Warning: call_user_func_array() [function.call-user-func-array]: First argument is expected to be a valid callback, '' was given in /home/content/89/7929989/html/wp-includes/class-wp-hook.php on line 298
orthopedic pain management

VITALNA SILA: OD NAUKE DO EZOTERIJE I NATRAG (ANIMALNI MAGNETIZAM / ODIČKA SILA/VRIL) (2. deo)

piše: Miša Vasić

Nakon Riechenbachovog dela, a pre svega inspirisana Mesmerovom slavom te potonjim (terapeutskim, pre svega) radovima njegovih naslednika, javnost evropskih zemalja je bila više nego spremna da se suoči sa ’vitalnom silom’ kao predmetom fascinacije i široke popularnosti. Tome je doprineo Baron Edward Bulwer-Lyttonsa svojim literarno-okultnim konceprom ’vril’-energije.

Baron Edward George Earle Lytton Bulwer-Lytton (1803 –1873), bio je engleski književnik i političar. Pored pulp-fiction-melodramskih romana, koji su mu doneli slavu, pisao je i ozbiljna ezoterijska dela poput “Zanoni, rozenkrojcerska pripovest”  i naravno “Vril, moć nadolazeće rase”  o čemu će biti reči na ovim stranicama. Radi ilustracije njegove XIX-vekovne popularnosti u Britaniji, napomenimo da je upravo on skovao znamenitu frazu “pero je močnije od mača”.

“Vril” je  naučno-fantastični roman (1871.) prvobitno imenovan “Nadolazeća rasa” . Lytton se, pored pisanja i političkog angažmana, bavio ezoterijom i okultizmom. Proučavao je mesmerizam i radove Barona Riechenbacha. Spekuliše se da je bio član ili je ostvarivao bliske kontakte sa “Hermetičkim redom zlatne zore” i drugim tajnim društvima koja su se bavila skrivenim ljudskim moćima i pobuđivanjem vitalne sile na ovaj ili onaj način.

Zbog toga je njegova romaneksna pripovest, budući očigledno rezultat Lyttonovih unutarnjih uvida, iako  napisana kao fikcija, veoma ozbiljno shvaćena kako kod teozofa, tako i kod prosečnih čitalaca. Mnogi su verovali priča o podzemnoj nadolazećoj superiornoj rasi jeste dokument o realnom postojanju sveta u dubini naše planete, o kome ne znamo ništa a koji će u budućnosti zagospodariti čovečanstvom. O fascinaciji “vril” energijom i praktičnim posledicama će još biti reči kasnije.

Junak romana je, tipično za to toba, bogati i obrazovani avanturista, koji se slučajno zatiče okružen bićima-himerama, stanovnicima podzemnog sveta Zemlje. Oni sebe zovu Vrilijevcima.

Uskoro mu otkrivaju istinu o sebi i svojoj civilizaciji: oni su naslednici drevne rasekoja živi u složenoj strukturi podzemnih pećina međusobno povezanih mrežom iskopanih tunela. Njihovo društvo je produkt visoke (ljudima nepoznate) tehnologije. Energiju obezbeđuje  “sveprožimajući fluid” nazvan “Vril”, kojim se može gospodariti snagom volje, do stepena respektivnom njihovom konstitucionalnom filogenetskom nasleđu. Korišćenje vrila (snagom uma i volje) omogućuje isceljivanje, transformaciju materije i živih bića, ali i destrukciju.Stepen potencijalne destrukcije je ekstraordinaran– čak i deca mogu uništavati čitave gradove i države upotrebom vrila.Međutim, oni tu moć koriste samo protiv civilizacija koje nisu ovladale spiritualnim uvidima o neophodnosti carstva mira, harmonije i dobrote. Vrilijevci poseduju i moći prepotopskih civilizacija (o kojima kasnije pripovedaju teozofi poput Blavatske ili Steinera), poput telepatije te poništavanja gravitacije (pomoću vrila, naravno). Tako, Vrilijevci koriste moć telepatije, za direktno prenošenje znanja sa jednog mozga na drugi, pa je proces učenja nemerljivo ubrzan u odnosu na ljudski.

Naziv ‘vril’ se koristi kako za energiju, tako i za  ’vril-palicu’. To je  artefakt, štap koji služi za transmisiju vitalne sile. Tubastog je volumena, sa klapnama i strunama koje transformišu vid kanalisanja energije, za potrebe lečenja ili pak uništavanja te transformisanja mateije.Može se artikulisati –  modifikovati ili usmeravati kako za uništavanje, tako i za lečenje. Oblik i funkcije vril-palice zavise od korisnika-njegovog pola, životnog doba, stepena spiritualnih uvida…  Neki štapovi imaju veći potencijal za destrukciju, drugi za lečenje. Majke koriste štapove bez destruktivnih potencijala – a sa naglašenim isceliteljskim; deca – jednostavne štapove primenjene njihovom uzrastu i zrelosti.

Baron Lytton u svom romanu podrobrno opisuje ’vril’, njegove moći i funkcionisanje visoko tehnološkog društva koje se bazira na vladavini nad njim:

„Na to Zi (domaćica glavnom junaku unutar podzemnog sveta – op. M.V.) poče da ulazi u objašnjenje od koga sam razumeo veoma malo, jer ne postoji reč u bilo kom jeziku koji znam, da je tačan sinonim za vril. Možda bi ga trebalo nazivati elektricitetom, izuzev što on u svojim raznovrsnim granama obuhvata druge sile prirode kojima su dodeljivana raznovrsna imena u našoj nauičnoj nomenklaturi, kao što je magnetizam, galvanizam i slične. Ovi ljudi smatraju da su sa vrilom stekli jedinstvo energetskih sila prirode, kakvo su pretpostavljali mnogi filozofi na zemlji i koje Faradej (…) nagoveštava: ’Već dugo se nosim mišlju (…) naraslom gotovo do uverenja (…) da različiti oblici pod kojima se sile materije ispoljavaju imaju jedinstveno opšte poreklo; ili su (…) tako neposredno povezane i uzajamno zavisne da se mogu, do izvesne mere preobraziti jedna u drugu i posedovati ekvivalent sile u svom dejstvu’. Ovi podzemni filozofi (…) tvrde da jednim dejstvom vrila (…) mogu uticati na varijacije temperature – prostije rečeno, na klimu; da drugim operacijama, srodnim onima pripisanim mesmerizmu, elektro-biologiji, odičkim silama i sličnim, primenjenimnaučno kroz provodnike vrila, mogu izvršiti uticaj na umove i tela, životinjska i biljna, u meri koja prevazilazi romanse naših mistika. Svim tim silama oni daju zajedničko ime vril. Ovi ljudi (…) veruju da je jedno od svojstava sveprožimajuće moći vrila da prenese u vrelo života i inteligencije svaku misao koju živi stvor može da zamisli; mada ne tvrde da je ideja o Božanstvu urođena ipak kažu da je An (čovek) jedino biće (…) kome je sposobnost zamišljanja ove ideje, sa svim pratećim razmišljanja kokakva iz nje proističu, milošću zagarantovan“

Kao što vidimo, Lytton u romanesknoj formi povezuje naučna saznanja o vitalnoj sili, od Mesmera i Riechenbacha, do Faradayovih naučnih pretopstavki, sa ezoterijsko-spiritualnim uvidima. Njegove literarne  ideje rezoniraju sa radovima H.P. Blavatsky, u pogledu moći vitalne sile i njenoj primeni u drevnim prepotopskim civilizacijama, pre svega u aspektima eksploatacija potencijala uma i  primeni visokih tehnologija.  Lytton je, verovatno zbog ličnih i autentičnih mističkih uvida koje je transponovao u lepu književnost, izvršio veliki praktični uticaj na znamenite okultiste toga doba, i kasnije. Štaviše, “Vril, moć nadolazeće rase”  je, prema nekim smelijim istraživačima istorije tajnih društava, neposredno vodio ka formiranju stvarnih okultno povezanih grupa koje su pokušavale da ovladaju njime i da ga implementiraju u želji da stvore visoko-tehnološko društvo i prošire svoju svest do nivoa kreiranja superiorne rase evoluiranog čovečanstva.

Na žalost, izgleda da su Lyttonovi uvidi posredno, putem uticaja proto-nacionalsocijalističkih tajnih društava,  ekspandirali  dorađanja ideologije i pokreta  nacizma, bar na nivou ideja (nećemo ulaziti u polemiku oko kontroverznih tvrdni o realnom postojanju ’Vril’ društva)  jer je jednostrano akcepriranje poruka romana stavilo akcenat na moći superiornu rasu, te posledičnu zloupotrebu tehnologije tradi dominacije nad inferiornim rasama. Lyttonova osnovna ideja je (što se u romanu veoma jasno sagledava)  da je najviša dužnost  u univerzumu – ostvarenje mira, harmonije i ljubavi, a da je vril tek sredstvo za realizaciju plemenitog cilja.

Ne postoji egzaktna i nedvosmislena verifikacija teze o Društvu „Vril“, koju su izneli Jacques Bergier i Louis Pauwels u svojoj kontradiktornoj, provokativnoj i inspirativnoj studiji „Jutro Čarobnjaka“. Oni tvrde da je društvo „Vril“, koje je osnovao Karl Hausshoffer, nacistički ideolog i geopolitičar de facto predstavljalo unutarnji krug protonacističkog društva „Thula“ („Thule-Gesellschaft, die Studiengruppe für germanisches Altertum“) čiji su članovi bili Rudolf Hess, Alfred Rosenberg, Hans Frank, Julius Lehmann, Gottfried Feder, Dietrich Eckart i Karl Harre.

1992.,Norbert Jürgen-Ratthoferi Ralf Ettlsu objavili rad„Das Vril-Projekt“, u kome su povezali legendu o postojanju „Vril“ društva sa mitovima o nacističkim NLO-ima tipa „Haunebu“, koji su se navodno kretali putem ’vril’ energije, poništavajući gravitaciju.

Iako neproverene, teorije o vezama nacističkih inženjera i vril energije deluju fascinantno i intrigantno. Ukratko ćemo sumirati neka od ovih shvatanja, koja svakako treba uzeti sa rezervom. Ipak, ne možemo ih posve zanemariti, jer je tema ’vitalne sile’ još uvek na obroncima nauke, stigmatizovana i prokažena, a radi se o fenomenu od vanrednog značaja. Zato treba uzeti u obzir i ’alternativna’ gledišta, tim pre što, čak iako ne predstavljaju ništa drugo do imaginaciju, ne znači da se u njima ne sadrži potencijal budućih realnih aktualizacija.

Ergo, po alternativnim teorijama,  „Vril“je osnovano pod imenom “Svenemačko društvo za metafiziku”, 1921., kao ogranak društva „Tula“ (osnovano 1919).  Bečlijka Marija Oršić, hrvatsko-nemačkog porekla, bila je poznati medijum i preuzela je rukovođenje društvom.

1917.,Marija je uspostavila telepatski kontakt sa ekstraterestrijalnim entitetima. Tvrdila je da je primila telepatsku  poruku tajnognemačkog templarskog spisakoji je sadržao tehničke podatke za konstrukciju letećeg objekta koji bi se kretao putem ’vril’ energije.

Na slici: nacistički projekat  letilice koja je navodno koristila ’vril’ energiju kao pogonsko sredstvo

Ako je verovati izvorima alternativnih istoričara, tokom leta 1922. je konstruisana prva letilica tanjirastog oblika čiji pogon je bio baziran na imploziji (suprotno od poznatog metoda konstrukcije aviona i raketa, baziranih na eksploziji i potisku). Sastojala se od 8-metarskog diska koji se nalazio u ’sendviču’  između manjeg diska postavljenog iznad, i 7-metarskog diska postavljenog ispod. Ova tri diska su bila osnov konstrukcijevisine oko dva metrasa montiranim pogonom.  na dnu je omotač letilice bio konusnog oblika, a klatno koje je dosezalo donji deo služilo je kao stabilizator. Pril letenju, gornji i donji disk bi se kružno kretaliu suprotnim pravcimada formiraju rotaciono elektromagnetno polje.Performance ovog proto-letećeg objekta nisu poznate, ali se zna da su vršena dvogodišnja ispitivanja njegovih performansi pre nego što je demontiran i verovatno pohranjen u fabrici„Messerschmidt“ u Augsburgu.Navodno je rad na letećoj mašini doprineo konstuisanju motora na ’vril’-pogon (pod nazivom:  “Schumann SM-Levitator”)

Tokom 1937., po tezama alternativnih istoričara, konstruisan je leteći objekat nazvan RFZ 2na ’vril’-pogon sa  servo uređajem koji radi putem impulsa magnetnog polja. Navodno je imao perfektne performanse, štaviše korišćen je i tokom Bitke za Britaniju u II sv. ratu, kao i u svrhe koje deluju odveć fantastično a nije ih moguće proveriti, te ih nećemo navoditi na stranicama ovog teksta.

Ovo je samo sažetak(istinitih ili izmišljenih) teorijao pragmatičnojupotrebi ’vril’ tehnologije u Nacističkoj Nemačkoj.

Bilo da su hipoteze o tehnološkoj   implementaciji ’Vril’tehnologije u Nacističkoj Nemačkoj istorijski istinite ili predstavljaju plod imaginacije odveć slobodnih istraživača istorije nacizma, u svakom slučaju su paradigmatične kao ilustracija činjenice da ideja o životnoj sili (kao predmetu serioznih sciujentističkih istraživanja, te potencijalnoj osnovi  nove superiorne tehnologije i energetski orijentisane  medicine), premda potcenjivana i zanemarivana od strane materijalističke ideološke“zvanične“ nauke,  uvek iznova emanira iz kolektivnog morfičkog polja. To ukazuje na istinski značaj ideje životne sile (kao odraza postojanja realne prirodne sile, iako još uvek neshvaćene do kraja) , milenijumima prisutne u tradicijama, korišćene putem psihičkih moći duhovnika, isnspirativne za Paracelsusa, upotrebljavane u terapeutske svrhe od strane entuzijaste Mesmera, ispitivane od strane Von Riechenbacha, opisane u znamenitom Lyttonovom romanu.

Tokom XX veka tretiranje životne sile se povlači u oblast ezoterije i alternativne filozofije te medicine. Ideološki strukturirane katedre zvanične nauke su se oslanjale na doktrinu univerzalnosti paradigme kvantne mehanike i teorije relativiteta. Potonji diskursi odražavaju podudarnost pojmova i stvarnosti, ali do određene mere. Međutim, ortodoksnost zvaničnog naučnog pristupa, iakou okviru svog zatvorenog aksiomatskog sistema realno opisuje procese interakcije materije i energije, de factoteži da svojim postavkama definiše celokupnu stvarnost univerzuma. Pošto ovakvoj naučnoj sistematizaciji to ne uspeva u potpunosti, ona pribegava apstrakciji i redukciji.

Apstrakcija se ogleda u uvođenju progresivno rastuće multidimenzionalnosti prostor-vremena (kao u teoriji struna), koja se verifikuje sve složenijim i složenijim matematičkim modelima. Posledično, interpretacija prirode se pretvara u proučavanje matematičkih sistema. Nedostatak ovakvog pristupa je u tome, što se matematički aparat u stvari bavi samim sobom, posve se alijenirajući od prirode kao takve. Praktična primenljivost ovakvog diskursa u realnim oblastima života (kao što je medicina) je formalno irelevantna a stvarno  – nepostojeća. Time se udaljavamo od činjenice da istinsko razmevanje prirodnih zakona znači i istinsku interakciju/harmonizaciju čoveka i njegovog okruženja. Redukcija se pak sastoji tome da se pojave, koje se ne mogu svesti na kvantni/relativistički model interpretacie, jednostavno – ignorišu, kao da ne postoje. Međutim, pošto one, kako vidimo iz dosadašnje analize, svakako postoje, zvanična nauka pribegava ’satanizaciji’ svih, koji se tim pojavama bave, nazivajući ih ’nadrinaučnicima’. Ovakav vrednosni sud zatvara vrata pregaocima duha – oni ostaju izvan zvaničnih katedri, lišeni finansijskih sredstava iz istraživačkih fondova, ignorisani od strane oficijelnih medija.

Kao što vidimo, ranije to nije bio slučaj. Karl Von Richenbach je bio priznati naučnik svoga doba, akademik, čije pronalaske koristimo i dan-danas. Mesmer je shvatan veoma ozbiljno, a bio je de factokritikovan ne zbog nauke, već iz političkih razloga, jer je bio pristalica nadolazeće Francuske revolucije. Međutim, već i način na koji je kritikovan ukazuje da mu je ipak pridavan veliki značaj. U komisiji koja je proveravala njegove postulate nalazili su se, o čemu smo već pisali na ovim stranicama,  i najveći naučni umovi epohe,   poput jednog Benjamin Franklina ili Antoine Lavoisiera.

XXI vek je, vrlinom novih tehnologija, rušeći vladajuće paradigme u svim oblastima putem informatičke dostupnosti, doveo do ’toplotne smrti’ adijabatskog sistema zvaničnih ideologija. Sam koncept vladajuće paradigme kao takve je ozbiljno uzdrman, ako ne i prevladan. S druge strane, usled hipertrofiranog stresa nastalog zbog dramatičnog povećanja neizvesnosti u životu stanovnika planete, javljaju se nove bolesti, i progresivno raste podložnost ljudi od ranije poznatim oboljenjima.

Zvanična medicina ne daje zadovoljavajuće odgovore. Jednostrano, reducirano ’čitanje’ Paracelsusa (uz ignorisanje duhovnog aspekta: astrologije, alhemije itd.) je dovelo do bujanja farmakologije kao „odgovara“ na sve probleme. Takođe, ekspandiraju sve novije i novije varijante ’invazivnog’ metoda lečenja, od upotrebe elektromagnetnih talasa i laserske hirurgije do ultrazvuka i x-zraka. I farmakologija i invazvne metode izazivaju poremećaje  prirodne ravnoteže –  rešavajući jedan aspekt disfunkcije, potpražno kreiraju drugi, nepoznat i nekontrolisan. Usput, zahtevajući velike investicije i respektivno trošenje prirodnih resursa te zagađivanje okoline, doprinose i globalnoj ekonomskoj i ekološkoj neravnoteži.  Preteča farmakologije, Paracelsus je govorio o duhovno-prirodnom   jedinstvu čoveka i kosmosa, a materijalistička medicina svodi ljudsko biće na puku materiju, štaviše, minimizira ga do veličine ’obolelog organa’. Ona agresivno leči bolest, pri tome izazivajući biohemijsku i biofizičku te elektro-magnetnu neravnotežu kod pacijenta. Zato je moguće ispoljavanje novonastalih disfunkcija, izazvanih upravo metodom lečenja kao takvom. Takođe, uopšte se ne uzima u obzir duhovno-psihičko-energetski disbalans kao ’simbolički’ uzrok bolesti. Stres (posledica ovog disbalansa) se leči sedativima a disbalans se uopšte i ne uzima u obzir (zvanično: „ne postoji“). Stoga dolazi do recidiva bolesti (jer nije otklonjen esencijalni, duhovni uzrok), što dovodi do novih finansijskih troškova, novog disbalansa (kako pacijenta tako i, kumulativnim efektom poremećaja – prirodnog okruženja) i tako u nedogled.

Dramatičan stepen ekološke katastrofe, te neodgovarajući medicinski tretmani,ozbiljno dovode u pitanje svrsishodnost i delotvornost vladajuće paradigme. Globalna povezanost putem elektronskih tehnologija, vrlinom demokratičnosti samog medija, omogućava lak pristup informacijama širokog spektra. Tako se ljudi XXI veka susreću sa drevnim metodama lečenja, i spiritualno-energetskim aspektima psiho-habitualnog kontinuuma. Otuda progrediraju razne alternativne metode i diskursi, od reiki tehnike, preko bioenergetskih tretmana, do rekonekcije.

Nećemo se previše baviti mnoštvom novih mogućnosti koje se danas rađaju, već ćemo se vratiti fenomenu životne sile, i njenom pozicioniranju u polju ’informatičke revolucije’.

Esencijalni problem koji zvanična nauka ima u akceptiranju fenomena vitalne sile sastoji se u tome, što ju je nemoguće egzaktno i direktno izmeriri mernim instrumentima, budući da se može registrovati isključivo na subjektivnom nivou kao vid psihičkog sadržaja izazvanog spoljašnjim agensima. Von Riechenbach je rešio taj problem interpretacijom rezltata eksperimenata baziranim na ličnom svedočenju ispitanika.

Međutim, tokom prethodnih vekova, pronalazači-entuzijasti su se bavili i traganjem za metodom direktnogili bar nekim vidom registrovanjamaterijalnog traga ’životne sile’ pomoću aparature koja bibeležila izvesnefoto-optičke pojave koje su u posrednoj vezi sa njom.

Nemački naučnik  Georg Christoph Lichtenberg (1742-1799)  je još 1777. razvio metod za snimanje‘Lichtenbergovih figura’. Ove dvodimenzionalne fotografije se stvaraju postavljanjem naoštrene igle pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na foto-ploču napravljenu od supstance sa karakteristikama izolatora, kao što je npr. staklo.Igla se postavlja tik uz ploču ali je ne dodiruje. Izvor visokog napona, poput ‘lejdenske boce’ (prvobitne verzije kondenzatora koji skladišti statički elektricitet  između elektroda koje su unutar staklene posude i izvan nje) ili generatora statičkog elektriciteta, dolazi u kontakt sa iglom, preko prostora za slabo električno pražnjenje,koje se potom iznenada javlja duž površine ploče.

Ruski naučnik Semyon Davidovich Kirlian (1878-1978) je u XX veku razvio tehniku ’Kirilijanove fotografije’. One predstavljaju vid fotograma načinjenog putem električne struje.Kilirian je tokom  1939.  je povezao fotografsku ploču sa izvorom napona i na nju postavio objekat za snimanje. Tako je dobio neobičnu sliku na fotografskoj ploči, na kojoj se oko objekta mogao uočiti neznatan iluminirajući svetlosni trag – korona.  Na osnovu ovog eksperimentalnog otkrića, na tragu nasleđa ’Lichtenbergovih figura’ razvio je tehniku poznatu pod nazivima ‘elktrografija ili ‘elektrofotografija’ ili “fotografija korone”. Kilirijanova tehnika predstavlja vid fotografije, u kojoj je objekat u direktnom kontaktu sa filmom postavljenim na metalnu ploču pod naponom.

’Kilirijanove fotografije’ su dugo godina važile za referentni medijum za registrovanje ’vitalne sile’. Za koronu koja se vidi oko živih i neživih objekata se smatra da odgovara osobinama aure. Međutim, metod je neprecizan i nepogodan za upotrebu – fotografije se kreiraju sporo, a o snimanju ’pokretnih slika’ ne može biti ni reči. Zatim, korona je jedina dostupna analizi, a nema ni traga od mogućnosti  registrovanja  energije objekta po celom volumenu. Takođe, ’aura’ oko objekata je veoma skromno i nekonzistentno koloritski predstavljena u vidu korone, i ne poklapa se egzaktno i jednoznačno sa opisima raznih tradicija. ’Aura’ tradicionalno predstavlja luminozno zračenje svetlosti iz živih bića, te iz Bude ’isijava’ svetlost, hrišćanski sveci imaju naslikan nimb oko glave. Kabala govori o astralnom telu, što prihvataju kasnije i teozofi… Nije teško naći direktnu vezu između koncepta ’aure’ i vizuelnih perceptivnih senzacija koje su imali Von Riechenbachovi ispitanici. U pitanju je ispoljavanje ’vitalne sile’ kao vizuelnog psihičkog sadržaja, koji se do sada  mogao (posredno i neprecizno)  fotografisati  jedino pomoću naelektrisane foto-ploče.

Vrtoglava revoluciuja informatičke tehnologije, kao i elektronike te digitalnih optičko-kibernetskih sistema, olakšala je beskompromisnim naučnicima i isceliteljima misiju proučavanja ’vitalne sile’. Paralelno sa razvojem tehnologije, evoluira i ljudska svest. Potreba za proširenjem znanja iz duhovnih oblasti  susreće progresivnu ekspanziju performansi mikroprocesora. U tački preseka spiritualnosti i high-tech opreme rađa se do sada najpreciznije sredstvo za evidentiranje ’vitalne sile’ –  Polikontrastna interferentna fotografija (PIP).

Harry Oldfield, britanski naučnik spiritualne orijentacije je krajem 80-ih godina XX veka konstruisao skener koji registruje pokretnu sliku elektromagnetskog polja u realnom vremenu. Težio je da razvije tehnologiju koja bi merila energetske tokove u ljudskom telu i registrovala disbalanse, koji, kako smo to više puta naveli na ovim stranicama, nagoveštavaju pojavu realnih zdravstvenih disfunkcija.

Kasnije je razvio uređaj koji se naziva Polikontrastna interferentna fotografija(PIP). Oldfield je uvideo da polje ’vitalne sile’, koje je, po spiritualnim tradicijama, na granici uma i materije, može da interferira sa fotonima  – “energetskim paketima” svetlosti –koji predstavljaju granicu materije i energije.  Postavio je tezu da okolna svetlost interferira sa ’vitalnom silom’ objekta na fotonskom nivou, i da se ta interferenca može registrovati kamerom.

Digitalna kamera registruje interferencu objekta i ambijentalne svetlosti. Međutim, slike su nejasne za tumačenje i na njima provladavaju različite nijanse sive boje koje formiraju nedovoljno čitljive pakete ’energetskog polja’ formiranih oko  živog/neživog objekta (npr. ljudskog tela).

Oldfield je konstruisao inegrisani sistem: kameru je  elektronskim konekcijama povezao sa mikroprocesorom. Različite intenzitete svetlosti koja se reflektuju od osobe ili objekta koji se skenirabeleži digitalna kamera, preko konvertera pretvarajući sliku u  digitalni informacioni ’klaster’ koji se potom analizira, ažurira i dekodira pomoću specijalno kreiranog kompjuterskog  programa. Kao što retina ljudskog oka samo percipira svetlost, a tek posredstvom  mozga nastaju predstave(kao interpretacija, obrada i artikulisanje podataka) – tako kompjuterski program reinterpretira i artikuliše ono što kamera registruje. Rezultat je – precizne fotografije ili filmovi sa prikazanim tokom ’vitalne sile’ i bogatim, jednoznačnim koloritom zadovoljavajuće rezolucije, koji se poklapa sa znanjima mistika i ezotrika svih epoha. Aspekti kolornog spektra na fotografijama ukazuju na zdravllje/bolest organa ljudskog tela, jer pokazuju boje koje odgovaraju harmoniji/disbalansu energetskih tokova u određenim telesnim regionima (mistici bi rekli: čakrama).

Postavlja se pitanje: kako je moguće da kompjuterski program jednoznačno definiše boje i korone ’aure’, i reinterpretira ’paket’ nijansi sive boje koji se registruje kao puka interferenca okolne svetlosti i polja ’vitalne sile’?

Oldfield je išao tragom Von Riechenbacha: akumulirao je subjektivna iskustva mistika, jasnovidaca i bioenergetičara koji su se rado odazvali njegovom pozivu da sarađuju u kreiranju aparature;  kompjuter PIP uređaja je programiran da elkektronski simulira kolorit koji koherentno na snimanom objektu ’vide’ različiti ekstrasensi obdareni moćima ’jasnoviđenja’, respektivno prema odgovarajućim nijansama sive boje koje registruje digitalna kamera. Poklapanje realne (prosečnom čoveku nevidljive) subjektivno perceptivne slike aure i fotografije dobijene PIP kamerom je na zadovoljavajućem nivou.

Mnogobrojne ordinacije, vršeći terapeutsku praksu vezanu za  različite oblasti alternativne medicine –  homeopatiju, energetsku medicinu, bioenergiju, akupunkturu itd., koriste Oldfieldovu kameru kao proto-dijagnostičko sredstvo, te znatno pre bilo kakvih tragova fizičko-hemijskog disbalansa, a kamoli telesnih simptoma, vrše procenu potencijala za zdravstvene disfunkcije, a zatim –  reintegracijom energetskog balansa leče bolest pre njene aktuelne pojave.

Ergo, tehnološko-informatička revolucija u XXI veku je omogućila transformaciju pristupa konceptu vitalne sile. IZ XX-vekovnog  ’izgnanstva’ u oblasti ezotertije i alternative, vitalna sila se iznova vraća u okrilje nauke.  Alijenacija miliona pojedinaca širom sveta, nastala usled kolapsa materijalističke paradigme koja ih je osudila na identitet atomiziranih bića bačenih u ’aleatorički’, besmisleni univerzum, stvara reakciju nihilističkog stava spram zvaničnog diskursa u svim oblastima. To omogućava rađanje nove slobode, koja isprva ispoljava elemente anarhije. Odbacivanje (socijalnih, ekonomskih, prirodno-naučnih)  teorijskih postavki vodi ka istraživanju novih, neispitanih oblasti. Međutim, kako je materijalni svet u kome živimo samo odraz zakona višeg reda, ti se zakoni, u vidu alternativnih matrica mišljenja, nanovo pojavljuju, ispunjavajući vakuum odsustva relevantnih vrednosnih kriterijuma.

Tako, proučavanje energetskih tokova organizma putem visoke tehnologije, te upotreba alternativnih metoda lečenja, prestaju da čine samo deo ekskluzivne paradigme poklonika ’new age’ i sličnih pokreta. ’Homeopatska’ medicina postaje ekvivalentno valorizirana kao i ’zvanična’, ljudi se okreću spiritualno – psihotvorbenim obrascima radi sopstvenog rekomponovanja. Na tom unutrašnjem putu uviđanja da je psiha neodvojiva od tela, te predstavlja ’most’ ka duhovnim sadržajima koji nose kodirano ’uputstvo’ za životne zadatke u skladu sa kosmosom, potrebno je ’stručno vođenje’.

Visoka tehnologija i njena pravilna upotreba omogućavaju formiranje spone ka harmonizaciji sa univerzumom, bez posredstva spiritualnog vodiča. Pojedinačni mistici i mudraci su milenijumima usmeravali socijalne grupe u pravcu rekonekcije sa vladajućim ’morfičkim poljem’. Da bi to mogli da postignu, svoju izabranost (koja se ogleda u predispoziciji ’otvaranja’ ka transcedentnim sadržajima) su obogatili moralnom perfekcijom i potpunom posvešćenošću komunicitanju sa ’višim self-om’. Taj podvig bi privremeno rezultirao koherencijom socijalne grupe (koju usmeravaju) saemanirajućim suptilnim energijama  prirode, direktno dostupnim samo  posvećenicima. Međutim, snaga ličnosti podvižnika (neophodna za harmonizaciju socijalnih grupa sa kosmsom)  je privremena kategorija, na kraju krajeva, limitirana zemaljskom materijalnom inkarnacijom.

Zbog toga  je savremeno susretanje nauke i ezoterije neophodno radi ostvarivanja zajedničkog cilja – tumačenja kodiranog jezika prirode i implementacije prirodnih zakona zarad dobrobiti čovečanstva, a bez izazivanja lokalnog ili globalnog disbalansa. Razumevanje (i prihvatanje, umesto ignorisanja!) prirodnih zakona kreira potencijal za  konstruisanje ’nature-friendly’ tehnologije, koja će omogučiti reharmonizovanje vitalne sile velikog broja pojedinaca na spiritualno-habitualno-somatskom nivou.

Dovođenje velikog broja ljudi u istinski sklad sa samim sobom implicira i ’kosmički’ odgovor, u skladu sa pitagorejskim zakonom simetrije (ili teorijom holograma Davida Bohma).  Ergo, iz polja arhetipskog preoblikovanja materijalne stvarnosti  će respondirati  buduća sinergetska amplifikacija ’blagotvornog’ energetsko-informatičkog polja koje se, pravilnom interakcijom sa kosmičkim izvorom vitalne sile i njenim supstancijalno-energetskim transmiterima, kreira danas i ovde, korak po korak,  integracijom koherencija optimalnih energetskihmatrica emaniranih iz tehnološki postvarenih pojedinačnih procesaljudske harmonizacije.

Implementacija potencijala naučno-tehničke baštine, sa svešću o postojanju univerzalne sile koja posreduje između materijalno-energetskog sveta i sveta ideja van materije-energije-prostor-vremena, osvetljava put ka razrešenju ’kvadrature kruga’ – prevazilaženju destruktivnog postulata ’dihotomije uma i materije’. Prevazilaženje ove dihotomije je neophodan uslov za istinsko razumevanje sveta u kome živimo, kao i uloge koja nam je u njemu dodeljena. Bez ovih uvida i odgovornog delanja u skladu sa njima, ne može se anulirati bolno egzistirajući individualno-kolektivni asinhronicitetizmeđu civilizacije, istrošene prevaziđenim kognitivnim paradigmama ograničenih predstava, i univerzuma beskonačnih mogućnosti, prožetog ’vitalnom silom’, koja ’merkurovski’ vibrira kroz svetove i dimenzije kao generator života čoveka i vasione.

MUDRAC SA SAMOSA- PITAGORA, MISTIK I NAUČNIK:
http://kpv.rs/?p=1556
Podelite članak:
Podelite putem email-a Podelite ovaj tekst na facebook-u Podelite putem Twitter-a
Možete ostaviti komentar, ili povratni link sa vašeg sajta.

2 Responses do “VITALNA SILA: OD NAUKE DO EZOTERIJE I NATRAG (ANIMALNI MAGNETIZAM / ODIČKA SILA/VRIL) (2. deo)”

  1. Vladimir says:

    Marija Oršić je u kafiću “Šopenhauer” u Vieni 1917.godine, čitala poruku na runama, u kojoj je pisalo da dolazi era tehnologije ali i ideologije. Slično je i ozloglašeni Alister Krouli pisao u “Knjizi zakona” 1904.godine, da dolazi doba ideologija, ratova, gušenje sloboda… S obzirom ko su bili ti ljudi (u tajnim društvima, agenturama i sl.) onda je pitanje koliko su neke stvari znali a koliko znali kroz meditaciju, pošto se istorije planiraju do 50 pa i 100 godina unaprijed.

  2. zivana says:

    ok

Ostavite komentar