Da li je naša svest poput holograma? Kao što znamo hologram je slika postojećeg kao obična fotografija, ali redukovana na dimenziju (ili više) manje. Međutim, za razliku od obične fotografije hologram u svakom svom deliću sadrži potpunu informaciju o slici postojećeg. Ukoliko bi duša bila poput holograma ona bi u svakom svom najmanjem delu sadržavala potpunu informaciju o sebi. Duša bi bila celovita i potpuna slika o nama redukovana na jednu dimenziju manje.
Sada za naše potrebe poslužićemo se jednim pravilom iz psihologije. Naime smatraćemo da su termini duša, duh, psiha jedno i da su to sinonimi koji ukazuju na jednu nematerijalnu, besmrtnu, večnu supstanciju koja je nedeljiva i rekli smo celovita.
Da bi smo uopšte i mogli da govorimo o duši kao besmrtnoj supstanciji (u nekim terminologijama susrešćemo se i sa istovetnim terminima pneuma, dah) mi smo morali da prihvatimo polaznu poziciju koju nam nudi kartezijanski dualizam. Nazvan po crkvenom imenu francuskog filozofa racionalizma i velikog matematičara Rene Dekarta (čije je svešteno ime bilo cartesius) ova filozofska pozicija u filozofiji duha (koja obiluje drugim pozicijama koje su ponekada oštro suprostavljene) nam govori da u univerzumu koga mi opažamo našim čulima (koja su telesna) postoje dve supstancije telo i duh. Duh ili kao što smo rekli duša, potpuno je nezavisna od tela i može postojati i bez ili van njega. (za našu teoriju nije nam potrebno da dublje ulazimo u problem kartezijanske filozofije i da tragamo za pitanjima na koji je način duša povezana s telom) Dakle, naše suštine su duše koje su nematerijalne i odvojive od tela.
Takav stav odmah povlači i drugu premisu odnosno da su duše kao suštine besmrtne. Sada dolazimo do esencijalnog dela naše teorije. Od početka svesne misli i racionalizma u opštem smislu, čovek se pitao čega ima posle smrti. Pitanje da li postoji život posle ovog zemaljskog, postavljali su i drevni mislioci i filozofi sa manjim ili većim slaganjem, ali naravno ovo pitanje je ostalo bez odgovora zato što nemamo nikakvog epmirijskog uvida u to da li postoji zagrobni život ili ne. Mnogi savremeni naučnici smatraju da mi nikada i u principu nećemo moći da dobijemo odgovor na ovo pitanje prosto zato što se “posle smrti niko nije vratio među žive da nam ispriča kako je ili šta je s onu stranu”.
Pitanje ima li života posle smrti prirodno nas definiše kao ljude i izvire iz našeg praiskonskog straha od smrti. Ljudi su zbog straha od smrti i uopšte straha od prolaznosti ljubavi, mladosti, sreće, bežali u različite mitove. Mitovi su stvorili zajedničke slike ili arhetipove koji nas i dan danas prožimaju i pulsiraju u najskrovitijim dubinama naše psihe. Savremena civilizacija se sve više oslanja na nauku koja joj daje polucelovit pogled na svet. Druga polovina je zasnovana u veri, u veri u Božansko biće koje bdi nad svima nama, koje nas čuva i kome se molimo. Ono nam je dalo slobodu da delamo po sopstvenom nahođenju ali nam je dalo i mogućnost krajnjeg iskupljenja i pokajanja pred konačnim krajem!
Dakle, iz naše prirode proističe strah od smrti i pitanje kuda ide naša duša posle smrti je sasvim na mestu, naročito ukoliko uzmemo savremenu nauku kao primer i princip održanja energije. U našem telu postoji izvesna električna aktivnost koja se može meriti odgovarajućim aparatom, encefalogramom. Električna energija struji kroz naše nerve šaljući impulse pomoću kojih se pokretaju naši udovi npr. Međutim ono što je čarobno i što nas najviše fascinira jeste činjenica bogatstva našeg unutrašnjeg ili mentalnog života. Ista ta energija prolazi kroz neurone u našem mozgu putem dendrita i aksona i u odgovarajućim centrima korteksa ili kore velikog mozga aktivira određene oblasti koje su odgovorne za naše misli, emocije, odluke, nadanja, snove itd. Primetite da samo šturo i uopšteno govorimo o tim centrima u kori velikog mozga zato što ni savremenici neurofiziolozi još uvek nisu u stanju da nam ponude potpunu “mapu” mozga i da nam kažu koji region je odgovoran za koje mentalno stanje. Međutim, čak i pod pretpostavkom da će u bližoj ili daljoj budućnosti biti u stanju da nam kažu, opet jedan odgovor nas vodi do million drugih pitanja! Kako npr. ti odgovarajući delovi mozga utiču na naš mentalni život, kako je moguće da jedna iskra el. energije u suštini izazove svo to bogatstvo mirisa, dodira, zvukova, emocija, snova itd koje predstavljaju kategorije koje čine naš mentalni život.
Dug put smo prešli od Rene Dekarta i supstancijalnosti duše pa do savremene slike koju nam nauka nudi u pogledu rada mozga ali ni to nije sve! Ovo je bio samo običan površni pregled. Pošto smo ustanovili da je duša supstancija onda ona mora biti i besmrtna. Energija o kojoj smo upravo govorili posle naše smrti se ne gubi. Naše telo da tako kažemo se reciklira, ali naša duša se ne rastavlja na sastavne delove jer je celovita i potpuna a uostalom to i nije moguće postići sa energijom. Šta se dakle zbiva sa energijom duše posle smrti tela?
Na stotine hiljada ljudi koji su doživeli iskustva koja su bila bliska njihovoj individualnoj smrti govore nam obično “ da im je čitav život proleteo pred očima”. Gotovo svi preživeli (što je donekle blisko sa slikom tunela na čijem kraju je svetlo što opet ima i neka druga objašnjenja i čime se mi ovde nećemo baviti) govore da im je život prosto sevnuo pred očima! Oni su u stanju da nam ispričaju kako se sećaju perioda od pre tri godine njihovog uzrasta a neki čak i pre dve godine. Mnogo je takvih iskustava. Zatim, ti ljudi nam govore da se sećaju nekih detalja i stvari za koje su sigurno mislili da su ih zaboravili i da ih po svim zakonima prirode ne bi ni trebalo da ih se sećaju jer je prošlo toliko vremena! Osim u slučajevima Alchajmerove bolesti i nekih težih slučajeva povrede glave mi smo u stanju da se setimo mnogo toga prijatnog i neprijatnog. Naravno sećanje na neki prijatan događaj ili miris ili poljubac ili dodir je praćeno prijatnim emocijama, dok je sećanje na neke ružne događaje prirodno praćeno ružnim osećanjima.
Koliko puta smo rekli “ja sam to zaboravio” ili “ja se toga ne mogu više setiti” ili “pa to je bilo pre samo dva minuta a ja sam zaboravio” i naravno rastužimo se. Svi mi posebno mrzimo ona stanja kada ne možemo da se setimo šta smo hteli da kažemo. Ali budite bez brige jer MI ZAPRAVO NIKADA I NIŠTA POTPUNO NE ZABORAVLJAMO! Ljudsko biće sve pamti samo je u datim trenucima upamćeni sadržaj nedostupan zato što smo podsvesno usmerili pažnju na nešto drugo. Ali bez obzira na ovo mi ćemo se setiti narednog puta kada nam podsvest bude podstaknuta nekim informacijama iz spoljašnje sredine, pri čemu spoljašnja sredina može biti i svest.
Ukoliko čovek sve pamti gde i na koji način se to pamćenje održava i čuva? Ovo je još jedna ogromna misterija sa kojom se susreću savremeni neurofiziolozi. Mi zapravo ne znamo kako mozak pamti i to je do dana današnjeg ostala velika misterija!
Ali kada našoj fizičkoj egzistenciji dođe kraj i kada naše telo umre i kada nam se oslobodi energija duše kuda ona ide i šta sa sobom nosi?
Duša više nije ego, ono ja po kome su nas raspoznavali čitav život. Duša posle smrti nije ista ličnost koja je živela ali duše jeste pamćenje koje nije zaboravljeno. Sve što smo ikada doživeli i čuli, omirisali, poljubili, probali, videli, osetili, voleli, mrzeli putuje zajedno sa nama u hipersvemir u nedostatku boljeg izraza gde postaje deo kolektivnog svesnog što je Bog. Kosmos je oživeo sebe u čoveku i drugim bićima i univerzum je postao svestan sebe u čoveku. Svesni kosmos čuva naše pamćenje ne on pamti ono što smo mi zapamtili i u tome leži najlepša i najčudotvornija istina! Ni jedan ljudski život nije besmislen niti uludo protraćen! Svaki život je blago jer je riznica svega onoga što smo doživeli i sve to u trenutku naše smrti čini da kosmos bude za jedan faktor još svesniji!
Zaista smo prošli dugačak put od supstancijalnosti duše do pamćenja kao sredstva da se očuva besmrtnost duše! Ostaje nam da se radujemo jer nam nova teorija pruža novi pogled na život koji je postao milijardu puta lepši I čarobniji nego što nam se to činilo ranije. Sada na život možemo slobodno gledati kao na dar od Boga i to je Tesla, čovek milenijumima ispred svoga vremena i shvatio i zato je i smatrao da je kosmos jedno živo biće. Radujmo se i cenimo ljudski život sada više nego ikada pre!
Vladimir Jevtić
Je sam dusa, tacka svetlosti, energija u telu, ja dusa, posedujem: um (misli), intelekt i memoriju
radnje (otisak izvrsenog), ja sam dusa, igram svoju ulogu preko tela (84 uloge, tokom 5000 godina i ponovo iz pocetka, imam usnimljeno u meni sve moje uloge).