Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

INTEGRISANI POJEDINAC KAO PREDUSLOV ZA NASTANAK POST-NACIONALNOG DRUŠTVA (2. deo)

Piše: Miša Vasić

…Početak duhovnog puta znači suočavanje sa potpunom usamljenošću – tj. da je jedino što posedujemo u stvari naša svest…

…ne sme se sumnjati u pobedu spiritualno strukturisanih zakona višeg reda, koji dolaze iz sveta ideja…

…Uvećavanje broja osvešćenih ljudi dovešće do formiranja kritične mase…

Antropološka analiza fenomena nacionalnog identiteta morala bi poći najpre od teorije socijalnih grupa. Postavlja se problem podele ljudskog društva na grupe kao takve. međusobna distinkcija grupa je pojava koja predstavlja elementarni model buduće podele na nacije ili još složenije superstrukture, međusobno nekoherentne.

Claude Levy-Strauss, znamerniti francuski antropolog-strukturalist u svom kapitalnom delu „Strukturalna antropologija“ bavi se podelom bazičnog, primitivnog društva na dve esencijalno razdvojene grupe. On uvodi termin „dualna organizacija“ za proto-podelu arhajske socijalne zajednice.

Strauss najpre razmatra plauzibilnost evolucionističkog i difuzionističkog pristupa. Ovi, u suštini naturalistički i materijalistički pristupi, svaki na svoj način, teže da objasne dualnu organizaciju kao imanentnu strukturi prvobitne, a posledično i svake druge složene socijalne zajednice kao takve. Razlika je samo u tumačenju: za evolucionista, podela je rezultat najoptimalnijeg darwinističkog odgovora na prirodne izazove, te predstavlja mehanički, evolutivni skok u smislu efikasnosti dualne organizacije u odnosu na druge tipove organizacije; difuzionist  konkretnu dualnu organizaciju, relevantnu kao matricu za drevnu formu institucije, uzima kao role-model koji su druge zajednice preuzele oponašanjem. Međutim, Strauss isključuje evolucionistički/difuzionistički pristup, ukazujući da je problem složeniji te izlazi iz okvira materijalističkog i biološkog pristupa ljudskom društvu. On odbacuje „dualnu zajednicu“ kao proto-instituciju instinktivno imanentnu ljudskoj grupi, te pridaje značaj zajednici/grupi po sebi, i njenoj specifičnoj dinamici:

„Termin ‘dualna organizacija’ se pripisuje tipu socijalne strukture koji se učestalo susreće u  Americi, Aziji i Okeaniji a karakteriše se podelom socijalnih grupa…bilo plemena, klana ili sela…na dve polovine, čiji respektivni članovi su u odnosima koji mogu rangirati od najintimnije saradnje do latentnog neprijateljstva, a koje uopšteno sadrže oba tipa ponašanja. (…) Ukratko, gotovo sve vrste dualnih organizacija su poznate po narodima kod kojih se ispoljavaju. Pa, gde to onda počinje, i gde se okončava? Isključićemo odmah evolucionističku i difuzionističku interpretaciju. Evolucionist, koji teži da se bavi dualnom organizacijom kao neophodnim stupnjem socijalnog razvoja, bi trebalo da najpre definiše jednostavnu formu čiji bi stvarno observirani oblici bili konkretne manifestacije, forme koje su opstale, ili su opstale u tragovima. On bi nadalje trebalo da iznese postulat prisustva ove forme, u pretpostavljenoj dalekoj prošlosti naroda, u čijoj sadašnjosti ništa ne pokazuje da je podela na polovine ikada postojala. Difuzionist, nasuprot tome, teži tome da selektuje jednog od observiranih tipova, uobičajeno najrazvijeniji i nasloženiji, kao reprezentan za arhaičnu formu institucije a da njegovo poreklo pripiše onom svetskom regionu gde je ovaj tip najbolje dokumentovan, dok sve druge forme razmatra kao proizvod migracija i imitiranja prvobitnog modela. U oba slučaja se arbitrarno selektuje jedan tip od svih tipova sa kojima se iskustveno susrećemo i baš od tog tipa se potom napravi model od koga pokušavamo, putem spekulacije, da izvedemo sve ostale. (…) Moramo biti svesni, kao prvo, da funkcije koje pripisujemo dualnoj organizaciji ne koincidiraju, i, kao drugo, da istorija svake socijalne grupe demonstrira da podela na polovine potiče od mnogo drugačijih izvora. Tako, u zavisnosti od određenog slučaja, dualna organizacija može biti rezultat invazije populacije imigrantske grupe; ili fuzije između dve susedne grupe, zbog jednog od više mogućih razloga (ekonomskog, demografskog ili ceremonijalnog); kristalizacije, u institucionalnoj formi, empirijskih normi, konstruisanih da obezbede sklapanje brakova unutar date grupe; od distribucije između grupa…tokom dva perioda godine, dva tipa aktivnosti, ili dva segmenta populacije…od dva skupa antitetičkih ponašanja, od kojih se svaki razmatra jednako neizbežnim za održavanje socijalnog ekvilibrijuma; i tako dalje. Zbog toga smo prisiljeni da odbacimo koncept dualne organizacije kao iskonstruisanu kategoriju, i, ako ovaj tok rezonovanja primenimo na sve druge aspekte društvenog života, da odbacimo ideju eksluzivnih institucija, i stavimo akcenat na društvene zajednice.“

Strauss za tumačenje teorije ljudskih zajednica nudi model sinergije između istorije i antropologije, jer bi svaki drugačiji pristup bio jednostran i ograničavajući:

„Bilo bi neprecizno (…) reći da istoričar i antropolog, na putu razmevanja čoveka, koji vodi od proučavanja svesnog sadržaja ka formama nesvesnog, putuju u različitim pravcima. Posve suprotno, i jedan i drugi idu istim putem. Činjenica jeda se njihovo zajedničko putivanje svakom posebno javlja u drugačijem svetlu… Za istoričara, tranzicija od eksplicitnog ka implicitnom; Za antropologa, tranzicija od posebnog ka univerzalnom… ne znači u poslednjoj alternaciji identični karakter fundamentalnog pristupa. Ovi su preduzeli isto putovanje na istom putu u istom pravcu; samo im je orijentacija različita. Antropolog ide napred, tražeći da dobije, kroz svesno, gde je uvek svestansve više i više nesvesnog; dok istoričar napreduje, da tako kažemo, unatrag, fiksirajući svoj pogled na konkretne i specifične aktivnosti od koji odstupa samo da bi ih razmotrio iz mnogo kompletnije i bogatije perspektive.“

Straus se potom bavi dinamikom funkcionisanja proto-zajednice, sagledavajući mehanizme kohezije. Odbacujući racionalističke argumente društva kao dogovornog, ili biološke o instinktivnom povezivanju radi uspešnijeg evolutivnog opstanka, on uočava empirijske činjenice: zajedništvo se bazira na arhajskom magijskom mišljenju. Zajednica je stvorena zahvaljujući snažnom naboju psihičke energije koja je projektovana u prihvatljive sadržaje. Kršenje tabua (koje zajednica odbacuje kao nedopustive za svoje funkcionisanje) izaziva ekskomunikaciju. Strauss u daljem tekstu opisuje realne devastirajuće magijske sile, aktivirane od strane grupnog čarobnjaka, te mehanizam njihovog ispoljavanja kako na ekskomuniciranog, „začaranog“ pojedinca, tako i na grupu:

„Još od pionirskog Cannonovog rada, jasnije rezumemo psihosocijalne mehanizme koji čine osnovu instanci o kojima postoje zabeleške širom sveta o smrti izazvanoj egzorcizmom i bacanjem čini. Pojedinac koji je svestan da je objekat čaranja je čvrsto ubeđen da ga ubijaju zahvaljujući najsvečanijim tradicijama svoje grupe. Njegovi prijatelji i rođaci su podjednako sigurni u to. Od te tačke nadalje se zajednica povlači. Držeći se podalje od prokletog, tretira ga ne samo kao onoga za koga se misli da je već mrtav već kao onoga za koga se misli da je izvor opasnosti za čitavu grupu. U svakoj prilici i putem svake akcije, društveno telo sugeriše smrt za nesrećnu žrtvu, koja se više ne nada bekstvu od onoga, što smatra neizbežnom sudbinom. Ubrzo potom, izvode se sveti obredi koji ga otpremljuju u carstvo senki. Najpre brutalno isečen od svih porodičnih i društvenih veza i isključen iz svih funkcija i aktivnosti koje ga čine samosvesnim, zatim, od stane istih sila, prognan iz sveta živih, žrtva podleže kombinovanom efektu intenzivnog straha, iznenadnom totalnom povlačenju iz multiplikovanih sistema odnosa obezbeđenim podrškom grupe, i, konačno, do grupnog odlučnog preokreta u proklamovanju…njega, nekada živog čoveka, sa pravima i obavezama…mrtvim, i objektom straha, rituala i tabua. Fizički integritet ne može izdržati disoluciju društvene personalnosti.“

Strauss nadalje lucidno primećuje i podcrtava da je dejstvo magijskih sila realno i konkretno. One razaraju kompletan psiho-habitualni kontinuum prokazanog pojedinca. Moramo ovde primetiti da se isti mehanizam primenjuje i danas, na „prokažene“ društvene grupe tj.“neprijateljske“ nacije, ili, pak, na pojedince koji imaju diskurs suprotan kohezivnim elementima zajednice. Pod krinkom civilizovanog sekularnog društva, primitivni obrasci su i te kako još uvek na sceni. Strauss pokazuje da su psihičke sile, koje realno omogućavaju dejstvo magije, imanentne, te da je proces magijske aktualizacije zasnovan na interakciji energetske strukture psihičkog aparata i odgovarajućih psihosomatskih reakcija simpatičkog nervnog sistema. Tako „začarani“ pojedinac, obuzet anksioznošću, biva progutan od strane onih istih psihosomatskih diusfunkcionalnih shema i energetskih interakcija, kao i današnji „civilizovani“ psihički bolesnik:

„ Kako se ovi kompleksni fenomeni izražavaju na psihološkom nivou? Cannon je pokazao da je strah, poput pobune asociran sa partikularnom intenzivnom aktivnošću simpatičkog nervnog sistema. Ova aktivnost je obično korisna, uključuje organske modifikacije koje omogućavaju pojedincu da se adaptira na novu stuaciju. Ali za pojedinca nije koristan instinktivan odgovor na ekstraordinarnu situaciju (ili onu, za koju je ubeđen da je takva), aktivnost simpatičkog nervnog sistema postaje intenzivirana i deorganizovana; to može, ponekad u roku od nekoliko sati, voditi do snižavanja nivoa krvi i drastičnog pada krvnog pritiska, što rezultira u nepopravljivom oštećenju organa za cirkulaciju. Odbijanje hrane i pića, česta kod pacijenata u agoniji intenzivne anksioznosti, strmoglavljuje ovaj proces; dehidracija dela kao stimulus simpatičkom nervnom sistemu, a smanjenje zapremine krvi je akcentovano rastućom permeabilnošću kapilarnih sudova. Ove hipoteze su bile potvrđene proučavanjem više slučajeva trauma rezultiranih bombardovanjem, šokom usled bitke, ili čak hirurškim operacijama; smrtnih ishoda, iako autopsija nije pokazala nikakve ozlede. Zbog toga nemamo razloga da sumnjamo u efikasnost izvesnih magijskih praksi. Ali u isto vreme vidimo da efikasnost magije implicira verovanje u magiju. Potonja ima tri komplementarna aspekta: prvo, čarobnjakovo uverenje u efikasnost njegovih tehnika; drugo, pacijentovo ili žrtvino uverenje u čarobnjakovu moć; i, konačno, vera i očekivanje grupe, koje konstantno deluju kao vrsta gravitacionog polja unutar odnosa između čarobnjaka i začaranog, su locirani i definisani. Očigledno, nijedan od tri aspekta nije u mogućnosti da formira jasnu sliku aktivnosti simpatičkog nervnog sistema ili poremećaje koje je Cannon nazvao homeostatskim.“

Arhajski čarobnjak, koji de facto i izistinski dekomponuje integrativne obrasce prokazanog pojedinca, evidentno vlada silama iz sfere kolektivnog nesvesnog (ili morfičkog polja). Međutim, to morfičko polje je lokalno i deluje na pripadnike grupe, ne i na „autsajdere“ koji poseduju prijemčivost ka posve drugim obrascima ispoljavanja arhetipova kolektivnog nesvesnog, tj. morfičkog polja. Zato je dejstvo magije, uvek nabijeno emotivnom sadržajima visokog stepena, ograničeno na odgovarajuću strukturu svesti, dok na drugačiju strukturuona ne deluje. Tako se jedna te ista pojava može objasniti egzaltirano-emotivnim učešćem ili pak posve racionalno, zavisi iz koje pozicije se doživljava:

“Izvesno je da čarobnjak ostaje u intimnom odnosu sa natprirodnim silama. Ideja da je u posebnom slučaju upotrebio svoju moć (…) pripada carstvu pretpostavljenog i omogućuje moć kritičnog suđenja. Značajno je da se ove dve mogućnosti ne isključuju međusobno; ne više, nego što su za nas alternative interpretacija rata kao: umirućeg uzdaha nacionalne nezavisnosti, ili pak kao rezultat planova i šema proizvođača municije.“

Strauss se potom bavi teleološkim i noocentričnim aspektom disocijacije, kako pojedinca, tako i zajednice. Disocijacija esencijalno nastaje kao neurotični odgovor pojedinca na odsustvo smisla. Smisao, koji se ne može racionalno shvatiti, biva dobijen kroz ispoljavanje simbola, izranjajućih iz kolektivno nesvesnog. Ti simboli ne bivaju shvaćeni posredno/kodirano, već bukvalno od strane pojedinca koji potom biva žrtvom rascepa i dezintegracije. Arhajska zajednica se od dezintegracije brani sjedinjavanjem sa ispoljenim prirodnim simbolima (koje priziva čarobnjak ezoterijskim inicijatičkim tehnikama). Ona tako biva ucelovljenom, ali na nesvesnom nivou-zato svaki pojedinac koji se suprotstavlja ovakvom jedinstvu mora biti ekskomuniciran, kao „nepostojeći“, To stoga jer je percipiran ne takav kakav zaista jeste, tj. jedinstveno ljudsko biće, već predstavlja puki objekat za projekciju nesvesnih sila i to kompenzujućih u odnosu na jednostrane nesvesne obrasce koji stoje iza ujedinjujućih simbola zajednice. O tome će u mom tekstu još biti reči. Pratimo Straussovo dalje izlaganje na ovu temu, u kome on ukazuje na ograničenost instrumenata današnje nauke koji su na raspolaganju za istinsko scijentističko, jednoznačno i kognitivno rešavanje problema disocijacije:

„Ako je ova analiza korektna, magično ponašanje se mora sagledavati kao odgovor na situaciju koja se razotkriva umu kroz emocionalne manifestacije, ali čija suština je intelektualna. Jer samo istorija simboličke funkcije nam može omogućiti da razumemo intelektualno stanje čoveka, kome univerzum nikada nije bio ispunjen sa dovoljno smisla i u kome um uvek ima više značenja od objekata sa kojima je u relaciji. Razapet između ova dva sistema referenci – označavajućeg i označenog – čovek se obraća magijskom mišljenju da mu obezbedi novi sistem referenci, unutar koga mogu biti integrisani izrazito kontradiktorni elementi. Ali, znamo da se ovaj sistem gradi na štetu napredovanja nauke, koja bi od nas zahtevala da se držimo samo jedan od dva prethodna sistema i da ga usavršimo do tačke na kojoj može da apsorbuje onaj drugi. Ova tačka je još veoma daleko. Ne smemo dozvoliti pojedincu, bilo normalnom, bilo neurotičnom, da ponovi tu kolektivnu nesreću.“

Straussu daljem tekstu veoma hrabro postavlja problem granica kognitivne, racionalističke naučne metode, bilo u rešavanju problema isceljenja psiholoških disfunkcija, bilo disfunkcionalnih antagonizama između društvenih grupa ili unutar njih. On ukazuje da je čak i psihologija i psihoanaliza, da bi bila uspešna, bazirana na istim „magijskim“ silama – koheziji stvorenoj putem nad-kognitivnih, arhetipskih obrazaca, proizašlih iz kolektivnog nesvesnog, a ne iz racionalnog, interpretativnog razrešenja problema. Tako psihoanalitičari preuzimaju ulogu modernih čarobnjaka. Nije ni potrebno naglasiti da to važi i za nacionalne lidere ili nad-nacionalne upravljačke strukture post-modernog društva, samo što je njihova „magijska“ operacija, ne tako retko, praćena devastirajućim posledicama. Strauss podcrtava:

„Proučavanje mentaliteta bolesnog pojedinca pokazalo nam jer da su svi ljudi, manje-više, orijentisani u pravcu kontradiktornih sistema i da pate od rezultujućeg konflikta; ali činjenica da je izvesna forma integracije moguća i praktično izvodljiva nije dovoljna da je učini istinitom, ili da nas ubedi da adaptacija postignuta na ovaj tačin ne konstituiše apsolutnu regresiju u odnosu na prethodnu konfliktnu situaciju. Reapsorpcija devijantne specifične sinteze, kroz njenu integraciju sa normalnom sintezom, u opštu, ali arbitrarnu sintezu (po strani od kritičnih slučajeva gde je neophodna akcija) bi predstavljala gubitak na svim frontovima. Glavni deo elementarne hipoteze može imati izvesnu instrumentalnu vrednost za praktikanta, a  da nije neophodno prepoznata, u teorijskoj analizi, kao konačna slika realnosti i bez neophodnog povezivanja pacijenta i terapeuta u neku vrstu mistične zajednice [podvukao M. V.] koja nema isto značenje za obe strane i koja se završava reduciranjem tretmana na fabulu. Jedino što možemo očekivati u konačnoj analizi je da ta fabula postane jezikom, čija funkcija je da obezbedi translaciju fenomena (od strane društvenog autoriteta), čija dublja priroda bi opet opstala za grupu, pacijenta ili iscelitelja. Može biti reducirana na izvesne odnose korelacije i opozicije, koja nesumnjivo nesvesno deluje među ljudima koji poseduju dualnu organizaciju, ali koja, budući neosvešćena, takođe postoji među ljudima koji nikada nisu ni čuli za dualnu organizaciju.“

Kako se iz dosadašnjeg izlaganja može uvideti, nacionalni (tačnije: grupni) identitet, koji se već milenijumima ispoljava preko identičnih mehanizama u stvari predstavlja posve realnu psihološko-ezoternu kategoriju, baziranu na primitivnom magijskom mišljenju, a disfunkcionalno instrumentalizovanu različitim interpretacijama od strane lidera društvenih zajednica.

Šta predstavlja esencijalnu osnovu grupnog/nacionalnog identiteta? Glavna karakteristika primitivnog mišljenja je nemogućnost distinkcije onoga koji misli od predmeta mišljenja. Tačnije, ovde se uopšte ne radi o mišljenju već o predstavi. Primitivna psiha, sa neizdiferenciranim ego-kompleksom, biva progutana inflatornim sadržajima nesvesnog. Stvar je u tome, da pojedinac, lišen sopstvenog individuiranog ega, biva ubeđen da ima sopstvene predstave, stavove i pogled na svet i druge ljude van sebe, a zapravo je posednut sadržajima kolektivno nesvesnog grupno percipiranom kao „kolektivna svest“. Pojedinac uopšte ne razlikuje svoje predstave i unutarnje psihičke sadržaje od objektivnog sveta. On izjednačava svoje predstave o drugim ljudima sa stvarnim drugima, koji se objektivno od njega razlikuju, imaju sopstvenu ličnu istoriju, poglede na svet, i, što je najvažnije, slobodnu volju (koja je, naravno, nezavisna od predstava primitivnog pojedinca – on mentalno ukida tuđu slobodu, jer svodi druge na sopstvene predstave o njima). Izjednačavanje primitivne psihe sa objektivnim svetom (neshvatanje da psihička predstava o drugome nije identična sa stvarnim drugim) predstavlja suštinu nacionalnog/grupnog identiteta.

Pojedinac, progutan arhetipskim sadržajima koji generišu, spajaju grupu, izjednačava sebe sa predstavama za koje misli da su objektivna realnost. Te intenzivne predstave se generišu simbolima (od totema do savremenih nacionalnih „svetinja“, različitih od naroda do naroda ali sa istovetnim dejstvom) koji pobuđuju visoko intenzivne arhetipske emanacije iz lokalnog morfičkog polja. Otud emotivna ispoljavanja visokog intenziteta pri zajedničkom slušanju himne, pozdravljanju nacionalne zastave ili, u nekim slučajevima, čak i percipiranju epske poezije i nacionalnih mitova kod savremenih ljudi (u kojima, psihološki,  još živi deo primitivnog, arhajskog pretka) baš kao i pri ritualima vezanim za svete predmete kod praistorijskih ljudi i primitivnih plemena. Ovaj fenomen neizdiferenciranosti pojedinaca od kolektivnih simboličkih („natprirodnih“) predstava francuski antropolog Lucien Lévy-Brühl nazvao je „participation mystique“ (mistična participacija).

Znameniti švajcarski psiholog i teoretičar K. G. Jung (Carl Gustav Jung (1875-1961)) sistematizovao je fenomene koji su predmet ove studije, hrabro inaugurišući spiritualno-mentalne fenomene u kognitivno-scijentistički sistem. U svom delu „Psihološki tipovi“ on se bavi identitetom i identifikacijom. Identifikacija je, po njemu, psihološki proces koji može biti „okidač“ za aktiviranje arhajskog stanja nediferenciranosti „ja“ i objektivnog sveta, tj. identiteta (ili: „participation mystique“):

„O identitetu govorim u slučaju neke psihološke jednakosti. Identitet je uvek nesvestan fenomen, jer svesna jednakost uvek bi predstavljala svest o dvema stvarima koje su jedna drugoj jednake, pa prema tome i razdvajanje subjekta i objekta, a time bi fenomen identiteta već bio uništen. Psihološki identitet pretpostavlja svoju nesvesnost. On je karakteristika primitivnoga mentaliteta i prava osnova „mističke participacije“, koja naime nije ništa drugo nego preostatak prvobitne psihološke nerazličnosti subjekta i objekta, dakle primordijalnoga nesvesnoga stanja; zatim je on karakteristika ranoga stanja duha, i naposletku i karakteristika nesvesnoga u odrasloga kulturnog čoveka koje, ukoliko nije postalo sadržaj svesti, trajno ostaje stanje identiteta sa objektima. Na identitetu s roditeljima osniva se identifikacija s roditeljima; isto tako na njemu se osniva mogućnost projekcije i introjekcije. Identitet je u prvome redu nesvesna jednakost sa objektima. On nije nikakvo izjednačavanje, nikakva identifikacija, nego apriorna jednakost, koja uopšte nikada nije bila predmet svesti. Na identitetu osniva se naivna predrasuda da je psihologija jednoga jednaka psihologiji drugoga, da svugde važe isti motivi, da je ono što je meni prijatno prijatnost, po sebi se razume, i za drugoga, da ono što je za me nemoralno mora biti nemoralno i za drugoga itd. Na identitetu osniva se i opšteraširena težnja kojom čovek hoće da na drugome popravi ono što bi trebalo da izmeni sam u sebi. Na identitetu osniva se, zatim, mogućnost sugestije i psihičke zaraze. Naročito jasno pojavljuje se identitet u patološkim slučajevima, na primer u paranoičnom krivom mišljenju o odnošenju, gde se u drugoga pretpostavlja vlastiti subjektivni radržaj kao nešto po sebi razumljivo. (…) Pod identifikacijom podrazumevam psihološki proces pod kojim se ličnost (…) sama od sebe desimiliše. Identifikacija je otuđivanje od samoga sebe u prilog objekta, koji se u subjekat u neku ruku preodeva. Identifikacija s ocem, na primer, znači praktični adopciju načina i postupanja očeva, kao kad bi sin bio ocu jednak a ne od oca različan individualitet. Identifikacija je (…) nesvesna imitacija, dok je imitacija svesno podražavanje. Identifikacija se odnosi ne samo na lica nego i na stvari (na primer na kakav duhovni pokret, posao itd.). (…) Identifikacija (…) se razlikuje, naime,  od identiteta po tome što ona nije a priori data činjenica. “

Jung se, dakle, bavi fenomenom identiteta, klasifikujući delove složene psihičke strukture koja predstavlja osnovu za gubitak svesti o sebi i izjednačenje sa alijeniranim psiho-energetskim inputima. Lucien Lévy-Brühli Claude Levy-Strauss observiraju posednutost lične i kolektivne psihe sadržajima kolektivnog nesvesnog te posledičnu psihosomatsku deflaciju „ja“. Sve su to preduslovi za formiranje nacionalnog identiteta. Sam nacionalni identitet kao vid grupnog identiteta, vodi ka poništavanju pojedinca, može biti maligno instrumentalizovan i voditi ka grupnim sukobima sa nesagledivim posledicama. Na ovom mestu se mora postaviti i pitanje teleološkog aspekta pojave grupnog/nacionalnog identiteta.

Odgovor leži u odnosu pojedinca i „objektivnog“ sveta, tj. u proširenju svesti, pomoću koga je moguće sagledati suštinu „objektivnog“ sveta. Ono na šta nailazi iluminirani pojedinac je veoma zastrašujuće. Celokupan spoljni „svet“, koji nama izgleda kao da je van nas, u stvari predstavlja sinhroni splet kognitivnih, čulnih, intuitivnih percepcija, koje formiraju određenu predstavu. Drugim rečima, naša psiha, shvaćena kao „antena“ za svesne i nesvesne sadržaje, predstavlja jedino što možemo saznati o objektivnom svetu. Posvećenici i tragaoci za spiritualnom istinom odavno znaju da između nas i tzv. objektivne stvarnosti stoji psiha, i ta granica se ne može preći. Objektivni svet nam je totalno nedostupan za stupanje u direktan odnos. Psiha je uvek filter i neka vrsta ekrana na koji se projektuju raznoliki senzorni inputi, prerađeni od stane naših moždanih centara, i „spakovani“ u predstavu koju smatramo „objektivnim“ svetom, a zapravo predstavlja vid lokalnog elektromagnetnog polja manje ili više sinhronog sa vibracijama kosmosa.

Međutim, psiha kao vid polja predstavlja jednakost sa svim svetovima svesnog i nesvesnog. Tu dolazimo do paradoksa: psiha, koja stoji kao granični predmet spoznaje, u svojoj krajnjoj instanci jeste identična celokupnom kosmosu, njegovim vidljivim i nevidljivim sferama. Spoznati psihu znači i spoznati objektivni svet. Od stepena naše svesti zavisi i stepen percepcije stvarnosti, te,na najvišim stepenima svesti, čovek postaje svesno neodvojiv od „objektivnog“ sveta jer doseže „kosmičku svest“, čime je u koherenciji sa prirodnim zakonima. Nema stvarnih granica između psihe i „sveta“, oni su sazdani od istih zakona iz spiritualnog van-prostora-i-vremena-postojećeg morfičkog polja.

Međutim, primitivan (i prosečni savremeni čovek), niskog stepena svesti, uopšte ne može da prepozna psihičke sadržaje – arhetipove niti da ih razlikuje od svog „ja“. On ne zna da je ono, za šta misli da je objektivna stvarnost, zapravo samo njegova psihička percepcija, često zamagljena nevidljivim entitetima.Ti unutarnji psihički entiteti stvarima „izvan“ daju psihičku energiju egzaltacije i mržnje (koja im objektivno uopšte ne pripada po sebi). U tome je tajna „satanizacije“ neprijatelja i obožavanja „svoje“grupe/nacionalne zajednice/države-nacije.

Početak duhovnog puta znači suočavanje sa potpunom usamljenošću – tj. da je jedino što posedujemo u stvari naša svest, i da od njenog razvijanja zavise i naše saznanje i naša komunikacija sa realno postojećim, ali nikada istinski susretnutim svetom izvan nas (koji je, ezoterno gledano, paradoksalno, neodvojiv od nas). Zato se ovaj korak u alhemiji naziva „nigredo“ – on predstavlja suočavanje sa sopstvenim zlom, koje smo ranije projektovali na druge. Vidimo da mi uopšte i ne možemo znati ništa o drugima, bar ne na ovom stepenu. Jedino što se može spoznati jeste: spoznaja samoga sebe. Ovo je put skidanja velova „maye“, opsene koja stoji između nas i stvarnosti.

Ruski filozof Nikolaj Berdjajev bavi se egzistencijalnim osvešćivanjem, tj distinkcijom „ja“ od kolektivnih predstava, koje vodi u posledičnu izolaciju i usamljenost. On u svojoj studiji „Ja i svet objekata“ izlaže:

„’Ja’ je prapočetno, ni iz čega izvodivo i ni na što svodivo. Kada kažem ‘ja’, tada ne izričem niti pretpostavljam nikakvo filozofsko učenje. ‘Ja’ nije supstancija metafizike niti religije. (…) Uzbiljnosti ne postojim ja zbog toga što mislim, nego ja mislim zbog toga jer postojim. Ne ‘ja’ mislim, dakle, postojim, nego ‘ja’ postojim, okružen tamnom beskonačnošću i dakle mislim. Neobjektivirano ‘ja’ egzistencijalno jest sloboda. (…) ‘Ja’ ne pripadam, baš ‘ja’ nepripadam svijetu objektiviranome. Objektivirano ‘ja’  više nije ‘ja’. ‘Ja’ ne pripadam prirodi, nego postojanju. ‘Ja’ je prapočetno i prvotno. Svijest je njemu jedino svojstvena kao i besvijesno. Prvotno je ‘ja’ utopljeno u postojanje, a nipošto nije prvotna svijest kako to misle mnogi filozofi. (…) svijest sebe jeste stvaralaštvo sebe. (…) Svijest objektivira svijet, ona je prapočetno aktivna u toj objektivaciji, a zatim pasivna u zavisnosti od objektiviranoga svijeta. Ali svijest se može ponovo aktivno pojaviti u oslobođenju od vlasti objektiviranoga svijeta. Riječ ‘objekt’ neće za mene značiti da se spoznaje nešto nezavisno od subjekta, nego će značiti izvesno shvaćanje spoznaje i bitka. Ni ‘objektivnost’ neće za mene značiti istinitost, nezavisnost od subjektivnih stanja, od odnosa među ljudima. ‘Objektivacija’ neće biti za mene također istovjetna s očitovanjem, pojavom i utjelovljenjem [podvukao M. V.] (…) Ostaje zagonetno i tajno u teoriji spoznaje kako se to objekt, materijalni i iracionalni, odrazuje u kakvoći spoznaje u subjektu, nematerijalnom i razumnom. Taj problem je nerešiv ako pod spoznajom razumijevamo odraz objekta u subjektu, ako bitak smatramo objektivnim a subjekt smatramo stojećim izvan bitka. (…) spoznaja jest spoznaja bitka bitkom, da spoznavalac subjekt sam jest bitak, a da nije nasuprot bitku kao svom subjektu. A to znači priznati subjekt egzistencijalnim. (…) To znači da spoznaja nije nasuprot bitka, nego se izvršava unutar bitka i s bitkom, ono je prosvetljenje bitka. (…) Spoznaja je imanentna bitku, ali ona je događanje unutar bitka i transcendiranje s bitkom, prodor u veću dubinu iza granice svake datosti. Iza svakoga datoga bitka postoji bitak dublje.“

Ispravna i istinska spoznaja ukazuje da je svet poput holograma, makrokosmos i mikrokosmos se ne razlikuju, čak nemaju ni granice. Jedino što ograničava spoznaju je stepen svesti pojedinca. Međutim, suočavanje sa ovom pojavom vodi užasavajućoj usamljenosti – kada pojedinac shvata da njegove veze sa „drugima“, kao ni sami „drugi“, kako ih je shvatao, uopšte ne postoje, bar ne na način kako ih je do tada doživljavao. On shvata da postoje samo njegove sopstvene predstave o drugima, a da je istinska stvarnost – psihička stvarnost, sa sve arhetipskim ispoljavanjima, i mogućim susretima sa pretećim i numinoznim, posve neistraženim svetovima. Taj iskonski strah od iskoračenja iz „maye“, velika je prepreka na putu evolucije svesti. Berđajev uči:

„Nastanak svijesti vrlo je važan događaj u sudbini ‘ja’. Svijest dijeli i čini osamljenim i ona pravi napore da sjedini i nadvlada osamljenost. ‘Ja’ je sloboda, primordijalna sloboda, a ujedno i oštar osjet, ‘ja’ pravi osjet ropstva i zavisnosti od ‘ne ja’. Prapočetno ‘ja’ jest sve, i sve je u tom ‘ja’, a tek kasnije se otkriva ‘ne ja’ pa od toga osjeta zadobija ‘ja’ posebnu muku.“

Bez tog susreta sa ne-ja, koji većina ljudi nikada i na doživi svesno, već samo kroz frustraciju priliva strane energije koja remeti njihovu umišljenu „celovitost“ tj. posednutost jednostranim „dogovornim“ sadržajima kolektivnog nesvesnog, uopšte nije moguća nikakva komunikacija. Štaviše, nije moguća ni orijentacija pojedinca u prostor-vremenu. Iznenadni uvid nepripremljene osobe na realnu stvarnost introvertirane orijentacije subjekta zatekla bi ga u užasu otcepljenosti od čitavog svemira (koji u stvarnosti predstavlja samo lažnu sliku njegovih umišljenih predstava o svetu). Tada bi širom planete egzistirale nebrojene gomile posve autističnih pojedinaca nesposobne za bilo kakav odnos, zarobljene u solipsizmu pleromatske strukture svesti. Bez osnaživanja svesti o svom realnom „ja“, o dinstinkciji svog subjekta od „ne-ja“, pojedinci bi se raspali u okeanu nesvesnog, fatalno izolovani od celokupnog kosmosa.

Univerzum daje pragmatični odgovor na ovaj problem. On se sastoji u kohezivnim svojstvima jezika i (primitivnog) grupnog identiteta. Mada je istinska komunikacija moguća tek u visokoosvešćenim subjektima, koji su u potpunosti svesni svoje različitosti, a energetski povezani putem rezoniranja u van-prostorno-vremenski-spoznatljivom morfičkom polju, ipak je data i alternativa: komunikacija neosvešćenih, ono što Berđajev naziva „saobraćajem“. Saobraćaj predstavlja komunikaciju bez komunikacije: grupno slaganje nesvesnih subjekata putem posednutosti istovetnim numinozno nabijenim sadržajem morfičkog polja. To je ono što zovemo nacionalnim ili grupnim identitetom.

Dakle, nacionalni identitet kao fenomen nije lišen smisla, on omogućava bazičnu komunikaciju ljudima nižeg nivoa svesti, bez koje bi bila apsolutno nemoguća egzistencija ljudskog društva.

Sredstvo ovakve komunikacije je jezik, koji omogućava konvencijom dogovorenu sinhronizaciju među neosvešćenima (još jedno kosmičko „pomoćno“ sredstvo). Komunikacija jezikom je daleko od istinske. Reči predstavljaju kodove za raznolike sadržaje, od kognitivnih, preko emotivnih do simboličko-anagoških.

Visokoosvešćeni pojedinci koriste jezik na anagoško-simboličkom nivou, jednoznačno i precizno razmenjujući kognitivne, emotivne i simboličke (transcendentne) sadržaje, bez ikakvog međusobnog nerazumevanja. Oni razmenjuju pročišćenu psihički energiju, međusobno se osnažujući na celokupnom psiho-habitualnom nivou.

Neosvešćeni pojedinci komuniciraju posednuti jezikom. Kao da jezik u tom slučaju komunicira sam sa sobom – reči se razmenjuju nezavisno od ličnosti komunikatora, a nerazumevanje visokog stepena je stalno prisutno, iako oni toga uopšte nisu svesni. Iza iste reči, za dva neosvešćena čoveka, stoji različita stvarnosna struktura, sa različitim značenjima. Međutim, oni toga uopšte nisu svesni, ubeđeni da istinski komuniciraju. Ne treba im uzeti za zlo, jer sama priroda i kosmički Um su za njih, takve kakvi jesu, ponudila suženu komunikaciju kao jedino plauzibilno sredstvo: kroz zajednički (plemenski, grupni, narodni, nacionalni) jezik i isti takav identitet.

Međutim, silom neprekidnog evolutivnog kosmičkog toka, čovečanstvo je došlo na prekretnicu: rascepljenost grupa integrisanih putem nacionalnih identiteta dovela ga je na rub kataklizme, izražene u dva svetska rata sa milionskim žrtvama i stalne potonje sukobe manje ili više niskog intenziteta; dovela je „prokažene“ društvene grupe sa „drugačijim“ nacionalnim, verskim, seksualnim identitetom, bolesne, invalidne itd., u položaj „prokletih“ sa svim devastirajućim psiho-fizičkim posledicama odijuma „većinske grupe“, o kojima govori Strauss, o čemu je već bilo reči na ovim stranicama.

Već se mogu uočiti znaci transformacije svesnog stava većine, a naročito je indikativno buđenje sve većeg broja osvešćenih pojedinaca. Može se uvideti proces distinkcije između „ja“ i „ne-ja“, oličen kroz individualnu integraciju, lično suočavanje sa sopstvenom mračnom stranom, koju su ljudi do skoro videli samo u drugima i drugačijima. Tehnološki progredirana sredstva masovne komunikacije pomažu u tome: vremenski i prostorno razdvojeni pripadnici svih rasa i nacija direktno komuniciraju putem društvenih mreža. Time se akcenat baca na pojedinca, a ne na grupu kojoj on pripada. Pojedinci otkrivaju da su mnogo sličniji sa ljudima koji dolaze iz prokaženih sredina i grupa, nego što su mislili. Uspostavlja se odnos između dvoje ljudi na ličnom planu, očišćenom od kolektivnih arhetipskih predstava (koje vode ka kolektivnim predrasudama i posledičnoj blokadi) i otkrivaju se neočekivana zajednička interesovanja i bliskost po značajnim ličnim pitanjima. Tako se vrši dekompozicija zamrznutih, umova zarobljenih kolektivnim predstavama. Ovaj proces je veoma bolan i težak jer zahteva odustajanje od infantilnog sveta crno-belih predstava o sebi, „nama“ i „drugima“, te suočavanje sa svojim i našim disfunkcijama, kao i vrlinama „neprijatelja“. Ali se mora, sa optimizmom, uočiti da je proces osvešćivanja u toku.

Progres proboja individualizma u kolektivnu svest, te poslednični progres u procesu integrisanosti pojedinaca nije jednostavan, niti se može očekivati brza i definitivna evolucija pojedinačnih i grupnih ljudskih odnosa. Ipak,teleološka kosmička avantura – evolutivno putovanje ka post-nacionalnom društvu, iz dubina svečovečanskog morfičkog polja uveliko prodire u svest, te se, na određenom nivou ispoljava i na materijalnom planu. Države-nacije polako korodiraju pred raznolikim multinacionalnim zajednicama, od spiritualnih, esnafskih, strukovnih, do grupa sa društvenih mreža, pa i pred (još uvek labavo) integrisanim multinacionalnim nad-nacionalnim političko-geografskim regionima bez dominirajućih kulturno-etničko-lingvističkih struktura. Zato se može smelo zaključiti: proces evolucije svesti je nezaustavljiv i, mada ne možemo predvideti njegovu temporalnost i formu krajnjeg ishoda, ne sme se sumnjati u pobedu spiritualno strukturisanih zakona višeg reda, koji dolaze iz sveta ideja. A ideje, oličene u prirodnim zakonima, vladaju celokupnom materijalnom i mentalnom stvarnošću – hteo to neko ili ne.

Uvećavanje broja osvešćenih ljudi dovešće do formiranja kritične mase, koja će, na svesnom nivou, transformisati lokalna morfička polja. A onda će ineosvešćeni, silom vankognitivnih intuitivno-emotivnih inputa koje će iz takvog polja doći, biti psiho-habitualno reprogramirani, te će od instrumenata sila otpora progresuevoluirati usaradnike vaskolikog procesa kosmičkog rasta, sinergije i harmonije.

1. deo: http://kpv.rs/?p=1925#more-1925

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar