(Epistemološka podrška Milankovićevoj argumentaciji protiv Lorenc-Ficdžeraldove kontrakcione hipoteze i važenja II principa Elektrodinamike tela u kretanju)
ABSTRAKT: Milutin Milanković, (1879-1958), je objavio dva rada u kojima se naučno izjašnjava o rasprostiranju svetlosti, O teoriji Majkelson-Morlijeva eksperimenta, (1912g.) i O drugom postulatu specijalne teorije relativiteta, (1924.g.)
Majklson-Morlijev eksperiment bio je zamišljen kao provera postojanja nepokretnog etra u odnosu na koji se Zemlja kreće oko Sunca. Očekivala se interferencija zrakova svetlosti istovremeno emitovanih u (a) pravcu kretanja Zemlje u odnosu na etar, i (b) pravcu upravnom na njega. Po Majklsonu i Morliju, (Majklson je sam izveo ogled 1881, i ponovio ga sa Morlijem1887), reflektovana svetlost je, zbog razlike u brzinama, u pravcu (a) trebalo da predje kraći put od svetlosti koja se kreće pravcem (b). Medjutim, interferencija je u oba eksperimenta izostala, i potvrdjeni negativan rezultat izazvao je ozbiljnu naučnu raspravu o etru.
Sasvim originalan pristup ovom problemu imao je Milutin Milanković, koji u svom prvom radu, iz 1912. polazi od korpuskularne prirode svetlosti, i, smatrajući da se u tom slučaju može koristiti Galilejevim zakonom slaganja brzina, matematički pokazuje da nema razlike u optičkim putevima svetlosti u pravcu kretanja Zemlje (a) i pravcu upravnom na njega, (b). Kako se ne razlikuju dužine optičkih puteva, tako se ne razlikuju ni vremena putovanja, pa se pri konstantnim brzinama Zemlje – v, i svetlosti – c, nikakva interferencija ne može ni očekivati.
I prema tome, po Milankoviću, ne samo da je Majkelson-Morlijev eksperiment postavljen kao petitio principii (kružni dokaz), tako da je besmislen, već ni za čuvenu Lorenc-Ficdzeraldovu kontrakcionu hipotezu, koja tvrdi skraćivanje tela u pravcu kretanja, nema nikakvog fizičkog dokaza.
Milanković o negativnom rezultatu Majkelsonovog interferencionog eksperimenta
Pojava specijalne teorije relativnosti ,(1),1905. godine, Alberta Ajnštajna izazvala je u to vreme velike naučne polemike. Posebna pažnja bila je usmerena na drugi postulat teorije relativnosti, koji u najednostavnijoj matematičkoj formi adicione teoreme, izgleda:
c – v = c = c + v
Ovim postulatom se tvrdi da se svetlost u vakuumu uvek kreće konstantnom brzinom “c”, bez obzira da li se ona emituje sa pokretnog ili nepokretnog objekta.
Ajnštajn je ovim postulatom načinio presedan u fizici, jer je za istinit stav proglasio tvrdnju do koje se nije došlo ni eksperimentalnim, ni teorijskim izvodjenjem, takodje suprotnu do tada važećoj i eksperimentalno potvrdjenoj Galilejevoj klasičnoj relativistickoj mehanici, kao i Doplerovom efektu kod zvuka.
Na ovaj način, Ajnstajn je svetlosti, ne ulazeći u analizu njene prirode, osobina i načina kretanja, dao jedinstven položaj u prirodi. Analizirajući Ajnštajnov stav, mnogi naučnici (2) su pokušali da opravdaju uvodjenje drugog postulata povezujući ga sa negativnim rezultatom Majkelson-Morlijevog eksperimenta (3) , smatrajući da je i samom Ajnštajnu ovaj eksperiment poslužio samo kao putokaz. Posebnu pažnju je ovom eksperimentu posvetio i Milutim Milanković, širom sveta poznati inženjer, geofizičar, matematičar i astronom (2), (3).
U osnovi Majkelson-Morlijev eksperiment je zamišljen kao provera kretanja Zemlje u odnosu na pretpostavljeno postojanje etra, supstance koja ispunjava prazan prostor. Ispitivanje postojanja etra je u jednom momentu razvoja fizike bila važna tema, jer je od osobina te hipotetične supstance zavisilo objašnjenje načina kretanja svetlosti kroz prostor, kao i njena brzina .
Uz statiku, optika je najstarija naučno zasnovana disciplina i svakako prva medju naukama o prirodi za koju je izgradjena matematizacija, i može se reći da su osnovni problemi vezani za prirodu, osobine, mehanizam kretanja, mehanizam vidjenja i brzinu svetlosti postavljeni još u staroj Grčkoj, a objašnjenja su zadobila naučnu formu Maksvelovom elektromagnetskom teorijom svetlosti.
Problem prirode svetlosti i mehanizma njenog kretanja kroz prostor jasno je formulisao jos Aristotel koji smatra da je svetlost pokretni poremećaj neke prirodne sredine. To je začetak teorije o etru, supstanci koja ispunjava sav prostor. U to vreme, a i vekovima kasnije, smatralo se da je nemoguće da se bilo šta rasprostire kroz prazan prostor bez ikakvog oslonca i bez ikakvog dejstva sile. Posle Aristotela i mnogi drugi veliki naučnici, pokušavaju da modelom etra objasne mehanizam kretanja svetlosti.
Osnovna ideja Majkelson-Morlijevog eksperimenta je bila, da ako postoji nepokretni etar, u odnosu na koji se Zemlja kreće oko Sunca, onda je moguće dobiti interferenciju svetlosti, do koje će doći usled kretanja svetlosti emitovane u pravcu kretanja Zemlje u odnosu na etar i u pravcu upravnom na njega. Svetlost koja se kreće u pravcu kretanja Zemlje bi trebalo da predje manji put u odnosu na svetlost koja se kreće upravno, zbog razlike brzine koju bi imala u odnosu na nepokretni etar i u odnosu na zrak upravan na pravac kretanja Zemlje. Eksperimentalno dobijena interferencija bi tako potvrdila postojanje nepokretnog etra.
Majkelson je prvi put eksperiment izveo 1881. godine (3) zatim ga ponovio sa Morlijem šest godina kasnije (4). Ni jednim od eksperimenata nije se dobila očekivana interferencija, i cela koncepcija nepokretnog etra je došla u pitanje. Bila su moguća dva zaključka: ili da etar ne postoji, ili da nije u apsolutnom mirovanju. U pokušajima izmedju 1881 i 1887. godine da se spase etar pretpostavljalo se i kretanje etra zajedno sa Zemljom istom brzinom, i čak delimično kretanje etra u pravcu kretanja Zemlje.
Objašnjenja negativanog rezultata eksperimenta tražena su pre svega u drugoj mogućnosti: da Zemlja sa sobom povlači etar samo delimično. Tada bi efekti bili drugog i trećeg reda, što eksperimentalna tehnika tog vremena nije mogla da registruje. Sasvim drugačije tumačenje dao je poznati fizičar Hendrik Lorenc. On je, uočio rad fizičara Ficdzeralda koji razmatra deformaciju molekulskih sila u telima koja se kreću (6).
Lorenc je problem razrešio tvrdeći da etar skraćuje optički put u pravcu kretanja Zemlje, te stoga i nema nikakave razlike u dužini puteva. Mnogi teoretičari i eksperimentalni fizičari su u to vreme sumnjali u takvu hipotezu (7). Vršeni su brojni eksperimenati tipa Majkelson-Morli, sa promenjenim uslovima i osnovnom pretpostavkom da možda postoji neki posebni pravac u kosmosu u odnosu na koji su efekti povlačenja etra najveći.
Pojava specijalne teorije relativnosti je čitavom problemu dala sasvim novu dimenziju. Protivnici teorije nepokretnog etra su u negativnom rezultatu Majkelson-Morlijevog eksperimenta videli eksperimentalni dokaz drugog postulata, pogotovo jer su Ajnštajnove jednačine skraćenja tela u pravcu kretanja bile istovetne sa Ficdzeraldovim. Ajnštajnova specijalna teorija i drugi postulat su potkrepili Lorencovo tumačenje negativnog rezultata Majkelson – Morlijevog eksperimenta, iako sam eksperiment nikad nije bio namenjen da utvrdi konstantnu brzinu svetlosti, već isključivo da ustanovi da li se Zemlja kreće u odnosu na etar.
Sasvim nov pristup imao je Milutin Milanković. On prihvata da Majkelson – Morlijev eksperiment može biti osnova za potvrdu drugog postulata, odnosno konstantnosti brzine svetlosti, ali analizira mogućnost da se to ovim eksperimentom zaista i dokaže i pod kojim uslovima.(5)
U prvom radu, iz 1912. godine, Milanković polazi sa stanovišta korpuskularne prirode svetlosti, smatrajući da se u tom slučaju može koristiti Galilejevim zakonom slaganja brzina, i matematički pokazuje da ne može biti nikakave razlike u optičkim putevima svetlosti u pravcu kretanja Zemlje i pravcu upravnom na pravac kretanja Zemlje. Kako nema nikakave razlike u dužini optičkog puta, ne može se očekivati ni interferencija, te Milanković zaključuje: Majkelson-Morlijevim eksperimentom nije potvrdjena konstantna brzina svetlosti, odakle sledi da se Ajnštajnovim II postulatom ne razrešava problematika postojanja etra.
Milanković završava svoj rad rečima:
“Dopusti li se pri tome pretpostavka da kretanje izvora svetlosti i kretanje ogledala utiče na brzinu kojom se svetlost širi u onoj meri u kojoj to meri iz pretpostavke emisione (8) teorije sledi, to se Majklsonov eksperiment može rastumačiti bez ikakve druge hipoteze…. Mogućnost, da kretanje izvora svetlosti utiče na brzinu kojom se ona širi, može se dopustiti, jer protivno nije dokazano…. Kada je ova radnja predana za štampu, saznao sam od dr Varićaka da su napuštanjem drugog postulata teorije relativnosti negativan rezultat Majklsonova pokusa hteli protumačiti već Comstock, Tolman i Stenjart (9). Da se taj postulat ne može održati kod ubrzanih kretanja pokazao je nedavno Ajnštajn u svom radu o uticaju sile teže na rasprostiranje svetlost (10).”
Milankovićeva naučna argumentacija u analizi je sledeća:
“Ishod Majklsonovog eksperimenta pokazuje, kako to shvataju spomenuti naučenjaci, da se svetlost širi prema posmatraču na Zemlji istom brzinom c u svim pravcima, ona bi se, dakle, po principima klasične fizike, širila prema posmatraču van Zemlje po pravcu jediničnog vektora i brzinom c + vi , gde je i jedinični vektor, ako je v vektor brzine Zemlje prema ovom drugom posmatraču. To bi značilo da ili hipotetski medijum koji prenaša svetlosne zrake učestvuje u kretanju Zemlje ili da kretanje izvora utiče na brzinu širenja svetlosti uvećavajući je za vi. Protiv prvog tumačenja govori aberacija svetlosti, a protiv drugog astronomska posmatranja dvojnih zvezda.
No, ovakvo rezonovanje, a naročito ovakvo tumačenje ishoda Majklsonovog eksperimenta nije dovoljno kritčcno, a sadržava u sebi, sem toga, još čitav niz pretpostavki o prirodi svetlosti, pa na taj način prikriva pretpostavku o konstantnosti brzine svetlosti u stvari drugim pretpostavkama na koje smo se bolje svikli, no koje mogu biti zamenjene i drugima bez sukoba sa iskustvom.”
M.Milanković polazi od stava da je svetlost fenomen koji ima prostorni i vremenski periodicitet, kreće od najprostije jednačine periodičnog kretanja koja važi za bilo koje talasno ili bilo koje periodično kretanje:
c = c0 + U(v, ), (11)
Takodje, razmatra neophodnost definisanja osobina i prirode svetlosti:
“Potrebno je pre svega ostalog, da ispitam šta se sve mora pretpostaviti o prirodi svetlosti ili prihvatiti kao neospornu činjenicu da se one pojave koje dolaze kod nas u pitanje mogu opisivati jezikom matematike. Te su pojave uglavnom ove: širenje, refleksija, interferencija svetlosti, opisivanje Majklsonovog eksperimenta, njena aberacija usled kretanja posmatrača i Doplerovo pomeranje spektralnih linija za ispitivanje kretanja dvojnih zvezda.”
Budući da je svestan da optika nije ušla u stadijum prečišćene aksiomatike, Milanković, razvijajući svoju teorijsku analizu Majkelson – Morlijevog eksperimenta polazi od nekoliko apriornih stavova:
1. Monohromatski svetlosni izvor miruje u odnosu na etar, bez obzira da li je etar nepokretan ili nije;
2. Svetlost je prostorno i vremenski periodična pojava; rasprostire se pravolinijski, sa važećim zakonima refleksije i interferencije;
3. Svetlost se iz apsolutno mirujućeg izvora širi kroz bezvazdušni negravitacioni (12) prostor brzinom c0;
Da bi se zadovoljio negativni ishod Majkelson – Morlijevog eksperimenta, po Milankoviću, svetlosni izvor mora sem obične radijacije koja se širi sfernim talasima brzinom c0, da emituje, usled svog kretanja još jednu sekundarnu radijaciju koja se širi istom brzinom c0 ravnim talasima duž prave kretanja izvora, pri čemu njena amplituda mora biti proporcionalna kvadratu brzine izvora. Obe te radijacije se moraju superponirati u blizini izvora, da bi se zadovoljio negativni ishod eksperimenta.
Medjutim, ni u jednom od pomenutih ogleda nije vodjeno računa o ovakvim detaljima, kao što je dužina kraka instrumenta, talasna dužina upotrebljene svetlosti, i vrsta i priroda oscilacija, kao što je to zahtevao Milanković. Jedino što je uzimano u obzir, je brzina kretanja Zemlje, ali samo u funkciji očekivanog interferentnog efekta.
Tri godine posle objavljivanja Milankovićevog rada,1927. godine, u Pasadeni je na Mont Vilson opservatoriji održan kongres (15), astronoma i astrofizičara posvećen Majkelson – Morlijevom eksperimentu. Pored Majkelsona, ovom značajnom skupu prisustvovali su Lorenc, Edington, Dejton Miler, Kenedi i mnogi drugi, ali nije bilo ni Milutina Milankovića ni Alberta Ajnštajna.
Na samom kongresu prikazano je mnoštvo eksperimentalnih radova koji su za osnovu imali Majkelson – Morlijev eksperiment. Zanimljivo je navesti da je bilo i takvih analiza kojima je dokazivano da rezultat Majkelson – Morlijevog eksperimenta nikada nije bio negativan, već da samo nije imao očekivanu vrednost. U svom radu, Dejton Miler, eksperimentalno je pokazao da uz pretpostavku da se etar delimično kreće sa Zemljom, može da se ustanovi značajan efekat koji odgovara brzini povlačenja etra od skoro 10 km/sec!
Miler je svoj eksperiment vršio u trajanju od pet godina (1921 – 1926) i dugogodišnjim merenjima ustanovio da postoje periodične promene interferencije u toku godine, pri čemu se maksimum dostiže pocetkom aprila, svake godine, a njihov pravac ne odgovara magnetnim polovima Zemlje, već ide pod uglom od 60 stepeni u pravcu severozapada.
Mnogo godina kasnije, 1954. godine na direktno pitanje Davenporta, upućeno A. Ajnštajnu, koliko je na njega uticao negativan rezultata Majkelson – Morlijevog eksperimenta na stvaranje Specijalne teorije i uvodjenje drugog postulata, Ajnštajn je doslovce odgovorio:
“… Kada sam razvijao svoju teoriju, Majkelsonov rezultat nije na mene bitno uticao. Ja čak ne mogu ni da se setim, da li sam u vreme, kada sam pisao svoj prvi rad o specijalnoj teoriji relativnosti, uopšte i znao za njega …sa iskrenim poštovanjem
Albert Ajnštajn” (16)
Da su učesnici skupa iz 1927. godine bili upoznati sa Milankovićevom teorijskom analizom Majkelson – Morlijevog eksperimenta, mozda bi diskusija bila drugačija. Konačni zaključak konferencije: da etra nema i da je svetlost konstantne brzine, što potvrdjuje negativni rezultata Majkelson – Morlijevog eksperimenta, bio je apodiktičan, i nije ostavio mogućnost za dalja istraživanja postojanja etra, kao ni za eksperimentalno proveravanje konstantnosti brzine svetlosti. Hendrik Lorenc i Artur Edington su opovrgli sve eksperimentalne dokaze u prilog postojanja etra i sumnje u konstantnost brzine svetlosti, koristeći se pre svega greškama merenja.
Milankovićev konačni zaključak može se ukratko formulisati: Majkelson – Morlijevim ogledom nije moguće utvrditi apsolutno važenje nezavisnosti brzine svetlosti c od kretanja izvora sa koga se svetlost emituje, to jest drugog postulata specijalne teorije relativnosti.
U prilog Milankovićevog stava svakako ide i gore navedeno Ajnštajnovo pismo, kao i čuveno Ajnštajnovo predavanje održano 5. Maja 1920.g u Holandiji, na Univerzitetu u Lajdenu, pod naslovom “Etar i Teorija Relativnosti”, u kome je on Specijalnu teoriju relativnosti doveo je u sukob sa nepokretnošću etra, iznoseći jedanaest medjusobno protivrečnih tvrdjenja:
- ‘’…moja teorija relativnosti oduzima etru njegovo poslednje mehaničko svojstvo, oduzima mu nepokretnost’’;
- “Etar uopšte ne postoji.”;
- “Pažljivije razmatranje pokazuje da nas teorija relativnosti ne primorava da negiramo etar’’;
- “…hipoteza etra sama po sebi je u sukobu sa specijalnom teorijom relativnosti’’;
-
“…sa stanovišta specijalne teorije relativnosti, hipoteza etra je jedna prazna hipoteza’’;
-
“…odricanje postojanja etra jednako je tome da se praznom prostoru oduzmu sva mehanička svojstva’’;
- “ …elektromagnetsko polje je tek sekundarno vezano za etar”;
-
“…gravitacioni etar ne odredjuje elektromagnetsko polje ni na koji način”;
-
“…kauzalno su povezani – gravitacioni etar i elektromagnetsko polje, ili kako ih takodje možemo zvati – prostor i materija.”;
- “…prema Opštoj teorijiu relativnosti, prostor bez etra je nezamisliv’’, i najzad,
- “Na ovakav etar (tj. na Ajnštajnov nejasan model gravitacionog etra –V.A.) ne može se primeniti ideja kretanja.’’
Tesla je govorio da je eter mračan i nevidljiv, te da nedvojbeno ima masu koja se razlikuje od energije. Naime, Nikola nikad nije prihvatio paradigmu o pretvaranju mase u energiju i obratno. Eter smeta toj teoriji. Danas smo svjedoci da moderna znanost zbunjeno formulira tamnu tvar/energiju, kao nosioca ogromne količine mase u prostor/vremenu. Može se izmjeriti efekt, a i posljedica. ONO između nas jebe do iznemoglosti, jer ne možemo TO svrstati niti u jednu poznatu pojavu. A upravo TO je nekada imalo naziv ETER. Albert je jednostavno zaobišao problem i logički zaključio da se vrijeme rasteže k’o guma. Nije loše. Ali može i bolje. Velja je na pravom putu sa svojom teorijom o vremenu. Vidim Ga kao kariku između kvantne mehanike i relativnosti. Pregaziti će Einsteina, kao on Newtona.
Velike reči padaju iznebuha ko kiša iz vedra neba. A ja ko – mutav na telefon. Očekujem da jednog dana osvane definicija Prostora a ako može i vremena! O materiji izgleda da sve znamo!? Ni Nikola nije stigao da postigne sve što je hteo, a nije mogao. Nisu mu dozvolili. I ovako smo dobrano usosili. Gde bi nam tek onda kraj bio? Očekujem još mnogo pametnih razmišljanja. Pre no što ispijemo čašu žuči i jeda do kraja.
Cini mi se , i ovdje kao i na svakom mjestu u naucnim raspravama, ucesnici ne vode racuna o tome kako je ustrojen univerzum i zbog cega mi, kao humana bica ,nismo u mogucnosti da vidimo istiniti uzrog mnogih pojava u univerzumu , u necem na sta mi ne mozemo uticati.
Univerzum je dvoentitetan . Osnovni entitet, kao nosilac svih stvaranja jeste duhovni entitet, koji ,kao osnovni resurs za stvaranje ,posjeduje nepokretnu substancu -ETAR ,koji popunjava beskonacni univerzum.Iz etra je formirana materija i sve vrste energija sto pretstavlja entitet,koji ja zovem-KOSMOS.Kosmos je “ utopljen“ u univerzum, odnosno u etar ili nalazi se u duhovnom entitetu univerzuma sa kojim upravlja APSOLUTNA SVJESNOST UNIVERZUMA, koja pretstavlja bezgranicnu moc stvaranja svega u Kosmosu.
Materija nastaje pod visokim vibracijama etera dgje se za njen smjestaj i kretanje dodjeljuje prostor, a za pracenje tog kretanja, po prirodnim zakonima, daje vrijeme kao mjera tog kretanja. Tada materija u obliku kvarkova i gluona, dobijenih u presjecima struna izazvanih vibracijama, dobija sve osobine koje mi opazamo nasim opazajnim culima i instrumentima, ali nismo u stanju, niti cemo to ikada moci, da registrujemo etar, jer je to dio duhovnog entiteta univerzuma. Sve te osobine materije ,kao sto su gravitacija, magnetizam, elektro naboj ,toplota i ostalo, imaju neku nostalgicnu vezu sa eterom. Na primjer, gravitacija je neuravnotezena sila izmedju etera i materije i kao takva ima osobinu da materiju ( istovremeno sa svojim povecanjem) ,okuplja sve dok se ne dobije kriticna i masa i gravitacija, kada masa prelazi i vraca se u „zavicaj“ ,odnosno ponovo postaje eter, putem crnih rupa. I svjetlost ima slicne odnose sa magnetizmom , koji materiji daje mnoge varijante da se ,pri kretanju iste, mogu dobiti i druge varijante i kretanja i energija.
Svjetlost ima zadatak da se kroz nju uvidi gotovo svaka osobina materije, jer se svjetlost nalazi na granici materije i vezana je za magnetiza, jer se sa tim postzu razi drugi i energetski i drugi uslovi kretanja i formiranja raznih polja ( elektro polje oko planeta, jer se zbog gravitacije u tijelima deformisu atomi i iz njih istjeruju elektroni cime se povrsina tijela negativno naelejtrise, a jezgro pozitivno.) .Samo treba ovo razraditi ,postujuci duhovni entitet. Tako i Keplerove zakone i Kenigovu teoremu treba korigovati jer se pomocu njih ,nebeska matematika, pogresno proucava.
Ako nekoga ovo interesuje, ja imam dovoljno ,vec napisanih, matematickih dokaza, koje treba objaviti, samo recite gdje. To bi trebalo da dude SANU.
Pokušaću da malo oraspoložim gospodina Bogoboja.
Prostor ima tri beskonačne dimenzije: dužinu, širinu i visinu i nijednu više. Sve što se ikada može dogoditi, dogodiće se unutar te tri beskonačno velike dimenzije. Nikad izvan njih. Unutar beskonačnog prostora mogu postojati razni sistemi uslovljenog kretanja, ali ne postoji ni jedan osnov da te pojave nazivamo novim dimenzijama.
Vreme ne postoji kao realna dimenzija. Prihvatam ideju da postoji samo večna sadašnjost. Prošlost i budućnost predstavljaju samo našu subjektivnu misao o vremenu.
Što se tiče eksperimenta Majklsona i Morlija uveren sam da je to bio samo finale jedne dobro organizovane prevare uticajnog kruga ljudi, namernih da esencijalno znanje o stvarnom, etarskom poreklu univerzuma sačuvaju samo za sebe. Etar je u tu svrhu bio zamišljan kao nekakva mistična, nezamislivo gusta, čvrsta i kompaktna supstanca sposobna da stvara i prenosi na daljinu oscilacije od biliona treptaja u sakundi, i istovremeno, kao nezamislivo retka, meka i propusna supstanca kroz koju mogu bez ikakvog otpora da prolaze fotoni, čestice i sva nebeska tela.
Jasno je da takva supstanca ne može da postoji u realnom svetu!! Možemo li ipak ustanoviti koje su stvarne odlike sveprisutnog etra?
Da bi mogao da stvara bilione oscilacija u sekundi etar mora biti nezamislivo čvrsta gusta i kompaktna masa i to je bilo ispravno zapažanje. Drugi deo priče, ideja da bi etar morao istovremeno da bude redak, mek i propusan, povezana je sa nedokazanom i neosnovanom idejom o postojanju fotona i uopšte postojanju materije, kao nečim različitim od uvrtloženih tokova etarskih oscilacija. U dugoj istoriji postojanja nauke nikada nije otkriveno ništa sem oscilacija i talasa!
Majklson i Morli namerili su se da dokažu postojanje upravo takvog, šizofreno strukturiranog etra i posle niza neuspešnih pokušaja objavili su da etar ne postoji. Istovremeno bilo je (neuspešnih) pokušaja da se dokaže prisutnost i gravitacione sile, ali nikada nije otkrivena ni detektovana ni jedna jedina oscilacija koja bi potvrdila postojanje te sile, za koju se kaže da čitav univerzum drži na svojim plećima.
Učenje da oscilacije i talasi mogu da nastanu i prostiru se na daljinu bez podrhtavanja i talasanja medijuma, dakle u potpuno praznom prostoru, predstavlja uvredu za zdrav razum. Nakon zabrane razmišljanja o etru, fiziku su preplavile mistične hipoteze razumljive navodno samo nekolicini genijalnih umova. Ljudskom umu je dostupna ideja da svetlost može, zbog nekih nama skrivenih uticaja, da zakrivi pravce svog prostiranja, ali, da potpuno prazan prostor može da se zakrivi, sabije i potpuno nestane u nekakvoj tački singulariteta, izvan koje onda ne postoji nikakav, čak ni prazan prostor,i da eksplozijom te tačke može ponovo da nastane prazan prostor sa dvesto milijardi galaksija u sebi, da pre eksplozije nije postojalo stanje neeksplodiranosti niti vreme neeksplodiranosti, već je vreme nastalo eksplozijom, Bože sačuvaj nas takve moći da sve to razumemo.