Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 286
orthopedic pain management

UMETNOST, EGZORCIZAM I SOCIJALNA TRANSFORMACIJA

piše: Miša Vasić

Tokom XX i XXI veka, u doba spiritualnih kriza, ispoljava se delovanje revolucionarnih i radikalnih političkih pokreta, emaniranje globalnih utopističkih paradigmi koje su se ostvarivale/ostvaruju se nametanjem kognitivnih autoritarnih modela. Ovakvi modeli plediraju na bihevioralna reprogramiranja ljudskih bića na površnom, horizontalnom planu, uslovljena spoljašnjom moći oružja i prisile. Jedna od alternativa na putu istinske integracije i progresa jeste mitotvorna, ritualistička  umetnost, koja ezoternim elementima vodi ka egzocizmu „zlih duhova“, tj potisnutih kolektivnih i ličnih kompleksa, čime otvara vrata istinskom ucelovljenju pojedinaca pa čak i kolektiva.

Šamanistička i jezuitska praksa su, u istoriji spiritualnih pokreta, paradigmatični za proces egzorcizma i transfiguracije transpsihičkih energija.

Stepen okultnog delovanja umetnosti može biti intimistički, kao kod Mark Rothkoa, grupni-karakteristično za Josepha Beuysa, ili čak  masovno subverzivan, što se može uočiti kao posledica dejstva grupe Laibach u okviru Neue Slowenische Kunst pokreta.

Šamanizam je spiritualno-magijski fenomen koji je, pod tim imenom, najviše rasprostranjen u srednjoj i severnoj Aziji, ali se tehnike, koje bi se mogle nazvati šamanističkim, koriste i u Indoneziji, Australiji (medicine-man), Severnoj Americi i drugde.

Šamanizam u svojoj biti predstavlja ekstatičko-egzorcističku tehniku opštenja sa duhovima, bilo duhovima prirode, duhovima umrlih, duhovima iz gornjeg i donjeg sveta, duhovima koji su zaposeli bolesnike ili čak čitavu zajednicu,  itd. Pre stupanja u komunikaciju sa duhovima, šaman mora doživeti „inicijatičku smrt“. On kroz snove, vizije i halucinacije doživljava komadanje (astralnog, eterskog) tela i ponovno rođenje. Ponekad  oblači žensku odeću (da bi simbolički uključio ženski princip, prijemčiv za astralne poruke), i redovno koristi hipnotički repetitivni ritam šamanskog bubnja, ne bi li podesio rad mozga na frekvenciju od 40 hz, povoljnu za otvaranje ka sadržajima kolektivnog nesvesnog.

Ranije shvatan kao praznoverje primitivnih, šamanizam danas biva shvaćen mnogo ozbiljnije, iz nekoliko razloga. U savremeno doba redukovane spiritualnosti, koje karakteriše odsustvo veze između „ja“ i „jastva“ (u jungovskom smislu), svaki način obnavljanja veze između formalno-kognitivnih sadržaja i svojstava transcendentalnog uma je ultimativno signifikantan.

Mircea Eliade, kroz deskripciju duge kao imanentnog simbola, u svom kapitalnom delu „Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze“, opisuje univerzalnost šamanističkih tehnika spajanja „Neba“ i „Zemlje“ , odnosno racionalnog i nad-racionalnog (tj. kognitivnih sadržaja leve hemisfere mozga sa transverbalnim ucelovljujućim bljeskovima desne hemisfere), povezujući ih sa drugim spiritualnim tradicijama:

„Poznato je da mnogi narodi u dugi vide most koji povezuje Zemlju i Nebo, a posebno most bogova. Zato se pojavljivanje duge nakon oluje smatra znakom stišavanja boga (kod Pigmeja, npr.).  Mitski junaci takođe pomoću duge stižu na nebo. Tako na primer, u Polineziji, maorski junak Tavaki i njegova porodica (…) redovno posećuju najviše predele penjući se uz dugu ili koristeći se zmajem da bi oslobodili duše mrtvaca ili pronašli svoje žene-duhove. Istu mitsku ulogu duge nalazimo u Indoneziji, Melaneziji i Japanu.

Iako posredno, ti mitovi ukazuju na vreme kada je opštenje između Neba i Zemlje bilo moguće; nakon nekog događaja ili obredne greške, opštenje se prekinulo, ali junaci i medicine-men ipak uspevaju da ga uspostave. (…) Australijski medicine-men, kao uostalom i mnogi drugi brojni šamani i vrači, samo privremeno, i za sebe, uspostavljaju taj ‘most’ između Neba i Zemlje, koji je u davna vremena bio dostupan svim ljudima.

Mit o dugi kao putu bogova i mostu između Neba i Zemlje nalazi se u japanskim predanjima (…) a taj simbolizam srećemo jednako u Indiji i Mesopotamiji, kao i u Judaizmu (…) Božiji presto opasan je dugom (Apokalipsa, IV, 3), a isti simbolizam stigao je i do hrišćanske umetnosti renesanse. Vavilonski ziqqurat ponekad je predstavljen sa sedam boja simbolizujući sedam nebeskih predela: spratovima se stizalo do vrha kosmičkog sveta. Slične ideje sreću se u Indiji, i što je još važnije u australijskoj mitologiji (…) Na šamanskim bubnjevima nalaze se crteži duge predstavljene kao most ka Nebu. U turskim jezicima, duga znači i most. (…) Upravo kroz muzičku mađiju bubnja šaman može da dosegne najviše nebo.“

Jezuitizam je spiritualni pokret nastao pod okriljem katoličke crkve tokom XVI veka. Prožet je kontroverzama, kako van crkve (smatran za militantni, fanatični red), tako i unutar crkve (zbog duhovnih vežbi redovnika, prožetih ezoterijom). Osnovao ga je znameniti Ignacio de Loyola (1491-1556), u mladosti iberijski oficir, čuven po  brutalnom karakteru, koji je, nakon fatalnog ranjavanja u bici kod Pamplone 1521, doživeo iluminaciju i metanoju. Nakon toga postaje hodočasnik i obrazuje se po univerzitetima širom Evrope. U Parizu, 1537. godine osniva Družbu Isusovu, koju Papa Pavle III priznaje za oficijelni rimo-katolički red tri godine kasnije. Red se bavi duhovnim delom i njegovom primenom u svetu, a titula vrhovnog poglavara se imenuje generalom (kao podsećanje na svetovnu vojničku karijeru osnivača).

Duhovne vežbe su prožete visokim stepenom asketizma, čvrstom samodisciplinom, ultimativnom moralnošću, i, konačno i najvažnije, autoegzorcizmom. Asketizam i moralnost su samo priprema za ezoterijsku tehniku imaginacije i transformacije psihe redovnika putem vizualizacija. Značajne karakteristike Jezuitskog Reda su oslanjanje članova na sopstvene snage, i lični uvidi dosegnuti kroz samostalni rad. Redovnici višeg stepena su samo duhovni vodiči, dok je unutarnja iluminacija pojedinačnih posvećenika glavni cilj i generator povišene psihičke energije i duhovnih moći.

Sam Loyola je, u fazi hodočasnika, bio sklon imaginaciji i vizuelizovanju budućih aktivnosti, što bi, najčešće i vodilo teleološkom cilju-njihoivom postvarenju. On bi bio satima udubljen u misli, najčešće o tome kako da ostvari svoju duhovnu misiju, a što bi do detalja razradio putem slika u svojoj glavi, mnogo pre nego što bi počeo da dela u realnom svetu.

Tehnika imaginacije, o kojoj danas govore mnogi psiholozi, a pre toga i antropozof Rudolf Steiner, aktivira neuronsku mrežu mozga i izaziva kod čoveka emotivno-telesne senzacije koje rezoniraju sa onima, koje bi se pojavile kada bi se zamišljeni događaj zaista odigrao. S druge strane, na neki način, koji se još uvek ne može precizno naučno objasniti, ona deluje na morfogenetsko polje (kolektivno nesvesno) i vrši uticaj reprogramiranja istog, u stepenu koji respondira sa intenzitetom rada na imaginaciji i, paralelno, stepenom discipline i moralnosti adepta.

Svrha autorestruktuiranja psihe kod Jezuita je u autoegzorcizmu, te potonjoj moći egzorcizma kod vernika-laika. Te isceljujuće moći su svakako slične šamanskim, iako su sredstva drugačija, mada ne u potpunosti. Visoka posvećenost i samodisciplina, te ritam (bubanj kod Šamana/repetitivna molitva i pokore/precizno temporalno programirano učestale vizualizacije i unutarnji dijalozi) su, kao i praktično delovanje-opštenje sa raznim duhovima i psihičko spiritualno čišćenje pojedinaca i/ili grupa, pokazuju visok stepen koherencije Jezuitizma i šamanizma, što nije vidljivo na prvi pogled.

Pogledajmo šta praktično Loyola uči, u znamenitim „Duhovnim vežbama“, o tehnikama vizualizacije, uz naglasak na ritam i temporalnost:

„ (102) Prva je predvježba da sebi dozovem u pamet povijest onog događaja o kome treba da razmatram; a to je kako su tri Božanske Osobe gledale površinu cijele kugle zemaljske, punu ljudi, i kako Presveto Trojstvo, videći da su svi silazili u pakao, u svojoj vječnosti odlučuje da druga Osoba postane čovjekom te da spasi ljudski rod, i kako, kad se ispunilo vrijeme, šalje k našoj gospi anđela Gabriela.

(103) Druga je predodžba predodžba mjesta. Tu ću gledati širok i prostran svijet u kojem borave toliki i tako različiti narodi; onda ću isto tako napose pogledati kuću i stan naše mile Gospe u gradu Nazaretu, u pokrajini Galileji. (…)

(105) Ovdje valja napomijenuti da tu istu pripravnu molitvu, (…) i te tri iste  predvježbe treba bez promijene uzeti i u ovome tjednu, kao i drugim koji slijede, promjenivši jedino oblik prema određenom predmetu.

(106) Prva je točka da gledamo jedne i druge osobe, i to najprije one na licu zemlje, toliko različne po odijelu kao i po vladanju;  jedne bijele ljude, druge crne; jedne u miru, druge u ratu; jedne koji plaču i druge koji se smiju; jedne zdrave, druge bolesne; jedne gdje se rađaju, a druge opet koji umiru itd.

Drugo, gledat ću i promatrati tri Božanske osobe kao na kraljevskom sjedištu ili na prijestolu njihova Božanskog Veličanstva, kako motre cijelo lice i oblinu zemlje, i sve narode (…) Nakon toga motrit ću što sve rade ljudi na zemlji: kako se među sobom tuku, ubijaju (…) isto tako što rade Božanske Osobe, kako naime tvore presvijetlo utijelovljenje Sina Božijega (…)“

Nakon snažne vizualizacije, koja aktivira desnu, iracionalnu hemisferu mozga, Loyola u daljem tekstu uvodi ezoterni unutrašnji dijalog (koji budi levu, kognitivnu hemisferu i doiprinosi integraciji svesnog i nesvesnog). Interesantno da se ovo u potpunosti poklapa sa Jungovim unutrašnjim dijalozima sa sopstvenim arhetipovima, o čemu piše na više mesta u svojim „Sabranim delima“. Loyola dalje piše u „Duhovnim vežbama“:

„ (109) Na svršetku treba da izvršim razgovor, razmišljajući što li sve imam kazati trima Božanskim Osobama, ili utjelovljenoj Vječnoj Riječi, ili Majci i našoj Gospi; i prema onome što budem ćutio u sebi molit ću sve ono što će mi služiti da što bliže slijedim i nasljeđujem našega Gospodina (…)“

Američki umetnik Mark Rothko (1903-1970), poreklom iz tadašnje ruske imperije, u ranoj fazi svoje karijere je stvarao dela nadrealističkog usmerenja. Elementi mita su oduvek bili prisutni u njegovom radu. Kasnije je evoluirao u mitomorfnu apstrakciju, koja je imala dodira sa tada aktuelnim pravcem apstraktnim ekspresionizmom. Međutim, Rothko je zapravo bio nedovoljno shvaćen. Esencija njegovog pristupa radu i motivacijase donekle podudaraju sa jezuitskim tehnikama, kao što će se kasnije videti u tekstu.

Njegov rad je oduvek bio prožet spirirualnim, težio je metafizičkom razrešenju večnih pitanja-smrtnosti i večnosti, a lične odgovore nalazio je u ničeanskim retro-antičkim diskursima, Jungovoj psihologiji, i, pre svega, sopstvenoj duši i njenim neistraženim predelima.

Rothkova platna, bilo nadrealistička, bilo posve apstraktna, odišu nečim sakralnim, koje je dosezao različitim putevima. Njegovi apstraktni, monohromatski kvadrati, pravougaonici, njihovi međuodnosi, njihova plastičnost i igra osnovnih boja prizivaju arhetipske sadržaje, oni u potpunosti rezoniraju sa nivoom simboličkog-i tako lansiraju psihu senzibilnijeg posmatrača ka svetu astrala, konektuju ga na morfogenetsko polje i pobuđuju drevne numinozne obrasce. Rothkova spiritualnost, je doživela vrhunac građenjem  Rothkove kapele , koja se nalazi u blizini Univerziteta St. Thomas u Houstonu, Texas. Ona je hermetički zatvorena, bez stakala na zidovima. Oblikovana je geometrijski pravilno, bez ukrasa i ornamenata. Rothko ju je smatrao mestom hodočašća i izrazom religioznosti, mnogo pre nego pukom umetnošću/arhitekturom. Kapela, građena tokom 60-ih godina XX veka, bila je inicijalno inspirisana rimokatoličanstvom, ali je inspiraciju crpla i iz vizantijske umetnosti. Međutim, sve to je bilo samo na nivou ideje. Slike u kapeli se sastoje od monohromatskog triptiha smeđih tonova, i para triptiha levo i desno od centralnog. Između su postavljene još četiri  slike većih formata, a sve deluje impozantno, monumentalno i prožeto je, u mračnim tonovima, nečim arhajskim, vanvremenskim…  Crkva, koja predstavlja kombinaciju posve svedene geometrije totalitarnog apstraktnog minimalizma i mistične atmosfere drevnih, praistorijskih svetilišta kao da, samim svojim prisustvom invocira numinozni ritual i emanira hijerofaniju kod posetilaca.

Anna Chave, znamenita američka profesorka istorije umetnosti, u delu „Tvorenje mita“, opisuje ciljeve, motivaciju i umetnički postupak Mark Rothkoa:

“Poput različitih umetnika pre njega (William Blake, npr.), Rothko je predložio ne da ilustruje, već da napravi mit. Mitske teme koje su ga okupirale bile su fundamentalne, što se tiče relacije ljudskog bića prema svetu i životnom krugu, ‘ljudska drama’ ili ‘tragedija‘, kako ih je zvao.

Rothko je indicirao (…)  da je njegov pristup umetnosti inicijalno ‘reformisan’ preko ‘studije dramatskih mitoloških tema’ . . .  Kao i ranog čitanja Nietzscheovog ‘Rođenja tragedije‘. Nietzsche je razmatrao  Grke kao ‘vozače kočija svih potonjih kultura‘ i razmatrao grčku tragediju ‘najdubljom manifestacijom helenskog genija’. Glavni uspeh grčke tragedije, kako je  Nietzsche to sagledao, bila je da se ona tiče direktno i efektivno krucijalne realnosti smrti i asistira auditorijumu u konfrontiranju sa neizbežnom činjenicom sopstvene smrtnosti. Grčka tragedija je uspevala da da utehu svom auditorijumu otkrivanjem da ‘večnost istinskog bića nadživljava svaku promenu u svetu pojava’; iako individua mora iščeznuti, sam život je večan. Otkrovenja omogućena grčkom tragedijom doprinela su osiguranju neprekidnosti života i tako do oblika iskupljenja: ‘Usudi se da vodiš život tragičara’, Nietzsche je insistirao, ‘i bićeš iskupljen.’ (…) Posledično, Rothko je prepoznao poteškoću rada sa konceptom mita koji ne uključuje verovanja ili slike koje se otvoreno prihvataju, a bio je suočen sa masovnim stavom odbijanja takve mitološke strukture za koju je inicijalno osećao da nema alternative. Tokom 1947., Rothko je iskreno priznao da zavidi ‘arhajskom umetniku‘ koji je živeo u praktičnijem društvu od našeg, u društvu gde je potreba za transcendentnim iskustvom bila razumljiva, i imala oficijelni status. Dok je arhaični umetnik mogao da kreira grupu posrednika, monstruma, hibrida, bogova i demijurga,  moderni umetnik nije imao izvor za takav dostupan i živopisan niz karaktera. Rothko je ovo shvatio tokom  1947.-me, u vreme kada je manje ili više odbacio svoje egzotične nadrealne likove. U isto vreme ga je zabrinjavalo (od kasnih 30-tih) da li on ili ijedan drugi umetnik mogu nastaviti da rade bez pomoći takvih likova. Mislio je da je jedina preostala opcija za umetnika da jednostavno obrati pažnju na neki svoj strahoviti nedostatak ili gubitak; bez monstruma i bogova, umetnost ne može izraziti dramu. Najdublji umetnički momenti iztažavaju ovu frustraciju . Kada su odbačeni kao neodrživo sujeverje, umetnost je potonula u melanholiju. Zavolela je mrak, i upakovala je svoje predmete u nostalgične plašnje polumračnog sveta.“

Anna Chave u daljem tekstu ukazuje na istinske motive Rothkoa, koji svakako ne predstavljaju  heremetično gledanje u prošlost i nostalgiju za zaboravljenim i odbačenim drevnim odgovorima na bolna pitanja, već kretanje ka budućnosti, kreiranje novih mitogeneričkih formi prožeti arhajskim isceljujućim estetskim obrascima. Ona, između ostalog, citira Adolph Gottlieba, apstraktnog ekspresionistu i Rothkovog prijatelja, koji kao da je najbolje razumeo Rothkove težnje:

„Rothko je mit opažao kao medijum, koji deluje, obezbeđujući sintezu realnog i ne-realnog, opipljivog i neopipljivog, u ispunjenijoj, autentičnijoj slici realnosti. Stvarati mit znači stvarati istine, a ne fikcije ili apstrakcije . Sa stanovišta mitotvorca, reprezentativna umetnost može se razmatrati kao realistična samo u artificijelnom smislu: ‘Neki ljudi uvek iznova ponavljaju da se moramo vratiti nazad prirodi’, komentariše Gottlieb . ‘Primećujem da nikada ne kažu da moramo ići napred prema prirodi. Izgleda mi da više brinu o tome da idemo unazad, nego što brinu o samoj prirodi. Ako bi modeli koje uzimamo bili doživljene vizije utvara, snovi, ili ponovno oživljavanje naše praistorijske prošlosti, da li je to u manjoj meri deo prirode, je li to manje realistično od krave u polju? Mislim da nije . . . . Po mom mišljenju, izvesna takozvana apstrakcija zapravo uopšte i nije apstrakcija. Nasuprot, ona je realizam našeg vremena .’ ”

Iako izgledaju i disciplinarno i tehnički, i teleološki posve udaljeno, Rothkov apstraktni mitomorfni ekspresionizam i Loyolineduhovne vežbe zapravo imaju veliku  meru  kompatibilnosti.

Veza između Loyolinih vizualizacija i Rothkovih apstraktnih mitotvorenja je u                         neuro-lingvističkom reprogramiranju psihe, u smislu kreiranja arhetipskih predstava koje razrešavaju kako pojedinačne, tako i kolektivne konflikte, vršeći  egzorcizam tj. osvešćivanje potisnutih kompleksa. To se posledično oličava u sopstvenom spiritualnom „čišćenju“ jezuitskog redovnika ili pak u katarzi umetnika, ali i transformaciji njihovog okruženja, bilo putem duhovnog delovanja (jezuita) ili pak potpražnog dejstva samog umetničkog dela.

Ono što se može uočiti je esencijalno identična namera, bilo umetnika, bilo duhovnika, da, putem promišljene i čvrsto strukturirane estetike od koje se sastoje zamišljene (Loyola) ili pak realne (Rothko) slike, kod konzumenta (ili pak samog inicijatora) prizove isceljujuće psihičke predstave koje menjaju njegovu subjektivnu realnost, rekonektujući  ga sa drevnim, večnim obrascima iz sveta ideja (ili: kolektivnog nesvesnog, morfogenetskog polja, akaše). A to je, opet, blisko šamanizmu (veza Zemlje i Neba)…

 

Nastavak u sledećem broju

http://kpv.rs/?p=1099#more-1099

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar