Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

INTEGRISANO GLOBALNO DRUŠTVO KAO ODRAZ KOSMIČKOG HOLISTIČKOG PRINCIPA

Globalno društvo je već sada prisutno i aktualizovano u cyber – prostoru interneta i emanira kroz mrežu raznolikih high-tech elektronskih komunikacija, a odražava se u instantnom povezivanju pojedinaca širom planete koji, sasvim slobodno, neograničeni bilo kakvim paradigmama zadatim “odozgo”, kreiraju virtuelna polja delovanja – od trgovine, preko zabave, do nauke pa sve do umetničkog izražavanja.

Piše: Miša Vasić

S druge strane, formiranje oficijelnih nad-nacionalnih zajednica (poput Evropske Unije) sastavljenih od semi-suverenih država oličeno je trijumfom birokratskog formalizma i planske ekonomije, što naizgled liči na neorganski utemeljen, alijenirani kompozit sastavljen od nespojivih elemenata (lokalnih kulturnih, nacionalnih, verskih identiteta te ekonomskih politika) putem puke racionalne sinteze lišene bilo kakve sinergije sa prirodnim zakonima.

 

Ipak, globalna planetarna zajednica nije samo atrificijelni konstrukt intelektualnih elita već odraz kosmičkog principa holizma, koji se podjednako odražava i u međusobnoj energetskoj – vremensko – materijalnoj sinhronosti svih makro objekata i mikro čestica, baš kao i objedinjenosti psiho-habitualnog kontinuuma kod čoveka. Štaviše, težnja ka ujedinjenju sveta predstavlja ustvari odraz integracije psihičkog aparata kod pojedinačnog čoveka koja postoji kao intencija nezavisno od njegove volje. I baš kao što atomiziranost funkcija psihe pojedinca koči njegov lični razvoj, tako i podeljenost čovečanstva na razne modele identiteta, međusobno suprotstavljenih, koči razvoj planetarne svesti. Zbog toga, pokrenuti kolektivno nesvesnim (Sheldrakeovim morfogenetskim poljem), narodi teže sveopštoj integraciji, a da nisu svesni šta ih zapravo pokreće, te im istorijski pokušaji stvaranja jedinstvene države i ujedinjenja suprotnosti izgledaju kao nasilna volja umova velikih osvajača, poput Napoleona ili Aleksandra Makedonskog ili pak neprirodni kognitivni projekat intelektualnih trustova mozgova. Sasvim suprotno, ideje ujedinjenja su ustvari bljeskovi prodora arhetipa integracije, duboko iz morfogenetskog polja, u svest pojedinaca (lidera naroda) koji delaju, osećajući neodoljiv sudbinski poziv na akciju, ni sami ne razumevajući smisao svoje misije, daleko dublji od lične sujete ili pragmatične ekonomske i političke koristi.

I sam arhetip materijalno – temporalno – energetske celovitosti prostorno-vremenskog kontinuuma, koji je u sinergiji sa psihičkom, a potom i sa planetarnom integrisanošću ljudskog roda, odraz je arhetipa “jednog” (osnovnog principa) koji je prauzrok svih stvari i posve je nematerijalan, s one strane prostora i vremena. To je bit holizma. Kroz drevne škole filozofije i ezoterije vekovima se promišljaju pojmovi “jednog” i jedinstva, celovitosti. Ti pojmovi su rezultat uvida u zakone višega reda i predstavljaju plod transcendentnog i metakognitivnog uma, koji rezonira sa astralnim porukama koje je primio. Tako “jedno” i celovitost ustvari i nisu samo pojmovi već realna i živa stvarnost koja egzistira van prostora i vremena a ljudskom rodu se prikazuje u vidu numinoznih iskustava.

 

 

Plotin, znameniti rimski neoplatonistički filozof iz III veka n.e., sledbenik ezoterijskog učenja Amonija Zaka, pogazio je zakletvu ćutanja o sakralnom znanju, i kroz svoj opus izražen u kapitalnom delu “Eneade”, pretočio u jezik pojmova svet ideja koje je dobio praksom tajnog učenja. On se bavi prauzrokom svih stvari i podrobno opisuje prirodu “jednog” (prauzroka, osnovnog principa) koje je esencijalno izvan prirodnog sveta, a opet ga, paradoksalno, obuhvata u potpunosti, bezdelatno astralno oličavajući princip integracije, nevidljivo a iz sfere zakona najvišega reda. Kako, po alhemičarskom kredu, važi: “as above, so below”, sledi da se celovitost primarnog principa odražava kroz arhetipsku težnju ka svesti celovitosti prirodnog sveta, što važi i za ljudsko društvo, koje je nerazdvojivi deo kosmosa bilo toga svesno ili ne.

Plotin nadahnuto opisuje “jedno” kao princip koji se može samo posredno spoznati observiranjem međuodnosa u prirodi:

“…Pa šta je ono (“jedno” – op. M. V.) ? Moć svega. Kad nje ne bi bilo ne bi bilo ni svega (što jeste) niti bi um bio prvi i sveopšti život. Ono pak što je iznad života uzrok je života; jer aktualnost života koja je sve nije prva već je sama tako reći istekla iz nekog izvora. Zamisli izvor koji nema drugo načelo i koji se, mada je dao sebe svim rekama, nije u njima istrošio već je ostao u miru i (zamisli) reke koje su iz njega proizišle i koje su još zajedno pre nego što će jedna otići tamo a druga onamo, mada svaka tako reći zna kuda će ih odastati tokovi, ili (zamisli) život koji je čitavu prožeo veliku biljku, dok načelo miruje neraspršeno u celini pošto je tako reći učvršćeno u korenu. Dakle ono je dalo sav mnoštveni život biljci a samo je ostalo ne mnoštveno već načelo mnogostranog (života). I to nije nikakvo čudo. Zapravo čudo je to kako je mnoštvenost života nastala iz nemnoštvenosti, i mnoštva ne bi ni bilo da pre mnoštva nije postojalo ono što nije mnoštvo. Jer načelo se ne deli u Sve jer bi u tom slučaju uništilo i Sve; i ovo više ne bi ni postalo da načelo ne miruje u sebi kao različito. Zbog toga je vraćanje svuda vraćanje ka Jednom. I u svakoj (stvari) postoji neko jedno ka kome ćeš se vraćati i to uvek ka jednom koje nije prosto jedno, sve dok se ne dođe do onog što je prosto – naprosto jedno; to se međutim više ne može svesti na drugo. Ali ako se uzima jedno biljke – a to je i načelo koje miruje – i jedno životinje, duše ili Svega, u svim slučajevima uzima se ono što je najmoćnije i što je uzvišeno. Kad bi se pak uzelo Jedno istinskih bića, njihovo načelo, izvor i moć, zar ćemo tada sumnjati i zar ćemo misliti da je To ništa?! Svakako, ono je ništa tih bića čije je načelo takvo da Mu ništa, ni biće, ni bivstvo, ni život ne mogu biti odredbe pa je iznad svega toga. Ako Ga dohvatiš nakon što si odbacio biće zadivićeš se. A kad se baciš ka njemu i kad uspeš da se smiriš unutar njega shvataj Ga sve više, shvatajući pomoću tog uvida i uviđajući njegovu veličinu preko onoga što je posle Njega i kroz Njega…”

P.D. Uspenski, pisac i pedagog post – Gurđijevljevske škole duhovnog preobražaja, opisuje “jedno” kao apsolut, služeći se jednostavnim stilom, bliskom vremenu u kome živimo, i u skladu sa našim kognitivnim aparatom i formalno – operativnim mišljenjem:

“…Čovek živi na Zemlji, a Zemlja je jedna od planeta Sunčevog sistema, tako da čovek takođe pripada planetarnom svetu. Zemlja zauzima određeno mjesto u Sunčevom sistemu tako da možemo da kažemo da pripadamo takođe i Suncu. Sunce je jedna od zvezda u Mlečnom putu, pa u tom smislu mi takođe pripadamo Mlečnom putu. Potom, uobičajena nauka razume i dozvoljava postojanje drugih galaksija, sličnih ili različitih od naše, tako da mi takođe pripadamo i svetu svih galaksija, uzetih zajedno. Astronomski ne možemo da idemo dalje ali filozofski možemo da pojmimo stanje stvari u kome je sve jedno kao što je jabuka jedno. To stanje nazivamo apsolut. Prema tome su sve galaksije, naša galaksija, naš Sunčev sistem, planete, Zemlja, Mesec koji je u polju uticaja Zemlje – svi u Apsolutu…”

 

Svami Mukatanda Paramhansa, indijski duhovnik, veoma emotivno opisuje doživljaj susretanja sa arhetipom “jednog”, koje sve obuhvata, a ipak je esencijalno s one strane kosmosa. Numinozum mu je u svesti emanirao u vidu koji je prilagođen ljudskom saznajnom aparatu – poput blještave svetlosti koja nosi energiju simbola apsoluta:

“… Zraci crvene aure zasijali su u svih mojih 72 000 nerava i bezbrojnim krvnim zrncima. Beli plamen pojavio se zajedno sa onim što ga je podržavalo, crnom svetlošću; a potom dragi, voljeni Plavi Biser, osnova svega! Istog je trenutka moja meditacija postala mnogo snažnija. Moja se vizija usmerila naviše. Dok sam buljio u majušni Plavi Biser, on je počeo da raste u svim pravcima, šireći svoje plavo zračenje. Čitav prostor od zemlje do neba bio je ozračen. To više nije bio biser, već sjajna, blještava, beskrajna Svetlost. To su …opisali kao svesnu svetlost Chiti. (Chit-najviša, transcendentalna Svest). Zapravo sam video kako se univerzum rađa iz te šireće svetlosti kao oblaci dima iz vatre. Kosmos se pojavio u svesnoj svetlosti i svesna svetlost u kosmosu kao niti u tkanini i tkanina u nitima. Kao što seme raste u drvo, iz koga izbijaju grančice, lišće, cvetovi i plodovi, i suštastvena Chiti postaje, u Svom sopstvenom biću, ptica i životinja, crv i insekt, anđeo u demon, čovek i žena. Video sam blistavu, božanski divnu svesnu svetlost kako mirno kuca sa svih strana kao vrhunsko blaženstvo, spolja i iznutra, odozdo i odozgo. Iako su mi oči bile otvorene, bio sam u meditaciji. Kao što ronilac ulazi u vodu, okružen sa svih strana vodom i samo vodom, i ja sam bio potpuno obavijen tom svesnom svetlošću. U tom stanju, univerzum je nestao i ja sam ugledao samo čisti sjaj kako se talasa svuda okolo…”

Aristotel, grčki post-platonistički filozof iz IV veka p.n.e., delio je bića (tj. sve što postoji, supstancije i akcidencije) na postojeća u potencijalu (mogućnosti) ili aktuelno postojeća (postojeća u stvarnosti). On je smatrao da nijedna potencijalnost ne može da se pretoči u aktualnost bez delovanja neke već postojeće aktualnosti tj. stvarnog bića. To biće najpre u svom umu kreira misao koje je ustvari već potencijalno drugo biće. Tako priroda, ako sledimo jedan uzrok aktualizovanja entiteta jednog za drugim i aktualizovanja jednog kao posledica aktivnosti uma drugog, ustvari teleološki izvršava ciljeve koji potiču od misli. Esencijalna misao jeste s one strane kosmosa i ona predstavlja sveprisutnu formu bez materije. To je stvaralačka misao, apsolutni Um, a mi bi smo rekli apsolut, tj. “jedno”.

Aristotelu je, 343. godine p.n.e. povereno podučavanje i vaspitanje Aleksandra Makedonskog, tada još samo mladog prestolonaslednika. Moglo bi se zaključiti da je na Aleksandra uticalo nekoliko fundamentalnih Aristotelovih hipoteza. Najpre, ideja da je svaka aktualnost proizvod misli i da je svaka misao ustvari potencijalna aktualnost. Potom, ideja o sveprisutnoj formi bez materije, koja teži da se aktualizuje. Aleksandar je, tako, iniciran od strane zakona

pan-psihičkog polja , koji teže integraciji različitosti u celinu višeg reda, bio obuzet idejom jedinstvenog svetskog carstva i s, druge strane, ubeđen da njegova misao o tome već predstavlja potencijalnost aktualnog bića koje tek ima da postvari sopstvenom akcijom.

Aleksandar je, do svoje smrti u 33.-oj godini, zaista osvojio dobar deo sveta koji je tada bio poznat evropocentričnom umu starih Helena – Makedonije preko Egipta i male Azije pa sve do Indije. Njegova genijalna vojna strategija je susretala misionarsku ideju o širenju helenske kulture po čitavom svetu. Rezultat je, međutim, bio pojava Helenizma koji je ustvari predstavljao sinkretički spoj različitih orijentalnih religija, kultova, misterija i ezotrnih praksi, kombinovanih sa grčkim duhovno – okultnim nasleđem. Politički sistemi triju monarhija (Makedonska, Sirijska, Egipatska) takođe su bili, u različitim međuvarijantama, hibrid orijentalnog i helenskog nasleđa. Grčki polisi su u Evropi imali autonomnu vladavinu, ali taj model Aleksandar i naslednici nisu preslikali u novoosvojene oblasti. Orijentalna despotija, sa Aleksandrom proglašenim za božanstvo, koja je bila efikasan oblik vladavine na Istoku, kombinovana je sa grčkim kulturnim i religijsko-misterijskim nasleđem, što je bilo delo helenske elite i njihovih katedri koje je pohađala i lokalna orijentalna elita. Bili su česti mešani brakovi, trgovalo se između raznolikih zemalja koje su bile deo nekada jedistvene teritorije, a sada nasleđa postvarenog sinkretizma, cvetale su nauka i umetnost. Arhimed, Eratosten, Euklid, Ptolomej su samo neki od prominentnih naučnika toga doba. Aleksandrijska biblioteka sa svojih 700 000 knjiga, u imperiji u kojoj različiti narodi koegzistiraju zajedno sa sinergetski raspoređenim formama spiritualnosti i kulturnim modelima koji se stapaju u novi nad-nacionalni ujedinjujući duh helenizma, kao da predstavlja proto-internet, baš kao što drevna helenistička imperija kao model predstavlja proto-globalno društvo.

O helenističkom sinkretizmu govori Mircea Eliade, ugledni američki istoričar religija rumunskog porekla:

“…Ustvari, religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hiitske, grčke i rimske religije, kao i u religiji Izraela, budizmu Mahajane i taoizmu. Ali, ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih, to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. Daleko od toga da bude neplodan, on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije…I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat skladnog sjedinjavanja dveju božanskih figura. Ali, grčko-istočnjačke Misterije, eshatološke i apokaliptičke teorije, kult vladalaca – da navedemo samo neke primere – takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli…”

Danas projavljivanje matrijarhata kroz forme cyber-planetarne zajednice interneta, kao i nad-nacionalnog pokreta ekologije, budući da ukida patrijarhalnu paradigmu tzv. “vladanja” nad prirodom, kod nedovoljno osvešćenog čoveka izaziva strah od determinizma ujedinjujućeg arhetipa celovitosti (“jednog”) koji ukida sve individualnosti. Emanira užas od nemoći pred sudbinom “obezličenja” (a zapravo oslobađanja od rigidnih patrijarhalnih frame-ova kulturno-religioznih autoritarnih obrazaca). Analogno tome su drevni narodi iz epohe Helenizma, budući posednuti arhetipom ucelovljenja, a pritisnuti nasleđem Vavilonske astrologije koja je odisala fatalizmom zvezdanih uticaja, u vapaju za individualitetom, posegli za misterijama spasenja. Arhetip “jastva” (K.G. Jung) se kao ujedinjujući simbol dakle pojavljuje u epohi sinkretizma, kada se mešaju religije, narodi i kulture. Kasnije će se u tekstu više govoriti o tome. O religijama spasenja Eliade dalje kaže:

“…Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije…posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost, pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre manje od jednog veka. radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe, no, … sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. Sa izuzetkom dionisizma, sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis), egipatskog (Izida i Oziris), feničanskog (Adonis), iranskog (Mitra). Ali, u helenističkoj epohi, naročito u vreme Carstva, ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter; njihove strukture i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj…”

Ovde dolazimo do prividnog paradoksa, ili pak ispoljavanja dijalektičke sinteze – iz pluralizma se projavljuje neka vrsta potpražnog monizma, iz matrijarhalnog obrasca jenakosti (religija, naroda, rasa), javlja se jedinstveni simbol (kroz različito emanirane religije spasenja) koji se kasnije i aktualizovao kroz institucionalno hrišćanstvo (jer je ono na kraju zamenilo paganizam te od simbola postalo živi mit, nakon toga enantiodromski preraslo u ideologiju). Kako objasniti ovakvu sintezu, i gde je tu veza sa današnjim istorijskim trenutkom?

Da bi pravilno pristupili fenomenu odnosa sinkretizma, “jednog” i monoteizma, kao i našli referencu na današnji civilizacijski trenutak, oobratićemo se učenju K.G. Junga, znamenitog švajcarskog psihijatra / psihologa i spisatelja, koji se bavio vezama između psihičkih procesa i ezoternih i religijskih tradicija, poput astrologije ili alhemije. Jung tvrdi da su svi psihički procesi, koji se ispoljavaju kroz arhetipove (tj. simbole, slike dostupne saznajno-kognitivnom aparatu pojedinca) zapravo emaniranje sadržaja koji potiču iz “jastva”, te da psiha predstavlja sferu, čiji je ”ego” samo mali deo, a ispunjavaju je različiti komplesi ličnog i kolektivnog nesvesnog. Taj krug je ispoljeno jastvo, koje je istovremeno i bezdimenzionalna tačka u centru sfere. Dakle suština “jastva” je bezdimenzionalna tačka, ali ono ustvari obuhvata kompletnu psihu, i iz njega izviru arhetipovi… Analogija sa Plotinovim konceptom “jednog” je više nego jasna, jer se ustvari i radi o istome… Jungov doprinos je proučavanje ispoljavanja fenomena “jastva” kroz simbole tokom istorije, čime se bavio i Swedenborg, nekoliko vekova ranije.

 

Jung o tome kaže:

“… Kao empirijski pojam, Selbst (“jastvo”-op. M.V.) označava sveukupnost svih psihičkih fenomena u čoveku. Ono izražava jedinstvo i celokupnost kompletne ličnosti. Ali kako ovo poslednje, zbog nesvesnog udela, može samo delimično biti svesno, to je pojam Selbst zaista delom potencijalno empirijske prirode i stoga predstavlja u istoj meri postulat. Drugačije rečeno, on obuhvata saznatljivo i nesaznatljivo, odnosno još neiskušeno. Ova svojstva su mu zajednička sa mnogim prirodnonaučnim pojmovima koji su više imena nego ideje. Ako je celovitost koja se sastoji iz svesnih i iz nesvesnih sardžaja postulat, onda je njen pojam transcendentan, jer ona pretpostavlja postojanje nesvesnih faktora iz empirijskih razloga i time označava izvesnu suštinu koja se može samo delimično opisati ali koja svojim drugim delom pro tempore ostaje nespoznajna i neograničena. Pošto praktično postoje fenomeni svesti i nesvesnog, to Selbst, kao psihička celovitost, sadrži jedan svestan i jedan nesvestan aspekt. Selbst se empirijski javlja u snovima, mitovima i bajkama u liku “nadređene ličnosti” (kralj, heroj, prorok, spasitelj itd.) ili u formi simbola celovitosti (krug, četvorougaonik, kvadratura kruga, krst itd. Ukoliko ono predstavlja complexio oppositorum, jedinstvo suprotnosti, onda se ono može praviti i kao pogodna dvostrukost, na primer Tao, odnosno kao skup janga i jina (načela dobra i zla), kao dvojica braće ili kao junak i njegov antipod (zmaj, zli brat, veliki neprijatelj, Faust i Mefisto itd. tj. Selbst se empirijski javlja kao igra svetlosti i senke, iako se ono shvata kao celokupnost, pa time i kao jedinstvo, u kojem su objedinjene suprotnosti… Time se ono ukazuje kao arhetipska predstava koja se od drugih predstava takve vrste razlikuje po tome što, shodno značaju svog sadržaja i svoje numinoznosti, zauzima centralno mesto…”

 

U daljem tekstu, Jung uočava veoma tananu razliku između “jastva” kao simbolički ispoljenog i suštine “jastva” do koje ne možemo dopreti. Zato je opisano kao bezdimenzionalna tačka. “Jastvo”, kao arhetipski sadržatelj psihe izvan prostora i vremena ustvari predstavlja hologramski deo (deo jednak celini – sinhroni i sinergetski u odnosu na nju) “jednog”.

O ograničenjima ljudskog psihičkog aparata u odnosu na “jastvo”, Jung ističe:

“…U intelektualnom smislu, Selbst nije ništa drugo do običan psihološki pojam, jedna konstrukcija koja bi trbalo da nam izrazi nespoznatljivu mudrost koju mi, kao takvu, ne možemo da shvatimo, jer ona prevazilazi našu mogućnost shvatanja… Počeci našeg celokupnog duševnog života, čini se, proističu nerazrešivo iz te tačke, a svi najviši, pa i poslednji ciljevi izgleda dopiru do nje…. Ovaj arhetip “jastva” u svakoj duši je odgovorio na “poruku”, tako da je konkretni učitelj Isus u najkraćem roku asimilovan od konsteliranog arhetipa. Tako je Hristos ostvarivao ideju “jastva”. Međutim, kako čovek nikada ne može empirijski da razlikuje šta je simbol “jastva”, a šta slika Boga, to ove dve ideje, nasuprot svim pokušajima razlučivanja, uvek iznova nastupaju pomešano. Na primer, Selbst kao sinonim unutrašnjeg Hrista jovanovskog ili pavlovskog odraza ili Hristos kao Bog (“Ocu istovetan”) ili atman, kao individualno Selbst i istovremeno biće kosmosa, ili Tao kao individualno stanje i paralelno kao konkretno ponašanje svetskih zbivanja. “Božanski” domen počinje psihološki neposredno s one strane svesti, jer je tamo čovek već prepušten prirodnom poretku na uspeh i propast. Simbole celovitosti, koji mu otuda dolaze, on naziva imenima koja su različita u zavisnosti od vremena i mesta… Psihološki se “jastvo” definiše kao psihička celovitost čoveka. Simbol “jastva” može biti sve ono o čemu čovek pretpostavlja obuhvatnu celokupnost o sebi samom…”

“Jastvo” se, dakle ispoljava kroz različite simbole, ali je ono ograničeno stepenom razvoja svesti pojedinca, a mogla bi se postaviti hipoteza da ono nikada ne može u potpunosti reprezentovati “jedno”. “Jastvo” je krajnja granica ljudske spoznaje, “jedno” u svojoj suštini ostaje misterija sa one strane kosmosa, iako ga čitavog prožima. Ispoljavanje “jastva” svedoči o “jednom”.

Već je u tekstu pomenuto ispoljavanje arhetipa “jastva” (kroz misterijske kultove, a pre svega hrišćanski mesijanizam) doba sikretičkog Helenizma. Fatalizam i nedostatak uporišta u sveobuhvatnim i obavezujućim paradigmama i kulturnim modelima pojedinih naroda, koji blede pred ujedinjujućim procesima toga doba, čine ljude veoma prijemčivim za simbole “jastva”, koje im predstavlja neku vrstu razrešenja krize identiteta i smisla. Međutim, paradoks je u tome, da ovaj simbol ustvari predstavlja arhetipski sadržaj koji stoji upravo iza ucelovljenja, brisanja pojedinačnih kulturno-religijskih identiteta i ujedinjenja suprotnosti u celinu višeg reda. Ono što deluje kao “spas od obezličenja” stoji upravo iza “obezličenja” (tj. reprogramiranja morfogenetskog polja na viši nivo svesti). Arhetip “jastva” se, dakle, kroz numinozni lik Isusa Hrista nimalo slučajno pojavljuje u doba sinkretizma. Praslika “jastva”, emanirana kroz živi hrišćanski simbol, oličava brisanje granica među ljudima i ukidanje državnih, religijskih i kulturnih identiteta, baš kao ih što je Rim, multinacionalna / multikulturna imperija toga doba brisao na grubom materijalnom planu. To ukazuje na činjenicu: materijalni fenomeni su samo odraz viših spiritualnih zakona. Ujedinjenje naroda je cilj i predstavlja odraz holističkog kosmičkog principa. Globalna zajednica predstavlja vid simboličkog ispoljavanja “jednog” u prirodnom svetu, čiji je čovek integralni deo.

Hrišćanstvo toga doba, kroz reči Sv. Pavla, iluminiranog misionara, govori o ucelovljenju:

“…Tu više nema: Grk – Židov, obrezanje – neobrezanje, barbar – skit, rob – slobodnjak, nego sve i u svima – Krist…” (poslanica Kološanima 3,11)

A Da Free John, inspirišući se radovima Ruperta Sheldrakea, autora hipoteze o morfogenetskom polju, objašnjava:

“…Ova hipoteza (o mofogenetskom polju – op. M.V.) uopšteno potkrepljuje moj prikaz delovanja posvećenika. Moglo bi se reći da posvećenikovo delovanje zapravo nalikuje delovanju na M-polja (morfogenetska polja) svih ljudskih bića, čak svih bića uopšte. Nasuprot običnim jedinkama, koje su individualizovana, bimorfna bića, sa životnim poljima koja ih okružuju i iz njih zrače, to Matično polje…jeste veliko polje koje predstavlja čoveka sa velikim “Č”, iskonskog čoveka, iskonsko ljudsko biće u njegovoj ostvarenoj, zračećoj formi. Prema tome bilo čije priključivanje na posvećenika znači boljitak i za ostale…”

Sam Sheldrake se nadovezuje na gore navedeno i dalje objašnjava:

“…Mislim da teorija leži u temelju većine religija. U hrišćanstvu, posvećenik je Hrist. Hristovo polje bi onda bilo polje božanskog obdareno snagom preobražaja. Proces preobražaja obuhvata uključivanje u njega…”

Dakle, vidimo da istorijski pokušaji ujedinjenja čovečanstva na materijalnom planu, ma kako grubi, brutalni, megalomanski ili pak utilitaristički izgledali motivi ujedinitelja (od osvajača – imperatora antičkog doba, pa sve do birokratsko – kulturnih elita danas), ustvari predstavljaju odraz holističkog principa (“jednog”), koji je esencijalno spiritualan a istovremeno nosi primarni uzrok emanacije svega materijalnog. Ujedinjenje čovečanstva nije cilj sam po sebi. Tek ujedinjenje ljudskog roda, uz brisanje svih partikularnih, lokalnih kulturno – religijskih i drugih ograničavajućih i međusobno antagonističkih paradigmi, omogućava jasnu, nedvosmislenu i čistu vezu sa “jednim”, oličenim kroz simboličko emaniranje “jastva”. Na taj način, rezonujući sa vibracijama suptilnih spiritualnih energija, celovito čovečanstvo može, koristeći sve svoje potencijale (do sada trošene na sukobe i antagonizme nižeg reda), da kreira spiritualno – materijalno – socijalno – ekološku tvorevinu sinhronu kosmičkim planovima iz viših sfera, i tako ispuni svoju teleološku misiju.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar