orthopedic pain management

PSIHOTERAPIJA SPORTISTE

ljilj“Sport je psihološka borba s protivnikom, ali i sa samim sobom.”–   Jedan sportski komentator

Ljiljana Dešević, psiholog

I najboljeg sportistu u realizaciji njegovih telesnih potencijala često remete:

  1. Socijalni problemi, kao što su odnosi sa porodicom, trenerom, javnošću
  2. Problemi (tegobe) koje mu stvara sopstvena psiha, tj. sopstveni psihološki sistem

Šta je to što sportisti pravi psihološki probem i kako se taj problem može prevazići?

Psihološki problem ili psihološka tegoba, kao što je na primer trema, strah, prisilna misao ili ritualna radnja, je ona reakcija sportiste koja je neadekvatna datim okolnostima.

Te (neadekvatne) reakcije (tegobe) sportista kod sebe prepoznaje i zna da ne može da ih kontroliše u potpunosti.

Tegobe koje sportisti stvara njegova psiha delimo na:

  1. Psihološke (trema, napetost, strah, depresija, panika, prisilne misli, osećanje krivice, nesanica i sl.)
  2. Somatske (prisilne radnje, problem sa disanjem, gutanjem, lupanjem i preskakanjem srca, povećan krvni pritisak, vrtoglavica, glavobolja, seksualna disfunkcija i sl.)
  3. Socijalne (problem u komunikaciji sa ljudima)

Tokom procesa psihoterapije direktno upitan sportista potvrđuje:

  1. Da su njegove neadekvatne reakcije (strah, tremor ruku i sukob sa partnerom) istog intenziteta i istog stepena neprijatnosti
  2. Da su to za njega u psihološkom smislu iste reakcije

Da bismo razumeli u čemu se sastoji remetilački uticaj psihološkog sistema na učinak sportiste, važno je da znamo osnovnu karakteristiku psihološkog sistema po kojoj sve ono što je čovek doživeo, pa tako i njegove ranije reakcije, traju u svim njegovim narednim reakcijama, pa tako i u njegovim sadašnjim tegobama.

Znači, neke davne reakcije kao što su dečja nesigurnost, osećanje odbačenosti ili osećanje krivice, sadržane se u sadašnjim reakcijama sportiste i predstavljaju onaj psihološki faktor koji remeti sportistu u ostvarenju njegovih potencijala.

U svakodnevnom životu svoju dečju nesigurnost sportista ne može da vidi, ne može da je razume, pa time ne može ni da je kontroliše. Takvu kontolu je moguće ostvariti jedino uz pomoć psihoterapije.

Sportista koji ima teškoću da koristi psihoterapiju, najčešće se oslanja na neke druge metode kao što su: sugestija, savetovanje, ubeđivanje, relaksacija.

Na taj način on se ustvari bori protiv nesigurnosti u sebi umanjujući pritom svoju psihološku snagu.

*

Svaka ljudska aktivnost ima svoju specifičnost koja zahteva specifičnu prihoterapiju.

Da bismo pojasnili šta je to u sportu specifično u odnosu na druge aktivnosti, uporedićemo umetnika i sportistu.

Zato što je neuroza ona „riznica” iz koje umetnik crpi svoju stvaralačku inspiraciju, psihoterapeut samo delom otklanja tegobe koje umetniku prave veći problem, ne dirajući pritom „jezgro” njegove neuroze.

Na primer: Uspešni slikar koji na svim svojim slikama ima plavetne planine koje se nadovezuju jedna na drugu, nalazi se na psihoterapiji zbog depresije. Tokom psihoterapije on je svoju depresiju asocijativno povezao sa usamljenošću i strahom koji je osećao kada je kao dečak sam na obodu šume čuvao stoku. Sećao se da je tako sam i prestrašen uvek gledao u pravcu sela čekajući da se neko pojavi i da ga „spase”. Iz tog pravca, iz pravca ljudi, jedino mu je ponekad dolazila starija sestra sa kojom je sada, oslobođen straha, dečak sedeo na proplanku, razgovarao i gledo u plavetne vrhove planina. Kada je tokom psihoterapije spoznao da se njegov strah kroz niz životnih iskustava transformisao u depresiju, depresija je najpre ublažila svoj intenzitet i, kako su se ta druga životna iskustva psihoterapijskom metodom upoznavala, vremenom potpuno nestala.

Slikar je iz svojih dečjih iskustava poneo ljubav prema sestri i viziju planina koje ga smiruju. Ukoliko bi tokom psihoterapije spoznao suštinu uticaja koji na njega imaju planine, on bi svoj mir prestao da traži u planinama i našao ga u sebi. Istovremeno i trajno bi prestala njegova fascinacija planinama, a sa njegovih slika bi nestale plavetne planine koje se nadovezuju jedna na drugu, što bi „osakatilo” njegov stvaralački nerv .

Što se sportiste tiče on mora da je fizički maksimalno funkcionalan. Njega u dostizanju takve funkcionalnosti remeti i najmanji vid psihološke disfunkcije. Zbog toga, ukoliko se kod sportiste ne otklone „jezgro” njegove neuroze, on vremenom postaje sve nefunkcionalniji.

Iz svega rečenog sledi da je jedina metoda koja može da izmeni sportistu u pravcu dostizanja pune realizacije njegovih psiho-fizičko-socijalnih potencijala dubinska psihoterapija.

Tokom takve terapije, čak i onda kada su tegobe sportiste velike, mi otkrivamo da njihov uzrok nije neka velika trauma. U osnovi tegoba najčešće su neki sitni banalni razlozi, ili male dečje nesigurnosti.

Na primer: psihoterapija sportiste koga remeti panika otkriva nam da je on kao dete bio nesiguran, a da je uzrok za tu nesigurnost vezao za činjenicu da mu je majka zapakovala sendvič, dok su njegovi drugovi doručak kupovli u okolnim prodavnicama. On je zbog toga mislio da je manje vredan od njih. Kada je počeo da učestvuje u sportskim takmičenjima imao je malu dozu straha da neće biti efikasan kao drugi.

Ovakvi banalni razlozi koji remete postignuće sportiste zahtevaju i sitne, u osnovi jednostavne psihoterapijske intervencije.

Kada je tokom psihoterapije ovaj sporista spoznao da se njegova dečja nesigurnost kroz niz životnih iskustava transformisala najpre u osećanje manje vrednosti, pa u osećanje straha, pa u paniku, i kada je spoznao da su sva ta osećanja psihološki ista, desilo se da je, kako je napredovao proces upoznavanja uzroka njegovih tegoba, njegova panika najpre ublažila svoj intenzitet i vremenom potpuno nestala.

I pored svega rečenog činjenica je da je sportista kao i umetnik darovit i kreativan čovek.

Da bi takav i ostao i bio uspešan u sportu, sportisti je neophodna specifična doza neuroze, iz koje nastaje ona čarobna fascinacija treningom i takmičenjem koja u njemu traje još od ranih dečjih iskustava.

Primer nastanka motivacije za bavljenje sportom: Dete počinje da trenira i da teži uspehu u sportu iz različitih razloga: zato što su mi roditelji sportisti, zato što je njegov otac voleo taj sport i vodio ga na stadion, zato što ga je jednom pohvalio kada je kao mali počeo da trenira i sl. Koliko je sportista toliko je različitih sećanja na situacije koje su dete pokrenule (motivisale) da se bavi sportom.

Psihoterapija ne sme sportisti da oduzme njegovu tu i takvu bazičnu motivaciju. Ne sme da dira (da pojašnjava) njegovu „riznicu“ radosti, toliko potrebnu za igru, za sport.

Iz svega rečenog sledi da bi psihoterapeut morao da ima svoje mesto u svim sportskim ekipama i klubovima.

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar