, da promeni lično  ime u broj, FM-2030 , verujući da će 2030.-te godine doživeti 100-ti rođendan, u purifikovanom futurističkom svetu oslobođenog bilo kakvih predmodernih recidiva koji uključuju ime ili nacionalnost.  Na njujorškom univerzitetu “Nova Škola”,  ’60-ih godina XX veka, on preispituje humanost kao takvu, te pledira ka rađanju nove rase ljudi – postumanog tipa (a to su ljudi fascinirani novim tehnologijama), sa tendencijom evoluiranja ljudskog bića  u natčoveka (‘transhuman’). On priziva novu avangardu ljudske rase, nazivajući ih “upwingerima” da kreiraju novi svet, utopiju nove tehnofilne rase, stazom ispunjenom optimizmom koje priziva novo “zlatno doba” nastupajućeg čoveka-mašine. FM-2030 je objavio „Upwingerski Manifesto” (1973.), u kome opisuje vizije upwingerskih promotera trijumfa futurizma:

 “Želimo da širimo novi trijumfalni duh – optimizam slobodan od krivice, osećaja srama, slobodan od samoporicanja. Želimo da širimo svest da smo osvit predivnog novog doba. Postoji nova nada u svetu.

MI,  Upwingeri,  ne pripadamo nijednoj političkoj partiji – ne kandidujemo se za kabinete, ne tražimo moć. Mi smo dugoročni pokret sa dve principijelne funkcije:

Prvo. Mi smo katalizatori. Mi želimo da informišemo, stimulišemo, kreiramo polet.
Drugo. Mi smo aktivisti. Želimo da pokrenemo projekte za dosezanje naših ciljeva.

Mi, Upwingeri se ničemu ne pokoravamo. Ne smatramo ljudske probleme nerešivim – niti ciljeve nedostižnim. Po prvi put u istoriji imamo moć, sredstva, genijalnost da rečimo SVE naše vekovima stare probleme. Da ostvarimo SVE  naše najsmelije vizije.

Treba nam nova lista prioriteta, inteligentno planiranje, posvećenje, vizija. Na taj način, možemo ostvariti sve.

OPTIMIZAM – IZOBILJE – UNIVERZALIZAM – BESMRTNOST”.

Formalizacija transhumanizma počinje 1980-ih godina na  Kalifornijskom univerzitetu , gde  FM-2030 inauguriše doktrinu “trećeg puta” – puta futurizma. Natasha Vita-More , američki dizajner i profesor,  piše “Izjavu transhumanističke umetnosti” i organizuje TV program “Update-ovanje trans-stoleća” koju redovno prati i do sto hiljada gledalaca. 1986., Kim Eric Drexler, američki inženjer molekularne nanotehnologije, uvodi koncept baziran na nanotehnologiji i molekularnim asemblerima (nanoasemblerima). On iste godine osniva  “Institut za predviđanje” sa ciljem promovisanja nanotehnologije u budućnosti.

Tomas SaveryFormalizacija pokreta ekspandira naredne decenije, te se transhumanizam, potpražno idejno uvođen pre svega od strane naučnika, kreće ka formiranju zvanične ideološke matrice. Reč pripada teoretičarima , i tako, 1998., filozofi  Nick Bostrom i David Pearce inaugurišu  “Svetsku transhumanističku organizaciju” (“World Transhumanist Association ” – WTA), kao zvaničnu nevladinu trans-nacionalnu organizaciju globalnog dejstva. Cilj je uvođenje supremacije transhumanističke doktrine u oblastima zvanične planetarne nauke, etike i politike.  Ova organizacija nailazi na plodno tlo transformisanog sveta u kome živimo, prožetog planetarnom kulturom, virtuelnom globalnom zajednicom, baziranom na unifikujućim visokim cyber-tehnologijama u nastupajućem novom milenijumu. Ona deklamuje  “Transhumanističku deklaraciju”, 2002., iste godine kada Vatikan podiže glas protiv novih tendencija kreiranja nad-rase kiborga. Nove tendencije ljudskog profetizma, iako antagonizirane moćnim tradicijskim kontra-diskursima, konačno i  formalno postaju ono, o čemu  su decenijama sanjale – deo ‘mainstream’ scene suprotstavljenih ‘zvaničnih’ planetarnih ideoloških sistema.

“Transhumanistička deklaracija” uvodi formalnu definiciju transhumanizma i pledira na preuzimanje legitimnog prava na proaktivnu transformaciju ljudske rase i sveta scijentističkim sredstvima:

“(1) Intelektualni i kulturni pokret koji afirmiše mogućnost i poželjnost  fundamentalnog unapređenja ljudskih uslova  preko primenjenog razuma, naročito razvojem i činjenjem široko dostupnim tehnologija  za eliminisanje starenja i za umašređenje u velikoj meri ljudskih intelektualnih, fizičkih i psiholoških kapaciteta.          (2) Studija o posledicama, obećanjima, i potencijalnim opasnostima od tehnologija koje će nam omogućiti da prevaziđemo fundamentalne ljudske limite, i srodnih studija o etničkim pitanjima  uključenih u razvoj i upotrebu ovakvih tehnologija. (…)                      (4) Transhumanisti zastupaju moralno pravo za one, koji toliko žele da upotrebe tehnologiju s ciljem da prošire svoje mentalne i fizičke  (uključujući reproduktivne) kapacitete i da unaprede kontrolu nad sopstvenim životima. Mi tražimo lični rast iznad naših trenutnih bioloških ograničenja.”

Aktivizam kontinualno prerasta u pragmatičnu sferu institucionalizacije, te koristi blagodati marketinških znanja ne bi li pokret prerastao u masovnu i nezaobilaznu snagu u polju globalne politike i nauke. Tako, 2008., nakon serioznog  istraživanja ‘intelektualno-političkog tržišta’u svrhu delovanja na ciljne grupe te implementacije ‘zakona velikih brojeva’, WTA menja ime u  “Humanity+”, stvarajući ‘user-friendly’ sliku u javnosti i sprovodeći PR akcije planetarnog citizenship-a, proaktivno se suprotstavljajući  moralističko-tradicijsko-religioznim oponentima. Novoimenovana organizacija  periodično izdaje  “h+ Magazine” koji privlači širu populaciju, te se može reći da transhumanizam danas predstavlja značajnog zvaničnog igrača u svetskoj areni aktivnih suprotstavljenih ideoloških obrazaca i njihovih promotera. U međuvremenu, transhumanisti ulaze i u oficijelne sfere politike, formalno i transparentno delujući  kroz političke partije i parlamente pojedinih zemalja.

            Raymond “Ray” Kurzweil, “ikona” transhumanizma,  najprominentniji aktivista, promoter, kreativni  vizionar sa pragmatičnim dostignućima, predstavlja paradigmatičnu ličnost kojom ćemo se podrobnije baviti na stranicama koje slede.

Ray Kurzweil je rođen 1948, a igrom sinhroniciteta, iste godine George Orwell objavljuje tehnološku antiutopiju, roman “1984.”  Kurzweil je renesansna ličnost informatičkog doba i njegovo obimno delo pokriva raznolike  sfere. On je pisac, pronalazač, promoter futurizma, direktor inženjeringa za avangardne projekte kao što su mašinsko učenje ili procesing jezika  u Google-u…

Ray je lično motivisan za promociju i pragmatično postvarenje transhumanizma i njegovih produkata. Bio je emotivno devastiran smrću svog oca Fredric Kurzweil-a, kompozitora klasične muzike  i čoveka ispunjenog plemenitošću. Ray se nije mogao pomiriti sa fatalnim gubitkom, i ceo život je posvetio  fjodorovljevskom  pokušaju vaskrsavanja sopstvenog oca. Njegova vizija je usmerena na kloniranje Frederic-a Kurzweila, preko DNK, koja je ekshumirana iz očevog groba.

U tom traganju za reinkarniranjem ljudi tehnološkim sredstvima, Kurzweil se posvetio istraživanju high-end tehnoloških mogućnosti za unapređenje humanosti, paralelno promovišući transhumanističko-futurističke vizije u svojim knjigama.

Kurzweil postaje globalno poznat 1984., po istoimenom muzičkom instrumentu sa sampling mogućnostima, koji su najpre prihvatili entuzijasti poput američke konceptualne umetnice Laurie Anderson, a potom ulazi u masovnu upotrebu, radikalno i revolucionarno menjajući kompletnu muzičku scenu u pravcu digitalnog zvuka, produkcije i asemblaža samplovanih klastera koji tretiraju širok kontinuum realnih zvukova – od grmljavine do simfonijskog orkestra.

Pokrenut humanim ciljevima, Ray se bavi oblastima povezanim sa hendikepiranim ljudima, sa ciljem da im omogući normalno funkcionisanje – uz pomoć tehnoloških sredstava. Uključen je u projekte i postignuća poput: tehnologije prepoznavanja govora, sinteze govora tekst – tekst,  omni-font prepoznavanja optičkih karaktera (OCR), kao i  CCD ravnog skenera, revolucionarne čitajuće mašine sa opcijom ‘štampanje-govor’ (za slepe), inicijalne komercijalne  prepoznavače  govora sa funkcionalnim rečnikom…

Kurzweil je čovek plemenitih pobuda – iniciran i vođen neprihvatanjem smrti kao takve. Njegove ideje nisu plod sterilnih ideoloških konstrukata ili fasciniranosti novim tehnologijama. Iskren je u želji da pomogne čovečanstvu, što dokazuje pragmatičnost njegovih postvarenih vizija iz oblasti regeneracije devastiranih ljuskih čula hibridom uma, mašine i softvera.

Kurzweilova znamenita knjiga “Doba spiritualnih mašina”  je istovremeno predmet masovne konzumacije (bestseler na internetu) ali i najaktuelniji, najvažniji izazov za ozbiljna filozofsko etička-pitanja koja se tiču opstanka čovečanstva, onakvim kakvim ga znamo danas. U transhumanističkoj bibliji “Doba spiritualnih mašina”,  Kurzweil opisuje svoje predviđanje sveta kojim dominiraju transhumani, u 2099. godini:

“Ljudsko mišljenje se integriše sa svetom inteligencije mašina koji je inicijalno stvorila ljudska vrsta..   Inženjering ljudskog mozga u obrnutom smeru izgleda da je kompletiran.  Stotine specijalizovanih regiona je u potpunosti skenirano,  analizirano i shvaćeno.  Mašine  se baziraju na ovim ljudskim modelima,  koji su unapređeni i prošireni,  uporedo sa mnogo novih masivnih paralelnih algoritama. Ova unapređenja, kombinovana sa enormnim napretkom  u brzini i kapacitetu  elektronskih/*fotonskih kola,  obezbeđuju supstancijalne prednosti  inteligenciji baziranoj na mašinama. 

  Inteligencije bazirane na mašinama  u potpunosti su izvedene iz ovih proširenih modela  ljudske inteligencije  za sebe tvrde da su ljudske,  iako njihovi mozgovi nisu bazirani na  ćelijskim procesima na bazi ugljenika,  već pre na elektronskim i fotonskim ‘ekvivalentima’.  Većina ovih inteligencija nije vezana za  specifične  računarsko-procesne jedinice [CPU – prim. M.V.]  (to jest,  komada hardvera).  Broj ljudi baziranih na softveru daleko prevazilazi one ljude, koji još uvek u svojim mozgovima vrše prirodnu obradu podataka baziranu na neuronskim ćelijama.  Inteligencija bazirana na softveru  može, po svojoj volji, da manifestuje tela:  jedno ili više virtuelnih tela na različitim nivoima virtuelne realnosti kao i  fizička tela kreirana nanotehnološkim inženjeringom    upotrebom instantno  rekonfigurabilnog   mnoštva nanobota  [nanotehnoloških robota – prim. M.V.] 

 Čak i među ovim ljudskim inteligencijama koje još uvek koriste neurone bazirane na ugljeniku je sveprisutna upotreba tehnologije neuralnih implanta,  koja opbezbeđuje enormno povećanje  ljudskih perceptivnih i kognitivnih moći.  Ljudi koji ne koriste takve implante,  nisu u mogućnosti da značajno učestvuju  u razgovoru sa onim ljudima koji ih koriste.  Postoji mnoštvo načina  na koje se kombinuju ovi scenariji. Koncept o tome ‘šta je ljudsko?’  je značajno promenjen.  Prava i moći različitih manifestacije ljudske  i mašinske inteligencije i  njihovih različitih kombinacija  predstavljaju primarno političko i filozofsko pitanje,  iako su inteligenciji baziranoj na mašinama data osnovna prava  .”

Ključno pitanje vezano za Kurzweila, kao i za transhumanizam uopšte, jeste pitanje tehnološkog singulariteta. Tačka singulariteta je ona, u kojoj neraskidivi hibrid čoveka i mašine doseže, putem nanotehnoloških robota, implanta, elkektronskih tokova i mikroprocesora isprepletanih sa ljudskom histologijom, fiziologijom i anatomijom, tačku superinteligencije, omogućavajući kiborgu-posthumanu da upravlja tokom civilizacije po svojoj volji. Superinteligencija je posledica evolucije veštačke inteligencije sposobne za autohtono samousavršavanje, i ona će povesti društvo u pravcu poznatom samo njoj samoj, dok će (odveć) ljudska inteligencija nestati u glibu inferiornosti u odnosu na mašine.

Izraz “tehnološki singularitet”, uveden polovinom XX veka od stane matematičara John von Neumann-a, postaje poznat kroz delo Vernor Vinge-a, profesora matematike sa univerzuteta San Diego, USA, i pisca naučne fantastike. U intrigantnoj knjizi “Singularnost je blizu”, Ray Kurzweil citira profetski tekst Vernor Vinge-a o singularitetu, iz 1993. godine:

“Koje su posledice ovog događaja? Kada inteligencija-veća od-ljudske bude upravljala progresom, taj će biti daleko više ubrzan. U stvari, nema razloga da sam progres ne uključi stvaranje još inteligentnijih entiteta — u još kraćem vremenskom periodu. Najbolja analogija koju vidim je sa evolucionarnom prošlošću:  životinje se mogu prilagoditi problemima i biti inventivne, ali često ne pre nego što prirodna selekcija obavi posao — svet dela kao svoj sopstveni simulator u slučaju prirodne selekcije. Mi ljudi imamo mogućnost da internalizujemo svet i upravljamo problemima tipa “šta ako?” u našim glavama; možemo rešiti mnoge probleme hiljadu puta brže nego prirodna selekcija. Sad, kreiranjem sredstava za izvršavanje ovih simulacija na mnogo većim brzinama, ulazimo u režim  toliko  radikalno različit od naše ljudske prošlosti  koliko smo mi ljudi različiti od nižih životinja. Sa ljudske tačke gledišta, ova promena će značiti odbacivanje svih prethodnih pravila, možda u treptaju oka, eksponencijalni beg iznad svake nade za kontrolom.”

Vinge tehnološki singularitet smešta u 2030. godinu, dok je Kurzweil oprezniji sa optimizmom, te ne veruje da će se post-evoluciono doba ustanoviti pre 2045. Inspirisani Moore-ovom zakonom, definisanim na osnovu predviđanja o radikalnoj ekspanziji broja i tehnološkog unapređanja kompjutera, tranzistora integralnih kola itd., a koje je izveo Gordon Earle Moore, američki biznismen i suvlasnik korporacije “Intel”, transhumanisti, aproksimativno, u skladu sa stepenom rasta informatičke tehnologije, tačku tehnološkog singulariteta smeštaju u period oko 2040. godine.  Tada bi trebalo da nastupi post-evolutivni i post-ljudski period, u kome bi AI (veštačka inteligencija) hibridi preuzeli upravljanje tokom evolucije, koristeći matematičke zakone obrađene procesorskom inteligencijom superiornijom od ljudske. Ray Kurzweil, autentični vizionar, u pomenutom delu “Singularnost je blizu” evoluiranog kiborga smatra jednostavno – čovekom, ali tehnološki i softverski nadmoćnim  u odnosu na biološko ljudsko biće. Između čoveka i mašine više nema razlike, te Kurzweil transhumane smatra bićima koja se ne mogu difinisati jer su iznad biogije i njenih ograničenih koncepata:

“Još uvek čovek? Neki posmatrači referišu na singularni period kao  “posthumani” i referišu na anticipaciju ovog perioda kao posthumanizma. Međutim, za mene biti čovek znači biti deo civilizacije koja teži da proširi svoje granice. Mi već dosežemo iznad naše biologije brzo stičući sredstva da je reprogramiramo i uvećamo. Ako bi čoveka modifikovanog tehnologijom kao ne više ljudskog, gde bi smo povukli liniju granice? Da li je čovek sa bioničkim srcem još uvek čovek? Šta mislite o nekome sa neurološkim implantom? A šta o nekome sa dva neurološka implanta? Šta o nekome sa deset nanobota u svom mozgu? A sa 500 miliona nanobota? Da li treba da uspostavimo granicu na 650 miliona nanobota?: ispod nje, vi ste još uvek čovek, iznad nje, posthuman?  Naše integrisanje sa tehnologijom ima aspekte klizavog terena, ali onog, koji se kliza u obećavajućem pravcu, a ne dole ka Nietzsche-ovom ambisu. Neki posmatrači odnose se prema ovoj integraciji lao prema kreiranju novih ‘vrsta’.  Ali čitava ideja vrsta je biološki koncept, a ono što mi radimo je transcendiranje biologije. Transformacija, koja je u osnovi singulariteta, nije samo  još jedan u dugom nizu koraka u biološkoj evoluciji. Mi obaramo samu biološku evoluciju.”

Trijumf nad silama entropije putem kreiranja artificijelnog živog bića o kome sanjaju transhumanisti, predstavlja milenijumski cilj posvećenika, i on se samo iznova inkarnira u novim formama, pa i u formi traganja za tehnološkim singularitetom. Istorija ideja o artificijelnom biću je jedna od formi jeste i legenda o Golemu i njegova magijska emanacija.

Golem izvorno predstavlja plod jevrejske ezoterne tradicije, te je predmet narodnih legendi, starozavetnih autora, te potonjih kabalista i rabina. Golem  (גולם‎) predstavlja veštački stvoreno humanoidno biće, savladavanjem entropije – transformacijom bezoblične mase (ili zemlje, praha)  u smisleni red bioforme.

Sama reč označava amorfnu materiju, kao u Bibliji:

„Zametak (izvorno: ’bezoblična masa’, na hebrejskom: גלמי, tj. Golem – prim. M. V.) moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednog.“

(Psalmi,  139:16).

Hebrejska „Mishna“ takođe govori o Golemu, kao metafori nekultivisane, nedovršene (’bezoblične’) ličnosti.

Talmud kao dodatno tumačenje Tore, povezuje „Prvu knjigu Mojsijevu (Postanje)“ sa već pomenutim Psalmom 139. Tako se ostvaruje stvaranje Adama kao Golema (גולם) tj. bezoblične mase od praha, pre nego što mu je udahnut život i data forma:

“Kako je stvoren Adam? Prvog sata je sakupljen njegov prah, drugog je stvoren oblik (ili, prema G. Scholemovom tumačenju u knizi ’Kabala i njena simbolika’ – Golem, bezoblična masa iz koje se oblik stvara, prim. M. V.), trećeg je postao telo, četvrtog su mu udovi bili spojeni, petog su se razvili otvori, šestog je u bjega umetnuta duša, sedmog je stao na noge,  osmog je Eva bila sparena sa njim  (…) “

(Talmud, ’Traktat Aboth’, poglavlje 1, str. 7).

Inspirisani Torom koja uči o informatičkom polju (Bog je stvarao svet rečima, tj. samoaktualizujućim informacionim paketima koji otelotvoruju prirodne zakone), hebrejski ezoterici su, tokom potonjih vekova, blagodareći poznavanju zakona simetrije između duhovnog sveta i sveta materije, koristili imena Boga („Shem“) za interakciju između psihe, materije i polja zakona (de facto, morfičkog polja). Na osnovu njihovog okultnog dela, koje je esencijalno ostalo skriveno od očiju neposvećenih, egzoterijski savremenici su ostavili posredna svedočenja o Golemu, kao plodu magijskog delovanja, koja su posve neproverena ali inspirativna kao trag o povesti težnje ljudskog duha da savlada smrt i entropiju. Tako, stavljanjem imena Božijeg (Shem) u usta i na čelo Golema, on bi oživljavao i postajao snažno biće bez sopstvene volje, ispunjen vitalnom silom i podložan bespogovornoj volji gospodara koji ga je stvorio. Tako bi simbolički čovek ponovio dejstvo iz „Knjige postanja“, te preuzeo ulogu „Boga na zemlji“ o kome Biblija i uči, na mnogo mesta.

Poznate priče o Golemu vezuju se za hebrejske okultiste kao što su Eleazar ben Judah iz Wormsa (1165.-1230.). Gaon R. Eliyahu Ba’al Shem, predak  Jacob Emden-a (umro 1776.), koji o njemu pismeno svedoči, , Judah Loew ben Bezalel-a, praškog rabina iz kasnog 16. veka i druge.

Najpoznatija legenda o Golemu vezana je za Rabbi Eliyahu-a iz Chełma (1550. –1583.). Po najstarijim izvorima, legenda kaže da je  Golem iz Chełm-a kreiran iz praha, narastao do gigantskih razmera, i otrgao se volji svog gospodara .  Rabin ga je deaktivirao upotrebom kabalističkih ezoterijskih formula, ali se bezoblična masa raspala u njegovom pravcu i zgnječila ga je. Analogija sa transhumanističkim vizijama kiborga sa nadljudskom inteligencijom koji preuzima vlast nad planetom, i mogućim ambivalentnim posledicama, nameće se sama od sebe.

Gerschom Scholem, izuzetan poznavalac kabale i hebrejske tradicije, u pomenutom delu ’Kabala i njena simbolika’ bavi se fenomenom Golema iz mnogo uglova – od ezoterijsko-anagoškog tumačenja Biblije od strane kabalističkih učitelja, pa sve do raznolikih primera mistične ekstaze oličene u vizijama (da li samo vizijama?-Scholem je otvoren prema ovom pitanju) okultista vezanim za praktično kreiranje Golema. Scholem upozorava na esencijalno kabalističko učenje o opasnosti od disharmonije koja u univerzumu nastaje kada se zloupotrbljavaju prirodni zakoni u antropocentrične svrhe:

„Ovde se u kabalističkom stvaranju Golema sustižu dva motiva,  koji se čak međusobno i ukrštaju. U novom tumačenju i preradi izveštaja u moralističku legendu iskrsava još jedna dublja opomena. Stvaranje Golema, koja je za haside bila potvrda toga da je Čovek stvoren po Božijem obličju, pretvara se u izvršenom smelom proširenju natpisa na njegovom čelu u opomenu: uspešno stvaranje Golema koje se ne vrši samo simbolički bio bi uvod u ‘smrt Boga’! Oholost stvaraoca okrenula bi se protiv Boga. Ovu misao je bezimeni kabalist veoma jasno isticao, dok se u drugom izveštaju čini da je tek nagoveštena.“

Adekvatni produkt gnostičko-hrišćanske tradicije, esencijalno simetričan  hebrejskom Golemu je – Homunculus, delo evropskih alhemičarskih postignuća i desjtvovanja tokom srednjeg veka.  

Homunculus na latinskom znači “minijaturni čovek”  i označava umanjenu verziju potpunog ljudskog bića, veštački kreiranu prema alhemijskom zakonu simetrije (“as above, so below”), prema kome se čovek razvija iz celovitog, ali umanjenog čovečuljka – kao proto-modela. Alhemičari su težili da, spiritualnim, psihološkim i  proto-hemijskim  postupcima realizuju figuru homunkulusa, humanoidno biće koje realizuje arhetip čoveka kao takvog. Pri tome su, delujući na materiju, zapravo menjali sopstvenu svest, realizujući simboličke hemijsko-fizičke postupke čija percepcija se odražavala na potpražni rast svesti i psihe eksperimentatora. Otuda, kao i u slučaju kabalista, nije posve određeno da li su pritom ostvarivali i posledične ciljane materijalne ekvivalente kao nusprodukte psihotvorbe, što bi uključivalo i kreiranje realnog homunkulusa, života iz nežive materije.

Alhemičari crpu inspiraciju iz narodnih fantazmagorija – koje se takođe baziraju na istom ishodištu, polju kolektivnog nesvesnog tog doba. Tako je u centru pozornosti biljka Alreona (Mandagora), koja, oblika homologog  humanoidu, po srednjevekovnim evropskim etničkim tradicijskim legendama, niče i razvija se podstaknuta semenom čoveka osuđenog na smrt vešanjem.

VE ParacelsusParacelsus, znameniti iscelitelj, astrolog i alhemičar, “otac” farmakološke medicine i homeopatije,  odriče mogućnost stvaranja homunkulusa iz korena biljke mandagore kao puko sujeverje, te kritikuje opsenare koji u svrhu šarlatanskih  “magijskih” operacija trguju čovekolikim oblicima korenova, artificijelno “dorađenim” rezbarenjem od strane narodnih zanatlija. Tajna kreacije je u proto-ljudskom biću, tj. njegovoj esenciji i minijaturnom modelu – ljudskom semenu. On je i autor izraza  “homunkulus” (ili je prvi, koji ga zvanično upotrebljava)  u delu „De natura rerum“ (1537). U pomenutom spisu, Paracelsus daje uputstvo za kreiranje homunkulusa:

“Da sperma čoveka istruli u zapečaćenoj tikvi četrdeset dana do najvećeg stepena  truljenja u kobilinoj utrobi, ili bar toliko dugo dok ne oživi i počne da se pokreće, i mrda se, što se jasno vidi. Nakon toga,  izgledaće, na neki način kao čovek, proziran, bez tela.. Ako se, nakon toga, vispreno nahrani arkanumom ljudske krvi, i hrani do četiri nedelje, a potom drži u ravnomernoj toploti kobilje utrobe, od tada raste živo ljudsko dete, sa svim svojim udovima kao svako drugo dete, rođeno od žene, ali mnogo manje.”

Post-paracelsusijanska alhemija se takođe bavi homunkulusom, sa referencama na simboličko-psihološki nivo, oličen u kabalističkim delovanjima i ciljevima, o kojima se već govorilo ranije u ovom tekstu.  Kreiranje homunkulusa ima ambivalentno značenje, između bukvalnog i anagoškog – okultno-alhemijsko stvaranje “novog bića” na psihološkom planu implicira kreiranje “novog čoveka” u sebi – regeneraciju iskonske ljudskosti, rađanje gnostičkog, unutarnjeg Hrista, te transmutaciju žive (bezlične duše, podložne spoljašnjim uticajima) u zlato (duhovne duše, nepromenljive u promenama, i ispunjene višim self-om).

K. G. Jung, znameniti švajcarski psiholog i poznavalac alhemije nedvosmisleno uviđa simbolički karakter alhemijskih procesa (uključujući i onaj kreiranja    anthroparion-a  tj. corpus subtile, tj. homunkulusa) i težnju za psihološkim rastom i oduhovljenjem. U delu “Psihologija i Alkemija” on uči:

“Kod Jakoba Böhmea (1575-1924) usporedba lapis – Krist ima značajnu ulogu, ali se ovdje ne bih želio u to upuštati. Kao karakteristično mjesto spomenut ću ‘de signatura rerum’.

I iz ovoga se gradiva jasno vidi što je konačan cilj alkemije. Ona je željela proizvesti ‘corpus subtile’, preobraženo i uskrslo tijelo: to jest, tijelo koje je istodobno duh. U toj nakani ona se dodiruje s kineskom alkemijom što nam je poznato iz teksta ‘Tajne Zlatnoga cvijeta’. Tu je posrijedi ‘Dijamantsko tijelo’, to jest, besmrtnost, koja se postiže preobrazbom tijela. Dijamant je zbog svoje prozirnosti, svojega sjaja i svoje tvrdoća podoban simbol. Stoga, kaže i Orthelius, kako mudraci nisu pronašli nikakav bolji lijek od onoga koji su, zbog njegove tvrdoće, prozirnosti i rubinske boje prozvali kamenom mudraca.”

Kao kontrast spiritualnom i simbiličkom tretiranju vizije o “upravljanom” veštački stvorenom biću, materijalistički (bukvalni) golem/homunkulus reinkarnira u umetničkim vizijama Mary Shelley u njenom romaničarskom proto-cyber-punk romanu  “Frankenstein” iz 1818. Primetna je tehnološka evolucija postupka kreacije “bića”. Od mistične invokacije i vizualizacije božijeg imena kojima se priziva Golem, preko kreiranja homunkulusa  putem alhemijskih postupaka  transmutacije materije u proto-hemijskim laboratorijama do emanacije “bića” koje kreira imaginarni Dr Frankenstein u najsavremenijoj laboratoriji svog doba, elektricitetom i high-end tehnikom ranog XIX veka. Time se ideja o veštačkom životu prebacuje na polje nauke i tehnologije.

 (KRAJ 1. DELA)

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

One Response do “TRANSHUMANIZAM I/ILI DUHOVNA POBEDA NAD ENTROPIJOM (1. DEO)”

  1. Gordon FlashSTAR* says:

    Čovek možda može da stvori kakav oblik “super inteligencije” ali samog čoveka može da stvora po svojoj meri*JEDINA PRAVA SUPER INTELIGENCIJA STVARANJA*,
    *NJ*B*V*K*LO_GhOSta*E_TARa*APSOLUT*

Ostavite komentar