Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Džinovska planeta na obodu Sunčevog sistema?

Već godinama kruže glasine o stranom, neotkrivenom svetu u tamnim spoljnim oblastima Sunčevog sistema. Neka mišljenja se ne baziraju samo na mističnim legendama ili špekulacijama, već na astronomskim osnovama. Ipak, do sada nedostaju dokazi. Dva astronoma veruju da će uskoro dobiti nesumljiv odgovor na pitanje o nepoznatoj planeti. Oni su ubeđeni da daleko napolju kruži gigantski objekat. Ako bi stvarno bio otkriven, tada bi to bila najveća planeta našeg Sunčevog sistema.
Neko vreme već Sunčev sistem ne izgleda kompletan. Predugo smo bili naviknuti na devet planeta koje u punoj harmoniji kruže oko svoje zvezde. Počev od Merkura, preko Zemlje i ogromih gasnih palneta završno sa Plutonom koji je tek 1930. uočen. 2006 godine je Pluton ispao iz klase „prave“ plante. Degradiran je novom klasifikacijom, da se po njemu zove grupa transneptunskih asteroida, Plutinosa. Poslednjih godina astronomi nailaze na takve svetove u svemiru koji su delom i veći.

Uprkos svemu naš Sunčev sistem izgleda nekako „odrezan“, što bi se izgleda uskoro moglo nadoknaditi. Reč je o desetoj tj. devetoj planeti.
Sledeći proračune ona kruži daleko spolja, otprilike kao Pluton i neodređeno se predpostavlja da je četiri puta masivna kao Jupiter, najveći u našem sistemu a koji na imaginarnoj vagi daje 320 zemljine mase.
•Astronomi profesor John Matese i Daniel Whitmire sa univerziteta Luizijana predstavili su svoja otkrića krajem aprila 2010. u ICARUS-u viđenom magazinu o planetologiji. Analizom putanja kometa naišli su, prema njihovom mišljenju, na egzistenciju do sad nepoznate planete vrlo daleko u Sunčevom sistemu i pod njegovim gravitacionim uticajem.
Maltese i Whitmire naslućuju još od 1999. postojanje nepoznatog nebeskog tela. Njihov rad nastavlja se na čuvenu tezu o Nemezis, koja proizilazi iz jednog stelarnog objekta, kruži oko našeg Sunca na velikoj distanci i pri tom na svom putu periodično dolazi u blizinu gigantskih Oort- oblaka ili uranja u njih. 1950. astronom Jan Oort postulirao je postojanje tog rezervoara sa bilionima kometa, koje naše Sunce obavija i pri tom poseduje interstelarne dimenzije, vremenom je ta teza doživela izvesne korekcije.
Prema današnjim spoznajama, komete iz Oort-oblaka su uvek iznova skretane u unutrašnji Sunčev sistem na dugačke putanje, za šta su odgovorni različiti faktori.

Geolog David M. Raup sa svojim kolegom J. Sepkovskim je primetio da velika izumiranja vrsta na našoj planeti se očigledno odigravaju u redovnim razmacima. Koristeći odgovarajuće paleontološke podatke došli su do ciklusa od 26 mil. godina. Ovaj ogromni vremenski razmak ukazuje na kosmičku pozadinu događaja i stoga Raup i Sepkovski vide kao uzrok jedno stelarno telo. Hipotetička zvezda nazvana po grčkoj boginji osvete Nemezis, prema tome, periodično odašilje kišu kometa u unutrašnjost Sunčevog sistema a time i na Zemlju.
Do danas nije pronađena ni jedna crvena ili braon patuljasta planeta koja bi preuzela ulogu Nemezis. Jednako teško izgleda i otkriće objekta koji ne svetli i na velikoj je udaljenosti. Doduše, otkrivana su manja tela oko stranih zvezda, ali Matese i Whitmire analizirali su podatko od preko 100 kometa i došli do otkrića da se kod njihovog traženog „kandidata“ radi i nestelarnom objektu na udaljenosto od 15.000 AE. Poređenja radi Plutonova srednja sunčeva distanca je 40 AE (AE je astronomska jedinica i iznosi 149,6 miliona kilometara).
Dva astrofizičara sa univerziteta Luizijana pripisuju 80% posmatranih kometa skretanje kroz galaktičko gravitaciono delovanje. Preostalih 20% planeta bi moralo biti od neke veće planete uvučeno u inutrašnjost Sunčevog sistema. Jedana crvena ili braon patuljasta zvezda bi morala radi veće mase mnogo više kometa da izbaci iz putanje. Sa druge strane objekat poput Jupitera bi morao zantno više „težiti“ da bi se objasnio dati procenat. Ono što preostaje je postojanje planete između osam i po i četiri mase Jupitera koja bi morala prilično daleko vani da kruži da bi bila delotvorna.
Matese i Whitmire nazvali su je Tiha (Tyche) po grčkoj boginji sudbine i da bi napravili ogradu od hipotetične zvezde Nemezis.
Najbolje šanse za otkriće ima Wide-Field Infrared Survey Explorer . Ovaj svemirski teleskop vrši kompletno infracrveno skeniranje neba. Negde među podatcima mogao bi se kriti podatak o toplotnom signalu Tihe. Prvi podatci biće tek u aprilu publikovani, a dok se sve kompletira proći će dve godine.
Da li bi se moglo radito o dugo traženoj „planeti X“? O toj planeti većina teza nije sasvim ubedljiva. Neki bi se pitali da li bi to bila diskutabilna „Nibiru“, koja navodno treba 3.500 god. na svojoj putanji. I ova pretpostavka mora otpasti već samo zato jer bi Tiha zbog udaljenjosti trebala najmanje 8,5 mil. godina.

Link: http://www.viewzone.com/nemesis.html

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar