SVETLOST KREATIVNOSTI KAO TAČKA KOHERENCIJE SUPROTSTAVLJENIH IDEOLOGIJA 1. DEO

vatican_holyinquisition02_01(1)piše: Miša Vasić

Kreativnost u nauci, kao jedini plauzibilni generator progresa, potiče iz beskonačnog izvora ideocentričnog sveta pojedinaca, potpuno nezavisno od ideoloških konstrukata prividno suprotstavljenih grupa kojima pripadaju. Na taj način, oni su teleološki usmereni ka zajedničkom cilju, iako su, površno gledano, antagonističkipozicionirani.

Traganje za istinom je odvajkada bio ekstraordinarni motiv za ljude slobodnog duha. Međutim, nužnošću egzistirajuće kompleksnosti humanog psiho-habitualnog kontinuuma, potraga se istovremeno odvija na mnogo različitih planova. Fundamentalna nauka susreće teologiju, matematika se prepliće sa ezoterijom. Pri tome, usled neželjenih i nediferenciranih naslaga kolektivističkih identiteta, jasni pravci iluminacije konkretnih preklapanja definišućih pojmova sa stvarima iz realnog sveta su usput izgubljeni u magli ideoloških balasta, bilo sa strane nauke, bilo sa strane teologije/ezoterije/politike.

Potonji akademski analitičari i istoričari tokova scijentističkih i spiritualnih avantura duha, kao etablirani autoriteti, već decenijama silom svojih katedriformiraju kolektivnu predstavu o apsolutnoj distinkciji (ideološki) nepomirljivih paradigmi tokom perioda rane moderne Evrope. Izgleda kao da su naučnici različitih spiritualnih orijentacija bili alijenirani bez ikakve komunikacije.

Međutim, rezultirajući uvidi i otkrića koji pomeraju napred čitavo čovečanstvo,najčešće su plod čudesnog emaniranja iskre istine iz prethodnog „zajedničkog“ dela dugotrajne pripreme od strane matematičara, fizičara, astronoma, koji su u dobu u kome su živeli bili ideološki na suprotnim pozicijama.

Ideološka suprotstavljenost je bila tolika, da se radilo čak i o borbi za očuvanje gole egzistencije istraživača, ugrožene vrlinama naučnih saznanja suprotstavljenih ideološko-teološkim dogmama. Opšte je poznato da su naučnici nepokolebljivo snažne i slobodne misli, kartezijanske i anti-klerikalne provinijencije, suočeni sa pretnjama Svete Inkvizicije bili suočeni sa egzilom ili čak zabranom javnog objavljivanja svojih dela. Ali je mnogo manje poznato da su uprkos nepokolebljivim razlikama, jednovremeno sa jezuitima, zajednički tragali za istinom, otvarajući teška pitanja matematičkih i astronomskih modela, tesno sarađujući na rešavanju zamršenih matrica strukture kosmosa, datih kao večni zadatak za tragaoce svih usmerenja. Ne retko bi matematički i logički konstrukti jezuita davali neophodne alate za astronomske invencije anti-klerikalaca…

Silom dijalektičkog zakona, koji poseduje silinu višeg reda u odnosu na ljudska htenja, kolizija diskursa jezuitskih naučnika sa jedne, i kartezijanskih tragalaca duha sa druge strane, ne samo da je dovela do ekspanzije naučnog progresa, već je svetlost naučnog progresa a priori inicirala, iz istog ishodišta, ka istom cilju, i jedne i druge. Oni su oduvek bili ujedinjeni u identičnom vertikalnom morfičkom polju kreativnosti, iako oštro suprotstavljeni u horizontalnoj prizemnosti ideologija.

Štaviše, neki od zaboravljenih modela mišljenja i logičkih konstrukta iz tog doba, nastali sa „druge strane“ (iz klerikalnog miljea) još uvek deluju inpirativno i intrigantno.

Današnji dogmatski redukcionizam imao je pandan u srednjevekovnom aristotelizmu. Crkvena ideologija se, iluzijom bukvalističkog tumačenja Biblije, trudila da u materijalnom svetu nađe dokaze koji potvrđuju nedodirljivost Svetog pisma. Tako je dolazilo do neobično posvećenih pokušaja dosezanja biblijskih istina naučnim sredstvima. O polemikama između klerikalnih i antiklerikalnih naučnika u Galilejevo doba, piše profesor William A. Wallaceu delu „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“:

„U raspravi u vezi sa tvrdim ili fluidnim nebom, obe su strane citirale mesta iz Biblije i, dakle, prilično su uravnotežavale jedna drugu. Pozivale su se na biblijska mesta zato što se tada još uvek smatralo da je autoritet svetog pisma važan. Od tih brojnih mesta, Knjiga o Jovu 37:18 služila je kao najvažnije biblijsko uporište za tvrde sfere. Isaija 51:6 bilo je najčešće citirano mesto u prilog fluidnom nebu, utoliko što je sadržavalo frazu ´quia caeli sicut fumus liquescent´ (´zato što nebesa izgledaju kao dim´)“.

Ideološka ostrašćenost i usmerenost pojedinih duhovnih tragalaca (podjednako klerikalaca i antiklerikalaca) , kao ishodište blokiranosti svesti ka univerzalnim principima ima svoj pandan u crnoj magiji. I pored rezultiranja u redundantnoj stagnaciji mišljenja, ona ne mora nužno biti plod loših namera, naprotiv. Kompulzivnost limitiranosti svesti nastaje kao kao posledica manipulacije benevolentnih kreatora ´kolektivne svesti´odgovarajuće provinijencije.

G. I. Gurđijev, antrtopološki istraživač, bavi se ovom temom u knjizi „U potrazi za čudesnim“ gde govori o magiji, dok se čitaocu neodoljivo nameće suštinska identičnost sa svakovrsnom ideologijom:

Zbog toga u pravom radu, to jest, istinskom ´delanju´, nije dozvoljeno izazivanje zaslepljenosti kod ljudi. Ono što nazivate ´crnom magijom´počiva na zaslepljenosti i igranju na kartu ljudskih slabosti. Crna magija ni u kom slučaju ne znači magiju zla. Ranije sam već rekao da niko ništa ne čini radi zla, u interesu zla. Svako sve čini u interesu dobra, onako kako ga on shvata. Isto tako je potpuno pogrešno pretpostaviti da crna magija nužno mora da bude egoistična, da čovek u crnoj magiji teži nekakvom rezultatu samo za sebe. To je potpuno pogrešno. Crna magija može da bude sasvim altruistička, može da teži dobru čovečanstva ili spasavanju čovečanstva od stvarnih ili zamišljenih zala. Ali ono što može da se nazove ´crnom magijom´uvek ima jednu određenu karakteristiku. Ta karakteristika je namera da se ljudi bez njihovog znanja i razumevanja koriste u neku, makar i najbolju svrhu, bilo tako što će se u njima izazvati vera i zaslepljenost, ili takjo što će se na njih delovati pomoću straha.“

Ideološka matrica od ranog srednjeg veka pa sve do preispitivanja ekspandiranja katoličke paradigme na van-teološke sfere (poput nauke i politike) bazirala se na aristotelijanizmu. Paralelno teku zajednička klerikalna i antiklerikalna potraga za tumačenjem prirodnih pojava putem matematike/fizike/astronomije itd. Antagonizmi su ustanovljeni pokušajem da se plauzibilnost ponuđenih odgovora svede na plauzibilnost koherencije sa ideološko-teološkim sholastičkim kalupom aristotelovskog ishodišta.

Pre emaniranja prvih naznaka antagonizma klerikalne i svetovne nauke, vladao je potpuni kolektivizam u oblasti svih sfera ljudskog duha. Tadašnjiscijentistički model je predstavljao transmisiju dogmatskih obrazaca literarno shvaćenih istina Svetog pisma osvedočenih silom autoriteta monaha iz udaljenih manastira, oaza (zarobljenog) duha sa limitiranim potencijalima izučavanja naučnih istina. Opravdana briga za supremaciju spasenja duše nad pukim istraživanjem prirodnih fenomena dovela je do neprirodnog kompozita racionalističkog saznanja prirode i inkvizitorske stege teološkog tumačenja empirijskih činjenica.

Takozvano „spasenje“ je enantiodromski vodilo ropstvu dogmatskog mraka koji implicira ontološki strah pučanstva, strah naučnika od stroge inkvizitorske kazne, strah teologa od digresije sa „ispravnog“ bespuća paradigme…

Aristotelova filozofija susreće Avgustinovsko ´integrisano znanje´, koje se sastojalo od teološki integrisanih triviuma (retorika, logika, gramatika) i kvadrivijuma (muzika, astronomija, geometrija, aritmetika), svodeći prosvetljenje spiritualnog dekodiranja stvarnosti na „Prokrustovu postelju“ prilagođavanja vladajućem pseudo-spiritualnom paradigmatskom zatamnjenju…

Profesor Charles L. Lohr u svom uzornom delu „Antičko filozofsko zaveštanje i njegova transmisija u Srednjem veku“ bavi se ovom tematikom te opisuje postupno skretanje sa ideološke matrice, i laganu podelu na nepomirljive pristupe naučnom istraživanju, koja se odvija u nekoliko faza:

„Prva faza: XII i rani XIII vek

Od ranog XI veka, znanje više nije bilo ograničeno na udaljene manastire. Sa rađanjem gradova, pojavile su se nove škole a sanjima i nova vrsta učitelja. Ovaj učitelj se najpre okrenuo zaveštanju koje je nasledio od drevnog trivijuma. Shvatio je da iziskuje novu formu škole i novi metod interpretacije. Novi magistar (nastavnik)ne bi samo prenosio tradicionalno učenje, morao bi i da preispita njegov autoritet.

Od otprilike ovog vremena, novi nastavnici su polako sastavljali originalno vlakno aristotelijanske logike, sa izuzetkom teorije dokaza, kako se ona shvatala u posteriornoj analitici. Aristotelijanski metod predmeta i tretiranja grešaka je bio rekonstruisan od nagoveštaja u dostupnim Aristotelovim i Ciceronovim radovima i i z Boethius-ovih rasprava koje su ih okruživale.

Prirodna filozofija se deli na metafiziku, matematiku, i fiziku. Za metafiziku, standardni tekstovi su Aristotelova „Metafizika“ I Pseudo-Aristotelov !Liber de Causis“. Pod matematikom je obuhvatio teme kvadrivijuma, ali dodajući nekim granama radove koji su bili nepoznati u branom Srednjem veku. Astronomiji je pridodao Ptolomejev „Almagest“, geometriji Euklidove „Elemente“, aritmetici Boethiusovu Institutio arithmetica, a mizici Boethiusovu Institutio musica. Fizika, budući na nižem stepenu apstrakcije antičke filozofske baštine nego metafizika i matematika, se opisuje kao scientia naturalis inferior. Ovde su obuhvaćeni svi radovi o prirodnoj filozofiji, koji su kasnije pripisani Aristotelu: Fizika, koja se bavi opštim principima promene; De caelo, koja se bavi večnim kretanjem nebeskih tela; De generatione et corruptione, koja se bavi sa 4 sublunarna elementa a objašnjava generisanje i truljenje; Meteora, koja se bavi širokim opsegom prirodnih fenomena; De plantis, De animalibus, De anima, Parva naturalia, i De motu cordis, koji se bave širokim opsegom žive prirode.

 

Druga faza: kasni XIII i XIV vek

19. marta 1255, aristotelijanizam je zvanično usvojen na Pariskom univerzitetu kako je umetnički fakultet proklamovao novi silabus koji je nametnuo proučavanje svih poznatih Aristotelovih dela. Toga dana je započela druga faza odnosa prema drecvnoj filozofskoj baštini. Fakultet umetnost je postao ono, što bi smo mogli nazvcati filozofskim fakultetom, sa tendencijom da razvije učenje nezavisno od teološkog fakulteta. Ovakav razvoj je bio usmeren da izazove rastuće rivalstvo između 2 fakulteta. Konflikt je izbio već sa pojavom studentskog vodiča.

Teolog je tragao za razotkrivanjem skrivene istine; filozof ne traži da prikrije greške u svojim izvorima. Od radova Aristotela primarni izvor članova umetničkog fakulteta , nije bila ni nova dogma niti nepogrešiv vodič, nije imao potrebu za klerikalnim pokušajima harmonizovanja nauke i Biblije.

Interpretator, napustivši pojam istine posedovane u korist pojma istine za kojom se traga, mogao je da dosegne tekst filozofa na kritičan, preispitujući način.

Iza ove revolucije stoje bez sumnje de facto konflikti između Aristotelovih učenja i doktrina vere. Profesori umetnosti su bili konfrontirani sa značajnim literarno opozitnim različitim interpretacijama Aristotela: Albertus Aagnus, De XV problematibus; Thomas Aquinas, De unitate intellectus contra Averroistas; Giles od Rome, De erroribus philosophorum; Osude iz 1270 i 1277. U svetlu takve opozicije, bilo je teško držati da je Aristotel govorio celu istinu. Ali njegova revolucija u teoriji interpretacije predstavlja početak kraja klerikalne paradigme zanaučnu interpretaciju. Profesori umetnosti su mogli da prepoznaju nedostatke u Aristotelovim učenjima. Ali, oni su u njemu našli novi model ne samo za interpretaciju, već takođe i za nauku.

Treća faza: XV i XVI vek

Treća faza u tradiciji drevnog filozofskog nasleđa počela je u kasnom XIV veku. Ova faza je često više filološka nego filozofska u karakteru. Nova izdanja i kolokvijalni prevodi grčkih i latinskih klasika i nove filozofske opcije- Platonizam, epikurejstvo, i stoicizam ugledali su svetlo dana. Pojavio se i novi aristotelijanizam. Treći talas oizdanja, prevoda, i komentara Aristotelovih dela započeo je u XV veku i trajao sve do otprilike sredine sedamnaestog.

Aristotelijanizam perioda1500-1650 nije više igrao ulogu koju je imao u univerzitetskoj filozofiji Srednjeg veka. U XVI veku, ne možemo govoriti o antičkom filozofskom nasleđu jednog, već nekoliko aristotelizama. Unutar katoličke crkve, jezuiti i drugi religiozni redovi pokušavali su da zadrže stare, klerikalne ideje filozofije, koristeći Aquinasovu interpretaciju Aristotelove metafizike u službi katoličke teologije. U protestantskoj Nemačkoj, Melanchthon je izgradio novi aristotelijanizam – bez metafizike – za nove škole koje služe Luterovo Jevanđelje. U Francuskoj se studenti bave konstitucionalnom reformom tražeći nove načine interpretacije legalne doktrine. U Italiji su se humanisti okrenuli Aristotelovoj moralnoj filozofiji, literarnoj kritici učenja poetike, univerzitetski profesori delima pre nepoznatim ili ignorisanim u Srednjem veku, kao što su Problemata i Mechanica kao i grčkim komentarima na prirodnu filozofiju. Novi latinski aristotelijanci su počeli da se ubrzano okreću grčkoj tradiciji Aristotelovih dela i posledično počeli da razmatraju arapski doprinos kao tuđ njihovoj sopstvenoj slici kao naslednika Grka i Rimljana.

Novi izvori, nova naučna interesovanja, nove klase studenata, nove geografske podele vodile su ovakve grupe studenata da pohađaju različite oblasi filozofije bez reference na Aristotelovu organizaciju nauka. Iako je ovaj razvoj preuzeo različite forme u različitim kontekstima, ispod njih leži nova koncepcija o suštini filozofije, koncepcija koja je rođena sa pariskim profesorima XIII veka i koja se još uvek mogla deliti sa Descartesom i Galileom, Baconom i Hobbesom, koncepcija filozofije koja više nije vezana za tradicionalni autoritet.“

Dve različite koncepcije sagledavanja stvarnosti, klerikalna i antiklerikalna, susreću se tokom vekova na zajedničkom cilju: otkrivanju kosmičkih matrica teleološkog pravca, te formiranju jedinstvenog ´pogleda na svet´. Naravno, cilj je identičan, ali su načini njegovog postvarenja posle različiti. Često bi eksperimentalni rezultati ili matematički modeli dva pravca mišlljenja bili istovetni, ali bi ideološka zamagljivanja unosila zabunu i zastoj u progresu ljudske misli, a sve zbog trošenja suvišne energije da se otkrića prolagode odgovarajućim paradigmama, umesto da se kreće napred, oslobođenog uma. Kartezijanstvo je jedan od „motora“ nauke u okviru antiklerikalnog pogleda na svet, dok je molinizampokretač jezuitskih i drugih naučnika okrenutih klerikalnosti. U daljoj analizi ćemo uočiti da je tragičnost ljudske rase u nepotrebnoj rascepljenosti na antagonističke matrice, koje u sebi zapravo sadrže delove istine.Tu istinu je moguće shvatiti samo celovitim pristupom i stavom.

Kartezijanstvo je sistem mišljenja definisan delom i stavom znamenitog francuskog filozofa Rene Decartes-a. Imao je veliki uticaj na akademske krugove u Holandiji (gde je Decartes proveo dobar deo života), gde su ga posredno praktikovali i pojedini nemački naučnici (Yvo Gaukesnpr.).Ovaj sistem mišljenja je zaživeo takođe i u Francuskoj kod jansenista (Antoine Arnauld). U Italiji je, što je i logično, uticaj Rima i Svete Inkvizicije prevladao, te je,otkad su Decartesova dela kategorizovana kao zabranjena – te postala deo sadržaja zlokobne liste ´Index (Librorum Prohibitorum)´ tokom 1663, uticaj kartezijanstva u potpunosti poništen. U Engleskoj se Decartesovim idejama pristupilo otvorenog uma, ali je, s obzirom na dominaciju ´naučnog metoda´ i empirizma Francisa Bacona (o čemu je pisac ovih redova podrobno pisao na drugom mestu) odbačen kao suvišan i neadekvatan u odnosu na lokalne supremativne doktrine.

Dihotomija duha i tela, kao koncept, predstavlja kartezijansko nasleđe. Saznanje sveta putem čula je nižeg reda, i posve nepouzdano. Kartezijanci doživljavaju svet kao skup tri odvojene dimenzije – dimenzije materije, dimenzije uma i božanske dimenzije. Ljudski um, razum i misao su ti, koji određuju istinitost fenomena utvrđenim merenjem, percipiranim čulima. Mišljenje spada u sferu duha koji nema nikakvih dodira sa materijom – u odvojenu sferu egzistencije.

René Descartes (ili na latinskom: Renatus Cartesius – otud izraz „Kartezijanski“) (1596 –1650) bio je znameniti francuski filozof, koji je doprineo i nauci, posebno razvoju matematike te algebre. Mogao bi se nazvati prvim modernim filozofom, u tom smislu, aktuelnim i danas, premda je ta aktuelnost na neki način dogmatska u redukcionističkom aspektu. Kao sušta suprotnost aristorelovskoj školi mišljenja, neizbežnoj za klerikalne naučnike, on poništava podelu korporalne supstance na materiju i formu; drugo, odbacuje teleološki aspektprirodnih fenomena (čime zatvara vrata spiritualnosti u nauci.U to doba, to se čini progresivnim i antiinkvizitorskim. Kasnije se vrata spiritualnog nanovo otvaraju, od Junga do Sheldrake-a, tragajući za neizbežnom celovitošću). Descartes je oličenje i ishodište potonje škole racionalizma(Spinoza, Leibniz) nasuprot empirizmu (Hobbes, Lock, Hume) , a teološki je bio deist, iako formalno katolik. U svakom slučaju je čvrsto stajao sasuprotne strane od pogleda na svet koji je prožet traganjem za smislom.

Decartes je svet video kao nadasve haotičan i neobjašnjiv. Kvintesencija je bila izvan korporalnog polja , skrivena u moći koju je Bog dao ljudima – moći mišljenja. Jedini smisao je u izdvajanju iz oblasti materije i čula, te susretanju i korišćenju božanske slobode i božanske moći – analitičkog mišljenja i promišljanja sveta. Teleološki aspekt kosmosa nije u procesima i dinamici materije i energije, već u mogućnosti interpretacije, datoj od Boga (koji se očigledno ne meša u ´mehaničnost sveta´ (deizam par exellence)).

U znamenitom delu „Strasti duše“, Decarteskoncizno definiše svoj pogled na svet i supremaciju razuma nad emocijama:

„Naše strasti, isto tako, ne mogu biti izazvane, niti utušane delovanjem volje, no to mogu biti indirektno, onda kada predstavljamo stvari, koje se obično povezuju sa strastima, što ih želimo imati, ili su pak suprotne onima, kojih se želimo osloboditi. Tako, da bi u sebi probudili smelost, a iz sebe proterali strah, nije dovoljno da za to imamo volju, no treba pažljivo razmotriti razloge, predmete ili primere, koji nas ubeđuju da opasnost nije velika, da uvek ima više sigurnosti u odbrani, nego u bekstvu, da ćemo steći slavu i radost, ako pobedimo, a ako pobegnemo, da možemo očekivati jedino žalost i stid i slične stvari.“

 

Međutim, paradoksalno, (što je Decartesu u potpunosti promaklo)njegov racionalizam je nastao na iracionalni ili pak nad-racionalni način. Sinhronicitet numinoznog emaniranja paketa informacija iz morfičkog polja iluminirao je Decartesov um kvantnim skokom, na način koji je hiljadama svetlosnih godina drugačije kategorije od ´mišljenja´…

Tokom novembra 1619 u Neuburgu, Nemačka, Descartes se zatvorio u furunu da se zagreje. Vrelina vatre i snaga svetlosti izazvali su kod jega tri vizije i u ekstazi percipiranja istina datih Božanskom rukom, formulisao je Analitičku geometriju i ideju o filozofiji strukturiranoj matematičkim putem.  Descartes uvideo povezanost svih stvari, a ujedinjenih u mišljenju, kao pokretaču svega, u nauci i filozofiji. Besmislena percepcija haotične igre materije i energije(koja dovodi u sumnju i samu egzistenciju) nadvladava se kogitivnom transcedndencijommaterijalističkog stava: “Mislim, dakle postojim”.

Nakon izvesnog broja godina provedenih u Francuskoj, Nemačkoj i drugde, vraća se u liberalnu Holandiju tokom 1629, gde živi do 1649. René Descartes umro je 1650. u Stockholmu, Švedska, gde je živeo kao tutor švedske kraljice Kristine.

Decartes se bavio fundamentalnom matematikom, gde je, izmeću ostalog, uveo konvenciju predstavljanja nepoznatih u jednačinama sa x, y, and z, te poznatih sa a, b, i c. Uveo je superskripte kao nomenklaturu za stepene: na prime,r 5 je korišćeno u a5  da pokaže stepenovanje.

 

Njegov značajan doprinos nauci je definisanje analitičke geometrije i svođenje prostornih oblika geometrijskih figura na algebarske formule, do tada nedostižni san matematičarakoji su favorizovali geometriju kao nauku višeg reda od algebre. Krive je predstavljao tačkama u koordinatnom sistemu koje su, putem funkcionalne međuzavisnosti određene formulama, kreirale složene krive linije definisane algebarskim vrednostima na ordinati i apscisi. Tako je postavio osnovu modernosti, koordinatni sistem bez koga ne bi bila moguća kompjuterska simulacija prostora, te je na taj način postao “otac” kako modernog dizajna, tako i kompjuterski simuliranih eksperimenata, neophodnih za raznolike oblasti, od aeronautike do medicine.

Međutim, upravo ono što izgleda kao kopernikanski obrt, zapravo je limitiranje pristupa istini, jer (a sve u skladu sa ograničavajućim kredom “mislim, dakle postojim”) geometrija ne može zaista biti svedena na kogitivni algebarski pristup. Od kvadrature kruga pa do iracionalnih brojeva koji se odnose na dijagonale kvadrata, visine trouglova itd., jasno je da prirodom vladaju nad-kogitivni fenomeni, oličeni u geometrijskim figurama koje dosežu nivo simboličkog, tj. transformišu celokupnu stvarnost univerzuma putem transformacije svesti.

Decartes ovo nije mogao da uvidi jer je i sam bio instrument u rukama sila kolektivnog nesvesnog, gradeći iluziju „racionalnog“ pogleda na svet. Njegova ponutrena gnoseološka introversija emanirana kroz znamenito delo Rasprava o metodirađa modernost dihotomije nauke i religije, priziva sekularno društvo, oslobađa čoveka dogme, ali i otcepljuje čoveka od holistički shvaćenog univerzuma. Istina postaje relativna i lična, te se sa sigurnošću može tvrditi da pojedinac potvrđuje sopstveno saznanje svedeno na lični misaoni konstrukt. Posledice Decartesovog diskursa su oslobađanje nauke i filozofije od klerikalnih stega te rađanje moderne nauke i moderne sekularne filozofije i politike te kulta individualnosti. Atomizirani pojedinac se od egzaltacije usled oslobađanja od ideoloških crkvenih stega, enantiodromski transformisao do desperatnog usamljenika usled ekološke katastrofe, noogene neuroze i numinozne proždiruće ekonomije (što su negativne implikacije Decartesovog odvajanja razuma od celine saznanja o svetu).

Trijumf kartezijanstva je, u kontekstu duha vremena, bio u potpunosti razumljiv ako se razmatra negativni aspekt teološko-klerikalno-sholastičkog tipa tuhovnosti tog vremena, koji je, usled zabluda fundamentalizma, pretendovao da obuhvati sve sfere ljudskog pregalaštva, uključujući i nauku. Klerikalni sistem se pozivao na nad-racionalne aspekte saznanja, te je, kao potpuni kontrast tome, jedina plauzibilna gnoseološka odbrana bila jednostrana recionalnost, koja je ulazila u polje slobodne misli, van dometa Sv. Inkvizicije.

Ideologija na kraju trijumfuje – Decartes se u potpunosti izdvaja iz holističko-spiritualnog hrišćanskog okvira, sledeći jednostrano svoj lični sistem, podignut na pijedestal ´glorifikacije sumnje per se´. Ni druga strana nije bila manje ideolški ostrašćena i indoktrinirana u pravcu regrediranja na otcepljeni nivo ´glorifikacije dogmi per se´. Decartesove postavke i kartezijanstvo uopšte, bili su očekivano teološki osuđeni, te Charles du Plessis d’Argentré        u deklamaciji „Collectio judiciorum de novis errobius“ navodi ideološki nedopustive, inkriminišuće postavke kartezijanstva:

„1. Nužno je osloboditi se od svih vrsta predrasuda i sumnjati u sve pre nego što se bude siguran i u jedno znanje. 2. Mora se sumnjati da li postoji Bog sve dok se nema jasno i razgovetno znanje o tome 3. Ne znamo da li nas je Bog stvorio takvima da se uvek varamo čak i u onim stvarima koje nam se pojavljuju kao najjasnije. 4. Neko ko je filozof mora u potpunosti razvijati nesrećne posledice koje bi jedan nazor mogao imati po veru, čak i kada se to mišljenje pojavljuje kao neuskladivo s verom; bez obzira na to, mora se ostati na tom nazoru ukoliko je evidentan“

U sličnom maniru, u doba kad su (sa obe strane) limitirani tokovi mišljenja trijumfovali, ekspandira sukob dva, od celine istine, otcepljena duha, kroz objavu Michel-Angelo Tamburini-ja „Zabranjene postavke/ Rochemonteix: Un College de Jesuites aux 17 et 18e siecles (tom IV)“.Objava pretenduje da spiritualno-ezoterijski jezik uvida posvećenika (poput Loyole) transponuje u logički sistem sa tendencijom da intuitivno i nad-racionalno suoči sa kartezijanskim logičkim filozofskim sistemom baziranom na izolovanoj kogitivnoj funkciji psihe. Ovaj sudar dve gnoseološki nespojive ravni rezultira u dogmatizmu i redukciji slobode misli, a Tamburiniu gore pomenutom delu upozorava:

„1. Ljudski duh može i mora sumnjati u sve osim da misli i, sledstveno, da postoji. 2. O ostalom može se imati izvesno i opravdano znanje samo pošto se jasno i razgovetno sazna da Bog postoji, da je vrhovno dobro, nepogrešiv i nesposoban da naše duhove navede na grešku. 3. Pre nego što stekne znanje o postojanju Boga, svaka osoba može i mora opstajati u sumnji u vezi s tim da li priroda s kojom je stvorena nije takva da greši u prosuđivanju koje se pojavljuje kao najizvesnije i najevidentnije. 4. U meri u kojoj su konačni, naši duhovi ne mogu znati ništa o beskonačnom; sledstveno, ne treba nikad da od beskonačnog pravimo predmete naših rasprava. 5. Bez vere u Boga, nikom ne može biti izvesno da tela postoje, pa čak ni njegovo vlastito“

Na ovim stranicama će još biti reči o odnosu Decartesa prema jezuitima i njihovoj nauci i filozofiji, gde će se videti da, i pored finalnog fatalnog rascepa, stvari dugo nisu bile tako jednostrane, i da je interakcija i međusobna zainteresovanost za naučne/kognitivne dosege evidentno egzistirala decenijama, oličavajući neugasiv plamen znanja nad ponorom indoktriniranog (kolektivnog) uma.

Slučaj Galilea Galileja(1564–1642) je,poput Decartesovog, paradigmatičan u smislu međuodnosa istinskih ideja i ideoloških stega, kao faktora progresa i regresa u ljudskoj avanturi otkrivanja tajni kosmosa.copernican-system(1)

Galilej je bio talijanski inženjer,fizičar, astronom, matematičar, i filozof koji možda je, poput Decartesa u filozofiji, predstavljao najreprezentativniji primer za nadolazeću naučnu revoluciju za vreme renesansne epohe. Pošavši od inženjerskih inovacija, poput konstrukcije efikasnijeg teleskopa, Galileo, ločično, obavlja sistematske astronomske opservacije na lično konstruisanim spravama, i sa inovativnim rezultatima. Posledica tih astronomskih saznanja jeteorijsko inkliniranje kopernikanskom pogledu na svemir (heliocentrizmu). Pomoću upotrebe modernog teleskopa, Galilej potvrđuje faze Venere, spoznaje Jupiterove satelite Jupitera (nazvani Galilejevi meseci, u njegovu čast), osmatra i kontemplira Sunčeve pege. Galileo se naširoko bavio teorijom slobodnog pada, ubrzanjem zemljine teže, uticajem otpora vazduha pri padu i aerodinamičnim oblicima tela, što je (uz proto-analitičku geometriju, u slučaju njegovog računa vezanog za parabolu, kao nužnog sredstva za analiziranje visokog dometa vojnih projektila) doprinelo njegovim otkrićima na polju balistike. Takođe, konstruiše i militarni kompas i drugo. Sve to, ali tek post-mortem,   Galileju donosi inspirativne titule date od potonjih hroničara nauke, kao:“otac moderne fizike“, „otac moderne nauke“, „osnivač moderne astronomije“,ili čak „otac nauke“.

Opše je poznato i zastrašujuće konfrontiranje znamenitog naučnika sa Svetom inkvizicijom, usled zastupanja heliocentrizma. U prvoj fazi, klerikalni naučnici i astronomi su navodili naučne argumente, poput sledećeg: prividni pomak zvezda kao rezultat promene položaja posmatrača naziva se paralaksa. Ako vršimo osmatranje zvezde u vremenskom intervaludolazi do pomaka u odnosu na konstelaciju neba. Polovina pomaka predstavlja paralaksu, koja je nedostajala pri osmatranjima, te je njeno odsustvo išlo u prilog geocentričarima.

Tokom 1615, Sveta inkvizicija ulazi u arbitražu tog naučnog spora, ali sa teološko-sholastičkih pozicija, te deklamuje da je heliocentrizam laž i suprotan Svetom pismu.Sve spise koji ga brane locira u zlokobni „Index zabranjenih knjiga“.  Galileo u pokušaju odbrane naučnih istina piše  „Dijalog koji se tiče dva glavna svetska sistema“, u kome napada nekadašnjeg poštovaoca, papu Urbana VIII, te se konfrontira i sa jezuitima koji mu od tog časa uskraćuju podršku. Jedanaest konsultanata Rimske inkvizicije zastrašujućim tonom osuđuje kopernikanski sistem, i sve njgove poklonike, uključujućiGalileja, što vidimo iz sačuvanog dokumenta koji se tiče izjave koja datira iz 24. februara 1616:

Sol est   centrum mundi, et   omnino immobilis   motu locali.  Sunce je centar sveta, i u potpunosti statično, ako je centar kretanja
Censura: Omnes   dixerunt  dictam propositionem essestultam   et absurdam in       Philosophia; et   formaliter

haereticam,   quatenus contradicit expresse sententiis sacrae

scripturae   in multis locis, secundumproprietatem verborum,   et secundum   communemexpositionem, et sensum, Sanctorum Patrum   etTheologorum doctorum.

Osuda: Sve što navedeni prtedlog tvrdi je ludo i apsurdno u filozofiji; a formalno jeretički, jer izrazito protivreči razumu Svetog pismana mnogim mestimau strogom smislu reči, i prema zajedničkom izlaganju,   i razumevanju svetih otacai učenih teologa.
Terra   non est centrummundi, nec   immobilis, sed secundum se   Totam,movetur, etiam motudiurno. Zemlja nije centar sveta, i nije nepokretna, već se cela kreće, a i kreće se svakodnevno.
Censura: Omnes   dixerunt,hanc   propositionemrecipere   eandem censuram in Philosophia; etspectando   veritatemTheologicam,   adminus esse in fide   erroneam. Osuda: Sve što navedeni predlog tvrdi mora primiti istu osudu u filozofiji; a, što se tiče teoloških istina, u najmanju ruku je u pitanju lažna vera.

 

Galilej je posledično prisiljen da se odrekne heliocentrizma, objavljivanja knjiga, napuštanja kućnog pritvora, ne bi li izmakao isleđivanju i spaljivanju na lomači.  Ipak, upravo u kućnom pritvoru, piše znamenito i, za razvoj nauke, neprevaziđeno delo „Dve nauke“, o neprocenjivo važnoj inauguraciji disciplina koje su danas poznate kao otpornost materijala i kinematika.

U ovoj kapitalnoj studiji, Galileo relativizuje dotadašnja naučna saznanja o prirodi slobodnog pada korišćenjem bacon-ovskog naučnog metoda, oslanjajući se na ponavljanje opita i poredeći dobijene empirijske rezultate – korišćenjem rampe pod nagibom, umesto jednostavnog pada pod pravim uglom. Aristotelovska teza da teška tela padaju brzo, laka sporo, biva preispitana.Galilej je postavio hipotezu da na brzinu vezanu za slobodni pad različitih tela ne utiče sila koja deluje na tela, već otpor vazduha, sila trenja. Sledili su eksperimenti radi provere nove ideje: ,postavio je visokopoliranu (radi svođenja trenja na minimum) rampu, pod malim uglom, kojom je nizbrdo kotrljao masivne kugle tazličite težine. Tako je dokazao da se tela kreću konstantnom brzinom nadole, pod uticajem vertikalne privlačne sile, iako su im mase različite (proto-newtonovski zakon gravitacije).Naravno, ako se na njih ne deluje spoljnim silama, npr. otporom vazduha i trenjem.

Teza o nepokretnoj Zemlji bazirana je na Aristotelovom postulatu da ljudi ne mogu percipirati njeno kretanje. To je opravdao eksperimentom odapinjanja strele u vazduh, koja pada na isto mesto, a da se ne pomera horizontalno, pri padu, što „dokazuje“ da se Zemlja ne kreće.

Nasuprot tome, Galilej razrešava problem uvodeći relativizam u kretanje, sagledavajući da “jedno kretanje može biti nametnuto drugom bez delovanja na njega”. U „Dve nove nauke“, ultimativnoj raspravi, Galileo je matematički preispitao Aristotelove ideje, otvorivši vrata za Newtonova postulranja inercije.

Padanje kugle bačene sa jarbola na krmu broda je različito od strele odapete u vis – tvrdi Aristotel. Kugla pada pravo doleperpendikularno na isto mestoodakle je bačena, strela pada sa pomakom, zbog kretanja broda. .. Galileo nasuprot tome, uočavajući da kugla pada sa manjim (horizontalnim) otporom vazduha od strele, emanira novu tačku gledišta;inicijalno kretanje deli na dva različita kretanja (proto-osnova budućih nauka: dinamike tačke i dinamike sistema, pa i Ajnštajnovog relativizma) i to: prvo – ubrzano kretanje po ordinati usled dejstva gravitacije, i drugo –horizontalno kretanje po apscisi izazvano kretanjem broda koje deluje na putanju (kugle, strele) usled inercije tela. Ova dva kretanja, superponirana, kreiraju parabolu, po kojoj se tela kreću. Čovek ne može da percipira parabolu, jer se i on kreće horizontalno sa brodom (vidi se samo vertikalno kretanje, iako je i horizontalno “u igri”).

Galilej dakle susreće Decartesovu analitičku geometriju, kao i Baconovski empirizam i ponavljanje opita…Međutim, posve je pogrešno zaključiti da su naučnici kartezijanske, bejkonovske ili neortodoksno hrišćanske orijentacije bili apsolutno izolovani od klerikalnih naučnika.

Naprotiv, svi su ono obavljali zajkednički posao na ´velikom delu´ otkrivanja tajni prirode, ostajući u stalnoj međusobnoj interakciji reflektujući i kritički prosuđujući međusobna pregnuća, razmenjujući nova fundamentalna otkrića iz oblasti matematike i logike, te empirijske podatke. Iskra progresa je osvetljavala put zamračen indoktrinacijom.

Tako je, kako svedoči profesor William A. Wallaceu delu „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“:

„Jesu li jezuiti uticali na Galileja pri razvitku njegove nauke? Zasigurno se može tvrditi da jesu (…) pribavljajući mu beleške iz logike iz kojih je naučio kako da konstruiše validnu naučnu demonstraciju s tipom strogosti koju je tražio Aristotel, jer to je ono što se očekivalo od jedne scientiae u Galilejevo doba; (…) tvrdnja ne znači da je Galilejeva uloga bila puko pasivna u procesu učenja. Ne, on je išao dalje od materijala kojeg je dobio od Valijusa i drugih, i bio je istinski metodološki inovator, iako je to radio unutar opšteg konteksta skiciranog u ranim beležnicama. U tom se smislu može tvrditi da postoji suštastveni element kontinuiteta između ideala nauke (posebno ideala jedne matematičke fizike) koja se predavala na Kolegijumu romanumu oko 1590. i ideala nauke koja će se pojaviti u Galilejevim kasnijim spisima.[podvukao M. V.].

Da bi smo potkrepili tu tvrdnju vratimo se demonstrativnom regresusu kako je on objašnjen u Galilejevom rukopisu 27, koji se, nadalje, zasniva na Valijusovom izlaganju u predavanjima iz 1588. godine. (…) regressus se sastoji od dva napredovanja [progressus-a, prim. M. V.], jednog koje ide od posledice ka uzroku i drugog, od uzroka ka posledici. Tp se zove regressus zato što drugo napredovanje zapravo preokreće smer prvog, tako da posledica i uzrok zamenjuju mesta. Dva napredovanja, štaviše, razdvojena su međukorakom tokom kojeg onaj ko istražuje prelazi sa obuhvatanja uzroka na konfuzan ili nematerijalan način [prvi korak, ka uzroku] na njegovo jasno i formalno sagledavanje kao pravog uzroka konkretne posledice [drugi korak, ka posledici]

Wallace u daljem tekstu daje konkretne primere uticaja jezuitske metode na Galilejeva otkrića:

„Galilejevo otkriće Jupiterovih satelita može se sagledati kao slična primena iste metode. Otkriće ´četiri Medičijevske zvezde´i promena njihovih mesta u odnosu na Jupiter započelo je prvi progressus u kojem su kretanja novootkrivenih nebeskih tela praćena ´materijalno´do toga da su Jupiterovi meseci. Na početku se samo sumnja da je tako, ali ta sumnja pokreće drugi korak ili međukorak kada detaljno ispitivanje prividno nepredvidljivih kretanja vodi do uverenja da su ona posledica toga što se tela zapravo okreću oko planete tokom različitih vremenskih perioda koji odgovaraju njihovim udaljenostima od njenog centra. To vodi drugom progresusu, kada su te revolucije sagledane ´formalno´tj. kao pravi uzrok promena pozicija novih ´zvezda´sa zaključkom koji nadalje implicira da su one zapravo Jupiterovi meseci.

Poslednji primer jeste Galilejevo posmatranje Venere i otkriće da se ona okreće oko Sunca, a ne oko Zemlje. Još jednom, postupak se svodi na sličan metodološki obrazac. Prvi progressus, koji mu je nesumnjivo sugerisao Kopernikov sistem, uporećuje izgled Venere kako se vidi kroz teleskop, na prmer njena prividna veličina i faze, s verovatnim uzrokom takvih pojavljivanja: moguća revolucija oko sunca. Međukorak, potom, to proverava, s detaljnijim posmatranjima i proračunima, da bi se utvrdilo da li je takva revolucija formalno uzrok zapaženih pojavljivanja Venere. Poslednji korak, drugi progressus, eksplicitno identifikuje taj uzrok i na osnovu toga demonstrira svojstva koja su formalno povezana s njim.“

Kako smo ovom tekstu već ranije nagovestil, vraćamo seDecartes-u.Iako je bio radikalni oponent sholastičko-klerikalnom mišljenju, znameniti pionir nove filozofije, vesnik sekularnog mišljenja, otac modernizma a prokažen od strane katoličke crkve, nikada nije do kraja izbrisao tragove svog jezuitskog obrazovanja, psihološki formiran na jezuitskim osnovama mišljenja, i pored potonjeg racionalističkog zaokreta. U „Oeuvres de Decartes, tom. I“ možemo naći interesantna pisma, iz kojih se vidi da mu je itekako bilo stalo do mišljenja jezuita o njegovom delu, bilo zbog psihološkog nasleđa, bilo zbog svesti o njihovom kompetentnom doprinosu nauci toga doba. Tako je pisao svom starom učitelju iz Jesuit Collège Royal Henry-Le-Grand u La Flèche-u:

„Pošto znam da je glavni razlog koji od pripadnika vašeg reda zahteva da odbace sve vrste novotarija u stvarima filozofije strah koji imaju da će to takođe dovesti i do nekih izmena u teologiji, želim posebno da ukažem da nema potrebe ni za kakvom brigom u vezi s tim i da mogu da zahvalim Bogu za činjenicu da su nazori koji su mi se činili najistinitijima u fizici, kada se razmatraju prirodni uzroci, uvek bili oni koji se ponajbolje slažu s misterijama religije“

I dalje, u drugom pismu sačuvanom u „Oeuvres de Decartes, tom. I“, pokazuje koliko mu je stalo do odobravanja i kooperativnog stava jezuita prema njegovom delu:

„Upravo sam primio pismo od jednog jezuite sa La Flèche-a u kojem nalazim onoliko odobravanja koliko bih želeo od bilo koga. Do sada on nije našao ništa što bi bilo preporno u onome što sam želeo da objasnim, već samo u onome što nisam želeo da napišem; kao rezultat, iskoristio je priliku da, uz veliko insistiranje, zatraži moju fiziku i moju metafiziku. Pošto razumem komunikaciju i jedinstvo koji postoje među pripadnicima tog reda, svedočanstvo samo jednog od njih dovoljno je da mi omogući da se nadam da ću ih sve imati na svojoj strani“.

Paradoksalno je da je Decartes kao „otac modernosti“ je vrednost svoje ideje u filozofiji nalazio u referenci na njenu drevnost i tradicijski aspekt. U pismu Ocu Meslanu (Oeuvres de Decartes, tom IV), on ističe:

„Veoma sam zahvalan što ste mi skrenuli pažnju na mesta kod Svetog Avgustina koja mogu pomoći u prihvatanju mojih nazora. Neki drugi moji prijatelji već su učinili nešto slično. Veoma sa zadovoljan zbog činjenice da se moje misli slažu s mislima jedne toliko svete i odlične osobe. No, nemam ništa od navike onih koji žude da se njihovi nazori pojave kao novi. Upravo suprotno, svoje prilagođavam nazorima drugih ukoliko mi istina dopušta da to učinim.“

S opozitne strane antiklerikalnih istraživača prirode, stoje pro-klerikalno nastrojeni naučnici i instituti, od kripto-gnostičkih perfekcionističkih jezuita, do zastrašujućih izvršilaca dogmatskih procedura Svete inkvizicije.

AmbivalentnaDecartesova veza sa jezuitima, imala je decenijski kontinuitet, počevši od njegovog školovanja naJesuit Collège Royal Henry-Le-Grand u La Flèche-u. Nije bilo nimalo čudno što se tamo školovao (po želji oca) jer su jezuitski koledži od tog doba pa sve do danas poznati po izuzetnom kvalitetu nastave. Njihovi polaznici su bili znameniti duhovi poput (paradoksalno)potonjih racionalistaMolier-a i Voltaire-a. U poznatije polaznike iz XX veka spadaju znameniti reditelj Luis Bunuel i „otac“ ambijentalne muzike Brian Eno.

 

KRAJ PRVOG DELA

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar