“Nova antropologija – Biblija za intelektualce”

Predstavljanje knjige: Biblija  za  intelektualce” Dejana Dimitrijevića

Predstavljmo knjigu koja je zamišljena kao priručnik koji može da pomogne stručnjacima raznih profesija da na jedan studiozan način dođu do adekvatnog rešenja postavljenog zadatka.

Međutim i u svakodnevnom životu mogu nastati problemi koji su naizgled nerešivi, ovde izneta metodologija je zaista primenjljiva i u svakpodnvnom životu, pošto je najčešće rešenja problema kvalitetno postavljeno pitanje ili više pitanja.

Priručnik nudi, pored ostalih tema, preko 50 naučnih metoda čijom se intelektualnom upotrebom mogu postaviti kvalitetna pitanja kako bi se našlo rešenje problema. Dakle, ako imamo kvaliteno pitanje u vezi određenog problema rešenje je blizu.

DIJALEKTIČKI METOD

Reč dijalektika odnosi se na veštinu raspravljanja i argumentacije u razgovoru. Pod ovim pojmom podrazumeva se i veština da se u nekom sporu – podesnim postavljanjem pitanja sagovorniku – otkriju protivrečnosti u njegovim shvatanjima i tako dođe do istine. S jedne strane, dijalektika je shvatanje o najopštijoj strukturi i dinamici (zakonitostima) stvarnosti, a s druge, skup osnovnih principa kojima se rukovodi pri rešavanju konkretnih problema u celokupnoj svojoj praktičnoj delatnosti.
Takav pogled na svet koji prirodu objašnjava materijalnim prauzrocima (vodom, vazduhom itd.) i kojim se pokušavaju shvatiti njeno kretanje i menjanje, spontano je materijalistički i dijalektički.

Dijalektika je kontinuirana kombinacija apstraktnog mišljenja i praktičnog delovanja. Konkretnim razgrađivanjem dijalektike, odnosno njenih principa, dijalektika može postati praktično upotrebljiva kao metodologija društvenih nauka. Kao istraživački metod ona predstavlja skup osnovnih principa, koji se primenjuju u istraživanju za rešavanje praktičnih problema. Pri tome se ispitivani problem obuhvata u celini i analizira u svom istorijskom razvoju, sa naglašenom dinamikom tog razvoja, radi postizanja ne samo pouzdanog uvida u dati problem već i mogućnosti njegovog prevazilaženja.

PRINCIPI DIJALEKTIČKOG METODA

Princip totaliteta ili
celovitosti

Svaku aktivnost koja se istražuje neophodno je proučiti u celini. Nijedna aktivnost ne egzistira potpuno izolovano od svoje okoline, jer je svet celina, čiji su delovi uzajamno povezani i uslovljeni. Uspostavljanjem veza sa okolinom (okruženjem) nastaju i različiti odnosi. Zanemarivanje tih veza i odnosa istraživane aktivnosti neminovno vodi pogrešnom zaključivanju.

U procesu saznanja izvesne pojave događa se ponekad nepotrebno uprošćavanje ili veštačko izdvajanje iz postojećeg okruženja, radi pojednostavljenja istraživanja. Takvim postupkom dolazi se do nepotpunih saznanja ili do saznanja koja važe samo za određene uslove. Da bi se ovakve greške prevazišle, istraživane aktivnosti i procese treba shvatiti kao elemente šireg okruženja (sredine), odnosno u njihovom totalitetu.
Uvažavanje ovog principa u toku istraživanja, u osnovi, podrazumeva sagledavanje posebnosti aktivnosti u široj sredini, koja u izvesnom pogledu predstavlja njeno okruženje. U tom smislu se uočavaju mesto aktivnosti i potpuna ili delimična međuzavisnost sa delovima celine, što ne opovrgava činjenice da su saznanja parcijalna i pojedinačna. Sasvim je razumljivo da se celina saznaje, upravo, preko njenih delova. Dakle, princip totaliteta polazi od stava da se aktivnost, mada posmatrana posebno, ne sme veštački odvajati od celine, što, u suštini, podrazumeva i realno određivanje mesta i značaja delova jedne celine. Dakle, princip celovitosti ne dozvoljava proizvoljno zanemarivanje nekih delova celine.

Primer: U saznavanju i rešavanju problema vezanih za čovekove aktivnosti, celovitost pristupa ima izuzetan značaj. Ako se, recimo, istražuje “tempo trčanja čoveka”, princip totaliteta podrazumeva adekvatno vrednovanje staze za trčanje, ostalih učesnika trke, vremenskih prilika i sposobnosti trkača. Ukoliko se, na primer, zanemare samo ostali učesnici trke, tada bi, ukoliko dođe do iznenadnog sudara, moglo doći i do smanjenja tempa trčanja trkača.

Ključno pitanje: Šta sve utiče na posmatranu aktivnost?

Princip istoričnosti

Čovekove aktivnosti su dinamičani kompleksi procesa. Njih je nužno sagledati u istorijskom razvoju, pogotovo što se sve aktivnosti tokom vremena menjaju, bez obzira na njihovu relativnu postojanost. Ovaj princip upućuje na shvatanje geneze i toka razvoja aktivnosti (događaj, stanje, proces), pri čemu se potpunijim saznavanjem uočavaju razlozi nastanka, trajanje i promene do kojih inače neminovno dolazi, što je od naročitog značaja pri istraživanju čovekovih aktivnosti. Obeležje stvarnosti su njeni aktivni oblici, koji u datom trenutku i sa razlogom nastaju, razvijaju se i menjaju do kulminacije, a potom nakon izvesne stagnacije gube smisao postojanja i u određenom trenutku sa razlogom prestaju da postoje u prethodnom obliku. U skladu sa ovim principom dijalektike menjaju se i drugi sistemi istraživanja čovekovih aktivnosti.

Primer: Ako se, na primer, analizira istoričnost u razvoju aviona, može se uočiti da je pojavljivanje prvih aviona bilo uslovljeno potrebom čoveka za oponašenjem ptica, u smislu savladavanja određenih distanci vazdušnim putem. Dalji razvoj aviona je bio uslovljen različitim potrebama čoveka u smislu prevoza većeg broja putnika itd. Zbog toga, prvobitni modeli aviona gube na značaju. U tom smislu mogu se očekivati promene u budućem razvoju aviona.

Ključno pitanje: U kojoj je fazi razvoja posmatrana aktivnost?

Princip dijalektičke analize

Svaki predmet u toku istraživanja čovekovih aktivnosti trebalo bi misaono rastaviti na činioce (delove) koji ga čine (bez obzira na njegovu prividnu jednostavnost), a razlog za ovaj postupak je utvrđivanje veza i odnosa koji vladaju među činiocima. Zapostavljanje tih veza i odnosa, greške u raščlanjivanju predmeta istraživanja, kao i zanemarivanje celine, vode u elementarizam i negativno utiču na konačne rezultate istraživanja. U postupku istraživanja čovekovih aktivnosti analiza se dopunjava drugim postupcima, u prvom redu sintezom, kako ne bi bilo ograničenja i jednostranosti u dobijenim rezultatima.
Primer: Ako bi se, recimo, kao primar dijalektičke analize uzelo istraživanje čovekovog stava po nekom pitanju, najpre treba sagledati širu situaciju sa svim njenim odrednicama. Prema kome se postavlja takav stav i koji su razlozi za postavljnje određenog stava. Prostor i vreme se posebno analiziraju. Suština je da se svaki element stava analizira u odnosu na sve ostale elemente. Tako nema prekinutih veza između elemenata, što je preduslov da se dobiju pouzdani rezultati.

Ključno pitanje: Koji su delovi i kakvi su međusobni odnosi delova posmatrane aktivnosti?

Princip jedinstva
teorije i prakse

Naučno saznanje o čovekovim aktivnostima je produkt uzajamnog teorijskog i praktičnog delovanja. Sigurno je prihvatljiva ona teorija koja predstavlja putokaz za praksu, a uspešna ona praksa koja je teorijski zasnovana.

Ovaj princip polazi od stava da teorija proizilazi iz prakse, ali da se praksa rukovodi teorijom. Međutim, to ne podrazumeva obaveznu i stalnu saglasnost teorijskog i praktičnog. Naprotiv, dijalektički je ispravno da teorija i praksa naizmenično jedna drugoj predhode, jer ako bi teorija i praksa bile neprekidno potpuno saglasne, to bi izazvalo stagnaciju u saznanju. Promene neminovno nastaju, pa ih stoga ili teorija ili praksa održavaju (anticipiraju) i deluju potom na promenu druge strane. Baš zbog nastajanja promena, težnja za jedinstvom teorije i prakse je stalan proces, jer njihova usklađeneost potvrđuje istinu o istraživanoj aktivnosti.

Primer: Kao primer za objašnjenje ovog principa može da posluži osposobljavanje čoveka za pisanje. Da bi se čovek osposobio za tu aktivnost neophodno je da poseduje određena teorijska znanja o slovnim, brojčanim i interpunkcijskim znacima. Isto tako, potrebno je da tokom vežbe stekne određena praktična znanja da bi pisao znakove. Bez objedinjenog ukupnog znanja, čovek nije osposobljen za pisanje. Remećenje skladnog odnosa teorije i prakse prilikom osposobljavanja ima za posledicu neadekvatnu osposobljenost.

Ključno pitanje: Da li su u skladu teorija i praksa u posmatranoj aktivnosti?

Princip jedinstva i borbe suprotnosti

Princip jedinstva i borbe suprotnosti jedan je od temeljnih principa dijalektike. U svim pojavama postoji određeno jedinstvo suprotnosti. Saznati neku pojavu znači saznati jedinstvo suprotnosti koje tu pojavu čine. Suprotnosti ne postoje same za sebe, one su uslovljene i međusobno suprotstavljene. Gde god postoji kretanje (a ono je jedini način postojanja celokupne stvarnosti) javlja se borba suprotnosti. Kretanje proizvodi razlike između starog i novog. Kako se te razlike stalno povećavaju one prerastaju u suprotnost. Povećavanjem suprotnosti do krajnjih granica nastaju protivrečnosti. Rešavanjem protivrečnosti nastaje nešto novo – novi kvalitet, sa novim unutrašnjim suprotnostima, sa čijim narastanjem nastaje nova protivrečnost, nakon čijeg razjašnjenja nastaje opet novi kvalitet. Borba suprotnosti je stalna i apsolutna i postoji u svakoj prirodnoj i društvenoj pojavi, predmetu i ljudskom mišljenju.

Primer: Ako se, recimo, kao primer za analizu jedinstva i borbe suprotnosti uzme razvoj aviona i njegovih manevarskih sposobnosti, može se uočiti da se sa povećanjem težine aviona smanjuju manevarske sposobnosti. Pored toga, povećanje težine zahteva jače motore. Jači motori zahtevaju više goriva pa je novi problem skladištenje goriva. Dakle, u razvoju aviona se stalno rešavaju nastale protivrečnosti.

Ključno pitanje: Koje su protiv-rečnosti u posmatranoj aktivnosti?

Princip prevazilaženja (negacija negacije)

Promena kvaliteta i strukture čovekovih aktivnosti kao rešenje protivrečnosti znači ukidanje negativnog, prevaziđenog i uspostavljanje novog, pozitivnog i perspektivnog. Negacija je bitno svojstvo svakog kretanja i menjanja. U datoj pojavi ukida se samo ono što je negativno, dok se pozitivno još uvek progresivno zadržava.

Svaka novonastala čovekova aktivnost, usled unutrašnje borbe suprotnosti, u sebi sadrži i sopstvenu negaciju. Ta novonastala aktivnost odmah postaje stara u odnosu na aktivnost koja nastaje posle nje. Stoga je dija-lektička negacija, u stvari, samonegacija. Negacijom se aktivnost ne degradira, već se odstranjivanjem prevaziđenog stvara prostor za nove aktivnosti, kvalitetnije i perspektivnije.

Primer: Na primeru razvoja aviona može se uočiti šta to u suštini predstavlja. Naime, prvi avioni nisu imali sopstveni pogon već su leteli pomoću sile uzgona u slobodnom padu. Negaciom takvog vida pogona u avion je ugrađen parni motor. Negaciom teškog parnog motora ugrađen je benzinski motor. Negaciom benzinskog motora ugrađen je mlazni motor. Pri tome negiranje prethodnih modela nije bilo potpuno već su se usavršavali pojedini delovi.

Ključno pitanje: Šta je to što treba negirati u posmatranoj aktivnosti?

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar