Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

Između stvarnosti i magije, Gustav Majrink (I deo)

piše: Tatjana Nastić Domazet

Gustav Majrink se često doživljava kao tajanstvena, okultna figura, čije priče zbunjuju i iritiraju čitaoce, jer se dotiču stvari i stanja kojih sami nisu svesni. Zaista ga se ne može lako opisati, ni kao čoveka, ni kao pisca. Njegova biografija je niz markantnih, tajanstvenih i burnih događaja i pruza psiholozima, književnim naučnicima i radoznalcima kako obilje zanimljivih detalja, tako i svedočanstvo ozbiljnog traganja za istinom i oslobođenjem.

Kao što nam je značenje knjige neuhvatljivo ako samo listamo stranice, bez čitanja, tako nam je nespoznatljiv i smisao nečijeg života ako ga posmatramo kao puku zbirku događaja. Događaji se smenjuju, kao stranice knjige, sve do smrti, a naš zadatak je da naučimo da ih čitamo. Dok to ne savladamo, vidimo samo ringišpil radosti i tuga, ali kada razumemo živi jezik, naš duh otvara oči i spoznajemo suštinski, živi sadržaj.

59 godina nakon rodjenja E.A.Poa u bečkom hotelu “Kod plavog ovna” 19. januara 1868. svetlo dana ugledao je Gustav Majer. Majka mu je bila 25-godišnja štajerska glumica Marija Vilhelmina Adelaida Majer, na pragu obećavajuće karijere, a otac 60-godišnji baron Fridrih Frajher fon Farnbiler fon Hemingen, minister u tadašnjoj vladi. Dali su mu ime Gustav, što znači “božji sluga”. Naizgled obična priča: majka glumica, otac ugledni aristokrata. Ta burleska u bečkim salonima odmah je postala jedna od omiljenih tračerskih tema, a neobično poreklo oblikovalo je dečakov život.

 

Shodno majčinim pozorišnim angažmanima u detinjstvu se mnogo selio, a otac je preuzeo odgovornost plaćajući njegovo obrazovanje. U Minhenu je završio osnovnu školu, od 1874. – 1880.  pohađao elitnu Vilhelm gimnaziju, sve do svoje trinaeste godine, a potom 1880./1881. Johaneum u Hamburgu, kao “primus”, najbolji u svojoj klasi. 1883. sa majkom se nastanio u Pragu. Marija Majer nastupala je u Nemačkom regionalnom pozorištu, a sin zaršio najpre gimnaziju, a 1888. i Poslovnu akademiju u Mesnoj ulici. Priznao je da je još kao dete imao prve vizije, koje je mnogo kasnije naučio svesno da obradi I tumači.

PRAG

Pragom je odmah bio omađijan. Godinama kasnije, napisao je: „ Kada me je pre 45 godina pilot sudbine doveo iz maglovitog Hamburga u taj čudesni grad, pošao sam u dugu šetnju nepoznatim ulicama. Tog fantastičnog prvog dana blistavo sunce kupalo je arhaične kuće i bio sam potpuno zaslepljen, sunce je toliko drugačije od spokojnog bljeska ušuškane Bavarske mog detinjstva“. U tom gradu proživeo je 20 godina i opisao ga više puta u svojim delima, a u priči “Nemački filistejski rog” dao mu je ulogu glavnog junaka, dok romanima “Golem”, “Valpurgijska noć” i “Anđeo sa zapadnog prozora” glavni ton radnje daje upravo Prag.

Ubrzo se, po sopstvenim rečima, „oslobodio“ majke, kojoj je ponuđen angažman u Berlinu.Njihov nesrećan, zbunjujuć i sputavajući odnos kasnije je opisan u nekim delima: noveli „Majstor Leonard“ (1916.), „Valpurgijska noć“ (1917.) i „Beli dominikanac“ (1921.).

Majrinkov odrasli život se može doslovce podeliti na dva suštinski različita perioda. U prvom periodu kao Gustav Majer zivi u Pragu, socijalno nesigurnom okruženju za nemačku govornu manjinu. 1888. pomoću očevog novca, ovaj mladi lav praške elite, dendi, kavaljer, amaterski atleta i izuzetan veslač, sa prijateljem i kolegom sa poslovne akademije Janom Morgensternom, inače sinovcem slavnog nemačkog pesnika Kristijana Morgensterna, osniva banku “Majer i Morgenstern”, jedinu hrišćansku banku u Jungmanovoj ulici u Pragu. Osim kao slavna društvena persona, tako postaje poznat i kao ugledan poslovni čovek. Elegantno i pomodno odeven, britkog jezika, kao snažna i konfliktna ličnost stvorio je sebi mnoge neprijatelje. Ovaj snob, kicoš, vlasnik jednog od prvih automobila u gradu, po sopstvenom priznanju ponaša se kao „mladi, divlji pas“. Svesno izaziva revolt takozvanih “uglednih građana”, dajući im brojne povode svojim uzbudljivim hobijima, dvobojima, turbulentnim noćnim životom i snobizmom, što je docnije opisao u svojim romanima i kratkim pričama. Mladi mu se dive, stariji ga ogovaraju.

POKUŠAJ SAMOUBISTVA

1891. iz sentimentalnih razloga pokušao je da izvrši samoubistvo, što je opisao u noveli “Pilot”: “Beše to dan Uznesenja Marijinog, sutradan bi mi bio 23. rođendan. Sedeo sam u svojoj samačkoj sobi u Pragu za radnim stolom, spakovao u koverat oproštajno pismo za majku i podigao revolver marke “buldog” u nameri da pređem reku Stiks. U tom času ukazao mi se prerušeni pilot sudbine, kako ga od tada zovem. Okrenuh se i spazih da mi je nešto gurnuto ispod vrata, neka brošura. Odlozio sam revolver i ustao, bez ikakvih emocija, znatiželje ili želje da odlozim svoju smrt, moje srce je bilo prazno. Naslov knjižice je glasio “Život nakon smrti”. “Čudna slučajnost”, promrmljao sam, iako u slučajnosti nikada nisam verovao. Moja radoznalost je probuđena. U brošuri je bilo nekoliko okultnih i spiritističkih priča, vrlo modernih u to doba. Ta tema, koju sam do tada samo površno poznavao, odmah me je privukla. Odložio sam revolver u fioku, za neku drugu, prikladniju priliku.” Time je odlučena Majrinkova budućnost,ono što je počelo kao površan interes i znatiželja, tokom godina je preraslo u goruću želju za znanjem i neugasivu, neutazivu žedj!”

PROSVETLJENJE NA KAMPU

Otada se zainteresovao za okultizam.

Do mističnog prosvetljenja nije došlo u Ferdinandovoj ulici, sada Nacionalnoj aveniji, gde je te 1891. godine živeo, već na drugoj obali Vltave, na Kampu, jedne zimske noći pune snega. “Iza mojih leđa je Kula starog Karlovog mosta sa velikim satom. Sedeo sam tamo jedne subote, satima, drhteći u krznenom kaputu, posmatrajući crno nebo, u nastojanju da na bilo koji način dostignem ono što moja indijska braća opisuju kao “unutrašnju viziju”. Uzalud! Prepustio sam se svom uzvišenom uzoru Gautami Budi i odlučio da ne ustajem sa klupe dok ne postignem nekakav napredak. Sedim ovde satima, a nadolaze mi samo obična ljudska pitanja, poput – koliko li  je sati…I gle! U tom trenutku, izroniše iz mojih ponora začuđujuće jasne i mnogo veće od realnih dimenzija sata iza mojih leđa, ogromne cifre koje svetle uvis, u nebo i kazaljke koje pokazuju dvanaest do dva. Razmišljajući o efektima ovog snažnog dojma, jasno sam osetio kako mi je srce stalo. Shvatio sam da usporavanje moga srca nije posledica, već uzrok ove vizije. Imao sam poseban osećaj da mi neka ruka snažno steze srce. Okrenuo sam se prema satu: pokazivao je dvanaest minuta do dva. Kući sam, kao trajni posed, doneo uvid o tome kako se doseže unutrašnja vizija: potrebno je ovladati otkucajima srca, kako bi se postigla veća budnost, fokusirajući oči paralelno na najveću udaljenost…”

Ono što je video svojim unutrašnjim okom u toj viziji  prepričao je nekoliko godina kasnije u “Golemu” rečima: „Imala je sposobnost da vidi zatvorenih očiju, sposobnost koju mnogi misle da poseduju, a zapravo je ima jedno od milion.“

Vešt u stvaranju tajanstvenog, provokativnog i istovremeno atraktivnog, uzdigao se u krug najznačajnijih ljudi tadašnjeg Praga. Čini se da je tako u svom životu zasadio prvu od brojnih misterioznih priča i zagonetki o smislu, kako se kasnije sam izrazio. Očitovao se alter ego njegovih kasnijih književnih heroja, u koje je utkao i svoja stvarna zivotna iskustva. Svi oni, na čelu sa najslavnijim Atanazijusom Pernatom, praškim graverom kameja, junakom “Golema”, takođe doživljavaju preobraćenja i preokrete. Istine i mitovi se prožimaju i stvaraju maglovite i nejasne slike.

PRVI BRAK, ŽIVOT U PRAGU

Život je tekao dalje. Marta 1892. oženio se Hedvigom Alojzijom Certl. U to vreme većje imao brojne kontakte sa umetnicima, članovima teozofskih udruženja i nepoznatim grupama indijskih jogina, bio član čuvenog Hermesovog reda Zlatne zore u Londonu (što dokazuje pismo Vilijama Vina Vestkota iz 1893, sačuvano u njegovoj privatnoj arhivi), privremeno član Teozofskog društva, te 1891. osnivač tajne teozofske lože Plave zvezde koja zaseda u praškom getu. Među njegovim praškim prijateljima su Maks Brod i Aleksandar Roda Roda.

Maks Brod se priseća: “Ličio je na vrlo elegantnog, mršavog, bolešljivog penzionisanog oficira. Nedeljom prepodne bilo ga je moguće zateći na Prikopu u šetnji. Uvek je sam, ponosnog, zatvorenog izraza na licu, samo bi velike modre oči povremeno podsmešljivo planule. Hodao je isključivo uz spoljnu ivicu pločnika, kako bi se mimoišao sa gomilom ljudi, a da nikog ne mora da propusti i da ne susretne ničiji pogled. Odjednom, kao da bi ga savladao umor, otišao bi, ne pogledavši nikoga. Posmatrao sam ga iz daljine i strepeo od poštovanja.” I dalje: “Bio sam pozvan da ga posetim u njegovoj biblioteci. Bio je ljubazan domaćin, predusretljiv, neuporedivo elokventniji od drugih praških pesnika, govorio je učtivo i nenamešteno.” Brod pominje i sastanak u kafeu “Kontinental”, omiljenom sastajalištu praških Nemaca i Jevreja koji su govorili nemački, koji i danas postoji na Pirikopu, dodajući još jednu zadivljujuće sugestivnu sliku: „Sve što ima veze sa Majrinkom pred mojim očima se čudesno menja, čak i čaša vode koju donosi konobar, zveckanje čajne kašičice o staklo, mala činija sa tri kocke šećera u njoj…“

Njegov savremenik Pavle Lepin, pisac izražajnih erotskih strasti, opisao je Majrinka u liku Nikolasa u svojoj knjizi “Severinov put do tame”: „U njegovom elegantnom i ukusno opremljenom apartmanu mnogo je neobičnih i vanserijskih predmeta: bronzanih statua Buda sa prekrštenim nogama, crteža medijuma u metalnim ramovima, skarabeja i magičnih ogledala i portret Madam Blavatske u pravoj ispovedaonici. Do zida je mala kutija optočena dragim kamenjem i intarzijama. Jednoga dana je izvadio tanušni ključ i otvorio je. Unutra su ležale crvena pilula opijuma, otrovni prah u minijaturnim staklenim posudicama i indijski hašiš u apotekarskim kutijicama, pažljivo upakovani. Spavao je u u budoaru. U toj prostoriji, nalik na raspusno gnezdo kakve kurtizane neznih mladalačkih godina, ležale su na stotine i stotine stvarčica, odajući probran ukus: sa tavanice je visila srebrna svetiljka sa staklom boje meda i obasjavala fotelju nalik na mali presto od teške svile i brokata. Kipovi od tamne bronze, predmeti od sandalovine i japanskog laka, ukrasne staklene kutije i pehari stoje pored velikog, crnog, azijatskog svećnjaka sa sedam debelih ceremonijalnih sveća…”

Izučavao je teozofiju, kabalu, hrišćanske sofiste i isočnjački misticizam i svoja saznanja primenjivao u praksi. Do smrti je upražnjavao jogu i druge okultne vežbe. Rezultati su očigledni u njegovim snovima i fantastičnim vizijama, ali i njegovim delima, koja se uglavnom bave različitim okultnim tradicijama. Posećivao je tajne sastanke u mračnom Ungeltu, eksperimentisao s opijatima i lutao usnulim gradom u stanju nalik na pijanstvo…Usled toga je, po mišljenju čeških savremenih kritičara, njegova slika Praga na prelazu iz XIX u XX vek nadrealna i nema mnogo veze sa stvarnošću. Geršom Šolem, ekspert za jevrejsku mistiku, docnije je izjavio da se njegova dela zasnivaju na površnim izvorima i nemaju veze sa autentičnom tradicijom, iako se mnogi sa tim ne slažu.

Spiritizmom i autosugestijom se bavio od 1893. do 1896. sprovodeći i eksperimente sa drogama, koristeći ova iskustva u kasnijem povezivanju magije i sugestije. Počeo je da proučava, kako sam kaže, “pravu Alhemiju”, što je jasno opisao u pripoveci “Monah Laskaris”.

Avgusta 1896. upoznao je Filomenu (Menu) Bernt, sestričinu pesnika Rajner Marija Rilkea i septembra iste godine tajno se verio sa njom. Venčali su se tek 1905. kada je razveden njegov prvi brak, iako ga je Rilke okarakterisao kao “populističkog hvalisavca koji je dodirnuo drugu stranu ljudske svesti u nameri da se time materijalno okoristi”.

U književnosti se po prvi put oglasio 1900. snažnim satiričnim kratkim tekstovima u minhenskom časopisu Simplicissimus; nemački kritičari pominju kako su mladi intelektualci svaki broj ove revije dočekivali s nestrpljenjem. Prepričavalo se da je Majrink svojim doprinosom davao materijala i za po nekoliko večeri debatovanja, jer je, uprkos svojoj ljubaznosti, sa svima ulazio u žive rasprave. 1901. njegov prijatelj Ludvig Toma podstiče ga da u Simplicissimusu objavi priču „Topli vojnik“ , što je ujedno i temeljac njegovog književnog rada. Narednih sedam godina, sve do 1909. redovno je pisao priloge za ovaj magazin.

Osim prijatelja, stekao je i brojne neprijatelje. U veslačkom klubu “Regata” došao je u sukob sa jednim oficirom i pale su uvredljive reči sa obe strane. Usled izrazito jakog osećanja časti, Majrink, inače izvanredan mačevalac, izazvao je oficira na dvoboj. Oficir je odbio iz profesionalnih razloga, naime, u to vreme bili su zabranjeni dvoboji sa vanbračnom decom. Kako nije dobio zadovoljenje, ogorčeni Majrink reagovaoje burno I oficir je zbog klevete proveo 14 dana u zatvoru. Cela afera docnije je dodatno eskalirala I imala dalekosežne posledice.

SKANDAL

Nakon očeve smrti, 18. januara 1902. izbio je skandal od koga je praška štampa živela nekoliko meseci. Majrink je uhapšen pod  optužbom da svojim klijentima upravlja koristeći magiju, čime ih prisiljava na nezakonite transakcije. U štampi se tvrdilo da se izdaje za bavarskog kralja, a da depozite i menice ne koristi za potrebe svojih klijenata, već za sopstvena ulaganja. U pozadini je verovatno stajala optužba kivnog oficira.

Majrink pokreće opsežnu istragu, dovodi trista svedoka, preispituje se poslovanje banke i ishod je povoljan. Nakon dva i po meseca zboravka u zatvoru konačno je na slobodi, a novine objavljuju: „Radio sam u skladu sa zakonom!“

Međutim, reputacija u visokim bankarskim krugovima je preko noći bespovratno izgubljena. Svi poslovni poduhvati su propali, banka srušena, zdravlje narušeno, pozicije u mondenskim krugovima poljuljane. Prate ga spletke, loš ugled i tračevi.  Proglašen je “anti – građaninom” i doveden do prosjačkog štapa. Okončan je i njegov prvi brak.

Obeshrabreni Majrink ostaje u Pragu još nekoliko meseci, da bi 1904. potpuno ponižen i razbijenih iluzija, zauvek napustio voljeni grad, pravdajući tu odluku  “ljubavlju prema planinama i ostalim sentimentalnim razlozima”. Sa gorčinom je otišao da potraži nov život u Beču. O tome je kasnije napisao: “Te jeseni me je obuzela najvrelija želja da se vratim u Prag, ali mi se sudbina nasmešila. Da me je neko pitao da li bih bio spreman da ponovo tamo živim, odgovorio bih potvrdno, ali samo u sećanju. Noću često sanjam taj grad, njegovu neobičnu, demonsku magiju, ali kad se probudim osećam kao da sam se izbavio iz noćne more.”

BEČ

Ipak, u svakom zlu ima nečeg dobrog, otpočeo je čudesan preobražaj u kome je bankar ustupio svoje mesto književniku. Isto se dešava i svim njegovim junacima, koji iz neminovnog sukoba I nakon klimaksa izlaze ojačani. Promenio je prezime u Majrink, jer je prezime Majer po njemu isuvuše obično i često, te je lišeno neophodne ekskluzivnosti. Kako su majčini preci bili aristokrate, bilo mu je dovoljno prihvatljivo da odabere njihovo staro prezime. Time počinje drugo, savim drugačije razdoblje njegovog života, u kome svoj razvoj počinje sasvim novi čovek.

U Beču je odmah dobio posao glavnog urednika avangardnog časopisa “Voljeni Avgustin” i otpočeo sa objavljivanjem satiričnih priča, s jedinim ciljem da diskredituje što je moguće više ljudi na položajima. Vojna mašinerija, sveštenstvo, sudije, advokati, ministri, špekulanti, hajmat-fanatici i “saksonski invalidi”, sve je to pod njegovom palicom. Primer je kratka priča “Pobeđeno Sarajevo”, napisana pre I Sv. rata, u kojoj je priglupi princ Alojz Dobrostivi pozvan da otvori godišnju izložbu sa nekoliko biranih fraza, koje su mu pogrešno prepisali. Konfuzni monarh preseca vrpcu s finalnim: “Proglašavam – ozvaničavam – rat!”

Još u proleće 1903. objavljena je njegova prva knjiga “Topli vojnik i druge priče”, a vrlo brzo nakon toga i druga zbirka “Orhideja, neobične priče”

8. maja 1905. oženio se dotadašnjom verenicom Filomenom Bernt i 16. jula 1906. dobili su ćerku kojoj su dali ime Sibil Felizata. Jedno vreme provode u Montreu, a 1907. se sele u Minhen, kada izlazi treća zbirka “Kabinet voštanih figura”.  17. januara 1908, dan pre svog rođendana, Majrink je dobio sina Hara Fortunata. Isto ime dao je i glavnom liku svog drugog romana “Zeleno lice”.

Usled velike finansijske krize bacio se se na prevođenje i tokom narednih pet godina preveo je 15 svezaka Čarlsa Dikensa, sa čime je nastavio do smrti, prevodeći, između ostalog, i razne okultne spise, na primer Egipatsku Knjigu mrtvih, a 1909. u Minhenu je je objavljena zbirka “Nemački filistejski rog”, kao kompilacija starih i nekoliko novih priča.  Materijalna situacija se popravlja. 1912/13 četiri komedije koje je napisao sa svojim praškim prijateljem Aleksandrom Roda dozivljavaju debakl. 1913. objavljuje satirične tekstove u tri toma, pod nazivom „Nemački građanin Vunderhorn“.

Napisao je i nekoliko horor pripovedaka po uzoru na Poove, sa obiljem detalja vezanih za kabalu i spiritizam. Njegovo pero su prihvatili i neki uticajni kritičari, poput Maksa Broda. Kasniji biografi ukazuju na dve strane njegove ličnosti: “Paradoksi u vezi s Majrinkom su dokazi njegove silne unutrašnje borbe. Oluja je počela u Pragu. Dve strane morale su da se ujedine: potraga za onim što je iza velova stvari i neprijateljstvo prema svima koji su postali svesni manjkavosti njegovih uvida.”  Ipak, sve vreme napreduje ka spoznaji kako da od adepta postane majstor.

Nakon tog perioda “čišćenja”, došlo je vreme i za ozbiljnu književnost. Satirično lagano nestaje, počinje da dominira fantastično i spiritualno. Sa “Golemom”, objavljenim 1915., iako prve skice datiraju iz 1908., dozivljava strelovit uspeh. Ovo jeftino izdanje, za koje mu je neke od ilustracija poslao Alfred Kubin, dospelo je na prve linije fronta, a danas je, uz Kafkina, Kunderina i Hašekova dela, jedno od najpoznatijih praških romana. O njemu je govorio i H.P.Lavkraft, a posluzio je i kao predložak za film, koji, doduše, sa knjigom ima malo toga zajedničkog.

 

Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

Ostavite komentar